Рат им узео ноге, а мир наду

Архива, август 2010.   Извор: вести онлине...

Далеко од родног Сарајева, старе раје, од родитеља, далеко од свих које су волели и који су их волели, живе данас Милорад Тица (47) и његов ратни јаран Оливер Пајдаковић (37). Живе иза седам брда од некадашње среће, а још даље од здравља. Проклети рат узео им је ноге, претворио их у тешке инвалиде, а мир их је претворио у мученике.

Сачували војнички образ: Оливер Пајдаковић и Милорад Тица

Њима, борцима којима су на јунаштву честитали и пријатељи и непријатељи, поратно време донело је милион невоља и на лице им урезало огромне боре на којима јасно пише: "За ово се нисмо борили, ово нисмо заслужили."

Милорад данас самује у дрвеној монтажној кућици у брдима села Прелово код Вишеграда. Дани су му дуги, уморни, пуни горчине и питања без одговора. Отац га је напустио кад је био сарајевски клинац, рат му је узео десну ногу, мајка му је умрла од туге, супруга је узела кћерку и отишла...

Оливер данас живи у гарсоњери, у избегличкој згради на брду Бикавац изнад Вишеграда. Отац Рајко му је погинуо у рату, мајка и млађи, тешко болесни брат живе у Немачкој, у Ахену, супруга га је оставила и узела сина, а рат му је узео обе ноге...

Два ратна друга преживела су четворогодишњи пакао сарајевског брда Жуч, најкрвавијег босанског ратишта, сачували су српски војнички образ, а потом су отишли у заборав. Игром судбине, два ратна друга са Миљацке нашла су се заједно поред Дрине.

Пронашао сам их ономад заједно у Прелову. Листали су неке предратне странице сарајевског живота, празнили једну флашу пива и тражили начин како да спреме нешто за јело. Седели су на две стране некакве угаоне гарнитуре. На поду су стајале њихове протезе. Иако им се свет срушио, два јарана су збијали шале на свој рачун, смејали се, причали о медицинским сестрама из београдских болница и присећали се како су некад давно навијали - један за Сарајево, а други за Жељу.

- Нема, јаране, отишао живот низ Миљацку. Победили папци. Иди сад у Сарајево и нађи неког муслимана, али правог Сарајлију и питај га... Исто ће ти, болан, казати, да су победили папци и футе из Сребренице и Жепе - рече Милорад, устајући да пристави кафу за госта.

- Јаране, нестало нам каве... Опрости, хиљаду пута! - скршено ће Сарајлија.
- Би ли те нешто могао замолити? - упита Оливер.

Отишао сам до сеоске продавнице, купио им кафу, пиво и лубеницу...

- Слушај, јаране, с обзиром на то да си тако послушан, нешто контамо - могли бисмо да те запослимо, треба нам један малац за послушат... - смејали су се и, као да препричавају неки стари роман, почели о свом животу...

Милорад је живео у стамбеној згради у Вогошћи са мајком Љубицом, супругом Јадранком и кћерком Леом. Имао је добар посао и много разлога за срећу. Пре него што ће букнути ратни пожар у Сарајеву, послао је своје у Бар, код рођене сестре Гордане.

- Ја сам остао. То ми је била обавеза, да браним своје!

У подне, 3. јула 1993, Милорад је рањен у борбама на брду Жуч. Метак га је погодио у десну ногу. Повреда није била опасна, али због неадекватног лечења, ногу је ухватила гангрена и 25. августа легао је на операциони сто ВМА у Београду.

- Страшно је то, јаране. Пробудиш се и видиш нема ноге. У том тренутку, пред очима ми је била само моја седмогодишња ћерка Леа. Стајала је испред мене и питала ме: "Тата, како ћеш ти сад мене јурит?" У том тренутку, имао сам избор - да се убијем или наставим живот. Одлучио сам се за ово, верујући да ће бити људи који ће ценити моју рану. Али... - застаде Милорад и запали још једну.

После лечења, Милорад се, са протезом, вратио у Сарајево. И поново узео пушку и поново отишао на линију. Није, каже, могао да слуша како се папци хвале победама. Међутим, Жуч није без разлога проглашена за најопасније ратиште у Босни.

- Погоди ме гелер у главу на Видовдан 1995. И, хајд', опет у Београд, опет у болницу, опет оне сестре!

