Арно Гујон је као ђак 1999. године тврдио да РТС није војни циљ, због чега га је наставник избацио са часа – пар година касније професор је признао своју грешку. – Покренуо је организацију „Солидарност за Косово”
Арно Гујон (28), Француз рођен у Греноблу, који данас живи у Београду одакле води организацију „Солидарност за Косово”, први пут је чуо за Србију од деде који му је причао о пријатељству два народа, заједничкој борби на солунском фронту, српској сирочади коју су примали Французи. Ове приче остале су му урезане у сећање, а приврженост према једном народу продубљена је у време НАТО агресије на СР Југославију. У пролеће 1999, када је Арно имао само 13 година, у породици Гујон говорило се пуно о нашој земљи и о неправди која јој је нанета.
– Мој отац је магистрирао историју и трудио се да сазна што више о ономе што се дешавало у Србији. Прочитао је све о Рамбујеу, а у време бомбардовања трудио се да се информише из мање пристрасних медија, јер су вести са телевизије и из новина биле крајње једностране. Увидели смо велику неправду према српском народу и осећали смо се као да се она дешава нама – прича за „Политику” овај младић.
Ипак, били су у мањини, њихови сународници веровали су медијима и њиховом црно-белом представљању догађаја. Арно се сећа како се на часу историје сукобио са професором који је организовао дебату неколико дана после бомбардовања РТС-а. Професор је тврдио да је наша телевизија била војни циљ, а не медијска кућа, јер је пропагирала идеје тадашњег режима.
– Јавио сам се за реч и објаснио да је медијска кућа, шта год објављивала, и даље медијска кућа и да убиство новинара не може да буде војни циљ. Рекао сам и да смо ми у Француској жртве дезинформација, јер Србију су бомбардовали осиромашеним уранијумом и убијали цивиле а не војна лица. Професор се наљутио и избацио ме је са часа. Касније је НАТО признао да је користио осиромашени уранијум приликом бомбардовања, невладине организације су показале да је погром вршен и над Србима, да су и они били жртве... После неколико година срео сам професора у књижари и тада ми је рекао да сам ја ипак био у праву – прича Гујон.
Први пут је дошао у Србију крајем 2004. и то у Косовску Митровицу. Арно, његов две године старији брат Бертран и двојица пријатеља довезли су на Косово камион са хуманитарном помоћи прикупљеном у Француској. Повод за одлуку да конкретно помогне народу о којем је годинама читао из књига и слушао у својој породици био је погром Срба на Косову 17. марта 2004.
– Био сам на другој години студија и отишао сам у Париз на изложбу фотографија свог пријатеља који је дошао са Косова. Видео сам слике кућа и цркава у пламену и осећао сам се ужасно, болело ме је као да је неко упалио цркву у мом селу. Сматрао сам да је тада срушен и уништен један део европске цивилизације. Видео сам децу у чијим очима се могао препознати страх, био сам револтиран и шокиран. И тада сам одлучио да нешто урадим. Имао сам 18 година и основао сам хуманитарну организацију. Са братом и пријатељима почео сам да прикупљам помоћ – објашњава Гујон.
Сународници су их гледали са симпатијама, али било им је тешко да поверују да неко на почетку 21. века нема храну, одећу... Младићи су продавали колаче, ишли од врата до врата и причали Французима о Србима и Косову. До краја 2004. успели су да скупе паре како би изнајмили камион којим су превезли играчке и одећу у Косовску Митровицу.
– Када смо стигли на Косово људи су нас гледали у неверици: четворица младића прешла су толико километара до њихових забачених села како би им донели помоћ и питали их шта им је још потребно. Био сам запрепашћен њиховим сиромаштвом: деца су по високом снегу ходала у сандалама и вуненим чарапама – прича наш саговорник на течном српском језику.
Научио га је, каже, пре шест година. Упознао је момка у енклави Бања, који одлично зна француски. То му је био мотив да и он научи српски.
– Помислио сам: када је могао он у свом српском селу да научи француски, могу и ја у свом француском селу да научим српски. И научио сам га сам. Уз књигу и це-де. Знање српског било ми је неопходно и због тога што сам желео да развијам организацију. Како да одем у село и да разговарам са старима о томе шта им треба, ако не знам језик – објашњава Арно.
У међувремену је дипломирао на Високој школи за заштиту животне средине и заштите рада у Греноблу и радио је неко време у Републици Српској као координатор. При крају боравка у Зворнику, где је провео шест месеци, упознао је Ивану. Испоставило се да је она рођена у Француској где је живела са родитељима, у месту Анци, осамдесетак километара удаљеном од Гренобла. У Зворнику је била у посети родбини.
– То је била судбина – да живимо у једној земљи, а да се упознамо у другој. Ивана је дипломирала политичке науке, верили смо се у Грачаници, а у јуну прошле године венчали смо се у Француској. И одлучили да живимо у Београду, како бисмо били на лицу места и одатле лакше водили организацију – каже Гујон.
