Соколи, и соколана - "СОКОЛОВИ КОЈИ НЕ ЛЕТЕ"

"Соколи - некада то беше одраз српске националне физичке културе и спремности за здрав живот"





Крајем марта навршило се сто година од оснивања Соколског друштва у Ужицу, а овог догађаја нико од званичника из области спорта и културе није се сетио, нити забележио. Траг о постојању ужичког Соколског друштва и изградњи велелепног здања, Соколског дома у Ужицу, чувене Соколане, оставиле су новине које су у овом крају излазиле до четрдесетих година двадесетог века, а Соколског друштва, и његовог оснивача сетио се још понеки старији Ужичанин који је имао срећу да буде део „соколске омладине“ и покрета словенске телесне уметности, и културе живљења. Оснивачка скупштина Соколског друштва у Ужицу одржана је 20. марта 1911. године, а за првог председника друштва изабран је тадашњи командант места, пуковник Миљко Поповић. За свој рад друштво је користило гимнастичку салу ужичке Реалке у центру вароши. Најзаслужнији за оснивање Соколског друштва у Ужицу био је Чех Јожеф Јехличка који је 1911. године на позив краља Петра дошао у Србију да организује спортски живот. Овај Чех остао је запамћен у Ужицу по свесрдном популарисању здравог спортског живота међу младима. Као оснивач Соколског друштва, Јехличка је био и најзаслужнији и за изградњу Соколског дома у Ужицу 1934. године, најлепшу грађевину у ондашњој ужичкој вароши.

Из историје соколске жупе Ужица

У богатој традицији културних и уметничких веза Србије и Чешке које датирају још од половине 19. века, најживље везе су у периоду Масарикове демократске Чехословачке, када је деловала чехословачко-југословенска лига, а један од најважнијих момената тих веза и сарадње јесте управо оснивање соколских друштава по Србији. После, величанственог, у историји забележеног Свесоколског слета у Прагу 1907. године, соколској општини у овом граду, између осталих обратило се и српско Министарство просвете, са молбом да се и у Србију пошаљу инструктори физичке културе. Тако почетком 1911. у Србију стиже девет учитеља соколске гимнастике који су распоређени у Београду, Нишу, Крагујевцу, Ваљеву, Ужицу, Крушевцу, Пожаревцу, Шапцу и Пироту. Тада је у Ужице стигао Јожеф Јехличка, двадесетогодишњи Чех, кога су Ужичани брзо прекрстили у Јосипа, и то име остало му је до смрти. Потпуно је давао себе да у ужичком крају развије соколство и унапреди спорт и физичку културу.

После ратова од 1912. до 1918. године у околностима новостворене државе, соколска друштва српског, хрватског и словеначког савеза, ујединила су се у Југословенски соколски савез, а Јехличка као руководилац ужичких „Сокола“ проширио је своју делатност на градове Чачак, Краљево и Горњи Милановац. Осим гимнастичких вежбања, Соколско друштво основало је музичке оркестре, организовало низ приредби, течајева, академија и жупских слетова. Вредни Јехличка покренуо је и оснивање књижнице и штампање листа „Златиборски соко“. Чланство је било бројно, и до 20. марта 1935. године Соколска жупа Ужице имала је 15 друштава и 43 чете са 4739 чланова из градских, радничких, али и земљорадничких породица.

Ужички „соколски“ оркестар двадесетих година прошлог века био је један од најбољих и најпознатијих у Србији. Године 1922. око 50 ужичких вежбача учествовало је на слету у Љубљани, две године касније и на слету у Сарајеву. Исте године Ужице је постало средиште соколске жупе која је сем ужичког краја, обухватала и део Санџака и Босне. Тако је и у Вишеграду почело са радом бројно Соколско друштво. У свим наступима ужичко Соколско друштво наглашавало је да се залаже за напредак, демократију и социјалну правду. Истовремено, активност Соколског друштва развијала се и на просветном плану, приређивани су позоришни комади, и формирани су певачки зборови. Ужичка Соколска жупа имала је и тамбурашке и блех оркестре, и током тридесетих година прошлог века, одржане су 42 приредбе. Међу Соколима било је и младића и девојка, а највише их је било из породица земљорадника. Размах соколског покрета био је почетком тридесетих година 20. века и ужички Соколи слетовима и приредбама, стизали су до сваког већег места у Србији, Босни и Црној Гори. Године 1930. био је велики слет у Пљевљима, а две године касније учествују на слету у Прагу. После Соколског слета у Софији 1935. године, политичке прилике у земљи и свету неповољно су се одразиле на целокупно соколску делатност. Због војних вежби наредних година, велики број сокола није више могао узети учешћа у соколским приредбама. На уништењу соколства у Ужицу, Србији и осталим словенским земљама, радили су и комунисти и фашисти.

Настанак соколског покрета

Соко је била организација за телесно васпитање и вежбање, и настала је најпре у Чешкој. Прво соколско друштво основао је Мирослав Тирш у Прагу фебруара 1862. године. Из Чешке соколски покрет се раширио по свим словенским земљама, чак и међу исељеницима у Америци. Чланови „Сокола“ су били искључиво Словени, и словенског порекла. Поред спортског и такмичарског карактера, Соко је имао и национални и патриотски карактер, посебно код оних словенских народа који су били под Аустроугарском. Готово један век соколство је било и покрет хуманости, толеранције, међусобног уважавања и очувања свих европских, односно пансловенских, цивилизацијских тековина. Била је то како су хроничари овог покрета записали, велика словенска војска без оружја, са прелепим униформама, и симболом најхрабрије птице - сокола, на капи. Данас, у 21. веку, јасно је, није могуће постојање овакве организације која шири хуманизам и лепоту живљења, јер светом владају војни савези и пактови.

Ужичка Соколана

Упркос скромним материјал-ним могућностима, ужички соколи су још од оснивања 1911. године прикупљали материјална средства за подизање сопственог Дома - Соколане. Изградња је трајала од 1931. до 1936. године, и грађен је део по део, онако како су пристизала средства. Захваљујући ангажовању Ужичанина, Славка Јовановића, среског начелника у Великом Бечкереку, и инжењера Јосипа Туцовића, прикупљено је око 5000 динара, извесни Здравко Ђурић поклонио је соколима још толико, Соколски савез је дао 200.000, а Бановина 20.000 и ужичка општина за ову сврху издвојила је 3000 динара. Зграда на простору ширег центра вароши, поред реке Ђетиње, подигнута је према пројекту истакнутог српског архитекте Момира Коруновића из Београда који је упоредо са радом у Министарству грађевина, активно деловао у оквиру Савеза сокола Краљевине Југославије, а као председник грађевинско уметничког одсека, писао је и публиковао извештаје о соколима широм Краљевине. У извештају за другу седницу Савеза сокола 1932. године, Коруновић се залаже за унапређење друштвене и васпитне улоге соколства, и пише:

“ Тек оплемељени соколском мишљу и одгојени у високој отмености душе сокола-човека, Срби могу да стану ведра чела, чисте душе и искрене мисли, Христовог стрпљења и синђелићевског пожртвовања, у ред других словенских народа и човечанства ако им је свака јединка прошла кроз соколско светилиште - соколски дом.» Соколски домови у Србији треба да буду соколска гнезда, поручиво је Коруновић и додао да ”зато соколски домови својим изгледом како споља, тако и унутра, морају одавати тежњу соколске мисли, и да истовремено буду украс дотичног места”.

Све ове архитектонске замисли Коруновић је преточио у пројекат ужичког соколског дома, чувене Соколане, која је у унутрашњем простору имала огромну вежбаоницу са позорницом, окружену ходницима, и неколико управих и помоћних просторија, а на спрату је била читаоница, сала за предавања и велика акустична музичка дворана.

“Тешко је прежалити грађевине порушене у рату, али је још теже прежалити оне које су порушене у миру”

Ужичка Соколана убраја се међу најрепрезентативније грађевине познатог српског архитекте Момира Коруновића. Његово архитектонско дело настало под утицајем чешке сецесије, кубизма и европског експресионизма, представља аутентичан допринос стварању националног стила у српској архитектури 20. века. Одан православној вери и националној култури, по природи скроман, у послу марљив, посвећен породици и традиционалним вредностима, Београђанин Коруновић ретко се појављивао у јавности, не жудећи за славом и богатством. Достојанствено је поднео вандалско рушење и неадекватне реконструкције својих остварења. Од 83 објекта, које је пројектовао, срушено је 13, међу њима су црква Трњани код Славонске Пожеге, споменик Зебрњак код Куманова, црква Светог Лазара у Марибору, споменик Петру Првом Карађорђевићу код Скопља, Црква Светог Саве у Цељу, Црква Светог Јована у Охриду која је срушена 1956. године, Соколски дом код Гацка срушен је 1970. и величанствена зграда Соколског дома у Ужицу која је срушена 1974. године. Срушена је приликом трасирања пруге Београд- Бар, под изговором да је статички угрожена близином пруге. И данас 37 година после рушења Соколане, многи Ужичани често идући ка објектима који су близу некадашње Соколане, често кажу: “идем, бићу, наћи ћемо се… код Соколане”. Ужичка Соколана је нестала као симбол истрајности, посвећености и преданости једној идеји која је за циљ имала физички и духовни препород нације. Рушењем Соколане, Ужице је изгубило духовни бастион, а вишезначне последице и дан-данас су јасне, и врло сагледиве.

Пише: Новка Илић

ВЛАСТЕЛА ВУКА БРАНКОВИЋА

БРАИКО ПЕКПАЛ
Име Браика Пекпала остало је сачувано у манастиру Дечани, на надгробном натпису његове жене, монахиње Марине, а лаички зване Витослава.Она је преминула априла 1374. године. На основу овог епитафа, Витослава је била кћи Угљеше Ненадића, жена Браика Пекпала и сестричина деспота Оливера, дакле потицала је из веома угледне породице. У натпису није споменуто да ли је Браико Пекпал 1374. године био међу живима, тако да се само може наслућивати да ли је и у чијој служби био након распада Царства и државе Мрњавчевића.

БРАНИСЛАВ РИЗНИЧАР
Бранислав ризничар се налазио у служби госпође Маре Бранковић и њених синова. Он је заједно са дијаком Добровојем ишао у Дубровник јануара и марта 1401. и фебруара 1402. године да би подигли поклад Бранковића који је био тамо депонован. Није познато када је ступио у службу Бранковића и да ли се можда налазио међу Вуковом властелом и дворанима пар година раније.

ВЛАТКО ХРАНОТИЋ
Влатко Хранотић, властелин Вука Бранковића, јавља се под пуним властитим и фамилијарним именом експлицитно само у једном запису, у једном рукопису с почетка или из прве половине XVI века.3 Вест у којој се он спомиње везана је за присуство Турака на територији његовог гос-подара Вука Бранковића. Према сачуваном запису, Влатко Хранотић је обавестио Вука да се турска војска ''сабрала" на Владову код Мораве. С обзиром да се није могло утврдити да ли је реч о окупљању Турака уочи Косовске битке, или из времена Вукове самосталности после ње, а да је то једини писани историјски извор који спомиње Влатка Хранотића, не може се ништа поуздано хронолошки рећи ни о Влатку Хранотићу.
Слику о Вуковом властелину употпуњује и новац који је ковао властелин Влатко. Постојање две врсте новца са натписом Влатко унело је међу историчаре и нумизматичаре недоумице коме би их требало приписати. Прве две врсте новца објавио је још Шиме Љубић на основу отисака које је добио од Ј. Шафарика. Прва врста има само натпис Влатко. Друга врста има на лицу новца испод имена Влатко ситнији натпис ВУОС. Различита мишљења су се кретала од Влатка Ђурђевића-Радивојевића, преко Влатка Херцеговића, до коначно Влатка Хранотића, чији би то новац вероватно и био.

ДОБРОВОЈ ДИЈАК
Дијак Добровој се налазио у истом посланству са ризничарем Браниславом које је путовало у више наврата у Дубровник да би подигли поклад Бранковића.Том приликом је Добровој потписао и потврде о подизању поклада.

ДРАГОСАВ
Личност Вуковог властелина Драгосава само је делимично освет-љена историјским изворима. Познато је да је овај Вуков властелин као и већина његове властеле ковао свој новац. Нумизматички извори су једини поуздан пут за утврђивање вазалства овог великаша у односу према Вуку Бранковићу.Сачувана је једна врста новца овог Вуковог властелина. Нумизматичке карактеристике Драгосављевог новца указују на велику сличност са новцима које је ковао Вук Бранковић, остали његови вазали, као и градови Призрен и Скопље.8 Идентификација Драгосава који је ковао свој новац са личностима које препознају писани историјски извори није нимало једноставна и само отвара пут смелим хипотезама без правог изворног утемељења и покрића. Уз овај непобитан нумизматички извор о постојању Вуковог властелина Драгосава, међу писаним изворима сачувани су и неки записи, које је Љубомир Стојановић датирао у период око 1389. године, у којима се спомиње на више места име Драгосав. Ниједан од ових записа не дозвољава безрезервно повезивање са властелином који је ковао новац.
У једном запису, делимично сачуваном, у коме се спомиње ''господин велики Вук", највероватније Бранковић однос у коме се јавља Драгосав према њему је работник, а сам запис гласи: ''Господину ми великому Влку од работника ти Драгосава да си...", при чему би овај Драгосав можда могао бити Вуков властелин који је ковао новац. У друга два записа текст гласи слично: ''Од Влка брату ми Драгосаву..."" Осим да је реч о присном односу не може се ништа више рећи о овом запису. Још један запис спомиње Драгосава, али овога пута са титулом господин, и то невезано за Вука.
Сергије Димитријевић је направивши листу потенцијалне властеле која је можда ковала новац са натписом Драгосав, системом елиминације дошао до неодрживог закључка да је у питању Драгосав Пробишчић, Лазарев војвода кога спомиње само хроничар Дука (византијски извор позног доба) као издајника на Косову. Сергије Димитријевић је при том одбацио могућност да је реч о личности која се јавља у споменутим записима.

