субота, 28. април 2012.

Вила са Кошара - Невен Милаковић



Крвав мјесец врх Кошара,
Гробнице га србске скриле,
Језним ехом мрак дамара
... И јецајем горске виле.

Смртним ропцем шума збори:
Вратите се браћо мила,
Зар вам мушки рс не кори
посестрима ваша вила!?

Одсјекли јој, пси, увојке,
Сустигла је мрска хајка,
Ал` се неда зор ђевојка,
Нагоркиња наша, мајка.

Но крстаче ове стражи
И аманет витезова,
Јуначке им ране блажи
Старом пјесмом са Косова.

Тихо тужи и запјева,
Неневикла на окове,
К`о Косовка, негда, дјева,
Мртву браћу пјесмом зове.

Вратите се соколови,
Вратите се мени амо,
Траже од нас прађедови,
Да душмане ишћерамо.

Дижите се див јунаци,
Почивати не смијете,
Треба јарам да се збаци
И да опет погинете.

Нема Космет ко да брани,
трулије су њине кости,
дижите се опјевани,
а њима нек` Бог опрости.

Они мртви св`јетом ходе,
Нијесу ни били живи,
`ајде браћо, устај роде,
Јуриш соколови сиви!

А ја гледам лијућ` сузе,
Гдје нас мртви, живе, каде,
Ко нам Браћо душу узе,
..................... ................


Пјесму сам посветио Ненаду Станићу, ратном ветерану са Космета, и његовим и мојим друговима.
Ненад ми је синоћ послао поруку. Вила се њему јавила, а ја сам, грешан, само преточио у ријечи. Захвалан сам му, јер ме натјерао да одем на Кошаре, да басједим са витезовима бесмртним, да сагледам своју недостојност и да се по ко зна који пут помолим за душу своју пјесмом.

Невен Милаковић.
новембар 18, 2011 у 8:44 по подне.

четвртак, 26. април 2012.

Највећа срамота Србије!!! - видео


Данас сам, после тачно месец дана, "опет" био код "споменика" жртава рата и браниоца отаџбине, у Београду.

Ни сам не знам више шта бих могао да кажем, а камоли да урадим.
Нека нам је свима на част.

"Да, ја ратовах. Победих? Изгубих? Где је мој МИР?"
Ненад Станић, Београд, Савски Трг, 26.04.2012.

video

РУСКА ПОМОЋ СРБИЈИ У ПРВОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ

Ове године Московски Српски Дом обележиће стогодишњицу Првог балканског рата у Међународном словенском фонду писмености и културе. Духовне и културно‐историјске везе руског и српског народа представићемо на примеру помоћи Москве српским земљама кроз векове.



Руси су увек знали да далеко на југу живи братски православни народ. Московски словенофили Иван и Константин Аксаков, Алексеј Хомјаков, Јури Самарин, Михаил Погодин, 1860. године пишу: ‐Ви, Срби,сте за нас браћа по крви и духовна браћа у Христу. Драг нам је ваш лик, који сведочи о нашем сродству, мио језик, који звучи као наш, драги су нам ваши обичаји, истог корена као наши.“ Ево кратког осврта на историју руско‐српских односа до Првог балканског рата.