------------------------------------------------------------------------
За 10 година помоћ од милион и по евра
Организација „Солидарност за Косово” за једну деценију допремила је помоћ у 30 конвоја у вредности од милион и по евра, организовала 12 пројеката, сарађује са Епархијом рашко-призренском и има тридесетак волонтера. Помоћ овој организацији у Француској пружа 8.000 донатора.
Дејана Ивановић, Политика
"Дан Ветерана - Видовдан"
– Мој отац је магистрирао историју и трудио се да сазна што више о ономе што се дешавало у Србији. Прочитао је све о Рамбујеу, а у време бомбардовања трудио се да се информише из мање пристрасних медија, јер су вести са телевизије и из новина биле крајње једностране. Увидели смо велику неправду према српском народу и осећали смо се као да се она дешава нама – прича за „Политику” овај младић.
Ипак, били су у мањини, њихови сународници веровали су медијима и њиховом црно-белом представљању догађаја. Арно се сећа како се на часу историје сукобио са професором који је организовао дебату неколико дана после бомбардовања РТС-а. Професор је тврдио да је наша телевизија била војни циљ, а не медијска кућа, јер је пропагирала идеје тадашњег режима.
– Јавио сам се за реч и објаснио да је медијска кућа, шта год објављивала, и даље медијска кућа и да убиство новинара не може да буде војни циљ. Рекао сам и да смо ми у Француској жртве дезинформација, јер Србију су бомбардовали осиромашеним уранијумом и убијали цивиле а не војна лица. Професор се наљутио и избацио ме је са часа. Касније је НАТО признао да је користио осиромашени уранијум приликом бомбардовања, невладине организације су показале да је погром вршен и над Србима, да су и они били жртве... После неколико година срео сам професора у књижари и тада ми је рекао да сам ја ипак био у праву – прича Гујон.
Први пут је дошао у Србију крајем 2004. и то у Косовску Митровицу. Арно, његов две године старији брат Бертран и двојица пријатеља довезли су на Косово камион са хуманитарном помоћи прикупљеном у Француској. Повод за одлуку да конкретно помогне народу о којем је годинама читао из књига и слушао у својој породици био је погром Срба на Косову 17. марта 2004.
– Био сам на другој години студија и отишао сам у Париз на изложбу фотографија свог пријатеља који је дошао са Косова. Видео сам слике кућа и цркава у пламену и осећао сам се ужасно, болело ме је као да је неко упалио цркву у мом селу. Сматрао сам да је тада срушен и уништен један део европске цивилизације. Видео сам децу у чијим очима се могао препознати страх, био сам револтиран и шокиран. И тада сам одлучио да нешто урадим. Имао сам 18 година и основао сам хуманитарну организацију. Са братом и пријатељима почео сам да прикупљам помоћ – објашњава Гујон.
Сународници су их гледали са симпатијама, али било им је тешко да поверују да неко на почетку 21. века нема храну, одећу... Младићи су продавали колаче, ишли од врата до врата и причали Французима о Србима и Косову. До краја 2004. успели су да скупе паре како би изнајмили камион којим су превезли играчке и одећу у Косовску Митровицу.
– Када смо стигли на Косово људи су нас гледали у неверици: четворица младића прешла су толико километара до њихових забачених села како би им донели помоћ и питали их шта им је још потребно. Био сам запрепашћен њиховим сиромаштвом: деца су по високом снегу ходала у сандалама и вуненим чарапама – прича наш саговорник на течном српском језику.
Научио га је, каже, пре шест година. Упознао је момка у енклави Бања, који одлично зна француски. То му је био мотив да и он научи српски.
– Помислио сам: када је могао он у свом српском селу да научи француски, могу и ја у свом француском селу да научим српски. И научио сам га сам. Уз књигу и це-де. Знање српског било ми је неопходно и због тога што сам желео да развијам организацију. Како да одем у село и да разговарам са старима о томе шта им треба, ако не знам језик – објашњава Арно.
У међувремену је дипломирао на Високој школи за заштиту животне средине и заштите рада у Греноблу и радио је неко време у Републици Српској као координатор. При крају боравка у Зворнику, где је провео шест месеци, упознао је Ивану. Испоставило се да је она рођена у Француској где је живела са родитељима, у месту Анци, осамдесетак километара удаљеном од Гренобла. У Зворнику је била у посети родбини.
– То је била судбина – да живимо у једној земљи, а да се упознамо у другој. Ивана је дипломирала политичке науке, верили смо се у Грачаници, а у јуну прошле године венчали смо се у Француској. И одлучили да живимо у Београду, како бисмо били на лицу места и одатле лакше водили организацију – каже Гујон.
------------------------------------------------------------------------
За 10 година помоћ од милион и по евра
Организација „Солидарност за Косово” за једну деценију допремила је помоћ у 30 конвоја у вредности од милион и по евра, организовала 12 пројеката, сарађује са Епархијом рашко-призренском и има тридесетак волонтера. Помоћ овој организацији у Француској пружа 8.000 донатора.
Дејана Ивановић, Политика
"Дан Ветерана - Видовдан"
Нема коментара:
Постави коментар