четвртак, 04. октобар 2012.

РАТНИ ВЕТЕРАНИ БЕЗ НОВОГ ЖИВОТА


Да, ја ратовах! Победих? Изгубих?
ГДЕ ЈЕ МОЈ МИР!!!???

У Србији се веома мало зна о ратним ветеранима; није познат њихов тачан број, да ли су се и како вратили у нормалан живот, својим пословима, породицама. Није позната стопа њихових самоубистава. Није познат ни број инцидената са смртним исходом које су узроковали српски ветерани ратова током 90-их година.

Oквирне процене о броју људи који су учествовали у рату износе око 600.000, и да се по стандардима Светске здравствене организације може очекивати да најмање 60.000 њих пати од вијетнамског синдрома (посттрауматског стресног поремећаја, ПСП). Велика је опасност од последица дугогодишњег занемаривања ове друштвене групе (и ПРЕДРАСУДА да је реч искључиво о "губитницима" и "ратним злочинцима", а не и о жртвама рата).

Међутим, оно о чему институције ћуте јесте колико је инцидената и убистава у вези с повратницима са ратишта. Међу ретким случајевима убистава када се експлицитно знало да је реч о вијетнамском синдрому јесу случај ветерана са Косова Д.Ч. који је у Лесковцу поубијао седам чланова супругине породице, и случај припадника државне безбедности В.Р., такође ветерана са Косова, који је у Нишу убио неколико својих колега.

Не само да се мало говори о последицама које по своју околину могу произвести игнорисани ратни ветерани чије проблеме држава и даље пренебрегава већ се у потпуности занемарује и оно што би они имали да кажу о свему што се последњих година дешавало. За сва посттрауматска друштва од изузетне важности је дијалог између ратних ветерана и особа које нису имале искуство рата. Треба саслушати њихове доживљаје неправде, одговорности, кривице, смрти, страха, бола, патње, повратка из рата, траума, бесмисла, губитништва, безнађа. Иста је огорченост због занемаривања од стране друштва и власти, иста тескоба због поремећених породичних, пријатељских, комшијских односа. Због подељености друштва, не треба се разговарати о политици, већ искључиво о непосредном ратном и послератном искуству.


Међу ветеранима има добровољаца, професионалних војника, мобилисаних, лекара и припадника паравојних јединица, чија су искуства са ратом и повратком из рата веома слична, без обзира на мотиве који су их одвели у рат.

Један од њих је прецизно описао свима заједничку ратну трауму:

"Мислио сам да ће време да залечи ране, али не. Све се згрудвава, сада ми је теже него након рањавања. Тада ме је само болело, и само сам хтео да се опоравим, да се вратим својима. Сада се питам чему све то?",

Ево како их и други описују...

НЕПРАВДА:

 "Ја у продавницу у Призрен, немамо паре, Србин држи продавницу, 150 дин. пакла ’беста’. У Врању 30 дин... Ми дошли да га бранимо... ми гинемо, остадосмо инвалиди, а он, бре, на нама зарађује паре. Е, тада сам се први пут запитао за смисао овог рата."

"Ја сам са мојом јединицом пропуштао свакодневно њихове шлепере. Трговали су са Србима, док смо се ми борили. На сваком шлеперу су зарађивали по десет хиљада марака. Изградили су себи велике куће. Сада дођем и кажем да дају прилог за протезу борцу који је остао без ноге, да дају нешто да купимо прибор за школу детету борца који је погинуо. Они кажу да немају новаца... Е то ме толико боли."

"Кажу они нама: нико не сме да упали ватру, да се загреје. Одаћемо положај. Подигли смо шаторе, кад одједаред се дими оџак из њиховог шатора, и ником ништа."

НЕИЗВЕСНОСТ:

 "У рату је неизвесност огромна. Има је и у миру, али мање. Кад се помеша страх са ишчекивањем, човек само да полуди... Чим примиш позив за мобилизацију, неизвесност. Шта ако одбијеш позив, а шта ако одеш у рат, какав ћеш да се вратиш? Кад се рат заврши, и даље неизвесност, какав ће бити живот даље, како ћу живети са комшијом..."