JAKOB
Властелин Вука Бранковића Јаков познат је само на основу сачуваних примерака новца који је овај властелин ковао. Сачуване су четири врсте његовог новца. На две врсте јавља се као вазал Вука Бранковића.
Јаков се на новцу поред две вазалне врсте са Вуком Бранковићем јавља и на две самосталне врсте новца на којима је његово име исписано у два хоризонтална реда. Нумизматичари су утврдили постојање потпуног паралелизма између новчаних врста Вука Бранковића и новчаних врста властелина Јакова, тако да свакој новчаној врсти Јакова одговара слична врста новца Вука Бранковића. Према Сергију Димитријевићу то указује да су оба властелина, и господар и његов вазал, ковали новац у истој ковници, а посредно и на њихове међусобне добре односе. На једној вазалној врсти новца Јакова, симболично је приказан и његов однос према сизерену Вуку. На том новцу се налази шлем окружен именом Јакова, а такав шлем се налази и на новцу Вука Бранковића који је ковао са Лазаревим именом као и на новцу где Вук наступа сам.
Сергије Димитријевић је покушао да без чвршћих аргумената, ослањајући се на интуицију и идентичност имена, идентификује Јакова, Вуковог властелина, са дубровачким властелином Јаковом Соркочевићем, који је уз Марина Бенешића и Џиве Пуцића, узео од краља Вукашина 1370. године у закуп ковницу у Призрену.

НИКОЛА КЕФАЛИЈА
Из времена око 1389. године, захваљујући сачуваним записима о куповини неке књиге, остала је забележена личност Николе кефалије, који је ту функцију највероватније обављао на територији Вука Бранковића, или кнеза Лазара.Осим тога није могуће прецизирати за које место и ког господара се може везати.

НИКОЛИЦА ДИЈАК
Име дијака Николице познато је само на основу два фрагментарно сачувана записа, датирана око 1389. године. Први гласи: "Господину ми Вуку од работника ти Николица да знаш...." и сличан је са записом укоме је сачувано име работника Драгосава. Други запис гласи: ''Помените мене грешнаго диака Николица. Пиши руко, многогрешнаго диака Николица."

ПРИБИЛ КУЋИНИЋ
Прибил Кућинић се у једном дубровачком документу спомиње као човек, односно властелин Вука Бранковића. Документ који носи даум 9. јула 1392. односи се на дубровачку караванску трговину, а Прибил Кућинић се спомиње као власник куће у коју су пристизали каравани у Полимљу, вероватно у Комаранима или негде у близини.
С обзиром да је Прибил име које је веома често у крајевима око Полимља и горњег тока Дрине, вероватно је његова породица пореклом из тих крајева, па је он постао Вуков властелин када је Вук Бранковић загосподарио овим крајевима. Није искључено да је и породична традиција била да дубровачки каравани одседају и ноће у њиховој породичној кући. У Полимљу је остао сачуван и топоним села Кучин, које се налазило у близини села Џурова и Избичана.

ПРЊАК ВОЈВОДА
Једини помен војводе Прњака је у повељи Вука Бранковића о потврди трговачких повластица Дубровчанима од 20. јануара 1387. Уз Тодора Хамировића као милосници су забележени и војвода Прњак и челник Смил.

СМИЛ ЧЕЛНИК
Властелин Вука Бранковића о коме је сачувано највише података био је челник Смил. Први помен челника Смила је у повељи Вука Бранковића којом је он 20. јануара 1387. Дубровчанима потврдио трговачке повластице. Том приликом су се у Приштини као милосници овог правног чина задесили Тодор Хамировић, Прњак војвода и челник Смил.
Пуних осам година о челнику Смилу нема вести у сачуваним документима. Поново искрсава на површину историјских збивања 19. јануара 1395. када обавља поверљиво посланство у Дубровнику за свога господара Вука Бранковића. Тада је челник Смил, уочи већ лако предвидљивих догађаја, наговештених турским ширењем по Вуковој области и губитком самосталности, пренео у Дубровник 197 литара финог сребра и једну златну чашу тешку пет литара и четири и по унце. Боравећи тада у Дубровнику челник Смил је Дубровчанима саставио неку врсту упутства о коришћењу пренетог сребра и злата. У дубровачкој признаници за примљено благо напомиње се да су тај ''лист" примили од челника Смила за њихову архиву, а да тај ''лист уписа његов логотет Стефан и челниковим печатом печати како и ми си лист нашом печатио печатисмо..." Челник Смил је дошао у Дубровник послом за свог сизерена Вука Бранковића, водећи са собом како је назначено свог логотета, дакле човека који се налазио на челу канцеларије и на лицу места саставио документ који је челник Смил својим печатом тада и оверио. Логотет Стефан је, иако би према овој признаници могао да се изведе закључак да је канцелар челника Смила, ишао као представник Вукове канцеларије, јер се пре свега радило о Вуковом новцу и о Вуковом условно говорећи упутству за расподелу тог блага у случају његове смрти. За челника Смила се може рећи да је имао свој печатни прстен којим је и оверио овај документ.
Већ 30. маја исте године, челник Смил се истим послом затекао по други пут у Дубровнику.Овог пута је челник Смил донео 493 литра финог сребра. И тада је поновљена процедура са састављањем признанице од стране логотета Стефана и пречаћењем Смиловим печатом.
Из дубровачких извора сазнајемо и да је крајем априла 1396. године Вук Бранковић слао челника Смила преко Дубровника у Зету. Тада су му Дубровчани дали барку да се превезе у Котор, као и препоруке за "господу" за коју би Смил то тражио. Челник Смил се посредно помиње још једном у вези са пренетом имовином Бранковића, после Вукове смрти, септембра 1409. године.Челник Смил је био још један од Вукових блиских сарадника и властелина који је ковао свој новац. Његов новац је нађен у остави из Малог Боњинца и има исто наличје као и једна бројна врста новца Вука Бранковића.

СТЕФАН
Стефан се налазио на челу Вукове канцеларије у позним годинама његове владавине, када је већ био признао турски суверенитет над својом облашћу. Стефан је заједно са челником Смилом путовао у Дубровник да би састављао признанице о преносу Вукових драгоцености у Дубровник, а које је оверавао челник Смил. Спомиње се у документима јануара и маја 1395. године.

ТОДОР
Један сасвим сумаран епитаф на гробном камену у цркви Св. Параскеве у Призрену пружа податке према којима је на том месту сахрањен извесни Тодор, син Жегра номика, који је умро 27. августа 1387. У то време Призрен се налазио у области Вука Бранковића. На основу овог натписа није могуће било шта више рећи о Тодору, као ни о социјалном слоју коме је припадао. Титула или функција номика која се јавља уз име његовог оца, упућивала би на чињеницу да је Жегар обављао посао писара, нотара у српским канцеларијама тога доба, тако да је мало вероватно да је реч о властелину. С друге стране остало је забележено да је извесни Жегар кога помиње краљ Стефан Дечански у својој повељи цркви Богородици Љевишкој, био отимач црквених добара. Краљ Милутин је њиве отео Жегру и предузео одмазду. Касније у поменику исте цркве остало је забележено име Жегра. Ђорђе Сп. Радојичић извео је с правом идентификацију ова три помена Жегра и препознао их је у једној личности. Присуство његовог имена у манастирском поменику може се тумачити само на тај начин, да је Жегар постао црквени приложник. Жегар је имао поседе на Лепенцу, северозападно од Скопља, па је стога његов син Тодор сасвим могуће припадао властеоском слоју. Временски распон између 1387. када је Тодор умро и првих помена Жегра са почетка XIV века, по Радојичићу говори или о Тодоровој дуговечности или о Жегровој одметничкој активности у раним годинама.

ТОДОР ХАМИРОВИЋ
Једини помен властелина Тодора Хамировића је у повељи Вука Бранковића којом је 20. јануара 1387. Дубровчанима потврдио трговачке повластице. Том приликом су се у Приштини задесила властела-милосници овог правног чина, Тодор Хамировић, Прњак војвода и челник Смил.

МАРКО ШУИЦА ''НЕМИРНО ДОБА СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА''

ЗАБОРАВЉЕНИ КОСОВСКИ ЈУНАЦИ - ВЛАСТЕЛА КНЕЗА ЛАЗАРА

ВЛАСТЕЛА КНЕЗА ЛАЗАРА

БОГДАН КАЗНАЦ
Казнац Богдан се спомиње у два историјска извора. Један је натпис пронађен у нишком граду из кога се види да је Ненад, син казнаца Богдана подигао град Копријан. Други податак је временски старији, а потиче из повеље којом се регулише замена жупа Звечан за Брвеник из 1363. године, између кнеза Војислава Војиновића и челника Мусе. У исправи се спомиње да је казнац Богдан држао село Глушце у брвеничкој жупи, које је имао у свом поседу и извесни Белобрадић. Очигледно је да је ту на снази био систем поделе села између два пронијара. Није познато у чијој је служби Богдан био казнац и да ли је доживео владавину кнеза Лазара.У тренутку када је брвеничка жупа прешла у руке челника Мусе и сви поседници који су у њој држали своја села и имања прешли су под новог господара. Казнац Богдан је могао доцније доспети и под Лазареву власт уколико је јрш био у животу, као што је то био случај са његовим сином Ненадом.

БОГОСАВ ЉУДИНА
Приликом оснивања раваничког властелинства, кнез Лазар је манастиру приложио у Смедереву, ''људину Богосава с општином и с баштином". Када је реч о општини, мисли се на неподељену имовину породице, а да ли је реч о баштинику или властелину, остаје отворено питање.

БРАТАН
У Богородичиној цркви манастира Велуће, задужбини имућније властеле подигнутој крајем осме деценије XIV века, сачувани су портрети властеле која није позната у другим историјским изворима. Ктиторка овог храма такође није идентификована. У цркви је представљен лик кнеза Лазара као главног сизерена и кнегиње Милице. У припрати се налазе портрети млађе властеле, вероватно синова главних ктитора, односно властелинке. Имена ове властеле данас нису сачувана, али су у време открића ових фресака још била видљива. Према тадашњем читању, они су се звали Оливер, Дејан, Братан и Константин." Оно што је посебно занимљиво је да је судбина ове младе властеле читљива са фресака. Представе четири властелина, могуће браће, претрпеле су измене услед њихове заједничке судбине, погибије, вероватно у Косовском боју. Живопис и њихови портрети су започети и насликани док су ови још били живи. Накнадно су свој четворици ратника досликани у рукама крстови, а најдрастичнији пример је на портрету властелина Дејана који је у руци држао тоболац са стрелама. Њему је поново досликана рука уз тело у коју му је стављен крст. Из свега овога се закључује да је живопис настао 1389, односно да је Косовски бој затекао цркву у живописању и да су том приликом унете ове измене. Тиме би и вредност ове фреске као историјског извора за властелу која је учествовала у Косовској бици била велика.

ВИТОМИР
Име овог властелина, јавља се у неким од летописа који говоре о боју на Дубравници искључиво уз име Црепа Вукославића, добро познатог војсковође кнеза Лазара. За разлику од Црепа, о Витомиру не знамо готово ништа. Није познато каквује титулу носио, уколико ју је уопште и имао, нити знамо где су се налазили његови поседи. Летописачке вести пружају само обавештења о исходу битке са Турцима. То је била акција српске властеле, највероватније из тога краја, с обзиром да се у околини Параћина налазио посед Црепа Вукославића. Вероватно је и Витомир, као и Цреп, био властелин крајишник. Других података о овом властелину нема. Константин Јиречек је, међутим, у војводи Николи који се спомиње у одлукама дубровачког Великог већа јула 1425, и млетачким документима десет година касније, под именом Nicolaus Vito-mire, препознао сина Витомира, учесника боја на Дубравници.

ГОИСЛАВ КЕФАЛИЈА
Кефалија Гоислав се први пут спомиње у повељи кнеза Лазара из 1387. године, којом је кнез Дубровчанима потврдио трговачке повластице. Уз логотета Ненаду, жупана Петра и челника Миху, кефалија Гоислав се наводи као један од милосника. У писму Дубровачке општине од 1. октобра 1388, Дубровчани су се обратили Гоиславу, кефалији кнеза Лазара и пургарима Новог Брда, што су дубровачког трговца Куделина Дабојевића везали за туђи дуг, односно наплатили су му више него што је било предвиђено. Из наведеног писма се види да је непуну годину пре Косовске битке, на месту новобрдског кефалије био Гоислав, као вазал кнеза Лазара. Сведочанство да је Гоислав био човек од великог кнежевог поверења представља управо податак да се налазио на функцији кефалије Новог Брда, и економски и стратешки значајног града и рударског места, у тренутку када се турска опасност надвијала над границе Лазареве области.

ГРУБАЦ ПРОТОВЕСТИЈАР
У једном документу из Дубровачког архива, сачуван је помен извесног протовестијара Групца из августа 1377. године. У парничном поступку између извесног Милуна превозника и Бенедикта Квирина из Венеције, сазнаје се да је дотични Милун направио уговор са Кузмом, слугом протовестијара Групца из Новог Брда да га превезе из Улциња у Котор. Како се у парници наводи, Милун се задржао у Будви због споменутог Кузме, чиме је уговор о превозу који је склопио са Бенедиктом био прекршен. Сам ток парнице је ирелевантан, већ је битан спомен про-товестијара Групца из Новог Брда и његовог слуге Кузме. Из тог помена се може назрети да је 1377. године, у време када су у Зети господарили Балшићи, а када је бан Твртко, освајањем Конавала и Драчевице од Балшића заокруживао своју територију и утирао пут свом крунисању за краља,кнез Лазар био у пријатељским односима са Балшићима, јер је његов протовестијар слободно пословао у приморју. Овај податак сведочи и о везама Новог Брда са Котором и Улцињем као и о везама Лазара са Балшићима 1377. године, у тренутку када су они били у сукобу са баном Твртком.
Узгредни спомен протовестијара Групца у овом извору, једини је податак о овом високом финансијском чиновнику кнеза Лазара, који се 1377. године налазио у Новом Брду. Везивање протовестијара, као чинов-ника надлежног за финансије, за Ново Брдо указује и на значај Новог Брда у економској структури области кнеза Лазара. Увођењем функције протовестијара у организацији своје области, кнез Лазар је, изгледа, покушао да следи владарске обичаје и тиме тежио да се бар формално изједначи са краљем Вукашином, а тиме посредно и са Немањићком традицијом. О питању идентификације Лазаревог протовестијара Групца и Груба из Котора који је био comes camerarius цара Душана, расправљао је М.Благојевић.

ДЕЈАН
Један од четири властелина насликана у припрати Богородичине цркве манастира Велуће.

ДЕСИВОЈЕ
Спомиње се у повељи из 1379/80. године којом кнез Лазар потврђује поседе свом властелину Црепу Вукославићу, приликом његовог спорења са манастиром Хиландаром. Међа поседа Црепа Вукославића код Лешја једним својим делом пружала се до села Ирана, које се налазило у поседу Десивоја. То је једини податак на основу кога се може претпоста-вити да је и Десивоје био међу властелом кнеза Лазара.