1380. год.руска победа на Куликовом пољу уздиже Московско књажество,
1389. Косовска битка била је почетак растакања српске средњевековне државе, са коначним падом 1459.године. Никола Пашић у Москви
1916.године каже:‐Тежња Москве да нам помогне никада се није угасила. У Москви су наши монаси добијали богате дарове од царева московских, и по повратку на Балкан говорили да на северу постоји моћна држава, моћни народ православни, који говори на сродном језику, народ велике душе, благородног срца, руски народ, рођени брат, на који је српски народ полагао још тада велику наду.“ Равноапостолни Сава, први српски архиепископ, као млади кнез замонашио се у руском светогорском манастиру, Србин Кипријан постао је руски митрополит, као и Пахомије Логофет, и многи други подвижници.
Московски цареви давали су грамате српским манастирима и владикама да долазе у Москву, где су добијали драгоцености, црквене књиге, сасуде, злато и крзно.
На пример, 1509. Године београдски митрополит Теофан моли за помоћ Великог кнеза московског Василија Ивановича, који му шаље сребрни пехар, 120 скупоцених самура и крзно три хиљаде веверица, као и грамату да пошаље монахе у московску кнежевину.
Српска Царска Лавра Хиландар била је под покровитељством московских государа, и имала на Китај городу у центру Москве своје Подворје, где се чувала Грамата о праву скупљања милостиње. Велики књаз и Цар московски Иван Грозни 1550.године тражи од турског султана да ослободи пореза и заштити Хиландар.
1641.године Цар Михаил Фјодорович у Кремљу прима скопског митрополита Симеона који моли помоћ за Српску Патријаршију. Цар је даровао много драгоцености, књига, црквених сасуда, и оно најважније, грамату српском Патријарху Пајсију и Пећком манастиру, да шаље монахе у Москву, са правом скупљања помоћи. Митрополит Симеон остао је у Русији, и постављен за Митрополита Казанског! 1654.године у Москви борави српски Патријарх Гаврило. Московски Патријарх Никон, у то време ван Москве, моли га да га замени, да поставља свештенике и ђаконе! Кад се вратио у Србију, Турци су га оптужили за шпијунажу и обесили!
У време Цара Алексеја Михајловича српски митрополит Теодосије практично је био местобљуститељ московског Патријаршијског престола, после Никоновог повлачења! У време Велике сеобе Срба, Царевна Софија прима изасланика Патријарха Арсенија Чарнојевића, архимандрита Исаију, чије је сведочење о турским зверствима утицало на Руски поход против Кримског Ханства 1689.године!
Српски Патријарх Доситеј шаље официра Пантелејмона Божића код Императора Петра Великог са молбом да дозволи сеобу Срба на руско‐турску границу! Али, на дневном реду тада је био рат са Шведском, и тек 1751.године дошло је до сеобе Срба граничара у малоруску област, названу Нова Србија. Наш народ је трпео не само зверства Турака, Мађара и Аустријанаца, већ и лукавства православних Грка, који су чак на место српског Патријарха Василија, поставили Грка Калиника!
1766. Цариградска Патријаршија је уз помоћ Турака укинула Српску Патријаршију!
У време Првог српског устанка 1804.године српске владике се обраћају Императору Александру Првом са пројектом обнове српског царства, под покровитељством Русије. Руски генерали Цукато и Исајев водили су руске јединице у српском устанку, који је пропао, а Вожд Георгије Петровић преселио се у Русију. 1848.године, Мађари се дижу против Аустријске Империје, у којој Срби, Словаци и Хрвати такође траже аутономију, коју им Мађари оспоравају! Исте године, на мајској скупштини,у С.Карловцима, митрополит Јосиф Рајачић проглашен је за Патријарха, а српске области Аустрије проглашене су Војводством Србија.Император Франц Јосиф признао је Српску Патријашију и Војводство, Мађари су нанели неколико тешких пораза аустријској армији.
У октобру 1848. Српски Патријарх моли руског конзула у Београду за помоћ. Тада је Русија разбила Мађарску војску и зауставила терор над српским народом. Патриајарх Јосиф Рајачић описао је Императору Николају Првом страдање Срба, убијање и пљачке, уништавање православних храмова, са циљем истребљења народа и уништења Православља. Русија је послала велику помоћ у новцу, стварима, злату, црквеним предметима и књигама Србима у пострадалим областима, о чему сведочи писмо благодарности српског патријарха од 29.јануара 1851. године.
1860.године Франц Јосиф је укинуо Српско Војводство, оставио титулу Патријарха карловачком Митрополиту. Тако се захвалио Србима за указану помоћ у борби против мађарских побуњеника. Поменућемо да је 1874. године на Сољанки, у центру Москве отворена српска духовна амбасада у виду Подворја у храму светих Кира и Јована, где је у време Херцеговачког устанка и Српско‐турског рата Славјански комитет организовао слање добровољаца, походних војних храмова, православних застава, икона, одеће, обуће, санитарних одреда, лекара, милосрдних сестара , војних болница, новца, хране на Балкан.
Ове године навршава се сто година од Првог Балканског рата, који представља славну страницу у историји руско‐српских односа. Прогони русофила у време краља Милана Обреновића, када аустрофилска партија напредњака намеће западноевропске интеграције, престају кад на српски престол ступа краљ Петар Карађорђевић 1903. године.
Аустрија од 1906‐до 1911. године против Србије води царински рат, који из економског прераста у прави, анексијом српске Босне у октобру 1908.године.Европа је била на граници рата, а српски председник Владе Никола Пашић долази у Санкт‐Петербург. Император Николај Други му је рекао:‐Ми Вас никада нећемо оставити.“ Почетком двадесетог века, руско‐српско братство укрепљено је династичким браковима: кћерке краља Николе Анастазија и Милица удале су се за велике кнежеве Романове, као и Јелена, кћерка краља Петра Првог. 10. Марта 1910. године краљ Петар стиже у Санкт‐Петербург, са Николом Пашићем и министром иностраних послова Миловановићем. После успешних политичких преговора, 14.марта стижу у Москву. Штампа тог времена бележи како су Московљани с одушевљењем дочекали српског краља са пратњом. Право усхићење изазвало је православно понашање Петра Првог и српске делегације, приликом посете Иверској капели, на путу у Кремљ. Московски губернатор, генерал Џунковски, и градоначелник Гучков су са гостима присуствовали Светој литургији у Успенском храму Кремља.Краљ Петар са пратњом дошао је у Српско подворје, где су му изнели ратне заставе руских добровољаца, из 1876‐1878. године.
У Првом Балканском рату учествовали су православни словенски народи, укључујући и Грке, против остатака омражене Отоманске царевине. Први повод за рат било је одбијање Турске да да аутономију Македонији и Тракији, а други одбијање да обустави мобилизацију! У октобру је у рат против Турске ступила Црна Гора, и потом Бугарска, Србија и Грчка. Неочекивано за Европу, православни савезници су остварили неколико крупних победа над Турском, За неколико недеља у тешким биткама, код Куманова, и Прилепа српска војска ослободила је Стару Србију, стигла чак до мора, што је изазвало незадовољство Аустрије. На Косову пољу отслужен је велики помен свим косовским мученицима, погинулим од 1389. године до 1912! Да видимо како је Москва помагала Србији у то време.
У септембру 1912. било је јасно да је рат са Турском неизбежан. 19.септембра у Москви се припремају санитарни одреди, лекари и медицинске сестре, пољске болнице, за српски фронт. На Српском Подворју, по речима архимандрита Михаила, за само један пријавило се петсто добровољаца за српски фронт. 5.октобра заседао је Славјански комитет, који је објавио проглас:‐Изузетно тежак, скоро безизлазни положај најрођенијих, по крви и вери, Срба, браће у Старој Србији, Македонији, Епиру, и другим областима Турске, преданих на милост и немилост турским и албанским дивљим хордама, башибозуку који истребљују народ, присилио је Црну Гору, Србију, Бугарску и Грчку да стану у заштиту свог народа и објаве рат Турској. Сву наду полажу на Бога и Русију, која је позвана да испуни Завет Христов! Комитет је позвао Московљане на христољубиво дело помоћи Србима, да прилоге и све врсте помоћи доносе у Српско Подворје. Московска градска дума одмах је одвојила суму од 50 000 царских рубаља, за опрему четири војне болнице(свака са по педесет кревета). Основан је Дамски комитет , који је у Московској градској думи организовао дежурство, где су Московљани доносили новац, одећу, обућу, организовано је шивење рубља за српску војску, рањенике, паковање и слање пакета на Балкански фронт.
До средине новембра послано је 1648 пудова помоћи.Александровско друштво иконе Утоли моју печал и Иверско друштво милосрдних сестара од првих дана Балканског рата, баш као и у Српско‐турском рату седамдесетих година 19.века, послале су летеће одреде, за позадину и евакуацију рањеника са бојног поља.10.октобра 1912.год. преко две хиљаде Московљана, на челу са московским губернатором Џунковским, градоначелником Гучковим, и старешином Српског Подворја архимандритом Михаилом испратили су екипу од 40 хирурга, сестара, санитарних помоћника, лекара,у Ниш, где је била привремена резиденција краља Петра. Московски градоначелник предао је икону Спаситеља и Богородице Одигитрије путницима, и благословио их овим речима:‐Примите благослов Москве, срца Русије као залог вашег хришћанског подвига, за славу Православне Цркве, у славу Русије, за славу Славјанства! Ево одломка писма супруге руског амбасадора у Србији, Александре, упућене московском градоначелнику Николају Ивановичу Гучкову 18.октобра, у којем детаљно описује тешке бојеве, стање у српској позадини и активност руских војно‐санитарних одреда:‐Доносе много рањених, више него што се могло очекивати, прво из Ристовца, 300 рањеника, већ је пуна болница у Нишу, па онда 800 рањених из Мердара, после два дана почели су да доносе много рањених четника са Куманова, тренутно преко 2000 рањеника, који су смештени у београдске гимназије, учитељску школу, богословију, све је претворено у војне болнице. Али, око Велеса се воде крваве борбе, и чекамо још 2000 рањеника. Кнегиња Јелена Кудашова, пред полазак у Врање са својим санитарним одредом, два дана је обилазила рањенике по Београду. Пратила сам је, шта смо све виделе и чуле… Ваш Александровски војни санитет су јуначине, чим су стигли, дан и ноћ су радили по разним болницама, сад су кренули у Ниш. Иверском санитетском одреду доделили су Другу београдску гимназију, помажем им да се организују. Прво сам радила у војној болници, сад радим у Вашој Иверској.
Ево како она пише о патриотизму Срба:‐Прошла сахрана чиновника Министарства иностраних послова Ковачевића, кога су донели раскомаданог са Кумановског фронта. Стари отац опростио се са сином јединцем речима‐ збогом, јуначе, видиш да ја не плачем, иди с миром Богу, и кажи нашем Цару Душану и Лазару да је Косово поље ослобођено. Данас је био молебан и освећење седишта Иверске болнице у Другој београдској гимназији, у Македонској улици, јављају да нам стиже још 200 рањених код Велеса и 400 са околних положаја, вечерас, а сутра кажу стиже још …довиђења, морам на посао, ноге су ми натечене, али дух је бодар!‐пише Александра Хартвиг. Она у писму тражи да Москва пошаље још лекара, топле одеће, санитетског материјала, и новаца. Каже да Срби не умеју да траже за себе! Московска дума шаље још четири санитарне бригаде, са војно‐медицинском опремом, 28.октобра, после свечаног молебана. Свака санитарна бригада имала је главног лекара, и 16 медицинских сестара и санитарних помоћника.
У московским архивима чувају се писма Срба, у којима се изражава благодарност за новац, медицинску и другу помоћ. Краљ Никола се овако захваљује московском градоначелнику:‐ Благодарим Вам за братску помоћ, огромну по обиму, и одлично организовану, коју нам шаље славна Москва, колевка велике Русије, вековни вођа великог словенског крстног похода, који сада на Балкану завршавају њена млађа браћа.“Из Санкт Петербурга је у Србију стигла санитетска војна бригада „Генерал Михаил Григорјевич Черњаев“, чији је почасни председник била његова удовица Антонина. Сва Москва и северна престоница куповале су разгледнице са ликом српског хероја, руског генерала Черњаева, од прикупљених средстава купљен је санитетски материјал за српске рањенике. 11. И 12. новембра организована је грандиозна акција, десет хиљада добровољаца скупљало је на улицама прилог за српску војску:предали су у Думу кутије, са прилозима, Славјанском комитету, где је поред новца било и стихова, песама, у које су завијали новац.
Пример: један Коља написао је, ја прилажем сву уштеђевину из моје касице, рубаљ и 52 копејке, да купите хлеба сиромашној славјанској деци! Московски студенти уз прилог пишу: Ако буде потребно московска омладина осим новца спремна је да помогне и на бољном пољу! 12.новембра одржан је добротворни концерт у Бољшем театру, приход је упућен у Србију. Поред Славјанског комитета на Сербском подворју, на Иљинки, у центру Москве, Биржеви комитет је скупљао и слао велику помоћ у Србију, лекове, медицински материјал, одећу, новац, волонтере.