"Ја сам био рањен... Не знаш колико је мртвих, ту си у заклону; не знаш кад ће да дође помоћ; питаш се: да ли ћу издржати и остати жив... Ујутру једва чекаш да дођу по тебе... Овај поред мене умро... Мислиш у тим тренуцима, сад је ред на тебе... најтежи су тренуци од момента рањавања до момента кад ти укажу помоћ... Примљен у болницу, секу ми униформу, крв и блато измешано... Ем сам повређен, ем ми узели документе и новац, нико не зна где је... Тај ми је новац много значио, ја сам га поштено добио..."

БЕСПОМОЋНОСТ:

"Најтеже је кад човек запомаже, а ти не можеш да му помогнеш. Не смеш да му се приближиш, погинућеш, а мораш да слушаш како јауче. Осетиш се потпуно беспомоћан. После размишљаш: да ли ће ико мени да помогне? Многи су погинули кад су покушавали да пруже другом помоћ. Људи просто не могу да издрже запомагање рањеног човека."

"Чекао сам у ходнику. Није било довољно сала за операцију. Дошла сестра и рекла: Докторка, хоћемо ли овога? Докторка рекла: Пусти њега, он је добровољац, ко га је терао да иде тамо. Тада бих је убио само да сам имао снаге. Отишли су, а ја сам остао да лежим на носилима, потпуно беспомоћан..."

"Одједном као доктор поручујеш камион врећа, 1500 комада. У том моменту се човек смрзне на помисао да ће све то да се напуни... Постајеш свестан да ће у рату бити масовне смрти и да нема гаранције да у једној од тих врећа нећеш бити ти."

СМИСАО:

"Кад уђеш у наше запаљено село, сакупљаш лешеве, тада се појави мржња... шта су им криви наше жене и деца. Кад уђеш у њихово село, не размишљаш више, немаш сажаљења... Кад они спале наша села па после ми њихова, они наша, ми њихова... Касније, кад седнеш, питаш се шта нам ово све треба. Кад уђеш у пето, шесто спаљено село, питаш се докле овако. Код првог не размишљаш."

"Кад се председник извинио Хрватима, ја сам се питао који је смисао нашег боравка на ратишту. Ја сам најебо, остао инвалид, а ништа нисмо урадили. Он се њима извињава, а они поубијаше толике људе, цивиле, децу. Поубијаше толико, а он се њима извињава. За шта, зашто, зато што су нам поубијали децу? Извињавамо се што сте нас убијали, а ми се бранили!"

ОДГОВОРНОСТ:

"То су све била деца. Командир и ја најстарији. Они као пилићи иду за мном, а мени се мота по глави шта да одлучим. Они имају сигурност, кажу ти си најстарији, а немају појма колико ја не знам."

"Био сам кући и одлучио да се не враћам тамо. Рекао сам: идем у затвор. Из затвора ћу да изађем жив. Мајка ми је рекла: немој сине, нико наш није био у затвору... Одлучио сам да се вратим и био тешко рањен... Никад са мајком нисам о томе разговарао. Мислим да је страшно боли и дан-данас. Имала је један инфаркт."

СТРАХ:

 "Свакодневно се јавља страх... лифт, степенице, ауто... То оставља трагове... Рат је био другачији... Кад су нас бомбардовали, другар ми је дао цигару, руке се тресу, а ја не могу да узмем цигару у руке. Кад је прошло, тек тада је дошло, неки притисак у главу, почнеш дубоко да дишеш, презнојаваш се, не можеш да пресечеш тај страх, да га контролишеш."

"Човек заборави и на сопствено дете, па се после тргне... страх да ли ћу се вратити жив... Кад види себе да је остао без ноге, руке, страх да ли ће искрвавити... Човек не зна колико вреде делови тела док их не изгуби..."