ДЕТОШ
Својевремено му је припадала Богородичина црква у Драгобиљи са свим селима и метосима. Не зна се када је живео, а заправо је био влас-телин из времена пре кнеза Лазара. Цркву је касније у посед добио логотет Лука који ју је приложио манастиру Св. Пантелејмона . Име овог властелина остало је сачувано у угарским документима у склопу топонима Dettosfelde ( Детошево поље, Детошевина), који је означавао област у Мачви. Та погранична српска област према Угарској је, судећи по имену, припадала Детошу који је и организовао властелинство , али није познато када. У њен посед је, не зна се на који начин, дошао Лазарев зет Никола Горјански млађи, који је и покушао 1392. године да је замени за неки посед у Угарској . Позитивна идентификација Детоша по коме је властелинство добило име и Детоша који је поседовао цркву у Драгобиљи није потврђена, мада истоветност имена и територијална блискост Dettosfeld-a и Драгобиље упућују на исту особу.

ДРАГОСАВ ПРОБИШЧИЋ
Драгосав Пробишчић се јавља само у хроници византијског писца Јована Дуке. Његова историјска подлога није извесна. Њему је приписана кључна улога у преокрету који је настао током Косовске битке, када се пронела вест да је подигао побуну и окренуо се против хришћана. Он је према Дукином казивању био "капетан деспотов". Ова прича о Драгосаву коју доноси Дука, не терети директно Лазаревог "капетана", већ само истиче да се пронео глас о његовој побуни. Александар Соловјев је покушао да га идентификује са чланом властеоске породице Пробиштитовића, али у томе није успео.

ДРАГОСЛАВ ВЕТЕР
У повељи кнеза Лазара којом се закључује спор између Црепа Ву-кославића и манастира Хиландара, спомиње се у оквиру дарованих поседа манастиру село Сини Вир са старим границама које је држао Драгослав Ветер са децом. Осим податка да се споменуто село некада, није назначено када, налазило у поседу Драгосава Ветера и његове деце, о овом властелину се ништа друго не зна, као ни када је његово село прешло у руке Црепа.

ЖАРКО МЕРЕШИЋ
Жарко Мерешић се помиње у вести Мавра Орбина којом се описује сусрет и атентат Николе Алтомановића на кнеза Лазара. Овај сусрет тада већ два непријатеља одиграо се по свој прилици после 1371. године. Међу петорицом људи који су дошли на састанак као Лазарева пратња налазио се и ''властелин рашки", Жарко Мерешић. Приликом напада на кнеза Лазара, Жарко Мерешић је погинуо. У коментарима Краљевсшва Словена, С. Ћирковић је назначио да презиме Мерешић непознато у другим изворима тога доба подсећа на презиме Мркшић, чиме би се могло везати за властелина Жарка Мркшића са ушћа Бојане. С.Ћирковић напомиње да није јасно како је властелин Жарко, познат из 1357. године, могао доспети у пратњу кнеза Лазара 1372-3. године.

ИВАНИШ, АНЕПСЕЈ КНЕЗА ЛАЗАРА
Иваниш, унук деспота Иваниша, а син Алтоманов, био је у родбинским везама са кнезом Лазаром и свакако је припадао кругу његове властеле. У једном сачуваном натпису на надгробној плочи у манастиру Дечанима, види се да је Иваниш био анепсеј, вероватно нећак, или какав други сродник кнеза Лазара. Иако унук деспота Иваниша који је имао своје поседе у Топлици, у натпису није споменута његова титула уколико ју је носио.Деспот Иваниш је био властелин и великодостојник из времена цара Душана. Њега је цар Душан у повељи манастиру Св. Арханђела код Призрена, издатој 1348. године, назвао "родитељем царства ми", што је упућивало на висок степен сродства. Сродство Иваниша, деспотовог унука и сродника Немањића, са кнезом Лазаром, могло је кнезу вишеструко користити.

ЈУГДА
Приликом оснивања манастира Раванице и формирања манастирског властелинства, кнез Лазар је у повељи из 1381. године црквеном имању приложио и винограде које је откупио од Црепа и властелина Југде. Питање идентификације између властелина Југде од кога је кнез Лазар откупио винограде и Југе, властелина који се као дародавац села Дубочице јавља у повељи Лазаревића манастиру Св. Пантелејмону 1400. године, остаје отворено. Сличност имена у овом случају узимајући у обзир и временски размак, не пружа довољно могућности за позитивно поистовећивање.

КОНСТАНТИН
Један од четири властелина насликана у припрати Богородичине цркве манастира Велуће.

КРАЈМИР ВОЈВОДА
Константин Михаиловић из Островице у својим успоменама, извору који је настао читав век после Косовске битке, доноси предање према коме је на Косову пољу поред цркве Самодреже био је заробљен кнез Лазар заједно са, у оновременим историјским изворима непознатим, војводом топличким Крајмиром. Они су пре погубљења доведени пред Муратовог сина Бајазита. У драматичној причи о заробљавању и погубљењу кнеза Лазара, Константин Михаиловић развија разговор са херојском подлогом између Бајазита, кнеза Лазара и легендарне личности, војводе Крајмира. У околностима које су непосредно претходиле Лазаревом погубљењу, Крајмир покушава да разумним саветом херојском кнезу продужи живот: "Мили кнеже, одговарај цару, (Бајазиту) јер глава није као врбов пањ да по други пут израсте." Након јуначког одговора кнеза Лазара Бајазиту, уследила је одлука о погубљењу. Последња Крајмирова жеља у том тренутку била је да му се омогући да прихвати главу кнеза Лазара како она не би пала на земљу. Последње речи топличког војводе су исказ моралне обавезе оданости према погубљеном господару: Заклео сам се Господу Богу: где буде глава кнеза Лазара, ту и моја мора лежати". По одрубљивању Крајмирове главе, уз његову и Лазареву, према речима Константина Михаиловића, придодата је и глава Милоша Обилића.
Константин Михаиловић ову епизоду завршава реченицом једног јаничара: "Срећни господару, ово су главе твојих најстрашнијих непријатеља." Дакле, према предању које је у својим успоменама пренео Константин, Крајмир се убраја међу највеће јунаке и непријатеље турског султана. С обзиром да не постоји позитивна идентификација у провереним и поузданим историјским изворима, није познато одакле је топлички војвода Крајмир ушао у предање. По мишљењу Ђорђа Живановића, топлички војвода Крајмир доцније је у народној традицији постао Милан Топлица.

ЛАЗАР МУСИЋ
О Лазару Мусићу, средњем сину челника Мусе и Драгане, сестре кнеза Лазара, сачувано је знатно мање података него о његовом брату Стефану. Лазар је рођен неколико година после Стефана, а пре најмлађег брата Јована за кога се претпоставља да је рођен до 1358. године,вероватно у граду Звечану, који се до 1363. године налазио у поседу челника Мусе. Лазар Мусић је име добио по свом ујаку, кнезу Лазару. Обичај средњег века је био да се прва два сина васпитавају и припремају за световну, властеоску каријеру. Такав је био случај и са Стефаном и Лазарем Мусићем. Лазар је исто као и старији брат Стефан носио титулу господин. У домаћим изворима, Лазарево име се редовно спомиње уз Стефаново. Први пут се јавља у повељи кнеза Лазара из 1381. године, у којој се његов отац, челник Муса спомиње последњи пут. После Мусине смрти, Стефан Мусић, иако је био глава породице, није управљао властеоским добрима самостално. Уз њега су стајали његов млађи брат Лазар и мајка Драгана, која је надживела свог мужа. Судбина Лазара Мусића везана је за старијег брата. Заједнички ктиторски портрет у цркви Св. Ваведења у Новој Павлици, то на неки начин и обележава. Погибија браће у Косовској бици судбински је означила и крај јаког упоришта власти кнеза Лазара и његове породице. Из једног дубровачког акта из 1402. године, спомиње се да је у Дубровнику тада боравио Стефан Мусић са мајком Јеленом. Уколико бисмо се уплели у претпоставке, реч би могла бити о Лазаревој удовици и сину, који је добио име по стрицу. Они су у Дубровнику били још и следеће године.
Трећи, најмлађи син челника Мусе, Јован, био је предодређен за црквени позив. У свом духовничком звању, Јован је досегао ранг топличког митрополита. Са овим црквеним чином, Јован се јавља један једини пут у изворима, на натпису реликвијара браће Мусић. Према канонима, Јован је приликом рукоположења за митрополита морао имати најмање 30 година. С обзиром да је натпис из 1388. године, вероватно је рођен око 1358. године. Година смрти митрополита Јована није позната.

МИХАИЛО
Војвода Михаило први пут се спомиње у даровници монахиње Евгеније и њених синова манастиру Св. Пантелејмона из 1400. године. У историографији се већ расправљало о личности војводе Михаила и његовој идентификацији у историјским изворима.Из наведене повеље сазнајемо да је војвода Михаило руском манастиру приложио Хлапову пољану са свим засеоцима, метохом и међама, и на Морави половину брода. О личности војводе Михаила не зна се много. Изузев убикације његових поседа не може се утврдити када је постао војвода у служби Лазаревића. Проблем идентификације ове личности настаје укључивањем у круг извора дела Константина Филозофа. Биограф деспота Стефана Лазаревића у житију посвећеном деспоту спомиње Михаила на два места. Први помен везан је за побуну и заверу Николе Зојића и Новака Белоцрквића против кнеза Стефана Лазаревића из 1398. године, а други, доцнији, за ратовање деспота Стефана против Турака 1413. године. Хронолошки, помен у повељи манастиру Св. Пантелејмону 1400. године, био би дакле између ова два догађаја о којима говори Константин Филозоф. Поистовећивање Михаила из 1398. године са војводом Михаилом из 1413. године је до данас било оспоравано. Улога Михаила у побуни властеле 1398. године веома је занимљива. У заметку завере против тек стасалог кнеза Стефана, Михаило се нашао у кругу људи који су ковали заверу. Као један од поверљивих људи главних конспиратора, Михаило је вршио улогу гласника који је султану Бајазиту требало да пренесе поруку о "издајству" кнеза Стефана и о његовим везама са Угрима. У одсудном тренутку, Михаило се окреће против завереника и Стефану саопштава вест о завери. Говорећи о овом Михаилу, Константин Филозоф напомиње да је он био "увек благородан и веран Стефану", али не наводи да је имао било какву титулу, нити га повезује са војводом Михаилом који је касније ратовао са деспотом Стефаном против султана Мусе. Мишљење да је реч о два Михаила, једном, Стефановом доушнику и другом војводи, заступали су М. Пурковић и Г. Бабић. Уколико је реч о два Михаила, остаје и даље отворено питање њиховог положаја за време кнеза Лазара и израњања на политичку сцену у догађајима који су уследили по Лазаревој погибији.

МИХАЈЛО ДАВИДОВИЋ
Михајло Давидовић је још један Лазарев властелин чије је име остало сачувано на основу сведочења извора који је користио Мавро Орбин. Описујући сусрет и атентат жупана Николе Алтомановића на кнеза Лазара, Орбин, набрајајући Лазареву властелу, поред Жарка Мерешића спомиње и Михајла Давидовића. Међу петорицом људи који су према договору, ненаоружани дошли на састанак-преговоре као Лазарева пратња, нашао се и "властелин рашки", Михајло Давидовић. Искористивши тренутак, на превару, Никола Алтомановић са својим људима напао је кнеза Лазара, тешко га ранио, а Михајло је у том сукобу погинуо заједно са властелином Жарком.

МИХО ЧЕЛНИК
Као један од Лазаревих поданика, челник Михо се уз другу властелу спомиње јануара 1387. у повељи кнеза Лазара којом потврђује старе повластице Дубровчанима. Осим да је био чиновник централне државне управе, о Миху се више ништа не може рећи.

МЛАДЕН ПСИСИН
Једини помен овог властелина је из доцнијег доба. Деспот Стефан Лазаревић, у својој, првој по реду, сачуваној повељи из 1405. године, дарује село Јабучје деспотици Јевпраксији и потврђује њен дар тог села Хиландару. У исправи се напомиње да је село Јабучје у Левачкој жупи за живота његовог оца, кнеза Лазара, држао извесни Младен Псисин. Деспот Стефан Лазаревић напомиње да је Младен Псисин ту пронију држао за време кнеза Лазара, али не говори у чијем се она поседу налазила у тренутку када ју је уступао својој мајци да би она тај посед даровала Хиландару.

НЕНАДА ЛОГОТЕТ
Први помен логотета Ненаде је из 1372. године, када се Ненада спомиње у натпису на једном каменом надвратнику. У натпису је остало забележено да је Ненада син казнаца Богдана и градитељ града Копријана који се налазио јужно од Ниша. Убикација Копријана још није коначно извршена. Претпоставља се да је овај град истоветан са данашњим Курвинградом, 11 километара јужно од Ниша, али постоји претпоставка да јето "Градиште" на Добричу, на западној страни Мораве. Изградња овог града доводи се у везу са наглим напредовањем и приближавањем Турака после Маричке битке, у низу градитељских подухвата које је предузео или покренуо кнез Лазар.Логотет Ненада споменут је и као први милосник у повељи кнеза Лазара којом је кнез потврдио старе повластице Дубровчанима из 1387. године. Уз Ненаду, као милосници су пописани жупан Петар, челник Михо и кефалија Гоислав. Ненадино име остало је забележено и у поменику манастира Богородице Љевишке. Из поменика сазнајемо имена његове најуже породице. Имао је синове Станимира, Владислава и Николу, док му се жена звала Јерина.