За разлику одХерцеговачког устанка и Српско‐турског рата седамдесетих година 19.века,кад је војно учешће руских добровољаца и професионалних војника било веће, сада у балканским ратовима, против Турака су се бориле добро обучене и бројне армије, па је број добровољаца био мањи. На пример, 16. Октобра, хиљаде Московљана са старешином Српског подворја испратиле су козачку дружину од 36 добровољаца у Србију.После недељу дана тако су пратили 48 добровољаца.

У јесен 1912. и зиму 1913. Москва је свакодневно пратила преко новина вести са Балкана, као да се ради о руском фронту. Сваког дана су објављиване фото репортаже и вести са бојног поља, да наведемо само неке наслове: „Српска пешадија и коњица“,“Резерва Српске армије“, „Први турски заробљеници у Подгорици“, „Наследник српског престола, краљевић Александар, истакао се у бици код Куманова“, „ Срби освојили трофеј, турске војне барјаке“, „Поглед на Битољ, који су Срби ослободили“. „Сусрет Србијанске и Црногорска Армије на обали мора“. Са одушевљењем су Московљани читали новост: „ 26.октобра Српска армија ослободила је Скопље, где је одмах организована руска војна болница.“ Ево писма српских преживелих рањеника Московској думи: „Српски војници, рањени у борби за ослобођење своје браће од турског ига, који се лече у Московској болници у Скопљу, моле вас да предате Срцу Русије, Москви, братску благодарност за велику помоћ и дивну негу .Живела Москва! Са великом надом пратила је Москва опсаду Адрианопоља, у којој је Бугарској пришла у помоћ Српска армија са 40000 војника.Српска артиљерија имала је одлучујућу улогу у ослобађању, Славјански комитет је на ванредном заседању донео одлуку да град Москва прослави ову победу, 18.марта сва Москва се скупила на торжествену службу на Српском подворју, велики банкети, славље у Кремљу, полагање цвећа на споменике руским херојима са Плевне, Цару Мученику Александру Другом, великом генералу Скобељеву,све словенске и словенофилске организације широм града организовале су свечаности.
Ево телеграма московског градоначелника краљу Петру и граду Београду: Москва је свим срцем преживљавала радости и жалости словенске браће у дугој борби за слободу од ропства полумесецу. Поздравља царски град Српске краљевине поводом победе удружених словенских армија над једном од последњих тврђава Отоманске империје у Европи.Нека сједињена проливена крв братских народа послужи залогом нераскидивог јединства и успеха у даљој борби за пуну независност и миран развој свих народа Балкана! Ево како је Београдски Црвени крст одговорио на бројне телеграме подршке из Москве: ‐Рањени Срби са радошћу и усхићењем гледају на покровитељку Словена‐Москву.Живео наш силни братски руски народ, на страх непријатељу!Боже, Царја храни! Српском митрополиту Димитрију и ректору Српске богословије Веселиновићу, организован је величанствен дочек на Црвеном тргу, у Кремљу, Сергијевој Лаври.

Кад му је покровитељ Српског Подворја Котов принео хлеб и со, он се на руском обратио народу: ‐Ја осећам дубоку љубав, духовну и моралну везу наших народа. Руска помоћ и жртве српском народу била је и остала огромна.“ Посебно се захвалио што Московска Духовна Академија у Сергијево‐Троицкој Лаври негује традицију бесплатног школовања српских богослова. Московљани су уручили много драгоцених поклона и новац за рањене и српску сирочад митрополиту.

После пада Адрианопоља, поражена Турска се повлачи, Први балкански рат завршен је примирјем у априлу. Само Црна Гора га није потписала, ослођољење Скадра свечано је прослављено у Москви, духовно и народним весељем! Први балкански рат младих словенских држава против Отоманске Империје на заласку био је брз, успешан и вођен је уз подршку Руске Имеприје која се налазила у зениту славе. Русија је помагала на разне начине, које смо укратко описали: добровољцима, новцем, храном,одећом, војно‐ медицинском опремом,војним болницама, медицинским особљем. Први балкански рат, успешно је окончан, и био је врхунац слоге, саборности балканских народа, уз руску подршку. Зато је у јуну 1913. године напад Бугарске на Србију и Грчку био непријатно изненађење, додуше за неупућене, јер је на челу Бугарске био немачки принц, Фердинанд Кобургски. Бугари су поражени у Дргом балканском рату. Ускоро је почео Први светски рат, у коме се руска, посебно жртвена љубав и братска помоћ Москве још снажније и дубље показала на делу, када је Цар Мученик Николај Други, знајући да нема веће љубави од оне када брат за брата положи живот положио свој живот за Србију и српски народ. Православна словенска цивилизација, од Јадранског до Северног мора и Тихог океана, и у време Балканских ратова показала је своје јединство. Исто нам је Оче наш и Вјерују, да спасет Господ Русију и Србију. Амин.

20.4.2012. Нови Сад

проф. Радмила Војновић,
председник Московског Српског дома

среда, 25. април 2012.

МИ НЕСТАЈЕМО СА ДАНОМ НАШЕ СМРТИ


Где се изгуби крв ових јунака у венама нашим?
Где нестаде срце њихово које је куцало само за Православље, Србију и Слободу?
Где имамо образа дичити се њима и прослављати се њиховом славом, а не бити они ни мало?

Ми се само зовемо Срби, неко нам даде тако име `ал ми то нисмо. Тек ћемо то постати кад њихову славу, јунаштво, погибију и љубав према Србству дигнемо високо изнад нас, тако високо да на само сећање урадимо како и они. Бити Србин не значи само тако се звати, то значи доживети Васкрсење како и они.

