Извор: СРПСКИ ГЛАС, АУСТРАЛИЈА, новембар 2012.
После смрти сестре Слободанке, у Бреженику код Пећи преостала последња Српкиња Наташа Марковић.
- Последњој Српкињи, међу сто албанских кућа у селу, друштво прави двадесетак коза и неколико кучића.
– Сестра преминула у мају ове године, а Наташа још нема воду у кући, радио, ТВ и још много тога.
– Месецима без здраво и добар дан...
- Захвална за помоћ из Аустралије
Наташа Марковић једина српкиња у селу међу 100 албанских кућа
Самоћа и страх су од маја месеца ове године постали потпуни за 62–годишњу Наташу Марковић из Бреженика, четири километра југоисточно од Пећи, у плодној Метохији. Од 11. маја, када јој је умрла пет година старија сестра Слободанка, Наташа самује и болује на периферији, данас великог чисто албанског села са стотину домаћинстава.
„Српски Глас“ је била прва новина која је пре две године „открила“ две сестре, скоро заборављене од свих у селу, које је до 1999. године бројало двадесетак великих и богатих српских кућа, и које су у јуну 1999. године нестале у пламену. Сестре Наташа и Слободанка су се повукле са козама у шуму и после месец дана се вратиле у село, у једину преосталу читаву српску кућу Миодрага Бановића на периферији села, и бар пола километра далеко од првих албанских кућа.
Први пут себе видела у новинама
Преживеле су 12 година пакла и самоће од када су Срби протерани из села а оне одлучиле да остану на својој земљи али у комшијској српској кући.
На косовски пакао и Наташину голготу натоварио се овогодишњег 11.маја још већи терет и несрећа. Сестра Слободанка (66) умрла је после свакодневних стресова, страхова, стотине убризганог инсулина и нагомиланог шећера. Суморну „улогу“ последње Српкиње у Бреженику у очају је понела млађа сестра Наташа.
Почетком октобра обишли смо Наташу у Бреженику где све пуца од тишине и самоће. Ни кучићи, око незавршене куће у којој живи Наташа, немају на кога да лају јер туда се не очекује ни путник намерник, а они задужени да помогну Наташи ретко се сете да завире код једине преостале српске душе.
Наташа је приметила ненадане госте из даљине на ливади, па журно хита кући. Препознала ме је па каже да сам једини новинар који их је до данас посетио, те да су јој Кфоровци најчешће долазили и доносили помоћ.
„Живеле смо тешко и претешко али од како ми је сестра умрла у мају ове године - жалост, самоћа и страх ме убијају из дана у дан све више. Не знам шта би било са мном да ми нису козе и кучићи у друштву. Плашим се само да не заборавим српски јер нема нико да ми назове ни добар дан ни здраво. А како су ми тек дуге ноћи? Немам ни радио ни телевизор па недељама ни са киме не проговорим,“ прича уз сузе последња српска душа Бреженика.
Купили смо Наташи многе кућне потребштине, па јој кажем да је та помоћ стигла из далеке Аустралије. Показујем јој и новине „Српски Глас“, у којима је објављена прича о њој и сестри. Уз сузе, Наташа се захваљује добрим људима из далеког света и поручује им поздраве преко мене. Узима новине и уз сузе каже:
„Е, моја сестра и ја! То ми је једина слика са њом,“ јецајући изговара.
Наташа се жали да јој је укинута српска социјална помоћ јер још није обновила документацију, обзиром да нема нову српску личну карту и да прима 40 евра месечно од УНМИК-а.
„Мени није потребно много. За сада имам брашна и свега другог. Најчешће једем млеко од коза. Потребно ми је неко суђе и гардероба. Ево, немам ништа ново да обучем за црнину а морам сестри да идем за одређене дане на гробље,“ жали се Наташа.
Наташа нема воду у кући, нема ни купатило. Чесма јој је испред куће, али са свакодневним рестрикцијама воде које важе за град Пећ. Српска општина Пећ, чије је седиште у Гораждевцу, ове године је платило раднике да јој покосе и покупе сено за козе са великих ливада поред кућа. Велико сено је у стогу поред куће.
Захвална за помоћ
„Немам куда одавде. Нећу да напустам село и очевину. Научила сам овде па докле могу... Само кад би наша општина у Гораждевцу била мало више праведнија према мени, па да од силне помоћи која стиже на Косово нешто дође и код мене,“ јада се и упозорава Наташа.
После два сата проведених са последњом Српкињом у Бреженику, поздрављамо се, док нас она, као кроз молбу позива да је посетимо опет.
„Жељна сам да чујем српски језик, више него да се спасим овог стања, што ме самоћа одвојила од свијета и што немам много што шта,“ вели на крају Наташа.
