Архива, 1999.
Породица Ђоковић из Атенице код Чачка дала све синове да бране земљу.
"Кад чујем да бацају бомбе, тешко ми је. Жао ми је све деце у овом рату. Али, опет се тешим: они су сад заједно са својим друговима и сви деле исту судбину", каже мајка Милева
Четири сина су у војсци. Негде на Космету. Они су јој све што Милева има. Они и Љубинко.
Имали су обоје и посао у Чачку, у "Слободи". Али, сад не раде. Фабрика је сравњена са земљом. Седе у кући по цео боговетни дан, у Атеници код Чачка. Очи на телевизијском екрану, уши на телефону. Хоће ли се јавити?
- Послала сам најмлађем Видоју писмо по другу - прича Милева Ђоковић у чијем гласу се осећа нека исконска, људска нада да ће јој се деца вратити жива и здрава. - Ако га нађе. Ваљда ће. Молим се Богу да их сачува. Знам да они тамо где су брину један о другоме, али ја овде стрепим. То је јаче од мене.
- Ово су за све тешки тренуци - додаје тихо Љубинко.
Били су рањени...
Прича мајка о својим синовима. Шта воле, како се слажу, колико су везани један за другог, какви су као људи... И ништа не улепшава.
Најстарији је Србољуб. Двадесет шест му је година. Студент географије. Ово му је други рат. За време првог је био војник у Мостару. Била је то, сећа се Милева 1991, за њу најтежа година.
- Тада је био и рањен у ногу - прича док јој очи не силазе са телевизијског екрана који се овде у њиховој кући у Атеници више и не гаси. - Али, ми то нисмо ни знали. Био је тенкиста и, хвала Богу, жив се вратио.
Годину дана млађи Александар је војник под уговором са војском на пет година. Ради као возач у санитетској служби. Ожењен је и има ћеркицу Барбару од три године. Он једини сада са својом породицом, док ради за војску, живи у Нишу.
- Ненад ми је био рањен прошле године, као редован војник на Косову. Њему су двадесет две године. Он је извиђач. Погодио га је метак шиптарских терориста и прошао кроз бутину док су пролазили кроз једно село - брижно прича мајка Милева. - Кажу доктори да су му три тетиве биле оштећене. Дуго је ишао на штакама. Њега сам, Богу хвала, сада видела. Био је прошле суботе. Дошао је на сахрану свог друга и комшије Мише, који је доле погинуо. Био је тај дан и одмах се вратио.
О најмлађем Видоју, коме је двадесет прва, Милева и Љубинко немају вести више од месец дана. Завршио је био средњу и запослио се у "Моторемонту".
- Био је тамо и ноћ и дан - каже мајка Милева. - Радио је трећу смену када му је стигао позив. Сада је у војсци возач.
А неки се крију
Љубинко показује слике својих синова. Лепи, насмејани момци, пуни снаге и живота. На свакој слици осмех. И увек су заједно.
- Синови су нам све што имамо - говори Љубинко. - Зато смо највише и желели унука. Снају смо дочекали као ћерку. Сада ни њу а ни унуку Барбару не виђамо. Само се чујемо телефоном. Стигне вест од неког преко треће или четврте руке да су живи. Онда се и ми смиримо. Јављају родитељи једни другима. Размењујемо бројеве телефона. Друго и не можемо.
- Седим уз телефон - додаје Милева. - По цео дан. Не мрдам. Бојим се неко ће звати. Јави ми се повремено снаја из Ниша и каже: "Јављали се. Преко Аце." Ал’ то опет није онако као кад му чујеш глас. Најтежи су ми били ускршњи празници. Поред толике деце ми сами.
Сузе почеше да клизе низ мајчино лице.
- Дође ми и овако некада - руком обриса очи Милева. - Не може човек да се уздржи. А некада ми се чини: јака сам. Могу... Треба много снаге за четири сина.
Зову људи Ђоковиће у Атеницу. Јавља им се родбина. И они зову. Храбре једни друге. Мајке између себе размењују стрепње и наду. Оне се најбоље и разумеју.