И након 100 година они су ту, а ми нестајемо са даном наше смрти.

уторак, 24. април 2012.

ЗАВЈЕТ СРБСКОМЕ РОДУ - Невен Милаковић



ЗАВЈЕТ СРБСКОМЕ РОДУ

Ја, Србин по рођењу, живљењу и опредељењу, завјетујем се крвљу својих предака, чашћу и будућношћу својих потомака, да нећу испустити Крст Часни којим су ме Господ и народ мој небески благословили, да ћу ходити бескомпромисно и неустрашиво стазом уском и трновитом, стазом која води ка Голготи, али и према Спасењу.

Да се нећу престрашити мрака и утвара овога свијета као ни милиони Светитеља, Витезова и Мученика Србских прије мене, него ћу Љубављу и Вјером својом благодарити Свевишњем што ме удостојио да будем Србин.

Завјетујем се да ћу служити Србству и Светосављу свим својим срцем и душом, не тражећи плату осим оне којом ће ме Господ наградити.

Завјетујем се да ћу живјети за Србство, а не од Србства, за Отаџбину, а не од Отаџбине.

Да ћу се, слиједећи Светога Цара Лазара, одрећи царства замаљског, Царства Небескога ради.

Овом Завјету приступам слободна срца и чисте душе,
као што Свети Лазареви ратници приступише Светом причешћу пред одсудну битку за Живот Вјечни.

Спреман сам да својим ангажовањем допринесем поновном васпостављању оних вриједности које су учиниле мој народ великим и Божијим.

То су на првом мјесту Христољубље и родољубље, врлине из којих проистичу честитост, мудрост, племенитост, храброст и правичност…Особине које морају красити сваког Србина.

Створитељ је расуо мој народ по свим дијеловима ове наше планете као домаћин који се труди да добро сјеме допре и до најскровитије тачке његове њиве.

Ја знам да је Светиња која нас спаја много моћнија од даљине и граница које су нам силом наметнуте.

Позивам стога васцијело Србство, да одбаци све несрећне подјеле, разлике и баријере и усагласи свој национални програм са тужном, али Светом истином да постоје само Срби који поштују и слиједе овај завјет и „Срби“ који га крше.

Како ја чинио тако ми Бог помогао.

Невен Милаковић.

субота, 21. април 2012.

Ветеран рата


Небројано пута рескирао сам живот
Понеким шрапнелом а некада метком
Пре сваког боја целивао сам кивот
У борби себе равњао са претком..

Ја сам ветеран свакога рата
Ја сам онај из првих редова
Нудио сам живот за свога брата
Ја сам остатак срБских дедова.

Спаваш ли мирно Отаџбино моја?
Ветеранска крв поста ти вода!
Ја сам спреман за редове прве
Следећи пут само за Бога.

Ја сам ветеран ратова свих
Остављен на цедилу од своје стране
Од ме' оста тек по неки стих
Моја су дела појела вране.

За тебе, ето, постао сам нико!
Ордење ми само прашина краси
У мом срцу не престаје борба
Тихом молитвом Боже је спаси.

Ја сам ветеран и не тражим хвала
Ја сам витез који смерно стоји
Ја сам јединка пред Богом мала
И пред Њиме једино ратник се боји.

Ја сам браник ваше слободе
Моја ми браћа мреше на рукама
Ја сам старац кога преци воде
Вашу слободу платио сам мукама.

А данас нико ни да се сети
Једног ратника тмурне прошлости
Док битку срцем оста да бије
У молитви Богу да исто вам опрости.

У сновима браћа долазе често
Кажу да ускоро бићемо на окупу
А ја проклињем што остадох жив
Оног дана, на ватреном Горожупу.

Бобан Адамовић 2012

САМО ВАС ГЛЕДАМО!

(ЗА САДА!!!)

Надлежним лицима и службама (ако их има уопште)

Надлежним лицима и службама,

Ја сам инвалидно лице, параплегичар, крећем се кроз живот у инвалидским колицима и „бијем“ неке битке које је тешко добити...

Четвртак, 19.април. лета господњег 2012. Инђија, паркинг испред новоотвореног „Фасхион Парк Оутлет Центра“ око 12х...

Прилазећи улазу у „Фасхион Парк Оутлет Центар“ приметим више црних, ликсузних лимузина, углавном Мерцедеси и Аудији, паркираних на паркинг местима резервисаним за инвалидна лица.

Паркинг места видно обележена хоризонталном и вертикалном сигнализацијом, да су намењена и резервисана за инвалида лица, а на њима паркирана возила из возног парка Владе Србије, Владе АП Војводине и Скупштине Србије, све са возачима који се шетају око њих, чекајући високе државне и покрајинске представнике, министре и посланике у скупштини Србије и АП Војводине, да се врате са забаве и прославе, организоване у част отварања овог објекта.

Како сам већ одавно познат међу пријатељима као „Дон Кихот“ у борби против бахатог, безобзирног и саможивог паркирања по паркинг местима резервисаним за инвалидна лица, нисам пропустио прилику да проверим има ли међу тим колима неко које можда јесте од инвалидног лица и наравно да оставим на кола једно мало папирно упозорење и објашњење у облику летка, чему служе и за кога су намењена та паркинг места.

Качим летак на прво возило, па на друго, ту се већ појављује млад, крупан и нарогушен возач.

Питам га је ли он возач тих кола, добијам потврдан одговор, дајем му летак уз речи да прочита и научи чему и коме служе та паркинг места на којима је паркирао кола, одлазим даље да качим летке на остала кола, возач замном добацује да су и остала два аутомобила његова, ја качим летке и даље без обзира што му не прија оно што чиним, завршавам са последњим у низу, вадим телефон и почињем да фотографишем кола тако да се виде регистарске таблице и простор на којем су паркирана кола...

Пристигавши до црног Аудија регистарске ознаке БГ 278 ШЕ, онај исти возач стаје испред кола и скрива ногама регистарску таблицу возила и при томе ми у маниру простака показује средњи прст.

Нисам приметио да ме „части“ средњим прстом, то су ми касније, кад сам завршио са фотографисањем и удаљио се од кола рекли присутни, а да сам видео имали би шта присутни новинари и тв екипе да снимају...

Од тог првог „скриваног“ возила, наставио сам да снимам и остала, а исти возач се померао и опет скривао таблице на црном Мерцедесу регистарских ознака НС 013 ЦФ.

Прошао сам иза тих возила и неометано са задње стране фотографисао возила и њихове регистарске ознаке.

Питао бих вас све да ли је нормално и у реду да се представници власти у овој земљи и њихови службеници, обезбеђење, вожачи...сматрају недодирљивим, да мисле да су изнад реда, закона, норми уљудног и културног понашања?

Зашто су та возила паркирана на тим местима, када је само један ред иза био потпуно празан паркинг намењен неинвалидној популацији возача.

Да ли је у реду да таквим примером и понашањем „водите“ ову земљу и њен народ у Европу коју призивате на сваком кораку, а сами се и даље понашате сви ви заједно као балканци који мисле да су недодирљиви и изнад осталих грађања све док имају власт у рукама или „раде за власт“?

Откуд оном шоферу храброст (знам да памети и образа тај бас и нема док се тако понаша) да ми покаже средњи прст?