НИКОЛА ЗОЈИЋ
Војвода Никола Зојић, загонетни властелин-обласни господар, избио је на политичку сцену Моравске Србије у превирањима с почетка осме деценије XIV века. Судбина овог значајног властелина позната је на основу приповедања Константина Филозофа и посредно података који се налазе у Краљевству Словена, Мавра Орбина.
Текст житија деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа, предочава слику о времену и догађајима у којима је учествовао Никола Зојић. Иако извор из четврте деценије XV века, житије деспота Стефана је први извор у коме се спомиње да су Никола Зојић и Новак Белоцрквић били вазали кназа Лазара. Невољно ступање под Лазареву власт могло је бити узрок каснијег деловања Николе Зојића који је покушавао да се издигне на ранг обласног господара кујући заверу са другом властелом против кнеза Стефана.
Током осме деценије XIV века кнез Лазар је градећи своју област са политичке позорнице уклонио жупана Николу Алтомановића и Растислалиће. За те године индиректно се може везати и први помен властеле Николе Зојића и Новака Белоцрквића.
Константин Филозоф Николу Зојића спомиње само у контексту завере против кнеза Стефана која се одиграла 1398. године. У свом излагању о побуни, без ближе хронолошке одреднице, Константин Филозоф јасно предочава да је у време ширења Лазареве власти и стварања његоведржаве, било властеле која се успротивила Лазаревој сизеренској улози и наметању врховне власти. Он повезује догађаје о којима ће говорити са временом ширења власти кнеза Лазара и именује предводнике побуњене властеле, а то су били "Никола Зојић и Новак Белоцрквић са другим неким".Аутор житија, описујући "велику борбу" коју је ова властела касније заметнула против кнеза Стефана, напомиње да је ту властелу још кнез Лазар "покорио под своје ноге". Овакав исказ Константина Филозофа не пружа довољно простора да се јасно може рећи на који је начин Лазар конкретно покорио ту властелу. Кнез Лазар их је без сумње могао покорити силом, али претпоставке за другачији начин ступања под његову власт пружа један други извор који уопштено говори о Лазаревој новој властели тог доба.
Мавро Орбин у одељку свог Краљевства Словена којим започиње историју кнеза Лазара и његове породице, говорећи са каквим се проблемима у односима са властелом сусрео кнез Лазар док није учврстио своју власт напомиње да је он (Лазар) "у младости био дворјанин поменутог цара, а после је (како рекосмо) заузео Земљу краља Стефана све до Дунава, покоривши Расиславића и другу властелу која је држала речене покрајине: једне је затворио у тамницу, друге протерао, а неке путем разних уговора потчинио својој власти".
Међу властелом која је тада потчињена путем разних уговора можда је могуће препознати баш Николу Зојића чија се област налазила на територији планине Рудник који је више пута прелазио из руку Николе Алтомановића у руке кнеза Лазара. О каквим је уговорима реч не може се ништа ближе рећи, али није искључено да се тада Никола Зојић родбински везао за кућу кнеза Лазара, што је назначено у повељи Св. Пантелејмону. Као једна од могућности којој је кнез Лазар могао прибећи остаје обдаривање властеле одређеним земљишним поседима. Извесно је да се потчињавањем Николе Зојића у саставу Лазареве области коначно нашла територија овог властелина лоцирана у рудничком крају, са тврђавом Островицом и рудничком ковницом, о чему пружа податке и даровница кнегиње Милице и њених синова издата манастиру Св. Пантелејмона из 1400. године.У овој даровници руском светогорском манастиру међу властелом-донаторима спомиње се војвода Никола. Донације властеле у овој повељи представљају реминисценцију и потврду већ раније дарованих цркви и поседа, приложених вероватно у време кнеза Лазара. Војвода Никола је са својом женом Видославом приложио манастиру цркву Св. Николе у Сребрници и Сребрницу са свим селима и метосима.Михаило Динић је поменуту Сребрницу, аргументовано, лоцирао у близини Рудника, напомињући да је данас под тим именом сачувана само речица која се са Рудника слива у Јасеницу.Деликатност положаја и улоге властелина Николе Зојића управо одређује геостратешки и економски важан положај његових поседа на Руднику. Сасвим је могуће да је Никола Зојић почетком седамдесетих година XIV века био вазал жупана Николе Алтомановића или његов савезник у рату против кнеза Лазара на шта упућује исказ Константина Филозофа, да га је кнез морао потчинити. С друге стране, могуће је да је Никола Зојић у време коначног слома жупана Николе окренуо њему леђа, и потчинио се кнезу Лазару.Снага Николе Зојића вероватно да у то време није била занемарљива, ако се узму у обзир област којом је Никола Зојић управљао и чињеница да је био у сродству са породицом кнеза Лазара. О Николи Зојићу у догађајима из наредних година Лазареве владавине нема података, што може значити да се једном потчињени властелин није супротстављао свом сизерену.

НОВАК БЕЛОЦРКВИЋ
Војвода Новак Белоцрквић је био властелин кнеза Лазара који се у изворима искључиво спомиње заједно са Николом Зојићем. Константин Филозоф га спомиње уз Николу Зојића као организатора завере против кнеза Стефана Лазаревића 1398. године, напомињући да и он спада у властелу коју је својевремено кнез Лазар "покорио под своје ноге". Узимајући у обзир извор којим се служио Мавро Орбин, описујући заокруживање области кнеза Лазара, сазнајемо да је кнежева политика према властели била спровођена на три начина: протеривањем, утамничењем и склапањем некаквих "уговора". Како је Новак вероватно припадао истом кругу властеле као и Никола Зојић, може се претпоставити да је и са њим кнез Лазар имао неку врсту нагодбе.
Поседи војводе Новака познати су на основу повеље монахиње Евгеније и њених синова Стефана и Вука, манастиру Св. Пантелејмону из 1400. године. Налазили су се на два места: у долини Топлице и на Хвосну, у Црколези око 20 километара северозападно од Пећи. Посед Новака Белоцрквића у Црколези на Косову, до краја 1371. године налазио се у држави краља Вукашина, а после слома Мрњавчевића на Марици, није сасвим јасно у склопу чије области се овај посед нашао. Звечанкоји је као утврђени град Црколезима био најближи, био је до 1372. године у рукама челника Милоша Повика, када га је највероватније за кратко време заузео Никола Алтомановић. По уклањању Николе Алтомановића, ова област постаје део области кнеза Лазара. После Лазареве погибије 1389. године Вук Бранковић је увећао своју област у Полимљу и на Косову, чиме град Звечан и Црколези улазе у границе његове области. Посед Новака Белоцрквића око Топлице - Беле Цркве (Куршумлије), био је од самог почетка у саставу Лазареве области. Константин Филозоф је сасвим јасно назначио да је Новак Белоцрквић признао Лазареву сизеренску власт. У годинама после Косова, локација дела поседа Новака Белоцрквића ушла је у састав области Вука Бранковића. Могуће је да је тада војвода Новак признао Вукову врховну власт, али за то нема потврде у изворима.
У споменутој даровници кнегиње Милице манастиру Св. Пантелејмону, цркву Св. Јована Претече у Црколези са селима, метосима и правима која је црква уживала још за време цара Стефана приложила је поред војводе Новака (Белоцрквића) и Видослава. Њихов заједнички дар руском манастиру, отвара питање да ли је ова Видослава била Новакова жена или његова рођака, јер у повељи то није назначено. Ова Видослава, која се спомиње у споменутој повељи, била је сахрањена у дарованој цркви Јована Претече. О томе сведочи и надгробна плоча на којој се налази уклесан натпис који говори да је Видослава умрла 30. јуна, непознате године, а да је била унука "рабе божие Марте", умрле 2. јуна, такође непознате године.Цркву је вероватно подигао у време цара Душана извесни челник Радич који је сахрањен у цркви, а када је црква доспела у посед Новака Белоцрквића и да ли је био у сродству са челником Радичем нема потврде у изворима.
На другом месту, у исправи је назначено да је војвода Новак приложио Св. Пантелејмону село Бисерку на Топлици са метохом, у области где се вероватно налазио и Новаков баштински посед (Бела Црква - Белоцрквић). Овај посед Новак је даровао самостално. Како се види из повеље, поседи Новака Белоцрквића налазили су се једним делом на Косову, а делом око ТоплицеНеуспела завера против кнеза Стефана авршила се различито по Николу Зојића и Новака Белоцрквића. Док је Никола замонашењем спасао свој живот, Новак је, дошавши на Стефанов двор, незнајући да је неверство откривено, био одмах погубљен.
У поменику цркве Богородице Љевишке остао је забележен извесни двородржица Новак кога је Ђорђе Сп. Радојичић покушао да идентификује повезујући га са три личности које су постојале у време када се јавља ова титула. Између три варијанте: Новака Белоцрквића, Новака Павловића, властелина Ђурђа Бранковића из 1417. године и Новака Куманчића из 1422. године, Радојичић је највише изгледа дао Новаку Белоцрквићу, с обзиром на његове поседе у Црколези, као и због вероватноће да је осуда на смртну казну донесена због Новаковог присуства на двору где је обављао функцију двородржице.Ова идентификација ипак остаје само у домену претпоставке.

НОВАК ЛОГОТЕТ
Као један од Лазаревих поданика забележен је у повељи кнеза Лазара светогорском манастиру Лаври од 8. августа 1381, са седиштем у пле-менитом граду Кознику. Град Козник се налазио 8 километара западно од данашњег Александровца.С обзиром да је Новак носио титулу логотета, овај податак отвара питања резиденција и канцеларија кнеза Лазара, односно да ли је логотет Новак био стално намештен у граду Кознику или је мењао места боравка пратећи кнеза и његову канцеларију.

ОБРАД ДРАГОГАЉИЋ
Обрад, властелин из краја око Брвеника код Ибра, чије се презиме у изворима и литератури различито интерпретира: Драгосаљић, Драгослалић, Драгојлалић, Дебиндић, Декиндић, помиње се у три повеље чији се оригинали и данас чувају у манастиру Хиландару.
Прву повељу овом властелину издао је кнез Лазар, 1387. или 1388. године. Њом је кнез потврдио Обрадову задужбину, цркву Св. Ваведења Богородичиног у Кукњу. Другу повељу је издао патријарх Спиридон 19. јануара 1389. поводом истог чина, а у складу са претходном повељом кнеза Лазара. У њој се Обрад помиње као војвода.Баштински поседи војводе Обрада налазили су се у Брвеничкој области и обухватали су село Кукањ и засеоке Чајетину, Шипачно и Ново Село, које је Обрад приложио својој задужбини . Та места су се налазила у баштини породице Драгосаљића још за време живота Обрадовог оца и деде. Кнез Лазар у својој повељи каже да је Обрад о томе изнео хрисовуље записане у доба "светих краљева", дате "његовим родитељима и прародитељима" , Овом исправом је потврђено да се споменута црква Богородичиног ваведења у Кукњу, коју је подигао Обрад, и сви у повељи наведени поседи налазе у Обрадовој потпуној својини. Обрад је њима могао да располаже како је желео, односно повељом су се потврђивала његова баштинска права. Ова област је имала значајан економски потенцијал у рудницима о чему сведоче и локалитети Суво Рудиште и поток Рудница. Од стране Цркве, патријарх Спиридон је 19. јануара 1389. фактички потврдио садржај раније издате повеље кнеза Лазара о истом дару. У повељи патријарха Спиридона, Обрад се помиње под презименом Декиндића, а испред његовог имена се налази титула војводе. Споменути поседи војводе Обрада Драгосаљића административно су улазили у жупу Брвеник, која се од 1363. године нашла у рукама породице Мусић. Положај његове баштине отвара питања везана за вазалство породице Драгосаљић и самог Обрада. Обрад или његов отац су вероватно пре извршене замене жупа Звечан за Брвеник 1363. године, били вазали кнеза Војислава Војиновића, у чијем поседу се до тада налазила Брвеничка жупа, да би након размене жупа постали вазали челника Мусе. Остаје дилема да ли су доцније Мусићи. били сизерени Обрада Драгосаљића, или је он градио непосредан вазалски однос према кнезу Лазару. У попису поседа и властелина који су се у време размене жупа налазили у оквиру Брвеничке жупе под кнезом Војиславом Војиновићем, наведено је кнежево село Кукно, које је, иако слично по звучности, ипак различито од Обрадове баштине села Кукња.прилог претпоставци да се Обрад, односно његова породица, од 1363. године нашла у вазалном положају према челнику Муси, који није дирао њихову баштину, иде и једна одлука Малог већа Дубровачке општине од 11. јануара 1388. у којој се спомиње посланик Стефана Мусића по имену Обрад, а кога су Дубровчани обдарили са 10 перпера.Хронолошки распон, као и податак да је обдарени посланик Мусића вероватно био властелин, коме су Дубровчани били из неких разлога захвални, отварају могућност за овакву идентификацију.Обрад Драгосаљић је заиста могао бити вазал Мусића, али се нигде изричито не помиње у том односу према господарима Брвеника, већ је у наведеној исправи кнеза Лазара именован као "властелин господства ми Обрад Драгосаљић". Могуће да је Обрадова баштина била изузета из области коју су добили Мусићи, јер се наведено село и засеоци не спомињу у хрисовуљи цара Уроша из 1363. године.
Трећу повељу у којој се помиње Обрад, овог пута под фамилијарним именом Драгослалић, издао је кнез Стефан Лазаревић манастиру Хиландару око 1392. или 1395.године. У њој кнез Стефан испуњава захтев хиландарског братства да му се уступи црква Св. Ваведења Богородице с поседима које је Обрад Драгослалић "обрекао" тј. обећао њиховом манастиру. О томе је наводно у време кнеза Лазара била састављена повеља, али из неких разлога није била званично издата. Кнез Стефан у исправи напомиње да је Обрад Драгослалић своју баштину изгубио, да му је он одузео због "невере" и дао у пронију неком властелину чије се име не спомиње. Коначна одлука о даровању цркве Св. Ваведења Богородице са селом Кукњем и засеоком Чајетином, селом Шипчином, засеоком Новим Селом, селом Присојком и три засеока у Храштанима с уљаницима (пчелињацима) манастиру Хиландару, донесена је после договора са кнегињом Милицом, властелом, митрополитима и игуманима, а уз благослов патријарха Данила III. О каквом је издајству војводе Обрада реч нема ближих података. Обрадово неверство могло се тицати приклањању Вуку Бранковићу непосредно после Косовске битке. А. Соловјев је без чвршће аргументације повезао Обрадово неверство са косовском издајом.
Титула војводе коју је Обрад носио упућује на војничку каријеру овог властелина и природу његовог узлазног пута у хијерархији властеле у оквирима Лазареве области.

ОГЊАН
У оснивачкој повељи за манастир Раваницу, кнез Лазар је приложио код Крушевца у Спизлех, Огњана с Бранком сином и општином и баштином. Не може се утврдити као ни са Богосавом Људином, да ли је реч о Лазаревом властелину или просто о баштинику.

ОЛИВЕР
Један од четири властелина насликана у припрати Богородичине цркве манастира Велуће.

ПЕТАР ЖУПАН
Жупан Петар, један од Лазаревих вазала спомиње се у исправама само једном, као милосник у повељи кнеза Лазара којом потврђује старе повластице Дубровчанима 1387. године. У једном дубровачком акту из фебруара 1388. године, спомиње се извесни Петар Војиновић из Радоиње заједно са кнезом Лазаром, поводом неке штете учињене дубровачким трговцима. Село Радоиња налазило се на левој обали доњег тока реке Увца. М. Динић је овог Петра Војиновића идентификовао са жупаном Петром, властелином кнеза Лазара, претпостављајући да је реч можда о једном сину Војислава Војиновића. Исту идентификацију између жупана Петра и Петра Војиновића, подржао је и Ђорђе Сп. Радојичић сматрајући да је он можда био у вези са челником Војином који се спомиње у поменику манастира Богородице Љевишке. Претпоставка да је жупанПетар, Лазарев властелин, био ктитор припрате манастира Добруна код Вишеграда, доведена је у питање датирањем фресака у 1343. годину, чиме је померено и датовање градње припрате.

