понедељак, 03. септембар 2012.

Пред Милунком су и генерали салутирали

Када је 1912. почео Први балкански рат, 23-годишња Милунка Савић је одсекла кике, на главу ставила шајкачу, обукла мушке чакшире и сељачки копоран и кренула у Београд. У добровољце се уписала као Милун и већ на Брегалници добила прву медаљу за храброст.



А када су јој после првог рањавања откопчали копоран и видели да је женско, повратка више није било. До краја рата српска Јованка Орлеанка, како су је прозвали, постала је најодликованија жена у историји ратовања.





Половином 1918. Врховна команда савезничких армија наредила је да се похвала јунаштву српског наредника Милунке Савић прочита пред стројем у ставу “мирно” свих јединица Антанте. Таква почаст није указана ниједном официру и генералу. Милунка Савић је једина жена добитник француског ордена Ратни крст са златном палмом, а приликом уручења тог одликовања пред њом су у знак поздрава спуштене заставе прослављених француских пукова из битака код Аргоа, Лијежа, Вердена и Марне. Одликовање јој је уручио командант Солунског фронта, генерал Франш д’Епере.


ПРЕЖИВЕЛА ДЕВЕТ РАНА

На објаву мобилизације за рат против Турске 1912. пријавило се преко 26.000 добровољаца, међу њима и Милунка Савић, ћерка Раденка и Милице, рођена 1889. у селу Копривници код Рашке. Дејан Станков, син Милункине ћерке јединице Милене, каже да се његова бака прерушила у мушко како би од мобилизације заштитила рођеног брата.

У саставу Дринске дивизије током 1913. учествовала је у борбама око Скадра и у Брегалничкој бици. Као командир јуришног бомбашког одељења треће чете Топличког пешадијског пука Моравске дивизије првог позива, нарочито се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Преживела је девет рањавања, најтеже 1915. када је пренета кроз Албанију до Крфа, а потом у Бизерту где се опоравила, поново стала у прве борбене редове и у бици на Црној реци заробила 23 бугарска војника. Добитник је две Карађорђеве звезде са мачевима, две легије части, сребрне и златне медаље за храброст Милош Обилић, енглеског ордена Светог Мајкла, руског Светог Ђорђа Победоносца... И све их је стекла с оружјем, одбивши 1914. предлог војводе Радомира Путника да рат проведе као болничарка.


КОЊАК ЗА НАРЕДНИКА

Између два светска рата Милунку Савић су поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих. На сусрете с ратним друговима одлазила је у шумадијској народној ношњи, а на њеним грудима блистао је низ највиших одликовања.

– Познавала је Арчибалда Рајса, Флору Сенс, генерале Гепрата, Д’Епереа... Иако без школе, говорила је и писала енглески и француски, не нарочито, али довољно добро да равноправно комуницира са саборцима, па и да се с њима дописује – каже Дејан Станков.

О дивљењу које је ова изузетна жена изазивала, посебно код мушкараца “од оружја”, сведочи и неколико анегдота. На једном свечаном пријему Милунки је пришао пуковник школован на Вест Поинту и упитао:
“Мадам, одликовања која ви носите недостижна су за већину војника. Ја сам се борио у Другом светском рату, али ви сте, без сумње, у своје време били храбрији. Можете ли да ми кажете свој чин?!”

Милунка се осмехнула и рекла: “Зашто не, пуковниче, ја сам – наредник.”
А током свечаности у Солуну, на провоцирање француских официра може ли да баци бомбу десет корака, Милунка је узела флашу коњака тежине две ручне бомбе и бацила је на удаљеност од 40 метара. За ово је од генерала Мауриција Сараја добила 18 боца најскупљег коњака. Пиће није одбила, али јесте понуду да се пресели у Француску и добије њихову војну пензију. И остала је у Србији.


“ЉУБАВ” С КОМУНИСТИМА

Удала се за сиромашног поштанског службеника, али је веома брзо остала удовица па је сама радила и школовала децу – ћерку Милену и три усвојене ћерке Милку, Вишњу и Зорку. Позив ратника заменила је бригом за младе. Кроз њену скромну кућу на Вождовцу прошло је више од тридесеторо деце које је одшколовала и извела на пут.

– Била је јако вредна. Шила је војне униформе, чистила у Хипотекарној банци, радила још неколико послова. Скромна и достојанствена, никад се није жалила. Без ичије помоћи борила се и успевала да заради довољно за све – сећа се Дејан Станков.
Он каже да нису тачне приче како су Милунку прогањали комунисти. Али истина је да их она није волела, нити су они њу уважавали. Окупирана изградњом новог друштва послератна власт је Милунку Савић “наградила” орденом заборављеног хероја. Деца су отишла, а с остарелом и оболелом Милунком остала је да живи само усвојена ћерка Зорка.


ВАЈАР БЕЗ МОДЕЛА

А онда, неочекивано, Скупштина Београда је 1972. Милунки Савић доделила једнособан стан у насељу Браће Јерковић. Неки кажу на иницијативу Пека Дапчевића, али Дејан Станков у то не верује и тврди да је за доделу стана његовој баки најзаслужнији тадашњи градоначелник Београда Бранко Пешић.

– Увек би се нашао неко ко би покушао да се окористи именом моје баке и успоменама на њу. Тако је било и 1996. када су јој подигли споменик у Јошаничкој бањи. Тадашњи премијер Мирко Марјановић искористио је догађај за своју личну промоцију, а вајар Љубиша Манчић уопште није консултовао фамилију па је направио споменик који је баш и не личи на баба Милунку – каже Станков.

У новом стану Милунка Савић је поживела око годину дана. Умрла је октобра 1973, а сахрањена је у алеји великана на Новом гробљу, уз највише државне и војне почасти. Неправда је тиме делимично исправљена, али брука није престала. Када је на њеној кући на Вождовцу, данас Улица Милунке Савић, постављана спомен-плоча, породица о томе уопште није била обавештена. Тако се Србија сећа својих хероја.

Нема коментара:

Постави коментар