Шта ја друго да мислим о том његовом гесту него да га протумачим као поруку типа: „ко те ј... будало, ево ти к...., не можеш ми ништа, „ја сам власт“ док год возим председника владе, министра, посланика, можеш да ми га п......“.

Па господо ипак могу нешто да урадим!

Могу снимљене фотографије да проследим у медије, па да народ види какви сте ви и какви су они око вас, како се опходите према људима.

Да се види и да се зна, да се не заборави и да се према томе такође равнају кад вам поверење да нас предводите дају...

Душко Дутина






понедељак, 16. април 2012.

ГОДИШЊИЦА „КРВАВОГ БЕОГРАДСКОГ ВАСКРСА” 1944


На данашњи дан 16.04.1944. године "Савезничка авијација" је починила стравичан злочин бомбардовањем Београда на први дан Васкрса. Бомбардовање је настављено и на други дан Васкрса 17.04.1944. године. После бомбардовања нађене су и неексплодиране бомбе на мојима је писало на ћирилици "Срећан Ускрс".
"Савезничка авијација" бомбардовала је те године Београд и још доста српских градова, међу којима и Ниш, Краљево, Алибунар, Смедерево, Нови Сад, Крагујевац, Сремску Митровицу, Руму, Крушевац, Ковин, Панчево, Куршумлију,
Грделицу, Подујево, Рашку, Сталаћ… – у више наврата. Подаци говоре да је само првог дана бомбардовања од „тепих бомби” које су бацали амерички бомбардери погинуло 1.160 Београђана, док их је више од 1.400 било рањено.
Овакав начин бомбардовања, примењен и на немачким градовима које је пред сам крај Другог светског рата савезничка авијација немилосрдно разарала, сручио се на Београд девет пута од априла до септембра 1944. године: 16. и 17. априла, 18. маја, 6. јуна, 3. јула и 3, 6, 8. и 18. септембра.

Више није тајна да Београд и остале српске градове нису бомбардовали енглески авиони, како се дуго тврдило, него Петнаеста америчка ваздушна армија, која је у акције на цивилне циљеве у нашој земљи полетала са аеродрома код италијанског града Фође. Од бомби које су на данашњи дан пре 51 годину пале на Београд и то на највећи хришћански
празник, нису биле поштеђене стамбене четврти, цркве пуне верника, болнице, интернати, душевна болница, логор на Старом сајмишту у коме су Немци држали заточене Јевреје и Србе… Иза акције 400 тешких америчких бомбардера типа „либератор” („ослободилац”) остали су оштећени мостови на Сави и Дунаву, погођене су главна железничка станица и станице у Топчидеру и Раковици, пивара „Вајферт”, палата „Албанија”, биоскопи, студентски домови, Бајлонијева и Каленићева пијаца, а у породилишту је под рушевинама остало 15 мајки с тек рођеним бебама. Прота Братислав Маринковић из цркве Александра Невског је погинуо на Дорћолу где је после празничне литургије отишао да крсти новорођенче.

Зашто су савезници бомбардовали Београд и српске градове половином 1944. године ? У књизи „Силовање Србије” Мајкла Лиза, који је био специјални изасланик британске владе
при Врховном штабу НОВЈ, тврди се је да је све урађено уз знање Јосипа Броза Тита. Наиме, постојао је тзв. Харисов план у коме је био и списак циљева које треба бомбардовати у завршној савезничкој офанзиви против Сила осовине у Европи. Тако су се на нишану савезничких авиона и као део ратног плана британског маршала Хариса нашли и српски градови
„Крвави београдски Васкрс” није се догодио грешком, што се својевремено протурало као објашњење, него по унапред утврђеном плану, о чему сведочи и чињеница да су југословенске посаде које су летеле у саставу Петнаесте америчке ваздушне армије и учествовале у бомбардовању Рима, Беча, Софије и Плоештија, изненада добиле слободан
дан. Тек увече су југословенске посаде сазнале који је борбени задатак тог дана обавила њихова ескадрила.

Против бомбардовања цивилних циљева у Србији огласили су се дипломатским депешама и отвореним писмима Милан Недић, као председник пронемачке српске владе; амбасадор у
САД југословенске владе у егзилу, Константин Фотић, уручио је демарш америчкој влади; генерал Дража Михаиловић упутио је протестни телеграм влади у Лондону.
Према наводима Мајкла Лиза, Тито ce није огласио тим поводом. И даље је остало неразјашњено зашто су савезници започели бомбардовање Србије баш на православни Васкрс, иако је извесно да су намерно одабрали да оно почне управо на сам дан највећег хришћанског празника, јер су у београдским рушевинама пронађене неексплодиране бомбе на којима је ћирилицом било написано „Срећан Ускрс”.

За оваква зверства почињена над цивилима приликом бомбардовања Српских градова равногорци Драже Михаиловића и мештани села Прањани (код Чачка), узвратили су евакуацијом и спасавањем 520 Америчких пилота са импровизованог аеродрома у засеоку Галовић поља у периоду од марта до августа 1944. године.


НЕ СМЕМО ЗАБОРАВИТИ ЖРТВЕ ЗЛОЧИНАЧКИХ БОМБАРДОВАЊА "САВЕЗНИЧКИХ" БОМБАРДЕРА НА КРВАВИ ВАСКРС 1944. ГОДИНЕ.

ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ ЖРТВАМА А ИЗВРШИОЦИМА И НАЛОГОДАВЦИМА БОГ ДА СУДИ АЛИ И МИ ДА НЕ ЗАБОРАВИМО - НИКАД !!!

Преузето од Бранислава Вујина.

недеља, 15. април 2012.

Кошаре - Маја глава 15.04.1999.

Милован Дрецун Други косовски бој
___________________________________________________________________


15.04.1999. Батуша, Маја глава, Кошаре – Космет




Почело је да свиће, а пушкарање је и даље трајало. Све се радило лежећи, па чак и мокрило. Од хране смо имали конзерве, али проблем је био у недостатку воде. Покушали смо да се снађемо за воду, па смо се спуштали низ брдо, чак преко пинц стазе. Неколико наших људи је већ у једној бари напунило блатњавом водом један канистер и неколико флаша. Поделили смо ту воду међу собом, као и таблетице против тровања. Доласком чете војника, која је стигла као појачање, напетост је попустила. Чета се развила фронтално, линијски лево од нас. Баш у наставку нашег положаја поставили су два минобацача од 82 мм и одмах су се огласили једним плотуном. Даље лево, једно митраљеско одељење М – 84, прихватило је праволинијски дуел са непријатељем.
Таква ситуација трајала је до следећег јутра.


Добровољац Ненад.

Преузето из књиге „Други косовски бој“ Милован Дрецун.

Лик Исуса Христа појавио се на дрвету трешње у Чачку

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи
и мртвима у гробовима живот дарова!



На дрвету трешње у дворишту породичне куће Делића у Чачку појавио се лик Исуса Христа, на којем се јасно оцртава трнов венац, брада и очи, изјавио је прота Драго Љубичић.

- Ово је чудо, сви смо одушевљени, лик је толико упечатљив да човека просто оставља без даха - рекао је прота Љубичић, кога су Делићи позвали да види лик.

Делићи су столари, а њихова кућа налази се на стотинак метара од највеће чачанске цркве, која је још у изградњи. Читаво поподне у дворишту Делића су се окупљале комшије из оближњих улица.

