Судар Аустро-Угарске империје са сељачком војском малене Србије 1914. био је борба Давида и Голијата. Победа на Церу била је скупо плаћена: погинуло је 259 официра а више од 16 000 војника и официра избачено је из строја. Следили су нови окршаји уз масовну погибељ војске. Морал је значајно опао. Било је потребно да се јединице попуне новим, свежим снагама и да им се подигне борбена свест.
У критичним моментима, универзитетска и школска омладина дорасла војној обавези позвана је у службу отаџбини. За седиште и обуку ђачких чета предвиђено је Скопље. Обуком је руководио потпуковник Душан Глишић, ветеран Балканских ратова. Шест чета са више од 1.300 ђака чинило је Скопски ђачки батаљон. Просечна старост била им је 21-24 године.
Обука регрута у Скопљу трајала је два месеца. Младићи су веровали да ће Скопље памтити дан опраштања од ђачког батаљона док постоји, да ће причати причу о величанственом маршу преко Душановог моста, о песми која је надјачавала шум Вардара. Становници су их испратили са цвећем и сузама. Са песмом на уснама, каплари су се укрцавали у воз, живећи за дан када ће ступити на фронт.
На положаје су стигли док су биле у јеку борбе на Сувобору и Колубари. Пратила их је киша, чула се потмула грмљавина топова, окруживали су их сакати и рањени, око њих је свуда вребала смрт. У Горњем Милановцу их је дочекао регент Александар Карађорђевић. Ободрио их је завршавајући говор командом „Ни корака назад!“. То је остала лозинка која је Скопски ђачки батаљон пратила током целог рата. Примили су команду над десетинама и водовима. „Добронамерно кочоперни“ подигли су у сељачкој војсци свест о озбиљности ситуације у којој је и омладина пошла у бој. И већ првог дана, у борбама које су беснеле на целој линији, многи су пали.
Младих поднаредника је само у Колубарској бици пало више од 400. У одбрани од Немаца 1915. били су наредници, а у одступању преко Албаније и на Солунском фронту већином потпоручници. До краја рата изгинуло их је две трећине.
ВЕЧНА ИМ СЛАВА И ПОКОЈ ХЕРОЈСКИМ ДУШАМА.
У критичним моментима, универзитетска и школска омладина дорасла војној обавези позвана је у службу отаџбини. За седиште и обуку ђачких чета предвиђено је Скопље. Обуком је руководио потпуковник Душан Глишић, ветеран Балканских ратова. Шест чета са више од 1.300 ђака чинило је Скопски ђачки батаљон. Просечна старост била им је 21-24 године.
Обука регрута у Скопљу трајала је два месеца. Младићи су веровали да ће Скопље памтити дан опраштања од ђачког батаљона док постоји, да ће причати причу о величанственом маршу преко Душановог моста, о песми која је надјачавала шум Вардара. Становници су их испратили са цвећем и сузама. Са песмом на уснама, каплари су се укрцавали у воз, живећи за дан када ће ступити на фронт.
На положаје су стигли док су биле у јеку борбе на Сувобору и Колубари. Пратила их је киша, чула се потмула грмљавина топова, окруживали су их сакати и рањени, око њих је свуда вребала смрт. У Горњем Милановцу их је дочекао регент Александар Карађорђевић. Ободрио их је завршавајући говор командом „Ни корака назад!“. То је остала лозинка која је Скопски ђачки батаљон пратила током целог рата. Примили су команду над десетинама и водовима. „Добронамерно кочоперни“ подигли су у сељачкој војсци свест о озбиљности ситуације у којој је и омладина пошла у бој. И већ првог дана, у борбама које су беснеле на целој линији, многи су пали.
Младих поднаредника је само у Колубарској бици пало више од 400. У одбрани од Немаца 1915. били су наредници, а у одступању преко Албаније и на Солунском фронту већином потпоручници. До краја рата изгинуло их је две трећине.
ВЕЧНА ИМ СЛАВА И ПОКОЈ ХЕРОЈСКИМ ДУШАМА.
Нема коментара:
Постави коментар