Помаже БОГ Зоране!
Ти си велико искушење, не могу да кажем државника Србије јер за њих ми обични људи не постојимо, већ прво твојих комшија, твојих суграђана, твојих сабораца…
Велико искушење је Господ Бог поставио пред свима нама а једно од тих искушења си и ти, човек који се одазивао на сваки позив када је требало бранити Србију али Господ за такве ствари и бира оне најбоље. Шест година живиш у условима без струје на почетку 21. века... Оставили су те и без динара да не можеш да извадиш основни докуменат да се представиш ко си, одакле си...
Само је Господ Бог знао ко си, за друге није ни било важно. Оставио је Господ Бог све њих да пролазе поред тебе ... За њих ти си био неприметан. Изгледа да је Господ Бог довољно сазнао о онима у твом окружењу, о онима који ти шест година не пружише руку за спас.
Ти си Зоране све то мирно подносио и уместо струје палио си воштаницу, од своје куће несвесно направио си Божији храм, само се у Његовом дому пале воштанице.
Ти си пред Господом положио, искушење које ти је поставио... О томе најјасније говоре твоје очи, широм отворене и поред таквог живота из њих не избија туга, из твог гласа не излази бес и огорчење... Прихватио си живот који ти се „задесио“ и наставо да живиш онако како си могао.
Господ Бог зна колики терет можемо да поднесемо па нам толико и ставља на душу, на леђа, на срцу... Онда ОН почиње да доводи у ред ствари око нас. Не може ОН да дође да нас узме за руку и каже „ево ти то и то“ . Само Господ Бог зна ко је достојан да заврши оно што је ОН започео. Овога пута то је човек који те познаје и гледа твоју муку од првог дана али Господ Бог му није „дозволио“ да раније уради било шта. Морали су сви остали да покажу „свој траг“ а и ти сам.
Верујем да за тебе наилазе „бољи дани“ и да само Господ Бог зна шта те још чека али сигурна сам да се твом досадашњем начину живота ближи крај.
Мајка војника погинулог на Кошарама 30. септембра 1998. год.
на дан који се пред Господом слави као
СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ВЕРА, НАДА, ЉУБАВ И МАЈКА ИМ СОФИЈА.
За сада је довољно само оволико а ако буде воља Господа Бога можда се једнога дана и сретнемо.
ОНАЈ КО ТРЕБА ДА ЗНА, ВИДИ СВЕ!!!
"И светлост светли у тами, и тама га не обузе"
Зоран се у својој тами јуначки држи...
Ти си велико искушење, не могу да кажем државника Србије јер за њих ми обични људи не постојимо, већ прво твојих комшија, твојих суграђана, твојих сабораца…
Велико искушење је Господ Бог поставио пред свима нама а једно од тих искушења си и ти, човек који се одазивао на сваки позив када је требало бранити Србију али Господ за такве ствари и бира оне најбоље. Шест година живиш у условима без струје на почетку 21. века... Оставили су те и без динара да не можеш да извадиш основни докуменат да се представиш ко си, одакле си...
Само је Господ Бог знао ко си, за друге није ни било важно. Оставио је Господ Бог све њих да пролазе поред тебе ... За њих ти си био неприметан. Изгледа да је Господ Бог довољно сазнао о онима у твом окружењу, о онима који ти шест година не пружише руку за спас.
Ти си Зоране све то мирно подносио и уместо струје палио си воштаницу, од своје куће несвесно направио си Божији храм, само се у Његовом дому пале воштанице.
Ти си пред Господом положио, искушење које ти је поставио... О томе најјасније говоре твоје очи, широм отворене и поред таквог живота из њих не избија туга, из твог гласа не излази бес и огорчење... Прихватио си живот који ти се „задесио“ и наставо да живиш онако како си могао.
Господ Бог зна колики терет можемо да поднесемо па нам толико и ставља на душу, на леђа, на срцу... Онда ОН почиње да доводи у ред ствари око нас. Не може ОН да дође да нас узме за руку и каже „ево ти то и то“ . Само Господ Бог зна ко је достојан да заврши оно што је ОН започео. Овога пута то је човек који те познаје и гледа твоју муку од првог дана али Господ Бог му није „дозволио“ да раније уради било шта. Морали су сви остали да покажу „свој траг“ а и ти сам.
Верујем да за тебе наилазе „бољи дани“ и да само Господ Бог зна шта те још чека али сигурна сам да се твом досадашњем начину живота ближи крај.
Мајка војника погинулог на Кошарама 30. септембра 1998. год.
на дан који се пред Господом слави као
СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ВЕРА, НАДА, ЉУБАВ И МАЈКА ИМ СОФИЈА.
За сада је довољно само оволико а ако буде воља Господа Бога можда се једнога дана и сретнемо.
ОНАЈ КО ТРЕБА ДА ЗНА, ВИДИ СВЕ!!!
Зоран се у својој тами јуначки држи...
Нема коментара:
Постави коментар