Фонет | 14. 04. 2012. - 21:52

субота, 14. април 2012.

Кошаре - Маја глава 14.04.1999.

Милован Дрецун Други косовски бој
___________________________________________________________________


14.04.1999. Батуша, Маја глава, Кошаре – Космет


Из Батуше крећемо у једној групи. Има нас 30 – 40, углавном добровољаца.Понављамо цео успон од предходног дана. Са нама је и Милован Дрецун са својим камерманом Томом. Мислим, бићемо на телевизији, можда нас неко и препозна. Долазимо на једно узвишење одакле се, лево од нас, види караула Морина, а право испред брдо Маја глава. Ту правимо паузу. Двогледом осматрамо и уочавамо нашу осматрачницу. Знамо да је непријатељ ту у још неолисталој, али густој шуми.Крећемо се пинц стазом размакнути у колони по један. Спорадична пуцњава је све ближе, појачана артиљеријским и минобацачким плотунима.

Наше кретање је притајено. Што смо били ближи, прикрадање је било теже и доста спорије. Пазили смо да не будемо откривени. Кретали смо се у размацима од којих се 10 – 20 метара ишло, по неколико минута чекало и све тако. У једном тренутку, док смо чекали, лево од нас укосо, јекнуло је пар артиљеријских детонација. Тада сам приметио да је Дрецуну, који је био на једној кривини испред мене, пролетео гелер тик поред главе и забио се у земљу. Видео сам Дрецуна да је ископао гелер и чуо како каже камерману да га сними за срећу. Иако је још био дан , видљивост није била већа од 50 м.Због све веће опасности да будемо откривени сишли смо са стазе. Пар стотина метара ишли смо кроз шуму. Вратили смо се поново на стазу којом смо даље ходали „на прстима“.

Ја сам био у другом делу колоне која је прошла леву кривину, после које је следио правац и десна кривина. Ту се налазила цела колона коју сам могао видети испред мене. Пошто је стаза закопана и под нагибом, били смо под обалом једног већег брежуљка. Изненада, веома близу, зачули су се панични шиптарски гласови. Били смо „намирисани“.

По нама су пуцали рафално и насумице. Уочавањем њихових светлећих метака знали смо одакле долази паљба. Један светлећи метак прошао ми је на 20 цм поред главе. Неколико наших људи из задњег дела колоне, пошто су били на самој средини стазе, спустило се испод стазе тражећи заклон иза стабала. Одговорили смо у познатим правцима, а од наше паљбе настала је неописива бука. Ја сам „истресао“ један оквир тик поред увета мог друга, добровољца Горана Јелића. Мало је негодовао пошто сам му уздрмао бубну опну. После десетак „ватрених“ минута схватили смо да је наша паљба одгурнула непријатеља од нас. Пошто смо избегли заседу почели смо освајање брежуљка. Попели смо се уз обалу стазе и наставили уз брдо, раштркани од дрвета до дрвета. У једном тренутку осврнуо сам се и видео камермана Тому, на око два метра иза мене, који је све време снимао. Дао сам му знак да се сагне и наставио даље. Убрзо смо заузели тај брежуљак, али даље нисмо наставили јер се баш ту развила линија фронта.

Нашао сам се лежећи поред команданта потпуковника Ђурковића. Пошто смо били и даље под ватром он ми је рекао да се померим од њега да нас метак не би „поклопио“ обојицу. Он је моторолом давао кординате и наређења нашој артиљерији која нам је убрзо дала подршку. Пошто је непријатељ био на неких 150 – 200 метара, он је навиговао и ретификовао по непријатељу, артиљеријом по 50 метара у свим правцима.

Укопавање није било могуће због тврдоће терена, па смо за грудобране користили камење, и утом делу терена ретка стабла. Пред сам мрак неколико наших људи је је отпратило Дрецуна и његовог камермана до Батуше. Спуштањем мрака смањивала се видљивост и температура, па смо били приморани да се утопљавамо јер смо све време били у лежећем положају. Горан и ја, прикупили смо нешто лишћа и борових гранчица на које смо легли један поред другог, прекривши се шаторским крилом да би нам било колико – толико топлије.

Тотални мрак, хладноћа и немогућност спавања због сталног опреза од непријатељске и наше артиљеријске паљбе, чинили су ту ноћ најдужу у мом животу. Прибијао сам се уз Јелића и он уз мене, да би нам било топлије. Могли су се чути извиђачки авиони НАТО, који су надлетали цео терен. Успео сам да заспим 15 минута, али из петнаест пута. То вече смо изгубили два војника приликом пробијања по десној страни. Знам да је једном од њих метак пресекао артерију на нози и да је убрзо искрварио. Чули смо његове јауке када је био погођен. Ја сам у први мах мислио да је терориста, али сам се на несрећу преварио.


Добровољац Ненад.

Преузето из књиге "Други косовск бој" Милован Дрецун.



уторак, 10. април 2012.

Војвода из Дежеле још одан Дражи

Извор: Вечерње новости, архива фебруар 2011.

Урош Шуштерич, најпознатији словеначки равногорац, помно трага за истином о судбини свог оца и брата. Прати вести из Србије о откривању гробница несталих после 1944. године.

Словеначки равногорац Урош Шуштерич

КАО опредељени монархиста, који је запамтио лепши живот у Краљевини Југославији, борио сам се за краља и отаџбину, и тако мислим и данас. Породице мог оца и његових сестара дале су на олтар Краљевине Југославије у Другом светском рату три живота: двојицу су убили комунисти, а једног нацисти, две породице исељене су са својих огњишта у Србију и Босну, једна породица у концентрациони логор у Немачку, и свима су нацисти запленили комплетну имовину. И данас сам чврсто убеђен - да је победа била на нашој страни, имали бисмо Федеративну Краљевину Југославију са династијом Карађорђевића, и то би била једна од најјачих држава средње Европе.

Овако размишља најпознатији словеначки равногорац Урош Шуштевич, некадашњи капетан Југословенске војске у отаџбини, који још трага за гробовима оца и брата, који су као четници убијени у беспућима јужне Србије, после окончања Другог светског рата. Помно прати вести из Србије о помацима у откривању масовних гробница које су никле у обрачуну нове, комунистичке власти са политичким неистомишљеницима. Подржава акцију „Новости“ „Трагање за истином“, али подсећа да Србија у томе ипак касни.

Код нас у Словенији је само у 2010. години откривена Худа јама, поред реке Савиње код Лашког, где је побијено и бачено у ровове напуштеног рудника преко 3.000 људи, међу њима и жене и деца. У Србији тога још нема.

Шуштерич, кога земљаци зову војвода Триглавски, и даље тражи истину о месту смрти генерала Драгољуба - Драже Михаиловића.

- Срамота је да то још није откривено. То је неукусна игра - каже саговорник „Новости“. Шуштерич у Србију, коју назива другом отаџбином, долази редовно од 2000. године. Омиљена дестинација му је - Равна гора.

Клања се успомени на оца Јосипа и брата Бојана, равногорце који су стрељани и леже у до сада неоткривеним гробовима.