- Тебе је то, јаране, неко клепио по договору, само да видиш оне београдске секе! - упаде Оливер.
- Јоој, јесу фине цуре, јесу лепотице, па то нема... - тражио је речи Милорад.

Након дуготрајног лечења и тумарања по Србији и безуспешног покушаја да спасе брак, Милорад се 2006. са мајком Љубицом скрасио у брдима изнад Дрине.
- Мајка је туговала и за мном, и за Сарајевом, и за унуком. Није могла да издржи у овој недођији. Борила се и предала пре две године. Ето, остао сам сам. Боље ми је овде, нико ме неће повредити и питати где си пошао и што си дошао.

Шалом се бране од туге: Оливер и Милорад

Тамо, у Сарајеву, у Пионирској долини, Оливер је живео у кући, са мајком Олгом, која је била правник у "Босналијеку", оцем Рајком, ортопедом, и трогодишњим братом Бојаном. Имали су све што се пожелети може. И више од тога. Оливер је био добар фудбалер, играо је у подмлатку Сарајева и као 18-годишњак био на корак од првог тима.

- Али, рекли су ми: "Иди ти, мали, прво заврши са војском, па се врати и чека те место у тиму." Тако сам и урадио... - присећа се Оливер почетка 1991.

Неколико месеци касније, нашао се у групи младих српских војника које су хрватске зенге заробиле у Мирковцима и довеле у Загреб. Кад се вратио кући, у Сарајево, сви су већ, каже, причали о рату у Босни.

- Једна муслиманка, професорка, добра пријатељица наше фамилије, понудила се да брата Бојана одведе у Немачку код својих и спасе га онога што се може десити у Сарајеву. Одвела је Бојана, овде је почео рат, страдање. И отац и ја узели смо пушке... Наш живот се ођедном претворио у пакао... Онда је отац Рајко погинуо 8. децембра 1992. - обори главу Оливер.

Месец дана касније Оливера су погодила два метка. Један у плућа, други у колено. Дуго се лечио у београдским клиникама. И, као и Милорад, вратио се незалечен на положај. Претпоследњег дана маја 1995. нагазио је на мину и остао без обе ноге. На његову несрећу, лекари су му убрзо открили и канцер костију. Уследило је 20 операција и Оливер је, како каже, чудним чудом све преживео.

- На крају, изашао сам из болнице и кренуо у ову борбу у којој на сваком кораку доживљавам - не пораз, него разочарање... Нисмо, јаране, ни ја ни Милорад ни гладни ни жедни, имамо где и заноћити, али тешко нам је што нас нико не види, нико не каже: 'Ајте, борци, овамо, да мало седнемо, да вас мало пошаљемо у неку бању, да се дружите, да вам мало олакшамо те ране..." Није све у проклетом новцу и тих 150-200 евра инвалиднине коју примамо, нама треба нека људска реч... - рече Оливер, а Милорад потврдно климну главом.

- Зар је ова држава толико сиромашна да два тешка ратна војна инвалида не може једном годишње да пошаље у Игало или неку другу бању. Ако јесте толико сиромашна, жао нам је наше државе, више него нас - рекоше углас два јарана.


Кад папци провоцирају

- Више пута сам ишао у мој град, налазио по некога од старе раје и седели смо у кафићима. Многи међу њима су муслимани, почев од таксисте Зајка из Вогошће. Знају они да сам ја био частан војник... Шта ћеш, попијемо, присетимо се, али џаба, појави се однекле тај сребренички папак и почне провоцират... Зато све мање идем тамо. Зато и Зајко оће да оде из Сарајева - прича Милорад.



Мајка и брат у Ахену

Након што је неко време провео код бошњачке породице у Ахену, Оливеров брат Бојан се обрео у једном немачком интернату. Оливер и његови родитељи више од две године нису ништа знали о малом Бојану. Тек касније, Олга је успела да сазна где је, а потом и да стигне до Немачке где и данас живи са сином који је, такође, био велики фудбалски таленат, али га је тешка повреда кичме одвојила од терена.


Једина срећа

- Моја Леа је данас велика цура. Завршила је факултет и има свој живот. Поносан сам на њу - каже Милорад, покушавајући да сакрије сузе.

Ни Оливер није желео да прича о свом брачном бродолому, осим да има 16-годишњег сина, коме даје велики део пензије, кога виђа и који му је све у животу.