- Кад је кренуло ово бомбардовање - прича Милева - а мом Срби попуцали капилари у очима. Много се нервирао. Сутрадан му стигне позив чим су прве бомбе на Косово пале. И он га прими. Неће да бежи, да се крије. Такви су и Аца и Ненад и Видоје.
- Мој отац, а њихов деда Тихомир, томе их је учио - прича Љубинко. - Говорио им је: "Ако дође некада до рата, децо, будите храбри и поштени. Никада не пипајте туђе злато." Они су то запамтили. То су добри и разумни момци. Научили су да стварају радом, јер су научили и да се муче као деца када није било свега да им се приушти. Деда Тихомир им је стално говорио: "Поштење, децо, побеђује, то немојте никада да заборавите". Зато ме сада једно само боли. Гледам оне који су избегли позиве, оне који су се извадили на ко зна све које начине. Шетају овом улицом. Срећем их. И окренем главу на другу страну. Мени четири сина у неком рову, а они мирно пролазе.
- Ма мени је само да им чујем глас - упорно ће Милева. - Друго не тражим. Да знам да су добро и здраво, ништа више. На све друго сам огуглала. Сирену за узбуну и не чујем, о склоништу и не мислим. Само буљим у телевизор, слушам где се гађа. Кад чујем да бацају бомбе на све стране, тешко ми је. Жао ми је све деце у овом рату. Ал’, опет се тешим: они су сад заједно, са својим друговима и сви деле исту судбину.
Милева је најмлађем Видоју опет ноћас написала писмо.
- Написала сам му да не мисли много о нама, него о себи и својим друговима. Казала сам му да се чува, да буде паметан и не брине много јер све ово мора брзо проћи. Јавила сам му да су браћа добро и да једва чекам да се сви заједно окупимо. Ето, то сам му писала.
Сада, док чека и стрепи, Милева има још једну муку:
- Телефонски рачун који је стигао не можемо да платимо. А не можемо ни да не зовемо. Не знам шта ће бити. Ако ми узму телефон, узеће ми душу. Како ћу онда да чекам да ми се синови јаве?
Породица Ђоковић из Атенице код Чачка дала све синове да бране земљу.
"Кад чујем да бацају бомбе, тешко ми је. Жао ми је све деце у овом рату. Али, опет се тешим: они су сад заједно са својим друговима и сви деле исту судбину", каже мајка Милева
Четири сина су у војсци. Негде на Космету. Они су јој све што Милева има. Они и Љубинко.
Имали су обоје и посао у Чачку, у "Слободи". Али, сад не раде. Фабрика је сравњена са земљом. Седе у кући по цео боговетни дан, у Атеници код Чачка. Очи на телевизијском екрану, уши на телефону. Хоће ли се јавити?
- Послала сам најмлађем Видоју писмо по другу - прича Милева Ђоковић у чијем гласу се осећа нека исконска, људска нада да ће јој се деца вратити жива и здрава. - Ако га нађе. Ваљда ће. Молим се Богу да их сачува. Знам да они тамо где су брину један о другоме, али ја овде стрепим. То је јаче од мене.
- Ово су за све тешки тренуци - додаје тихо Љубинко.
Били су рањени...
Прича мајка о својим синовима. Шта воле, како се слажу, колико су везани један за другог, какви су као људи... И ништа не улепшава.
Најстарији је Србољуб. Двадесет шест му је година. Студент географије. Ово му је други рат. За време првог је био војник у Мостару. Била је то, сећа се Милева 1991, за њу најтежа година.
- Тада је био и рањен у ногу - прича док јој очи не силазе са телевизијског екрана који се овде у њиховој кући у Атеници више и не гаси. - Али, ми то нисмо ни знали. Био је тенкиста и, хвала Богу, жив се вратио.
Годину дана млађи Александар је војник под уговором са војском на пет година. Ради као возач у санитетској служби. Ожењен је и има ћеркицу Барбару од три године. Он једини сада са својом породицом, док ради за војску, живи у Нишу.