ПРИЈЕЗДА
У близини села Сињи Вир које је држао Драгослав Ветер са децом, ишла је граница Цреповог поседа, како повеља каже "...до велике цесте и низ луг мимо Приездино село и през луг на Мораву у Чрвене бреге..."С обзиром да су се ова села налазила у близини Петруса, сасвим је јасно да се ради о властелину из Петруског краја, мада није сасвим јасно да ли је он споменут као оновремени власник тог села или је његово име остало сачувано и с временом постало топоним.

СТЕФАН МУСИЋ
Хронолошки најранији помен Стефана Мусића, најстаријег сина челника Мусе, везан је за догађаје с почетка осме деценије XIV века који су одредили прерасподелу снага и обима територија обласних господара. У сукобе између жупана Николе Алтомановића и кнеза Лазара који су се у неколико наврата водили око планине Рудник, вероватно су били укључени и Мусићи. Жупа Брвеник која се налазила између Рудника и Звечана, који је неко време држао Никола Алтомановић, могуће да се тада нашла на удару младог жупана. То би најлакше оправдало исказ Мавра Орбина који пише да су Мусићи били жупанови "смртни непријатељи". На крају обрачуна између кнеза Лазара и босанског бана Твртка с једне стране и Николе Алтомановића с друге, 1373. године поражени и заробљени жупан Никола био је, према Орбиновом извору, предат на чување Стефану Мусићу. О томе Орбин говори следећим речима: "И тако пакосни Никола би заробљен са својом имовином. Као заробљеник био је предан на чување некој властели, смртним својим непријатељима. Њихов поглавица је био Стефан Мусић који му је, по тајном одобрењу кнеза Лазара, дао ископати очи..." Политички и војни крах жупана Николе Алтомановића био је праћен физичким сакаћењем, којеје према овом извору извршио Стефан Мусић. Интересантно је да се као поглавица неке властеле помиње Стефан, а не његов отац челник Муса и то већ 1373. године, читавих осам година пре последњег помена челника Мусе у историјским изворима. Могуће је да се челник Муса у међувремену због болести или старости постепено удаљио из политичког живота и самим тим извршио предају власти у оквиру породице свом најстаријем сину Стефану.
У домаћим изворима Стефан Мусић, као и његов брат Лазар, јавља се само под личним именом, док се у дубровачким документима помиње и породично име. Оно је писано различито и постоји неколико варијанти: Musich, Molsich, Mosich и Mulsich. Стефан Мусић је рођен пре 1356. године, јер се већ 1373. спомиње као поглавица савеза властеле у рату против Николе Алтомановића. Тада би према овој рачуници имао 17 година, а вероватно је имао и више. После смрти родоначелника, челника Мусе, по принципу првородства, најстарији син Стефан преузео је улогу главе породице. Као један од најзначајнијих властелина у оквиру државе кнеза Лазара, Стефан Мусић је наставио породичну традицију и преузео вазалске обавезе које су биле утврђене још за време његовог оца. Стефан није мењао очеву политику верности и оданости према мајчиној родној, односно ујаковој кући. Стефан Мусић није имао посебну титулу, већ се на натписима уз његово име јавља искључиво епитет господин, карактеристичан за доба обласних господара, који због своје титуларне скромности не пружа довољно простора за прецизније одређивање ранга носиоца овог звања у властеоским друштвеним и државним круговима. Ипак, положај Стефана Мусића, као Лазаревог сестрића, веома блиског рођака и поузданог властелина, могао је бити нешто другачији у односу на осталу крупну властелу кнежеве области. Посебан статус Мусића огледао би се и у, можда од Лазара контролисаној, али ипак аутохтоној монетарној емисији, уколико би новац са натписом Стефан припадао Стефану Мусићу, што је било могуће с обзиром на веома блиске рођачке везе као и на рудничко богатство у Стефановој области. У документима Дубровачке Републике, Стефан Мусић се помиње неколико пута и то у вестима које упућују на добре везе између Дубровника и Лазаревог сестрића. Први помен је 2. марта 1378. у вези са неким заложеним појасом. Следећи је 9. јануара 1388. у једној не баш јасној вести у којој је Веће умољених једногласно одлучило да се пошаље један "ех nobilibus qui sunt in Sclavonia usque ad Stephanum Mosich". Два дана касније, 11. јануара, Мало веће је одлучило да се упути поклон од 20 перпера "pro parte communis" који је Стефану Мусићу однео Фрања Бавжелић, а том пјриликом је и Обрад, изасланик Стефана Мусића, обдарен са 10 перпера.
Највероватније да је реч о венчању млађег Лазара, с обзиром да је Стефан са својих 35 година био већ прилично стар за свадбу према средњовековним схватањима. Велико веће је 9. фебруара 1389. решило да се Стефану Мусићу поклони ратничка опрема. То је последња одлука неког од већа Дубровачке Републике у којој се спомињу Мусићи. Овај поклон Дубровчана могао би се тумачити гестом захвалности или појачавањем добрих веза, с обзиром да су дубровачки трговци често посећивали трг Остраће и Брвеник који су се налазили у области Мусића. Ратничка опрема која је послата Стефану на поклон, можда је била и симболичан поклон везан за развој политичке ситуације и турску опасност која се надвијала над српске земље.
Одговарајући на своје војничке обавезе према кнезу Лазару, Стефан и Лазар Мусић су учествовали у боју на Косову у коме су и погинули. Њихово учешће није директно споменуто у изворима најближим бици. Стефаново учешће у боју се ипак може наслутити из историје Мехмеда Нешрије, турског историчара с краја XV или почетка XVI века. Нешрија је, описујући распоред српске војске, на десно крило са Вуком Бранковићем, ставио и Лазаревог братанца или сестрића, свакако Стефана Мусића. Податак о распореду српских велможа вероватно је исконструисан, али је Нешрија сигурно знао главне учеснике битке. Стефан Мусић сигурно није преживео бој на Косову. О томе сведочи и патријарх Данило III који спомиње погинулу браћу Стефана и Лазара приликом описа преноса моштију кнеза Лазара у Раваницу.

УГЉЕША ДЕСИСАЛИЋ
У рушевинама цркве Богородице Пречисте саграђеној средином XIV века, код манастира Горњака, налази се надгробни натпис из кога сазнајемо за војводу Угљешу Десисалића, властелина Лазаревића који је преминуо 20. октобра 1394, а монашко име му је било Сава.Ктиторицркве су били извесни монах Илија и његова жена Теодора који су такође сахрањени у цркви.184 Да ли је велики војвода Угљеша Десисалић био у каквом сродству са првим ктиторима ове цркве, није познато. У цркви су сахрањене још три особе од којих је једна Вук Угљешић, преминуо 1438. године, а могао би бити син великог војводе Угљеше. Друга је Вуков син, Стефан Угљешић, који је преминуо 27. јула 1452.

ЦРЕП ВУКОСЛАВИЋ
Цреп Вукославић био је властелин и војсковођа кнеза Лазара чије се властеоско порекло и поседи могу пратити још из времена цара Душана. Црепов отац, жупан Вукослав, носио је ту титулу за време цара Душана, од кога је поред титуле, у баштину добио и Петруско властелинство, око тврђаве или града Петруса, не зна се тачно када, између 1346. и 1355. године.186 Локација утврђења Петрус налази се источно од Параћина и геостратешки представља доминантну тачку на путу из Поморавља у тимочку долину, односно из долине Тимока, преко Честобродице за Равно (Ћуприју) и Паракинов Брод (Параћин). Породична добра удељена као "пустош", насељена су и обновљена. Жупан Вукослав је са својим синовима Црепом и Држманом, који је по замонашењу добио име Дионисије, саградио цркву Св. Богородице у селу Лешју на подручју Петруског крајишта. Жељу жупана Вукослава да дарује ову задуж-бину, са поседима и другим добрима, манастиру Хиландару потврдио је цар Урош у хрисовуљи издатој 15. октобра 1360. После смрти жупана Вукослава још за владавине цара Уроша, Цреп је са братом због пропасти дарованог поседа, услед немарности и неумешног управљања хиландарског братства, покренуо спор за повраћај поклона. Нехат и небрига ду-ховног власника био је повод дугогодишњег спора између браће Вукославића и светогорског манастира. Ове податке пружа повеља кнеза Лазара којом је правни спор коначно решен у Црепову корист. Подаци из те повеље омогућили су и убикацију града Петруса чији је положај дуго времена био споран. На тај начин лоцирани су и поседи Црепа Вукославића, Лазаревог властелина. Иако је пресуђено у Црепову корист, нека врста продужетка правог решења спора око дарованог добра протегла се и на следећу генерацију. Један податак из повеље деспота Стефана Лазаревића из јуна 1411. године, говори да је деспот том приликом манастиру Хиландару даровао нове поседе уместо села Лештија, које је вратио ктитору попу кир Венедикту Цреповићу, очигледно сину Црепа Вукославића. Уз податак о Цреповом сину Венедикту, остао је још један везан за његове потомке. У једном поменику манастира Лавре св. Атанасија, кога је Цреп својевремено обдарио, остао је помен Венедикта и помен његове кћери монахиње Анисије која је умрла 1426/27. године. Цреп је 1375/76 године даровао манастир Лавру на Светој Гори неким поседима, што је својом повељом потврдио и кнез Лазар. Међу селима која је даровао Цреп, наводе се Мутница Горња, Петра Горња и трг Паракинов Брод. Црепова улога у држави кнеза Лазара и његов статус међу осталом властелом били су посебни, о чему сведочи један помен у раваничкој повељи кнеза Лазара. У делу исправе у којем је кнез наводио своје дарове Раваници, спомиње се да је Лазар откупио од Црепа и Југде, неке винограде које је приложио својој задужбини. Црепов виноград је у састав раваничког властелинства ушао још пре него што је кнез Лазар издао оснивачку повељу. Тада је међа раваничког властелинства додиривала и неки Дионисијев виноград. У раваничкој повељи се помињу и Црепове "царине" које су се налазиле на међама црквених села. Ове царине нису подразумевале одредишта за убирање дажбина већ су представљале обрадиве површине које су бесплатно обрађивали зависни људи својим феудалцима.Поред ових спомена у исправама, Цреп је остао забележен под именом Чрепа и у поменику манастира Богородице Љевишке.
У односима између кнеза Лазара и Црепа, посебну пажњу привлачи епитет који је кнез упућивао свом вазалу. У наведеној повељи о спору Црепа са Хиландаром из 1379/80. године, кнез се Црепу обраћа називајући га "братом". Овакав тон обраћања не сме се тумачити као директно, најближе ородство са вазалом, јер је кнез Лазар "братом" називао и свог зета, челника Мусу. У случају Црепа, тај начин обраћања могао је означавати епитет за посебно пријатељство, блискост, или какав други нарочит однос обележен можда захвалношћу за неке Црепове заслуге или је можда то био знак некаквог орођавања као што је био случај са челником Мусом. Извори не пружају могућност да се утврди ко је била жена Црепа Вукославића и да ли је она могла бити нека рођака кнеза Лазара. У сваком случају епитет "брата", означавао је посебну врсту блиског односа између господара и његовог властелина, који је дошао до пуног изражаја у Цреповој војничкој улози чувара граница Лазареве области.
У сачуваним летописачким изворима, Цреп Вукославић се најчешће спомиње као учесник и победник боја на Дубравници. Битка која се по неким летописима одиграла 25. децембра 1380/81. године између Црепа и Витомира с једне и Турака с друге стране, завршила се победом српских ратника. Вести ових летописа су једини подаци у којима се Цреп помиње у улози војсковође. Његово присуство у Лазаревој војсци код Плочника 1386. године и учешће у Косовском боју није могуће пратити у изворима. Битка која се одиграла на Дубравници у близини Параћина, на територији крајишта Црепа Вукославића, како се може пратити према сачуваним изворима, била је први значајнији сукоб између српске властеле и Турака после битке на Марици 1371. године. Турски упади и окршај какав је био овај, само су бледо наговестили косовску драму. Положај области на којој се одиграла битка на Дубравници, упућује на крајишку пограничну територију, која је имала своје специфичности и посебан статус у оквирима области кнеза Лазара. На њеном челу се налазио властелин крајишник, који је спроводио контролу и обезбеђење граница, а у овом случају ту улогу је обављао Цреп Вукославић.Свој властеоски печат, Цреп је, као један од најзначајнијих Лазаревих властелина, оставио вероватно као ктитор манастира Сисојевац.


МАРКО ШУИЦА ''НЕМИРНО ДОБА СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА''

ХРИСТОВЕ РЕЧИ ОПОМИЊУ - "Мене су гонили и вас ће гонити"

"Уништавање културних добара као затирање трагова народа"



"Само у периоду од 1991. до 1995. године на територији Хрватске и Босне,порушено је 212 српских храмова, а уништено је и око 7000 икона. За сваки народ то је катастрофа"




Не једанпут је наш народ, кроз своју историју долазио у опасност - бити или не бити - и пре Косова, и на Косову, и у мраку ропства, и у невољама до дана данашњега. Али просветљен еванђелском науком и вером у Сина Божјега, није подлегао ни апатији, ни очајању - рекао је патријарх српски господин Павле о светом Николи 1995. године.



Кроз векове робовања Турцима и обесправљености под хабсбуршком круном и млетачким дуждовима, Срби су свој идентитет успели да очувају пресудном заслугом Српске православне цркве. Столеће на измаку, од којег се очекивало да ће српском народу, у државном јединству и националној независности, донети давно заустављени просперитет, донело је најстрашнија искушења, најразорније ратове и геноцид. Јасно је да они који су правили планове о систематском истребљењу Срба нису имали милости према њиховим богомољама и другим знамењима вере и, уопште, према њиховој Цркви, као стубу духовности и народне самосвести.

Први светски рат узео је Србима огромне људске и материјалне жртве, али страдања цркава и других сакралних здања у овој несрећи незнатна су у поређењу са оним што ће касније, у Другом светском рату и у југословенским ратовима од 1991. до 1995. приредити Србима најблискији народи, они с којима их веже порекло и језик, а од којих их дели само вера.

Током Другог светског рата, по подацима којима располаже Музеј Српске православне цркве у Београду, уништено је више од 400 српско-православних храмова. "Само на подручју Горњокарловачке епархије, од 203 цркве и капеле порушено је 116, а тешко оштећено 39. У Славонској епархији уништена су 54 храма, а тешко оштећен 21. На територији Бањалучке епархије страдале су 64 цркве, а 21 је оштећена. И три манастира ове епархије су преживела знатна оштећења, а један је уништен", тврди Слободан Милеуснић, управник Музеја Српске православне цркве.



