РУСКИ ВИТЕЗ

Свим Руским добровољцима који су бранили Српске земље

Стигао је возом пред само свануће,
Нити га ко чека, нит` га ко пратио,...
Помисли: добро је, тако сам и хтио,
Дочекаћу звјери далеко од куће.

Бранићу је овдје, на вјечној Голготи,
Ту гдје Православље усред мрака сија,
Гдје је народ братски, непокорни, чија
Надчовјечна храброст змију Крстом кроти.

За трен се нашао на линији ватре,
Пред њим плаћеници, за њим нејач цвили,
Само Срби смију пркосити сили
Што хоће да све што душу има затре.

Сваки педаљ земље ораху гранате,
Порумење небо од црвене пјене,
Урлик аветињски беретке зелене
И шапат анђела: Узми барјак брате.

Узми... душманин га дирнути не смије,
Док си ту с нама је матушка Русија,
Са тобом ћу мртав носити га и ја,
Ал` никад не смије престат` да се вије.

Зачу поклич: За Крст, за славу, јунаци!
Видје како лете хитрије од сјене,
А чудесним сјајем гораху им зјене,
Хтједе и он с њима, ал` га нешто баци...

Обоји му чело топла и љепљива
Крвца што бијаше и Руска и Српска,
И несташе лица искежена, мрска,
Само нека чудна сумаглица сива...

Дрхтавом се руком благо прекрстио
И шапнуо тихо: Бог чува Матушку,
Одгурнуо своју поломљену пушку,
Али барјак онај није испустио.

И сад му виори врх часног узглавља
Са слободном свијету као сунце сија,
Ту су збратимљене Србија, Русија...
Бедем неразвални светог Православља.

Невен Милаковић - Ликота