- Ненад ми је био рањен прошле године, као редован војник на Косову. Њему су двадесет две године. Он је извиђач. Погодио га је метак шиптарских терориста и прошао кроз бутину док су пролазили кроз једно село - брижно прича мајка Милева. - Кажу доктори да су му три тетиве биле оштећене. Дуго је ишао на штакама. Њега сам, Богу хвала, сада видела. Био је прошле суботе. Дошао је на сахрану свог друга и комшије Мише, који је доле погинуо. Био је тај дан и одмах се вратио.
О најмлађем Видоју, коме је двадесет прва, Милева и Љубинко немају вести више од месец дана. Завршио је био средњу и запослио се у "Моторемонту".
- Био је тамо и ноћ и дан - каже мајка Милева. - Радио је трећу смену када му је стигао позив. Сада је у војсци возач.
А неки се крију
Љубинко показује слике својих синова. Лепи, насмејани момци, пуни снаге и живота. На свакој слици осмех. И увек су заједно.
- Синови су нам све што имамо - говори Љубинко. - Зато смо највише и желели унука. Снају смо дочекали као ћерку. Сада ни њу а ни унуку Барбару не виђамо. Само се чујемо телефоном. Стигне вест од неког преко треће или четврте руке да су живи. Онда се и ми смиримо. Јављају родитељи једни другима. Размењујемо бројеве телефона. Друго и не можемо.
- Седим уз телефон - додаје Милева. - По цео дан. Не мрдам. Бојим се неко ће звати. Јави ми се повремено снаја из Ниша и каже: "Јављали се. Преко Аце." Ал’ то опет није онако као кад му чујеш глас. Најтежи су ми били ускршњи празници. Поред толике деце ми сами.
Сузе почеше да клизе низ мајчино лице.
- Дође ми и овако некада - руком обриса очи Милева. - Не може човек да се уздржи. А некада ми се чини: јака сам. Могу... Треба много снаге за четири сина.
Зову људи Ђоковиће у Атеницу. Јавља им се родбина. И они зову. Храбре једни друге. Мајке између себе размењују стрепње и наду. Оне се најбоље и разумеју.
- Кад је кренуло ово бомбардовање - прича Милева - а мом Срби попуцали капилари у очима. Много се нервирао. Сутрадан му стигне позив чим су прве бомбе на Косово пале. И он га прими. Неће да бежи, да се крије. Такви су и Аца и Ненад и Видоје.
- Мој отац, а њихов деда Тихомир, томе их је учио - прича Љубинко. - Говорио им је: "Ако дође некада до рата, децо, будите храбри и поштени. Никада не пипајте туђе злато." Они су то запамтили. То су добри и разумни момци. Научили су да стварају радом, јер су научили и да се муче као деца када није било свега да им се приушти. Деда Тихомир им је стално говорио: "Поштење, децо, побеђује, то немојте никада да заборавите". Зато ме сада једно само боли. Гледам оне који су избегли позиве, оне који су се извадили на ко зна све које начине. Шетају овом улицом. Срећем их. И окренем главу на другу страну. Мени четири сина у неком рову, а они мирно пролазе.
- Ма мени је само да им чујем глас - упорно ће Милева. - Друго не тражим. Да знам да су добро и здраво, ништа више. На све друго сам огуглала. Сирену за узбуну и не чујем, о склоништу и не мислим. Само буљим у телевизор, слушам где се гађа. Кад чујем да бацају бомбе на све стране, тешко ми је. Жао ми је све деце у овом рату. Ал’, опет се тешим: они су сад заједно, са својим друговима и сви деле исту судбину.
Милева је најмлађем Видоју опет ноћас написала писмо.
- Написала сам му да не мисли много о нама, него о себи и својим друговима. Казала сам му да се чува, да буде паметан и не брине много јер све ово мора брзо проћи. Јавила сам му да су браћа добро и да једва чекам да се сви заједно окупимо. Ето, то сам му писала.
Сада, док чека и стрепи, Милева има још једну муку:
- Телефонски рачун који је стигао не можемо да платимо. А не можемо ни да не зовемо. Не знам шта ће бити. Ако ми узму телефон, узеће ми душу. Како ћу онда да чекам да ми се синови јаве?
Нема коментара:
Постави коментар