ПАТЊА:

"Можда ми је било лакше када сам ја био повређен, него када је други, поред тебе лежи рањен, крвари, умире, виче како га боли, јауче, нема му спаса... Свако од нас ће тај бол да носи на души до краја живота, не можеш да опишеш то што осећаш. Мозак не функционише како би желео."

"Доктори око мене, ја нисам могао да причам, дошао неки Лесковчанин и почео да прича... Кад је споменуо моје село, у стомаку ме запекло. Он спомене моје сељане, и ја сам се толико напрезао, и сузе, кад је споменуо моју кафану и мене и брата... тад сам проговорио. Рекао сам да сам ја власник те кафане..."

ПОСЛЕ РАТА:

 "Људи мисле да сам опасан по околину. Виде у мени звер."

"Видим у разговору да ме многи избегавају, да не желе да седну за мој сто у кафани, плаше се од мене, шта могу да урадим."

"Бојазан да ми се не свиди оно на ратишту, сањао сам да их убијам и уживао у сну. Када сам се пробудио, помислио сам да нисам нормалан."

"Осећам некакву несигурност без оружја, као го, без свога ја. Не могу да спавам ако не носим пиштољ. Направио сам појас за пиџаму да могу да спавам са пиштољем."

"...Ћеркица ми је дошла у посету, на ВМА. Прво што ме је питала: Имаш ли ногу? Имаш ли руку?... а неће да приђе. Једноставно, боји се мене. То одбацивање од стране деце и њихово несхватање је јако болно. Минут је трајао као сат. Пита: што си нас оставио, зашто си отишао? Питања толико болна да се растужиш... не можеш да објасниш детету због чега си био, где си ишао. Касније те већ дете прихвати. Тек онда схватиш шта је живот, колико може да траје и како може да се заврши..."

"Чекаш да се вратиш кући, само о томе размишљаш, а онда се суочиш са тим. Није могуће ни са женом разговарати. Како њој причати о ратишту? Не разуме она то и гледа те чудно... Отац те не разуме... Са својима си, а сам си... То ми је најтеже пало."

"Отац ми је рекао: јебем ти те твоје лекове, само ћутиш и ни са ким не разговараш. Ми смо навикли да се смејеш, шалиш, викнеш... Не могу да се смејем зато што су они то навикли. А кад ћутим, питају ме што ћутиш. Онда схватиш да си у кући сам."

"Ја хоћу нешто да урадим по кући, а стриц дотрчи: Немој ти, остави, мени се врати слика како би требало да буде. Тада је глупо рећи човеку... тада, у тим ситуацијама лако осетиш патњу за некадашњим животом, за ствари како би требале да буду, а нису..."

На крају можемо завршити овако:

„Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас''. Св. Јован Златоусти.

3 коментара:

  1. Не гази Србијо те рањене душе, кад беше тешко за њих ти си знала, злобницима не дај да им име руше, јер остаћеш заувек ти бедна и мала!

    ОдговориИзбриши
  2. Svaku rijec koju sam procitao razumem i kao da je iz mojih usta izasla !Moja braco po oruzju i sudbini meni ne trebaju pare i priznaje hocu samo da moja i vasa djeca mogu da zive u zemlji za koju smo krvarili ne zaleci sebe i imajuci samo jedno u srcu i glavi a to je slobda !. Danas se u Srbiji izrugivaju i pdsmjevaju sima koji su na bilo koji nacin ucestvovali u otacevskim ratovima kazu da smo bili zaneseni i ludi i mladi pa znate sta ja sam otisao u boj sa 17 godina sada sam zreo covjek i imam porodicu ali kada pogledam iza sebe siguran sam da bi isto postupio i sada bez oibzira na sve jer neme rezervnu Otacbinu !SRBIJA JE VJECNA DOK SU JOJ DJECA VJERNA!

    ОдговориИзбриши
  3. moj otac je bio u ratu,sad je na nernom..6 puta ga odbili za penziju..na poslu mu kaze da je lud ne moze da radi.drzava kaze da bar nema nogu pa bi dobio penziju..

    ОдговориИзбриши