Најјезивије звучи тврдња г. Милеуснића да затирање српског црквено-уметничког и историјског блага скоро да и није престајало од 1941. "У поратном периоду комунистички режим, потпомогнут притајеним националистичким снагама, увелико је онемогућавао, па чак и спречавао обнову и заштиту српских цркава и манастира", каже управник црквеног музеја. "У бившој Републици Хрватској, постојеће службе заштите, посебно Регионални завод у Осијеку и Републички завод Хрватске, смишљено су занемаривали српско духовно и историјско наслеђе." Као један од примера који потврђују речено, г. Милеуснић помиње манастир Ораховицу, који спада у ред највреднијих споменика на просторима Подравине. Манастирска црква подигнута је 1592. а фреско-сликана 1594. године. Усташе су опљачкале манастирску ризницу, а конаци су запаљени 1942, по наређењу Јанеза Грге и Карла Мразовића Гашпара, партизанских команданата и комесара. По завршетку рата, надлежне институције у Хрватској нису учиниле ништа да се овај духовни и културни центар Срба у Славонији обнови.



У 90-им, Срби и Српска православна црква ушли су у нови круг балканског пакла. Број од 212 порушених и 367 оштећених светиња, до сада познат Музеју Српске православне цркве, непотпун је. Од десет српских православних седишта у бившим југословенским републикама Хрватској и Босни и Херцеговини, седам владичанских резиденција је уништено - гранатирано или демолирано. Порушени су саборни храмови у Пакрацу, Карловцу и Мостару. Стара Епископска књижница у Пакрацу, једна од најдрагоценијих српских библиотека, опљачкана је, а древне књиге се растурају и продају широм Европе. Иста судбина задесила је епархијске библиотеке у Загребу, Карловцу и Мостару. Она у Сарајеву је изгорела.

Наша бројна културна блага заувек су изгубљена. Осим вредних литургијских предмета, уништаване су читаве галерије икона на иконостасима, дела најпознатијих иконописаца и сликара од XVI до ХХ века. Број икона на једном иконостасу креће се од 20 до 50, па чак и 70. Најнижи просек био би 35 икона. И када се тај, дакле, најнижи број помножи са 212 порушених храмова добија се трагичан резултат - више од 7.000 бесповратно несталих икона. Толико уништених ликовних дела представља за сваки народ националну катастрофу.



Страдало је и много српских храмова који су били далеко изван зона ратних дејстава. Вандали су разарали цркве које су и по стотинак километара биле удаљене од борбених линија. "Посебну осуду заслужује смишљено уништавање изузетног споменичког наслеђа које, због своје архитектуре и уметничке вредности, припада највишој категорији", речи су г. Милеуснића. "Хрватски националисти спалили су два јединствена споменика српског архитектонског наслеђа, цркве брвнаре у Доњој Рашеници и Растовцу, подигнуте 1709, односно 1730. године. Више не постоје чак ни њихови темељи."

Зверски су скрнављени и споменици за које Србе везују најболнија памћења. На пример, Спомен-капела у Пребиловцима, где су 1991. сахрањене мошти хиљада невиних Срба, мучки побијених у Другом светском рату. До темеља је срушено ово, такорећи, тек саграђено светилиште, а кости мученика су спаљене.

У једној од својих посета Космету, Ричард Холбрук и Роберт Гелбард обишли су православни манастир Грачаницу. Обећали су тада да ће културно-историјски споменици, којима је јужна српска покрајина тако богата, а нарочито они под заштитом УНЕСКО, бити трајно заштићени.



Међутим, већ у првим данима агресије НАТО на нашу земљу проузрокована су општећења и на велелепној Грачаници. А после три недеље зверских напада из ваздуха, дошли смо до узнемирујућег скора - у непосредној близини манастира, задужбине краља Милутина из 1321. године, испаљено је више од 40 пројектила. На само пола километра од Грачанице, НАТО је бацио и 900 касетних бомби. Средњовековна светиња за сада одолева. Оштећена је фасада манастира, а на конаку и црквеној капели су попуцали зидови и прозорска стакла. У више наврата наношена је штета и манастиру Светог архангела Михаила, чије сестринство мора да се евакуише да би се здање обновило. Дај Боже да ту буде крај страдању српског црквеног блага у овом несрећном веку.

Тешко би било наћи речи које би довољно јако изразиле згражање над свим овим злоделима, још теже оне које би их "објасниле". Уводно слово публиклације "Духовни геноцид 1991-1995" Слободана Милеуснића (Музеј Српске православне цркве, 1997) патријарх Павле овако је започео - Опомињући своје ученике на тешкоће које ће их сналазити у овом свету, Господ Исус Христос им је не једанпут говорио: "У свету ћете имати невољу; чувајте се од људи; мене су гонили и вас ће гонити."

Радован Купрес
јун 1999.године






Списак уништених и оскрнављених цркава на Косову и Метохији (Јун-Октобар 1999)

1.МАНАСТИР СВ. ТРОЈИЦЕ у Мушутишту, поред Суве Реке
2.ЦРКВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у Мушутишту поред Суве Реке
3.МАНАСТИР СВ. МАРКО у Кориши крај Призрена
4.МАНАСТИР СВ. АРХАНЂЕЛА ГАВРИЛА у Биначу поред Витине
5.МАНАСТИР ДЕВИЧ, поред Србице
6.МАНАСТИР СВ. УРОША, Шареник, Горње Неродимље
7.МАНАСТИР И ЦРКВА СВ. АРХАНЂЕЛА, Горње Неродимље
8.ЦРКВА СВ. НИКОЛЕ ЛЕТЊЕГ, Доње Неродимље
9.ЦРКВА СВ. СТЕФАНА, Доње Неродимље
10.ЦРКВА ВАВЕДЕЊА БОГОРОДИЦЕ у Долцу поред Клине
11.ЦРКВА СВ. НИКОЛЕ у селу Словиње код Липљана
12.ЦРКВА СВ. АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА у Сувој Реци
13.ЦРКВА СВ. ТРОЈИЦЕ у Петричу поред Пећи
14.ЦРКВА ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у Белом Пољу, Пећ
15.КАТЕДРАЛНА ЦРКВА СВ. УРОША у Урошевцу
16.ЦРКВА СВ. ИЛИЈЕ у Вучитрну
17.ЦРКВА СВ. ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ у Самодрежи код Вучитрна
18.ЦРКВА СВ. ПАРАСКЕВЕ у Дрснику код Пећи
19.БОГОРОДИЧИНА ЦРКВА, село Накло код Пећи
20.ЦРКВА СВ. ТРОЈИЦЕ у Великој Реци поред Вучитрна
21.ЦРКВА СВ. АПОСТОЛА у Петровцу код Косовске Каменице
22.ЦРКВА СВ. БОГОРОДИЦЕ у селу Подгорце код Витине
23.ЦРКВА ЗАЧЕЋА СВ. ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ у Пећкој Бањи
24.ЦРКВА СВ. БОГОРОДИЦЕ у Ђураковцу
25.ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ у Ђаковици
26.ЦРКВА СВ. НИКОЛЕ у селу Осојане код Пећи
27.ЦРКВА СВ. ИЛИЈЕ у Бистражину поред Ђаковице
28.ЦРКВА СВ. ДИМИТРИЈА у Сиги код Пећи
29.ПАРОХИЈСКА ЦРКВА СВ. ИЛИЈЕ у селу Жегра код Гњилана
30.ЦРКВА СВЕТИХ ВРАЧА КОЗМЕ И ДАМЈАНА у селу Новаке код Призрена
31.ЦРКВА ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у Великом Крушеву код Пећи
32.МАНАСТИР ЗОЧИШТЕ И ЦРКВА СВ. ВРАЧА КУЗМЕ И ДАМЈАНА
33.ПАРОХИЈСКА ЦРКВА у селу Грмово код Витине
34.ЦРКВА СВ. НИКОЛЕ у Кијеву код Клине
35.ЦРКВА СВ. ЈЕВАНЂЕЛИСТЕ МАРКА, Клина
36.ЦРКВА СВ. НИКОЛЕ, Љубижда код Призрена
37.ЦРКВА СВ. ПРОРОКА ИЛИЈЕ у Љубижди
38.ЦРКВА СВ. ПЕТКЕ у селу Добрчане код Гњилана
39.КАТЕДРАЛНА ЦРКВА ХРИСТА СПАСА у Приштини
40.ЦРКВА СВ. ИЛИЈЕ у Смаћу, поред Призрена
41.ЦРКВА СВ. ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ, у селу Србица код Призрена
42.ЦРКВА СВ. ПЕТКЕ у селу Заскок код Урошевца
43.ЦРКВА СВ. НИКОЛЕ, село Гатње код Урошевца
44.ЦРКВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, Доње Неродимље
45.ЦРКВА СВ. ИЛИЈЕ у селу Некодим код Урошевца
46.ЦРКВА СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА у Талиновцу код Урошевца
47.ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ, село Бабљак код Урошевца
48.ЦРКВА РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у селу Софтовић код Урошевца
49.ЦРКВА СВ. ПРОРОКА ИЛIЈЕ у Качанику
50.ЦРКВА ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у засеоку Кориша
51.ЦРКВА СВ. ЈЕРЕМИЈЕ у Гребнику код Клине
52.ЦРКВА СВ. КНЕЗА ЛАЗАРА у Кошу поред Истока
53.ЦРКВА СВ. ТРОЈИЦЕ у Житињу код Витине
54.ЦРКВА СВ. ПЕТКЕ, село Клокот поред Витине
55.ЦРКВА СВ. ЛАЗАРА у селу Белица поред Истока
56.ЦРКВА СВ. ПРОРОКА ИЛИЈЕ у Помазатину поред Приштине
57.ЦРКВА СВ. ЂОРЂА у Руднику код Србице
58.ЦРКВА СВ. ТРОЈИЦЕ у Доњем Ратишу код Дечана
59.ЦРКВА СВ. АПОСТОЛА ЛУКЕ у Витомирици код Пећи
60.ЦРКВА СВ. ИЛИЈЕ у Подујеву
61.ЦРКВА СВ. АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА у селу Г. Пакаштица поред Подујева
62.ПАРАКЛИС на српском гробљу у Косовској Митровици
63.ЦРКВА СВ. АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА у Истоку
64.ЦРКВА СВ. НИКОЛЕ (Рајкова) у Призрену
65.ЦРКВА СВ. СПАСА у Дворанима код Мушутишта
66.ЦРКВА СВ. ИЛИЈЕ у селу Локвице поред Призрена
67.ЦРКВА СВ. КНЕЗА ЛАЗАРА у Пискотама код Ђаковице
68.ЦРКВА СВ. ПЕТКЕ у Биначу код Витине
69.ЦРКВА СВ. ПЕТКЕ у Гојбуљи код Вучитрна
70.ЦРКВА СВ. НИКОЛЕ у Штимљу
71.ЦРКВА СВ. АРХАНГЕЛА МИХАИЛА у Штимљу
72.ЦРКВА СВ. СПАСА у Мецићевој махали, Призренски Подгор
73.ЦРКВА СВ. ПЕТКЕ код села Мушутишта
74.ЦРКВА СВ. АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА у Мушутишту
75.СПОМЕН-ОБЕЛЕЖЈЕ КОСОВСКИМ ЈУНАЦИМА
76.ЦРКВА у Горњем Закуту код Подујева

У Приштини преостао само 61 Србин

- Ово није живот. И стока у шталама живи боље. Свако јутро испред врата налазим измет, комшије се иживљавају на мени, као да сам им ја нешто крива.

Вука Ивановић живи у бараци од пет квадратних метара


Не могу да се окупам, не смем веш да изнесем и осушим, а једва се прехраним са 12 хиљада динара пензије. Лекове штедим, па дозу узимам на свака три дана. Много ми је тешко, али немам где из ове собице - кроз сузе прича Вука Ивановић (76) вероватно најстарија Српкиња који живи у Приштини.

Пре 1999, у Приштини је живело близу 50.000 Срба. Данас их је остало свега 61, од чега је само четворо деце и то од двојице свештеника једине православне цркве у граду. Остало су пензионери. Међу њима је и Вука Ивановић. Некад је са породицом живела у двособном стану у центру града, из ког је брутално избачена. Данас, тужна и очајна у оронулој бараци код стадиона ФК “Приштина”. Са чистог и угланцаног асфалта Булевара Рамуша Харадинаја, води блатњаво сокаче до Вукине бараке. Врата дрвена, набрекла од влаге, стакла на њима попуцала. У ходнику јак мирис фекалија. Старица откључава врата свог дома. Мрачна просторија, струје тренутно нема, али како Вука каже, то је најмањи проблем.

- Ујутру устанем, па пре него што ставим кафу, отворим врата и очистим фекалије које су ми комшије Албанци оставили на прагу. Псују ме, пљују кад прођем, пре две године су ме и пребили. Није мени овде пријатно, напротив - али шта ћу, морам негде да живим. Другог дома немам - прича Вука јецајући. Ваздух у соби доста тежак, устајао, прозоре не сме да отвара јер јој деца убацују камење. Поред улазних врата лавори са водом, то је Вукино купатило.

- Не смем да идем да се умијем, а и немам где. Купатило смо имали заједничко, али су га потпуно руинирали. Овако, из лавора се мало умијем, да не оболим. Тешко је. Немам где веш да оперем, некад оперем на руке, али не смем да изнесем напоље да осушим јер су ми једном блатом албанци скинули и уваљали у блато. Ноћу ми лупају на прозоре, ударају ногама о улазна врата, вичу, пуштају гласно њихове патриотске песме, па сам више будна него што спавам - прича Вука и показује слике кад је пре две године пребио први комшија, осамнаестогодишњак.

- Ишла сам по судовима, показивала налазе да ми је поломио нос, зубе, али до сада пресуде нема. Снимали су ме тад сви, причали да ће ми помоћи и иселити ме, али до сада ништа. Живим са 12 хиљада пензије покојног мужа, штедим, једва преживљавам, али шта ћу, живим докле могу - каже Вука Ивановић.

Некад је у Приштини било 13 православних храмова, а данас, само један, који је обновљен након мартовских немира. На челу цркве је свештеник Стево Митрић који је преосталим Србима и духовник и пријатељ који помаже при ртешавању свакодневних и конкретних проблема.

- Људима је тешко, не знају шта да раде, да ли да ваде документа, које регистрације да користе, како да остваре основна људска права. Долазе нам, покушавамо свима да помогнемо, али тешко је. Скоро смо имали прву сахрану након 12 година, почели смо да освештавамо славске колаче, народ се окупља на празнике. Искључују нам струју, као и свим Србима у Приштини, па смо готово свакодневно у контакту са дистрибуцијом. Врло мало нам помаже држава, не знамо шта да кажемо људима, како да им улијемо наду да остану овде - прича отац Стево.

