Вратите ми моју гитару!

Гитара тугу да ублажи

Са 19 година је отишао у рат и ту га је снашло. У униформи војника ЈНА. Снашло га таман кад је почео да сања. Данас, 20 година касније, одустао је и од снова и од јаве. Једино што тражи да му држава врати гитару марке хофнер, половну. Каже, није луд што тражи ту матору ствар. Од државе је тражио стан - рекли - јок. Од државе тражио било какву помоћ - исто одговорили. А, гитара је његова, па што онда, кад већ неће да му помогну, не врате оно што је његово? У праву је човек.

СА СВИРКЕ НА РАТИШТЕ: Радомир Шљивић са гитаром (десно)

Ово је обична прича о обичном човеку, 40-годишњем Радомиру Шљивићу, ратном војном инвалиду и ратном логорашу који је најпре три године прошао тортуру у болници у Загребу, а затим наредних шест у некадашњој касарни преуређеној у логор - Керестинец. Каже - кад га нису батинали и кад није јаукао, гледао је и слушао друге како батинају и јаучу. Поштено.

Једино што није поштено је да га је држава Србија заборавила са хиљадама других ратних војних инвалида. Док су били здрави да држе пушку - били су добри. После - ћао.
Додуше и Радомир је био мало безобразан. Од Србије је тражио кров над главом за супругу Соњу и две кћерке, деветогодишњу Јелену и шест година старију Марину.

- Нисам тражио никакву вилу, стан у Београду, већ кров над главом. Овде у Аранђеловцу. Могао је и кредит уместо стана, али да могу да га плаћам, без оних силних камата, јер ја као ратни војни инвалид, без запослења, ни на кредит немам права... Ни сам не знам на колико сам се адреса обраћао, али сви су пребацивали лопту на неког другог. У Министарству одбране ми кажу да нисам активан војник, па ме упуте у Министарство за рад и социјалну заштиту, а тамо ме враћају код првих.

Друг погинуо на Озрену

- Гитара коју тражим од војске је дар друга из детињства. Његови родитељи су само њега имали, а били су имућни па су могли да је купе. Он је брзо изгустирао, па ми је поклонио јер је видео да волим да свирам. Волео бих да је добијем назад зато што је овај мој друг погинуо на крају рата, на Озрену 1995. године. Његови родитељи су добили само тело, без главе. Причало се да је био заробљен у неком муџахединском логору у Босни - прича Радомир Шљивић.

ПОД БУДНИМ ОКОМ ЗЕНГИ: Српски заробљеници крећу из Неметина ка Јеленову - ка слободи

Писао сам и председнику државе и другим званичницима, али би ме свако упућивао на оног другог, или трећег, или четвртог, а ови враћали на другог, трећег... Комедија - прича помирљиво Радомир. У дневној соби стана на периферији Аранђеловца за који плаћа месечно 100 евра кирије, мемла се стрпљиво увлачи у ноздрве, али Шљивићима она више не смета. Навикли. На беспарицу се још навикавају. Каже Радомир, иде им мало теже.

Родитељи и сестра у Италији

Радомир је некако преживљавао док му је сестра Радованка, која живи у Вићенци са њиховим родитељима, радила. Међутим, због рецесије, остала је без посла.
- Када сам могао да одем, нисам хтео, као неки патриотизам. Сада све и да хоћу, не знам где бих када је и тамо тешко за посао, а деца су ми већ одрасла. Не треба им да се поново прилагођавају на нову средину - вели искрено овај човек.

- До пре пет година смо некако и преживљавали јер је жена радила у "Књаз Милошу". Али, отпустили су је као технолошки вишак. Кад се расплакала објаснили су јој да би сигурно остала да јој је барем једно дете тежак инвалид. Још више се расплакала. То што сам ја инвалид 70 одсто и што немам унутрашњу страну леве ноге и стражњице је изгледа ок - каже опет помирљиво. Босанац је то. Тешко се посвађају, а још лакше мире...

Признаје да га је највише повредило последње писмо из Министарства одбране у коме су му на молбу да му војска врати гитару одговорили да је његова "изузетна животна прича која заслужује већи публицитет".

"Било би одлично да ову причу испричате новинарима, дописницима из Вашег места и замолите да Вам се јави неко ко има информације", стајало је у одговору на његов захтев да му Војска врати његово. Дирљиво, нема шта.