У ПРВИМ РЕДОВИМА
- У СЛОВЕНИЈИ је постојало шест четничких одреда са неколико стотина бораца у шумама, као и неколико хиљада илегалаца у градовима и селима. У време рата на командним положајима у Југословенској војсци у отаџбини деловало је активно 120 официра Словенаца, од тога чак четворица генерала. На територији Словеније била је организована сигурно најјача обавештајна мрежа која је била подређена врховној команди - присећа се Шуштерич. - Њу је водио Чичин побратим, генерал Владимир Ваухник, генералштабни пуковник, војни аташе Краљевине Југославије у Берлину.

четвртак, 05. април 2012.

Беседа о Дражи Светог Владике Николаја

Рече Господ:„Од ове љубави нико нема веће него кад ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јован, 15, 13)



Поштована господо српска, браћо и сестре,
у свим временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они који су положили живот свој за пријатеље своје или ближње своје. Такву љубав, показану жртвовањем себе за пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ наш највећом љубављу.
У ширем обиму, таква љубав може се односити на оне велике људе који полажу живот свој за цео један народ. У најширем обиму, она се односи искључиво на Сина Божијега Исуса Христа, који је положио живот свој на крст за васцели род људски.
Према томе, Божије је, а не човечије, положити живот свој за све човечанство, док је за обичне, велике људе: положити живот свој за пријатеље и ближње, а за највеће синове човечије: положити живот свој за цео један народ.
Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим тиме што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човека него за Бога.

Покошен је Дража косом смрти после петогодишње мучне одбране живота свог народа, осуђен је на смрт и на потпуно истребљење. Покошен је косом неправде у борби за правду свога, српског народа, или речено видовданским језиком:„за крст часни и слободу златну“. Увек и заувек два узвишена и непроменљива начела у свим великим српским борбама од Светог Саве до наших дана. У борби коју је Усуд досудио њему и његовој генерацији, он није могао дати ништа веће него што је дао, тј. живот свој. Зато ће правична историја ставити њега на равно са косовским витезовима, како њега, тако и сву његову изгинулу војску, све његове храбре војводе, барјактаре, капетане и ратнике. Јер, сви они, са својим вођом, остварише ону љубав коју Христос назива највећом, положивши живот за народ свој, исто као и велики кнез на Косову са својом крстоносном војском и Карађорђе са својим устаницима. Увек и заувек иста војска, исти народ, иста начела.

Но застанимо у данашњи дан и учинимо једно сравњење себе са народним јунаком коме чинимо овај помен.

По свим описима, Дража је био народни човек у буквалном смислу. Да ли су сви они који њега сада славе, народни људи, или пак туђинци српском народу у свему осим српског имена?

Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, постио, причешћивао се и држао крсну славу. Да ли тако чине сви они који се крепко држе за његов шињел и диче негдашњим познанством с њим?
Дража је био у законитом браку с венчаном женом. Како се онда могу хвалити Дражом неки који се жене (или полужене) туђинкама, док њихове законите супруге у отаџбини, верне чувају огњиште, пале крсне свеће, васпитавају децу и очекују састанак са њима?
Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. Шта, дакле, имају заједничко са Дражом они који раздиру организам српског народа, цепају Српство и разбијају га у ситно иверје које није ни за каву зидарију, него само за огањ, а све вичу:„Дража, Дража!“, „Ја и Дража!“, „Ми и Дража!“

Дража, да је избегао у иностранство (хвала Богу те није!), свакако би се срцем прибијо уз све српске националне организације у слободном свету. Како онда да схватимо оне који одричу свој дуг Српској народној одбрани и нису учлањени ни у Српску Православну Цркву нити у једну српску родољубиву организацију.
Тешко ми је, заиста тешко, што мора да упутим са олтара ову оштру опомену (не само ради Српства, него ради и ради тих самих) онима који морално поклекнуше у страном свету, који надвладаше у рату већа зла, док сада у миру подлегоше мањим. Њима довикујем: „На прави пут, браћо! Ваш командант је жив и он вас из онога света види на странпутици и жалости се!“

Но, колико ми је тешко учинити ову опомену неколиким, толико ми чини радост што са овог места могу да похвалим сву ону већину српских ратника који до данас не поклекоше, него што осташе на висини Дражине побожности, родољубља и поштења. То су Дражини јунаци који са својим славним командантом пођоше кроз крв и огањ, којима су ране једино одликовање, а Дражин пример звезда светиља на путу живота. Њима припада првенство, али не искључиво, у прослављању великог српског мученика. Јер, Дража Михаиловић припада целом српском народу, никако једној партији и не само једној генерацији, него и будућим.

Народ који у страховитом мраку робовања и страдања уздиже из своје средине велике људе, велике по љубави, праведности и храбрости, који му светле у ноћи, далек је од пропасти, а близак васкрсењу, већој слави и пунијем животу. Такве људе, многе и многе, на челу са Дражом Михаиловићем, даровао је Бог Србима у овој мученичкој генерацији, да се радујемо и веселимо с благодарношћу Свевишњем.

уторак, 03. април 2012.

Прва пресуда за убиство војника на караули Кошаре!

Упорност једне мајке натерала је судске институције Србије да први пут донесу преусуду за убиство наших војника са карауле Кошаре.


Преносимо писмо Лозанке Радоичић, мајке војника Владимира, кога су мучки, из заседе, 1998. убили шиптарски терористи у близини карауле Кошаре - места где је српски војник показао каквог је карактера и храбрости.

Писмо Лозанке Радоичић
Од када је мој Владимир убијен 30.09.1998. године, као војник ондашње ВЈ, у рејону карауле Кошаре и касније када сам дошла до снимка како их припадници твз. ОВК чекају у заседи и убијају, обијала сам многе прагове, тражила да се проговори о тим и другим злочинима над српком војском, над Србима који живе на Косову и Метохији. Све се завршавало на : „Шта ти вреди? Власт то не признаје.“

За себе нисам ни тражила никакву вредност, тражила сам правду за све њих. Тражила сам да ова власт призна те жртве.

Кад год би наилазила на неки проблем, одбијање или игнорисање онога што радим увек ми је у мислима „долазио“ последњи дан живота мог Владимира у Нишу и настављала даље са вером да ништа није случајно и узалуд.

И није било узалуд. Ја сам на земљи радила што сам мислила да морам или је то било само тражење начина да преживим. У исто време Господ је радио оно што је по вољи Његовој. Дошао је дан да се и Његова воља оствари.

Деветог марта 2009. године Јавни медијски центар по „одобрењу“ Тужилаштва за ратне злочине приказује снимак акције шиптарских терориста:
30.09.1998. око 11,45 часова војна патрола граничне јединице Војске Југославије из ВП 1410/3 из Ниша, приликом обезбеђења границе крећући се војним моторним возилом марке „Пинц гауер“ Т-5296 пришла на око 20-50 метара од заседе на њу су отворили ватру из стрељачког наоружања и ракетних бацача и ручним бомбама, којом приликом су умишљајно лишили живота чланове патроле и то Радоичић Владимира, Гобељић Миладина и Павловић Илију, сви војници на одслужењу војног рока, јунска класа *98. Јоцић Мирослав и Павловић Милош војници по уговору из ове јединице.

То је био знак да и тужилаштво у Нишу реагује и по саслушању заступника оштећених (убијених) војника подиже оптужницу против идентификованих припрдника твз. ОВК.