У оквиру цркве ускоро ће бити отворен Информативни центар, где ће Срби са Косова и Метохије моћи да дођу, информишу се, а црква ће им помоћи да лакше дођу до докумената, лекова, земљишних књига, регистрације возила.

Срби у Приштини су дуго после рата живели заједно, у згради “Ју програма” близу центра града. Међутим, продали су станове, одселили се у Србију, или су протерани из зграде, па су прешли на периферију. Највише их живи на самом улазу у град, према Грачаници. Једино место у Приштини где Срби могу слободно да се окупљају и друже је просторија Центар за толеранцију, која се налази уз главну полицијску станицу.

- Лако је седети политичарима у фотељи у Београду и говорити “ми стојимо иза људи на Косову и Метохији”. Овде је живот, некад делимо хлеб на три дела, лекове позајмљујемо једни другима, паре су као заједничке, гледамо коме ће да искључе струју, коме воду, како да људи преживе. Не могу да иду у болнице, па овде долазе лекари да их прегледају, а ако је нешто ургентно шаљу за Косовску Митровицу. Али, не дамо се, преживећемо... - прича Снежана Борзановић.


Контејнер као дом здравља

Липљан

- На петнаестак километара од Приштине, у Липљану, живи око 350 Срба. Из дана у дан, међутим, их је све мање, продају имања, селе се у Србију, јер како кажу, не могу да издрже притиске Албанаца. Најгоре им пада лечење, јер је српски Дом здравља смештен у три бела контејнера, окружена смећем и шутом.



- Некако смо зиму прегурали, али тек долазе паклене врућине, не знамо како ћемо. У једном контејнеру дајемо инекције, инфузије, превијамо, ту нам је и чекаоница и ту радимо основне прегледе. Све у три квадрата. Лекова готово и да немамо. Пацијенти се буне, вичу, као да смо ми за овакво стање криви. Али шта да радимо, боље и то да имамо него ништа. Најгоре је кад нам дођу мајке са децом, а нама већ један пацијент лежи, па морају да чекају на снегу или киши напољу - причају у Дому здравља.

Ни основна школа није у бољем стању, иако је скоро изграђена. Све је мање ученика, а Албанци свакодневно камењем ломе прозоре.

- Забранили су нам да нам школа ради понедељком, јер је њима пијачни дан, па зато наставу држимо суботом. Како прођу улицом, камењем нам поразбијају прозоре, тако да их више и не мењамо, не исплати се, само клупе одмакнемо до зида. Наравно, деца не смеју сама да долазе у школу, већ сваки родитељ мора ђака и да доведе и да дође по њега. Тако је тренутно, али ми се увек надамо бољем - прича директор школе Југослав Црвенковић.

Једино место где деца у Липљану могу да се играју је порта Цркве Ваведење Пресвете Богородице.

- Увек проблеми постоје. Од кад смо скинули бодљикаву жицу са ограде, дешава се да неки младићи дођу и намерно седну у двориште и плаше децу. Провокације су сталне, бацају нам смеће у двориште, добацују нам кад прођемо улицом. Али опстајемо - прича отац Синиша.

Борис Вуковић (Блиц)

УБИЈЕНИ И КИДНАПОВАНИ СРБИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ 1999

СПИСАК УБИЈЕНИХ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

од 2. јуна до 22. августа 1999. године






Приштина

Бранковић Драган, убијен 2. јуна 1999. код Кичме у Приштини
Капетановић Дојчин, убијен 8. јуна 1999. током вожње у аутобусу, у селу Лебане, при повратку из Београда
Јовановић Драган из села Којловића, убијен на уласку у Приштину
Петровић Мирослав, механичар из Косова Поља, нађен убијен у селу Којловићи код Приштине
Сукић Илиј из Приштине, убијен у свом дворишту, 14. јуна 1999.
Станисављевић Владимир и Станисављевић Перса (брачни пар), тела су им пронађена 17. јуна 1999. у њиховој кући у Приштини
Бранковић Драган из Приштине, насеље Дарданија, убијен 21. јуна 1999.
Лековић Миленко, професор Економског факултета у Приштини, убијен 23. јуна 1999. у згради Економског факултета
Младеновић Миодраг, портир у згради Економског факултета, и
Стаменковић Јовица, конобар у мензи Економског факултета, убијени 23. јуна 1999. у згради Економског факултета
Јовановић Милета, убијен 25. јуна 1999.
Живић Миодраг из Лапљег Села, убијен на бензинској пумпи у свом селу, 26. јуна 1999.
Павловић Милутин, софер из Крагујевца, убијен 30. јуна 1999. и са њим
Раичевић Драган, шофер из Крагујевца, убијен 30. јуна 1999. у селу Лебане.
Ивић Велимир, убијен 9. јула 1999.
Тасић Томислав, убијен у Пристини, ул. Мостарска, 15. јула 1999.
Данчетовић Бозидар, убијен 15. 7. 1999. у Пристини
Ристић Миливоје (68) и његова супруга
Ристић Јулијана (65), дана 20. 7. 1999. пред зору убијени у својој куци у селу Матићане (2км источно од насеља Сунчани брег у Приштини)
Новаковић Никола, убијен 27. 7. 1999. у Приштини
Ћурчић Златибор, и његова мајка
Ћурчић Србинка, убијени 2. 8. 1999. у њиховој куци у Прсистини, ул. Стевана Синђелићха бр. 20, од наоружаних Шиптара
Миленковић Момчило (64), убијен у својој кући у Приштини 2. 8. 1999. између 21-22 часа, а син му Светомир киднапован
Вујовић Љубица (око 90 г.) убијена у свом стану у Приштини, тако што је удављена у кади, 2. 8. 1999.
Вуцић Радислав (61), земљорадник из Доње Густетрице, убијен 3. 8. 1999. на раскрсници главног пута за Урошевац, код скретања за Ливађе
Нићић Дејан, радник ПТТ из Косова Поља, убијен 8. 8. 1999. у Прсистини
Цифтарић Милка
Николић Дејан
Ристић Рада
Васић Љубиша
Васић (Миодрага) Живорад, претучен 14. 8. 1999. на Ветернику и од последица малтретирања преминуо
Стојановић Милена
Јовановић Небојша, из села Батуса, радник, убијен испред своје куце
Илић Велимир
Жижић Зорка (74), заклана у Приштини, ул. ЈНА, и сахрањена 19. 8. 1999. у Косову Пољу
Отац Мирослав Попадић је посетио Приштинско православно гробље и нашао неколико свежих хумки, изнад којих су биле летвице са натписима:

Петка Младеновић, бр. 1103.
Светислав Трајковић, бр. 1126.
Пера Ракочевић, бр. 1143.
Ева Крстић, бр. 1145.
Светислав Ђепа, бр. 1146.
Марица Бадањак, бр. 1147.
Н. Н. дом стараца 23. 7. 1999.
Зорка Максимовић, дом стараца 28. 7. 1999.
и један гроб са летвом, на којој нема натписа


Шливово код Грачанице

Живојин Симић, заклан у свом селу Шливову од суседа Шиптара, 21. јуна 1999, заједно са три следећа сродника Симића из Шливова:
Димитрије Симић
Трајан Симић
Живко Симић


Обилић

Дана 16. јуна 1999. г. у селу Мазгиту код Обилића киднаповано је од стране Шиптара шест Срба, који су затим убијени, и тела им пронађена 19. 6. 1999. у селу Милошеву, и потом однета у приштинску болницу:
Павловић Слободан (47) из Обилића, убијен заједно са својим сином:
Павловић Ненад (15)
Миленковић Димитрије (47) из Обилића, и његов син:
Миленковић Александар (15)
Димић Момцило (33), из Обилића, и
Прокић Дејан (19)
Тодоровић Предраг (33), из Обилића, убијен у Обилићу од бомбе коју су на њега бацили Шиптари


Липљан

Филиповић Данијела (21), из Доње Гуштерице код Липљана, убијена мецима у главу од четири Шиптара, ујутру 20. 7. 1999, у колима која је возио муж јој Радојица, путем кроз Кошутово (Косовска Митровица), рањено им и дете од 4 године
Шимић Милан, из села Велики Алас, убијен 2. јула 1999.
Талић Мирко (70) и са њим
Талић Јаворка (65), измасакрирани у Липљану од Шиптара
Димић Владан,
Димић Душан, и
Димић Милован
Димић Мила из села Велики Алас, убијена у породичној кући 2. 7. 1999.
Перић Милорад, отет 26. јула 1999. и пронађен мртав
Максимовић Милан (65), умро на ВМА у Београду, од последица рањавања
Бехљуљи Зухо из Липљана, Горанац, заклан 5. 7. 1999. од Шиптара на пијаци у Липљану (био радник ТВ Приштина, вероватно снимао шиптарска недела)
Стојановић Милена, убијена на Видовдан, 28. 6. 1999. у 22 цаса и 40 минута, кроз прозор у својој кући у Великом Аласу
Ристић Томислав из села Словиња, убијен 1. 7. 1999. у својој кући
Ђукић Ана, из села Врсевце, убијена 19. 6. 1999.
Перенцевић Драган из Липљана, убијен 29. 6. 1999. од стране КФОР-а, похитавши да помогне свом брату коме су Шиптари упали у стан и тукли га
Дибрани Н., (Ром, Циганин), убијен 19. 6. 1999.
Станишић Зоран из Словиња, нестао 22. 6. 1999. и убијен у околини Словиња од Шиптара
Вучић Н., из Доње Гуштерице, убијен при повратку из Косова Поља

Старо Грацко

Шиптари убили 14 Срба у жетви пшенице, предвече 23. јула 1999. године:
Јанићијевић Момчило (1946), из Старог Грацка, и син му
Јанићијевић М. Новица (1981), и брат му
Јанићијевић Ђ. Миле (1957)
Јанићијевић Ц. Слободан (1965), из Крајишта, избегао у Старо Грацко
Цвејић Ј. Саша (1973), из Крајишта, избегао у Старо Грацко
Цвејић Д. Љубиша (1939), из Великог Аласа, избегао у Старо Грацко
Живић И. Радован (1967) из Старог Грацког, и његов брат
Живић И. Јовица (1970)
Ђекић М. Станимир (1955), из Великог Аласа, избегао у Старо Грацко
Ђекић Д. Божидар (1947), из Старог Грацког
Одаловић М. Андрија (1967), из Старог Грацког
Тепсић М. Миодраг (1951), из Старог Грацког
Јовановић Ц. Милован (1969), из Топличана, избегао у Старо Грацко
Стојановић Д. Никола (1936), из Крајишта, избегао у Старо Грацко


Урошевац

Вујновић Ненад, отац и његов син
Вујновић Срђан
Ђорђевић Милорад и његов брат
Ђорђевић Милош, из Доњег Неродимља
Парлић Димко, из Доњег Неродимља
Ђокић Богдан, из Урошевца
Талић Мирко (70), из Штимља, и
Талић Јованка (65), из Штимља, обоје убијени у својој кући око 5. 7. 1999.
Три нова гроба, пре половине августа 1999. на урошевачком православном гробљу


Гњилане

Јовановић Мирослав из Гњилана, убијен између 18. и 27. јула 1999.
Михајловић Југослав и
Станојевић Саша, из села Зерге, убијени између 18. и 27. јула 1999.
Ззивковић Небојша, из села Зерге убијен између 18. и 27. јуна 1999..
Караџић Срећко, из села Партеса, убијен између 18. и 27. јула 1999.
Михајловић Љубомир , заклан у свом стану, ул. Бојанина
Јевтић Слободан из села Лабљана, убијен на путу према Пасјану
Антић Ивко, из села Понеса, убијен на својој њиви
Антић Јова, из села Понеса, убијен на својој њиви
Јанковић Зоран (14), убијен на својој њиви
Симоновић Благоје, и
Симоновић Вера, ул. Абдула Прешева бр. 144, убијени од Шиптара
Савић Петар (56) из села Коретиште, убијен на месту званом Ребар
Стојановић Божидар (50), из села Цернића, убијен на ливади
Перић Живојин (66), из села Трњицевце, убијен у Гњилану
Димић Момчило, из села Понес, убијен између 18. и 27. јуна 1999.
Денић Чедомир, из села Понес, убијен између 18. и 27. јуна 1999.
Димић Влада (55), из села Стаза, убијен док је чувао стоку
Денић Војислав (41), из села Паралова, и Денић Бранко (49), из села Паралова, убијени 27. 7. 1999. у оружаном нападу Шиптара на српску махалу Стрбици у селу Паралову
Перић Раде, који је био киднапован и мучен, умро по пуштању од последица батињања у болници КФОР-а
Стојановић Миле, из села Горњи Макрес, убијен приликом напада Шиптара на то село
Костић Саша (181), из села Будриге, убијен око 8. 7. 1999. на путу према селу Пасјане
Стојановић Сава, из села Лабљана, убијен од Шиптара око 3. 7. 1999. г. који су пуцали на њега из оближње лабљанске шуме.


