Преносимо писмо Лозанке Радоичић, мајке војника Владимира, кога су мучки, из заседе, 1998. убили шиптарски терористи у близини карауле Кошаре - места где је српски војник показао каквог је карактера и храбрости.
Писмо Лозанке Радоичић
Од када је мој Владимир убијен 30.09.1998. године, као војник ондашње ВЈ, у рејону карауле Кошаре и касније када сам дошла до снимка како их припадници твз. ОВК чекају у заседи и убијају, обијала сам многе прагове, тражила да се проговори о тим и другим злочинима над српком војском, над Србима који живе на Косову и Метохији. Све се завршавало на : „Шта ти вреди? Власт то не признаје.“
За себе нисам ни тражила никакву вредност, тражила сам правду за све њих. Тражила сам да ова власт призна те жртве.
Кад год би наилазила на неки проблем, одбијање или игнорисање онога што радим увек ми је у мислима „долазио“ последњи дан живота мог Владимира у Нишу и настављала даље са вером да ништа није случајно и узалуд.
И није било узалуд. Ја сам на земљи радила што сам мислила да морам или је то било само тражење начина да преживим. У исто време Господ је радио оно што је по вољи Његовој. Дошао је дан да се и Његова воља оствари.
Деветог марта 2009. године Јавни медијски центар по „одобрењу“ Тужилаштва за ратне злочине приказује снимак акције шиптарских терориста:
30.09.1998. око 11,45 часова војна патрола граничне јединице Војске Југославије из ВП 1410/3 из Ниша, приликом обезбеђења границе крећући се војним моторним возилом марке „Пинц гауер“ Т-5296 пришла на око 20-50 метара од заседе на њу су отворили ватру из стрељачког наоружања и ракетних бацача и ручним бомбама, којом приликом су умишљајно лишили живота чланове патроле и то Радоичић Владимира, Гобељић Миладина и Павловић Илију, сви војници на одслужењу војног рока, јунска класа *98. Јоцић Мирослав и Павловић Милош војници по уговору из ове јединице.
То је био знак да и тужилаштво у Нишу реагује и по саслушању заступника оштећених (убијених) војника подиже оптужницу против идентификованих припрдника твз. ОВК.
Окружном суду у Нишу и судији који је водио тај предмет није било довољно и предмет остаје у суду до Септембра 2010. године, када исти себе проглашава месно ненадлежним и доставља предмет Вишем суду у Косовској Митровици.
Тужилаштво у Вишем суду у Косовској Митровици потврђује оптужницу а Виши суд 15.11.2011. доноси пресуду:
17. фебруар, дaн када Албанци славе свој дан државности тзв, државе Косово, најзад тог дана стиже и решење пресуде којом су осуђени терористи који су упадом из Албаније, 30. септембра 1998. године убили пет војника у рејону карауле Кошаре.
На јединствене казне затвора, од по 15 година затвора, коју су дужни да издрже одмах након правоснажне пресуде, осуђују се - Маљоку Шићер, Џафер Гаши, Демуш Гацафери, Дема Маљоку, Исуфи Агрон, Антон Чуни, Алију Рабит и Берише Рустем”. Сви држављани Републике Србије, у пресуди, свима су наведени јединствени матични бројеви и адресе. Међу њима су двојица високих официра такозваног, актуелног Косовског заштитног корпуса, који је под управом Приштине... Другим речима: недоступни органима гоњења Републике Србије, али права прилика да ЕУЛЕКС одрадити оно у шта нас је министар полиције убеђивао када је потписао, у име Републике Србије, споразум са Еулексом. Властима Србије они нису доступни али зато Еулекс може да спроведе пресуду у сваком тренутку. А да ли ће...???
Њих осморица осуђени су на по 15 година затвора.
Најзад Суд државе Србије први пут је донео пресуду за убиство њених војника. Милош, Мирослав, Миладин, Илија, Владимир овом пресудом ушли су у историју Србије. Држава Србија је признала војнике који су Србији дали оно највредније, своје животе. Сем родитеља нико од њих није оставио потомке за собом. Овом пресудом они на неки начин настављају да живе. Остаће записана пресуда њиховим убицама а они су само имали Србију и нису хтели да им она буде резервна домовина.
Да ли је сада крај? Не знам, можда ме надлежна власт „изненади“...
15 година... мало или много...? Данас то није важно као ни то да ли ће ико од њих одлежати ту казну? Сви су они у „својој држави“...
Све ово могу да завршим само речима Меше Селимовића:
„Можда би требало да их мрзим, али не могу. Ја немам два срца, једно за мржњу, друго за љубав. Ово што имам, сада зна само за тугу“.
Само данас је та туга лепа, чиста...
Нема коментара:
Постави коментар