Окружном суду у Нишу и судији који је водио тај предмет није било довољно и предмет остаје у суду до Септембра 2010. године, када исти себе проглашава месно ненадлежним и доставља предмет Вишем суду у Косовској Митровици.

Тужилаштво у Вишем суду у Косовској Митровици потврђује оптужницу а Виши суд 15.11.2011. доноси пресуду:
17. фебруар, дaн када Албанци славе свој дан државности тзв, државе Косово, најзад тог дана стиже и решење пресуде којом су осуђени терористи који су упадом из Албаније, 30. септембра 1998. године убили пет војника у рејону карауле Кошаре.

На јединствене казне затвора, од по 15 година затвора, коју су дужни да издрже одмах након правоснажне пресуде, осуђују се - Маљоку Шићер, Џафер Гаши, Демуш Гацафери, Дема Маљоку, Исуфи Агрон, Антон Чуни, Алију Рабит и Берише Рустем”. Сви држављани Републике Србије, у пресуди, свима су наведени јединствени матични бројеви и адресе. Међу њима су двојица високих официра такозваног, актуелног Косовског заштитног корпуса, који је под управом Приштине... Другим речима: недоступни органима гоњења Републике Србије, али права прилика да ЕУЛЕКС одрадити оно у шта нас је министар полиције убеђивао када је потписао, у име Републике Србије, споразум са Еулексом. Властима Србије они нису доступни али зато Еулекс може да спроведе пресуду у сваком тренутку. А да ли ће...???

Њих осморица осуђени су на по 15 година затвора.

Најзад Суд државе Србије први пут је донео пресуду за убиство њених војника. Милош, Мирослав, Миладин, Илија, Владимир овом пресудом ушли су у историју Србије. Држава Србија је признала војнике који су Србији дали оно највредније, своје животе. Сем родитеља нико од њих није оставио потомке за собом. Овом пресудом они на неки начин настављају да живе. Остаће записана пресуда њиховим убицама а они су само имали Србију и нису хтели да им она буде резервна домовина.
Да ли је сада крај? Не знам, можда ме надлежна власт „изненади“...

15 година... мало или много...? Данас то није важно као ни то да ли ће ико од њих одлежати ту казну? Сви су они у „својој држави“...

Све ово могу да завршим само речима Меше Селимовића:
„Можда би требало да их мрзим, али не могу. Ја немам два срца, једно за мржњу, друго за љубав. Ово што имам, сада зна само за тугу“.

Само данас је та туга лепа, чиста...

недеља, 01. април 2012.

Сећање на нишке равногорце

Извор: Вечерње новости, понедељак, 20 фебруар 2012

Равногорци „Лагер Ниша“ на фотографијама и у документима. Вредна и никад виђена архивска документација.

Капетан Петар Новаковић и поручник Ратко Несторовић.

НИШ - После седам деценија прикривања страдалаштва припадника и симпатизера Четничког (равногорског) покрета у „Лагер Нишу“, потомци логорисаних и стрељаних Равногораца коначно добијају какву-такву сатисфакцију. Ускоро ће уследити реализација нове поставке у музеју Концентрационог логора на Црвеном крсту у Нишу, с мноштвом необјављених фотографија и докумената, где ће први пут бити заступљени и логорисани припадници антифашистичког Четничкоравногорског покрета.

Великог посла латио се млади нишки историчар Александар Динчић. Помагали су му сарадници и колеге, професор историје Зоран Стевановић, из Алексинца, и Небојша Прокић из Ниша, али и сви добронамерни људи.

- У припреми смо, такође, имали велику помоћ и историчара Небојше Озимића, кустоса Народног музеја, као и директора Славише Поповића - каже Динчић. - У вишегодишњем раду нашли смо изузетно вредну и никад виђену архивску документацију.
Динчић посебно указује на документа о четничком војводи Михаилу Арсићу, команданту Медвеђског одреда и човеку о коме су партизанске књиге правиле неистините реконструкције. Немци су га, наводно, стрељали као партизанског сарадника, јер га је издао, заробио и предао рођени кум, војвода Јордан Кимић.

- Чак је и покојни војвода Александар Марковић Туларски до смрти био убеђен у ту причу. Из прикупљених докумената се јасно види да га је, по тражењу Гестапоа, ухапсила полиција. Кимић нема везе с тим, јер је био у Македонији с Војиславом Сајковићем, где су организовали ЈВУО. Арсић је стрељан као организатор Равногорског покрета у Јабланици. Сајковићев отац Сенадин био је главни за организовање саботажа на железници у Нишу - истиче Динчић.

У склопу поставке издата је и брошура о мајору Добривоју Маринковићу, команданту Горског штаба 12, и официру који је први, пре комуниста, започео покрет отпора против окупатора у југоисточној Србији.

НОВАКОВИЋ И НЕСТОРОВИЋ

У НОВОЈ поставци ће бити и следеће фотографије:

- Капетан Петар Новаковић, ађутант 2. јуришног одреда СДС у Нишу. Због сарадње с равногорцима, гестаповци су га мучили по самицама и стрељали 8. јула 1943. на Бубњу с још 40 логораша.

- Поручник Ратко Несторовић, командант 3. нишке четничке бригаде Чегарског корпуса ЈВУО. Заробљен од Бугара и преко нишког логора интерниран на принудни рад у Линц (Аустрија). После рата остао у емиграцији.

Последње Дражино писмо

Писмо је објављено јула 1946. године у Њујорку, од стране Комитета за поштено суђење Дражи Михаиловићу. Само неколико дана после тога, Михаиловић је ликвидиран у Београду.


„Ни под којим условима нећу напустити своју Отаџбину и свој народ. Своју земљу не можете понети на ђоновима ципела, како је рекао Дантон када су му предлагали да напусти Француску. Једино што данас могу да учиним је да поновим ове речи. Јер ја нисам Јосип Броз Тито који нема ничег заједничког ни са овом земљом нити са овим народом, па да могу да побегнем. Тамо код вас у Швајцарској имате довољно мојих официра и војника који су напустили земљу и, са мојом дозволом. Ви такође имате и велики број некадашњих ратних заробљеника и депортираца, који данас представљају живе сведоке неправде која се спроводи над нашом нацијом. Међутим, сједињени духом, не пропустите ниједну прилику, а да пашу патњу не покажете онима око вас, тако да читав цивилизован свет сазна праведност наше борбе. Понављам, моје место је овде, у мојој земљи, са мојим народом, да бих тако умањио њихову патњу, и да бих их охрабрио у њиховом веровању у спасење, које ће ипак доћи. Увек сам говорио да ће савезници једнога дана схватити какву су грешку направили, дајући Југославију у руке Тита и његових терористичких комуниста. Комунисти су сконцентрисали све своје напоре да мене ухвате. Мобилисали су све своје сервилне послушнике: Бугаре, Албанце, Италијане и друге комунисте – који су сви сједињени у својој решености да мене ликвидирају. У овом подухвату совјетски специјалисти су такође бројни. Ви знате моју стратегијску намеру, да се одржим по сваку цену за велики задатак који је пред нама. Можда ћу пасти за наш свети циљ. Ви знате да ће тиме пасти и праведна борба наше нације. Јер ја једино чиним што је воља народа – због тога сам и почео борбу против окупаторских снага, а доцније и против комуниста. Не сумњам ни за тренутак, зора слободе са Равне Горе заблистаће над нашом паћеничком Отаџбином.“