- Умало се нисам расплакао на тако увиђаван одговор - каже босански, иронично.
А, хтео је да буде кувар на неком прекоокеанском крузеру. Био би први из Добоја на таквој "аждахи". Али, тих година док је Титова Југа још постојала, била је срамота да се не одужи дуг отаџбини. Посебно у Босни.

Зато се овај босанчерос запутио у Македонији, уместо на факултет у Опатију, да "дужи дуг". Децембарац, 1990. И посрећило му се на почетку. Брзо је ушао у војни оркестар гарнизона. Збогом дежурства, збогом пожарства, збогом лака минобацачка батеријо, а сукоби у Хрватској предалеко. Милина... Притом, једини он из целе касарне у Тетову у војном оркестру. На све то, он у оркестру војске, те ЈНА која је тада била четврта војна сила на свету...

 Једио се што ЈНА у Тетову није имала гитару. Зато му родитељи донели његову. Не баш његову, друг му поклонио. Лепо се уклопили, сваке суботе свирка у Дому Војске... Тако цело лето...

Онда, дође зима, 1991. година. Око три ујутро је загрмела сирена и сви снови овог Босанца - ни дечака, ни човека, одлетели су у ваздух. Уместо да раздужи опрему, натрпали га са осталим војницима у камионе и на северозапад. Хрватска. После је и он летео у ваздух, али од ручне бомбе М-57.

- Лажу да нисмо знали где идемо. Сви смо знали да нас возе у Хрватску. Па пратили смо вести, гледали ТВ свако вече. Прво смо били распоређени у Двору на Уни, а онда нас пребацили у Глину. Ја сам са још пет војника отишао у извиђање непријатељских минобацача. Кад смо стигли на брдо Света Катарина био је 12. децембар и само је праснуло. Када сам се освестио, видео сам цев калашњикова уперено у чело и човека у униформи како пита неког: "Да му спрашим три у чело?" "Нека, требаће нам за размену", одговорио му је тај "неко". Не зна ко, али хвала му.

Радомир је одвезен у болницу у Загребу и наредна три месеца на својој кожи је осетио шта значи бити ратни заробљеник.

- Медицинско особље је било коректно, али пред нашом собом није било никаквог обезбеђења па је улазио ко је хтео. Малтретирања, шамарања и претње су била сваки дан. Пришли би ми и почели да псују четничку мајку, а онда изваде цев од инфузије. Тако три пута, ваљда по српски... Онда су ме пребацили у некадашњу касарну преуређену у логор - Керестинац. Е ту је било народно весеље - прича овај ратни инвалид као да се то догађало некоме другом.

- Човек на крају толико огугла да му је једино важно да преживи. Ништа више - објашњава.

У Керестинцу каже да се нагледао свега и свачега. Батине је са другим затвореницима добијао свакодневно, и дању и ноћу, а млатили су их и мушкарци и жене.

- Најгоре је тукла нека жена из Вуковара. Када би чули њен глас знали смо да неко неће ту ноћ преживети. Тако је и било. Али и други су тукли крвнички. Пред мојим очима је један чувар из Дервенте толико претукао једног војника да је овај психички пукао. Следеће јутро више није знао ни ко је, ни где је. Другом су пред мојим очима поломили руку која је већ била поломљена и у "фиксатору". Чујем да су неки стражари ухапшени у Хрватској због свега. Мени је све једно. Неке бих можда и могао да препознам, али само по гласу. Нису нам дозвољавали да их гледамо. Чим подигнеш главу, ето порција батина. Лако научиш лекцију да не гледаш где не треба.

Не зна где су остали

Радомир каже да не зна за судбину својих колега који су заробљени из болнице и затвора у Загребу.
- Нема у тим ћелијама ни дружења, а ни пуно хуманости. Сви се плаше једни других, јер и због коре хлеба неко зна да вас оцинкари или набеди код чувара. Отуда су се и сви држали резервисано једни према другима.

Радомир је размењен 30. августа 1992. године у Неметину, у оној чувеној размени "сви за све". Имао је 47 килограма и главу на врату. Уследила је рехабилитација прво на ВМА, а онда у Аранђеловцу. Ту се и заволео са Соњом и остао.

Од тада и обилази врата надлежних тражећи помоћ јер није својом вољом остао богаљ у 19. години. Сада тај богаљ тражи гитару, своју. Каже, није луд што тражи своје.

Извор: VESTI online 12. 03. 2012.