Зоран Влашковић...
После смрти сестре Слободанке, у Бреженику код Пећи преостала последња Српкиња Наташа Марковић.
- Последњој Српкињи, међу сто албанских кућа у селу, друштво прави двадесетак коза и неколико кучића.
– Сестра преминула у мају ове године, а Наташа још нема воду у кући, радио, ТВ и још много тога.
– Месецима без здраво и добар дан...
- Захвална за помоћ из Аустралије
Самоћа и страх су од маја месеца ове године постали потпуни за 62–годишњу Наташу Марковић из Бреженика, четири километра југоисточно од Пећи, у плодној Метохији. Од 11. маја, када јој је умрла пет година старија сестра Слободанка, Наташа самује и болује на периферији, данас великог чисто албанског села са стотину домаћинстава.
„Српски Глас“ је била прва новина која је пре две године „открила“ две сестре, скоро заборављене од свих у селу, које је до 1999. године бројало двадесетак великих и богатих српских кућа, и које су у јуну 1999. године нестале у пламену. Сестре Наташа и Слободанка су се повукле са козама у шуму и после месец дана се вратиле у село, у једину преосталу читаву српску кућу Миодрага Бановића на периферији села, и бар пола километра далеко од првих албанских кућа.
Преживеле су 12 година пакла и самоће од када су Срби протерани из села а оне одлучиле да остану на својој земљи али у комшијској српској кући.
На косовски пакао и Наташину голготу натоварио се овогодишњег 11.маја још већи терет и несрећа. Сестра Слободанка (66) умрла је после свакодневних стресова, страхова, стотине убризганог инсулина и нагомиланог шећера. Суморну „улогу“ последње Српкиње у Бреженику у очају је понела млађа сестра Наташа.
Почетком октобра обишли смо Наташу у Бреженику где све пуца од тишине и самоће. Ни кучићи, око незавршене куће у којој живи Наташа, немају на кога да лају јер туда се не очекује ни путник намерник, а они задужени да помогну Наташи ретко се сете да завире код једине преостале српске душе.
Наташа је приметила ненадане госте из даљине на ливади, па журно хита кући. Препознала ме је па каже да сам једини новинар који их је до данас посетио, те да су јој Кфоровци најчешће долазили и доносили помоћ.
„Живеле смо тешко и претешко али од како ми је сестра умрла у мају ове године - жалост, самоћа и страх ме убијају из дана у дан све више. Не знам шта би било са мном да ми нису козе и кучићи у друштву. Плашим се само да не заборавим српски јер нема нико да ми назове ни добар дан ни здраво. А како су ми тек дуге ноћи? Немам ни радио ни телевизор па недељама ни са киме не проговорим,“ прича уз сузе последња српска душа Бреженика.
Купили смо Наташи многе кућне потребштине, па јој кажем да је та помоћ стигла из далеке Аустралије. Показујем јој и новине „Српски Глас“, у којима је објављена прича о њој и сестри. Уз сузе, Наташа се захваљује добрим људима из далеког света и поручује им поздраве преко мене. Узима новине и уз сузе каже:
„Е, моја сестра и ја! То ми је једина слика са њом,“ јецајући изговара.
Наташа се жали да јој је укинута српска социјална помоћ јер још није обновила документацију, обзиром да нема нову српску личну карту и да прима 40 евра месечно од УНМИК-а.
„Мени није потребно много. За сада имам брашна и свега другог. Најчешће једем млеко од коза. Потребно ми је неко суђе и гардероба. Ево, немам ништа ново да обучем за црнину а морам сестри да идем за одређене дане на гробље,“ жали се Наташа.
Наташа нема воду у кући, нема ни купатило. Чесма јој је испред куће, али са свакодневним рестрикцијама воде које важе за град Пећ. Српска општина Пећ, чије је седиште у Гораждевцу, ове године је платило раднике да јој покосе и покупе сено за козе са великих ливада поред кућа. Велико сено је у стогу поред куће.
„Немам куда одавде. Нећу да напустам село и очевину. Научила сам овде па докле могу... Само кад би наша општина у Гораждевцу била мало више праведнија према мени, па да од силне помоћи која стиже на Косово нешто дође и код мене,“ јада се и упозорава Наташа.
После два сата проведених са последњом Српкињом у Бреженику, поздрављамо се, док нас она, као кроз молбу позива да је посетимо опет.
„Жељна сам да чујем српски језик, више него да се спасим овог стања, што ме самоћа одвојила од свијета и што немам много што шта,“ вели на крају Наташа.
Зоран Влашковић...
Нема коментара:
Постави коментар