субота, 28. април 2012.

Вила са Кошара - Невен Милаковић



Крвав мјесец врх Кошара,
Гробнице га србске скриле,
Језним ехом мрак дамара
... И јецајем горске виле.

Смртним ропцем шума збори:
Вратите се браћо мила,
Зар вам мушки рс не кори
посестрима ваша вила!?

Одсјекли јој, пси, увојке,
Сустигла је мрска хајка,
Ал` се неда зор ђевојка,
Нагоркиња наша, мајка.

Но крстаче ове стражи
И аманет витезова,
Јуначке им ране блажи
Старом пјесмом са Косова.

Тихо тужи и запјева,
Неневикла на окове,
К`о Косовка, негда, дјева,
Мртву браћу пјесмом зове.

Вратите се соколови,
Вратите се мени амо,
Траже од нас прађедови,
Да душмане ишћерамо.

Дижите се див јунаци,
Почивати не смијете,
Треба јарам да се збаци
И да опет погинете.

Нема Космет ко да брани,
трулије су њине кости,
дижите се опјевани,
а њима нек` Бог опрости.

Они мртви св`јетом ходе,
Нијесу ни били живи,
`ајде браћо, устај роде,
Јуриш соколови сиви!

А ја гледам лијућ` сузе,
Гдје нас мртви, живе, каде,
Ко нам Браћо душу узе,
..................... ................


Пјесму сам посветио Ненаду Станићу, ратном ветерану са Космета, и његовим и мојим друговима.
Ненад ми је синоћ послао поруку. Вила се њему јавила, а ја сам, грешан, само преточио у ријечи. Захвалан сам му, јер ме натјерао да одем на Кошаре, да басједим са витезовима бесмртним, да сагледам своју недостојност и да се по ко зна који пут помолим за душу своју пјесмом.

Невен Милаковић.
новембар 18, 2011 у 8:44 по подне.

Нема коментара:

Постави коментар