Витина

Михајловић Станојко (55), из села Ново Село, убијен од Шиптара ватреним орузјем 16. јуна 1999. и није сахрањен, јер се није смело отићи по његово тело, за које се даље не зна ништа
Рађеновић Милорад (1951) из села Грмова, нађен је 18. јуна 1999. мртав пред улазним вратима цркве Свете Тројице у Грмову (која је касније, у недељу 25. 7. 1999. минирана до темеља)
Васиљковић-Живковић (Тодора) Петар (1930), из села Житиња, убијен 12. јула 1999. док је радио на свом имању у Житињу
Ђорђевић Саша (1975), из села Бинац, убијен 13. 7. 1999. из ватреног оружја док је радио на свом имању у селу Бинач
Ђорић Спасоје (1940), из Житиња, убијен 16. 7. 1999. из ватреног орузја у близини џамије у Житињу док је возио свој трактор (жена остала неповређена), на очиглед присутних Шиптара истог села
Ђорђевић Зоран (1954) из села Могиле, убијен 17. 7. 1999. из ватреног оружја док је радио на својој њиви у том селу
Богдановић-Којић Славко (50), из Врбовца код Витине, убијен 21. 7. 1999. док је чувао стоку на свом имању истог села
Станковић Властимир (1964), из Житиња, убијен 27. 7. 1999. ватреним оружјем од Шиптара у својим колима на улазу у Житиње из правца Клокота, и са њим у истим колима убијена и
Аксић Милић (1961) из Житиња.
Пржић Велибор (1939), из села Могила, убијен 1. 8. 1999.. из ватреног оружја на својој њиви
Пешић Драган (1960), из с. Витине, убијен 4. 8. 1999. часова из ватреног оружја у својој кући од стране Шиптара, који су том приликом у кући малтретирали и претукли његову мајку Станицу
Стевић Добривоје из Витине, убијен из ватреног оружја 4. 8. 1999. у селу Добрцани (Косовска Каменица), возећи у колони возила у правцу Бујановца - пуцали су наорузани Шиптари, који су и у истој колони ранили и Драгојевић Зорана из Витине
Антић Вељко (55), из Позарања, убијен из ватреног оружја 14. 8. 1999. у Позарању, у својој кући, тело однео КФОР у мртвачницу у Гњилане
Радић Тихомир (1973), из Клокота, убијен 16. 8. 1999. при минобацачком нападу ОВК на Клокот (из правца шиптарског села Радивојце), када је убијена и Спасић Силвана и још 6 Срба из Клокота рањено
Спасић Силвана (1976), из Клокота, убијена 16. 8. 1999. при минобацачком нападу ОВК на Клокот, када је убијен и Радић Тихомир и 6 Срба рањено


Ново Брдо

Јовановић Александар (77) убијен 21. јуна 1999. у селу Бостане (махала Чуљковце), чувајући стражу у селу
Вукас Миле (45), избеглица из Крајине, убијен у ноћи 29/30. јуна 1999. - његово тело су припадници ОВК вероватно бацили у неку рудничку јаму или закопали на непознатом месту.
Стојановић Станко (55), из села Клобукар, 10. јула 1999. претучен и обешен, притом му је стављена балега у уста
Стојковић Милорадка (36) из села Лабљана, ментално оболела, нађена код оваца малтретирана и силована, сутрадан, 11. јула 1999. умрла од преживљеног шока
Стојановић Сава (60) из Лабљана, рањен при нападу на село и од последица рањавања умро
Живко Н. (68) из Паралова 10. јула 1999. нађен обешен испред своје куце
Петровић Јовица, дете од 12 година, син Властимира и Верице, радника из Новог Брда, убијен од Шиптара у шуми где је случајно отишао.


Косовска Каменица

Симић (Србе) Миливоје из К. Каменице, нађен је 19. јуна 1999. измасакриран (кастриран и одсечено му је лево уво) код трафо-станице у Каменици
Арсић (Новице) Ненад (1968) из Каменице убијен је код Робне куће у Каменици 19. 6. 1999, од стране Шиптара који су га стрпали у кола и онда му пуцали у главу
Васић Новица (50) из села Ораовице, убијен, остало му троје деце
Стојановић (Србољуба) Миодраг (28) из села Ораовице, убијен, остало му двоје деце
Станковић Благоња (70) из села Љестар, убијен је од Шиптара секиром
Антић Негован (33), и
Илић Новица (38), киднаповани 31. 7. 1999. код бензинске пумпе у селу Коретину, пронађени мртви 2. 8. 1999.


Косовска Митровица

Васић Сава, и
Николић Саша (1968) из Свињара, убијен 23. 6. 1999. на Баиру у Косовској Митровици, у колима које је возио син Савин и који је теско рањен


Гојбуља код Вучитрна

Миловановић (Момцила) Мирко (1973), из Гојбуље, убијен 27. 7. 1999. идући својим колима из Гојбуље на улазу у Ново Село (испред Вучитрна), рафалом из заседе код једне шиптарске куће, и са њим
Ђорђевић (Николе) Миладин (1953), убијен на исти нацин 27. 7. 1999.


Подујево

Мировић Слободан, убијен 23. јуна 1999.
Живковић Сретен, из села Ливадице
Лазовић Драгојла (79) пронађена мртва иза своје куће у селу Лужанима, код Подујева, 9. августа 1999.


Призрен

Пуцковић Босиљка (60), нађена убијена у свом стану у насељу Ортакол у Призрену, око 20. јула 1999.
Јовановић Крста, и
Јовановић Н., његова жена, убијени у њиховом стану, 26. 7. 1999.
Бабарогић Чеда (95), и жена му
Бабарогић Олга (75), убијени 30. 7. 1999. од Шиптара у својој кући више Саборне цркве, (Чеди су размрскали главу, а Олга је избодена ножем)
Нешић Јездимир, из Призрена, и
Нешић Ђурка, заклани у својој кући у ноћи 12/13. 8. 1999.
Поповић Ратко, убијен у Призрену, пре 10. 8. 1999: жена му Љиљана рањена
Митић Станислав (65), и
Митић Јованка (60), и
Јовановић Радован (63), из села Мушутишта (Призрен), убијени и потом спаљени у својим кућама у том селу, око 20. јуна 1999.
Крстић Раде, апотекар из Призрена
Стаменковић Марица,
Филиповић Панта,
Марчевић Н. (супруг Љубомирке Марчевић), и
Крстић Н. (супруг Слободанке Крстић), убијени у Призрену пре 2. 8. 1999.
Недељковић Драгица из Штрпца више Призрена, убијена у колима из снајпера на путу Бујановац - Гњилане
Талић Мирко (70), и
Талић Јованка (65), из Штрпца, масакрирани око 5. 7. 1999.
Марковић Стојадин (75), из Призрена, старац и жена му
Марковић Рада (75), нађени убијени 20. 8. 1999. пуцњевима у главу у Призрену
У селу Дојнице, изнад Призрена, где су живели Срби, а које је спаљено од Шиптара 24. јула 1999.. војници КФОР-а су, при при обиласку села (на захтев Епископа Артемија), пронашли пет лешева, свакако Срба.


Ораховац и Велика Хоча

Грковић Панта (63) из Ораховца, убијен у Ораховцу; са њим заједно пронађена 3 измасакрирана тела на истом месту, тешко их је било идентификовати; претпоставља се да су то Срби избеглице из Велике Хоче:
Биговић Никола и
Велимировић Михајло, и
Булић Будимир
Н. Н, избеглица Крајишник, убијен у Ораховцу


Клина

Радојица (70), и
Радивоје (70), и
Јована Видић, рођена Дончић, из Клинавца (Клина), убијени у Клини око 20.6.99.
Пешић Живко (70) из Клине, нестао 18.6.99. и највероватније убијен
Весић Глигорије (89) из села Дрсник код Клине, убијен 24.6.99, сахрањен од римокатолика у српском гробљу
Жувић Мирко (45) из села Берково код Клине, убијен 19.6.99. од Шиптара код своје куће и сахрањен у штали по њиховом наређењу од Благоја Бањца и Војислава Вучковића (после избеглих), касније пренет и сахрањен на свом имању од монаха Давида (Перовића)
Миловановић Радослав (око 70), из села Опраске (Кос, код Клине), сахрањен на свом имању, од монаха Давида (Перовић) 15.7.99.
Бањац Здравко (око 70), душевни болесник, из села Берково, убијен или умро од глади
Шутић Вучко (68), из села Ступељ код Клине, и жена му
Шутић Достана, нестали, највероватније убијени
Лалић Војислав (65), из села Ступељ код Клине, и жена му
Лалић Јелена, нестали, највероватније убијени
Лалић Мирослава (80) и син јој
Лалић Љубомир (60), и његова жена му
Лалић Милијана (60), сви нестали, највероватније убијени
Марушић Живко (65), из села Ступељ код Клине, и жена му
Марушић Цвета, обоје нестали, највероватније убијени
Марушић Милица (65) из с. Ступељ код Клине, кућа им запаљена 29. јуна. 99. увече и највероватније убијена или изгорела (у кући још били: девер јој Живко, жена му Цвета, и њихова прија Достана Шутић)


Исток

Радивоје Ђурић и
Петар Ђурић и
Михајло Вулић, нађени мртви 27.7.99. код џамије у Истоку
Ковачевић Дамјан (1940), из села Бање код Рудника (између Србице и Истока) убијен рафалом од Шиптара ујутро 21.8.1999. док је чувао своју стоку изнад села; са њим је рањен и Ковачевић Милисав (1939) из истог села.


Пећ и околина

Новаковић Олга (55), инжењер из Пећи, заклана је 25. јула 99. у Витолуци код Пећи, дојке су јој одсечене а срце извађено, италијански КФОР је у манастир Пећку Патријаршију донео леш
Ћирковић Радослава (54) и
Ћирковић Босиљка (76) силоване и убијене, сахрањене код липе
Гашић Марко, масакриран и бачен на своје имање
Дашић Радослав (45), из села Рудице, о њему се ништа не зна, највероватније да је убијен око 19.6.99. (код села Рудице, крај Белог Дрима, деца римокатолика Шиптара видела су 2 леша непознатих, могуће да је један од њих овај човек)
Кизић Драгиша из Доњег Петрића, убијен око 17.7.99. када је отишао да посети своју кућу у селу
Вулевић Бранко (61) из с. Главицице, нађен масакриран и у распадању
Ралевић Сретен
Ралевић Милош из Витомирице, убијен од Шиптара секиром
Јанковић Небојша, из Пећи, заклан
Лековић Миленко, из Пећи, заклан
Лековић Миливоје, из Пећи
Живковић Сретен, из Пећи
Јавлиновић Божана (80), из села Дреновац код Пећи, и њен син
Јавлиновић Војислав (55), нестали, највероватније убијени.

У селу Бело Поље 3 особе убијене око 21.6.99.

У кући Којића, у Пећи, убијено је 10 Срба:
Такође су у Пећи спаљена 2 Србина

У селу Гораждевцу је до 4. јула 1999. убијено јос 20 Срба:

Још су убијени:
Ристић Томислав
Тошић Марко
Росић Хамза

Списак убијених Срба на Косову и Метохији није потпун, ни завршен.


СПИСАК КИДНАПОВАНИХ СРБА

од 2. јуна до 22. августа 1999. године





Гњилане

Станковић Драган (16), село Клобукар код Новог Брда, киднапован 4. 7. 1999.
Стојановић Станко (52), село Клобукар, киднапован 4. 7. 1999.
Тасић Срђан, село Силово, киднапован 4. 7. 1999.
Тасић Вучко, село Силово, киднапован 4. 7. 1999.
Ђекић Милорад, село Коретиште, киднапован 6. 7. 1999.
Маринковић Слободан, и
Трајковић Слободан, нестали 4. 7. 1999. на путу Бујановац - Гњилане - Клокот
Стојановић, др Давид
Јаћимовић Драган, киднапован на адреси Кнеза Лазара бр. 6.
Стојановић Станиша, нестао 10. 7. 1999. године, око 10 часова, у улици Драги Поповић
Ристић Момчило из Ливоча, и
Ивановић Велизар из Пасјана, нестали 9. 7. 1999. на путу Пасјане - Горњи Ливоч
Јовановић Жарко, нестао око 3. или 4. 7. 1999.
Симоновић Синиша, нестао 10. 7. 1999.
Јовић Мирко, Комник 2/2, нестао 13. 7. 1999, око 19 часова
Зуљи Џема (Ром)
Томић Драган, из Ранилуга,
Здравковић Ђорђе, из Ранилуга, и
Здравковић Зоран из Ранилуга, нестали 10. 7. 1999. године, око 6:30 часова, у атару шума села Глоговце
Максимовић Чедомир, улица Бојанина 6/3, нестао 16. 7. 1999, око 18:30 часова
Парић Живојин, село Трњицевце, нестао 17. 7. 1999. на путу за Гњилане
Михајловић Слађана, улица Краља Петра бр. 194, нестала 18. 7. 1999, око 14 часова
Тимотијевић Војислав, нестао у приштинској болници
Јовановић Мића, киднапован 23. 7. 1999. године, око 11 часова
Павић Борислав, улица С. Трајића бр. 164.
Пауновић Јовица (1973),
Арсић Драган (1963), нестали 23. 7. 1999, на путу Пасјане - Гњилане
Стевић Златко, село Понес, киднапован 17. 7. 1999.
Стојановић Момчило, и
Стојановић Драган из села Макрес, отети од стране комшија Рамиза и Расима.
Ристић Светозар, и
Ристић Витомир, нестали на путу за Косовску Каменицу, после хапшења од стране КФОР-а, који их је оставио у Гњилану
Станковић Драгица (80), село Клобукар
Баба Ђурђа (70), улица Ганета Јовановића бр. 1, Гњилане
Стојковић Властимир, киднапован испред своје продавнице 1. 7. 1999.
Тодоровић Педа, улица Момцила Трумпића, киднапован 2. 7. 1999.
Петковић Драган, и његов колега
Добри Н., киднаповани су 2. 7. 1999.
Цветковић Драган, из села Кметовца
Фуруновић Небојша, из Гњилана
Слободан Н., из Павловца
Стојановић Звонко, из села Кметовца
Јорда Јордановић Ђорђе, из села Кметовца
Филиповић Звонимир, из села Кметовца
Стојковић Слободан, из Гњилана, Камник 3.
Сиринић-Цветковић, Власта, из Гњилана, улица Бојанина
Ристић Славољуб, из Гњилана
Савић Драган, из Гњилана
Стојковић Радомир (66), из села Клокот, нестао је приликом обављања пољопривредних радова на свом имању у атару села Клокот





Витина

Маринковић Слободан (50), и
Пекић Стојан (50), из Витине, и
Трајковић Слободан (50), из села Клокот, киднаповани 4. 7. 1999. у селу Д. Ливоцу, док су се трактором кретали из правца Гњилана ка Витини
Пирић Љубиша (1973), из села Врбовац, нестао 8. 7. 1999. године, последњи пут виђен је у Гњилану
Антић Милисав (1971),
Антић Светислав (1968), и
Антић Радован (1977), тројица браће из села Позарања, нестали 12. 6. 1999. и према расположивим подацима нестали су у правцу села Љубиште
Петровић Бране (35) из Витине, иначе душевни болесник


Приштина

Марковић (Маруловић?) Бранко, насеље Врањевац
Масуловић (Мисуловић?) Миодраг, насеље Врањевац
Биочанин Љубисав, несеље Врањевац
Тасев Тома, насеље Врањевац
Пиљевић Петрија, Дарданија
Челић Иван, Сунчани брег, киднапован 14. 6. 1999.
Стаменковић Ненад, из Девет Југовића
Димитријевић Милутин, насеље Врањевац
Петрушић Радмила, из Пецке Бање
Петрусић Лука
Вујачић Слободан
Јојановић Крунислав, нестао у градском водоводу "Батлава"
Томановић, др Андрија
Петрушић Радмила
Перушић Лука
Тодоровић Саша
Брусач Ненад
Буљевић Миле
Радић Милош
Сердић Стево, нестао 18. 6. 1999.
Шарановић Станко
Микић Милош
Микић Лепосава
Кузмановић Ђорђе
Јовановић Милорад
Рајичић Зоран
Димић Драгана
Димитријевић Драган
Издерић Славиша
Марковић Бранко
Димитријевић Милутин
Ђукић Бранко
Рајковић Мирјана
Рајковић Славољуб
Рајковић Виолета
Живић Ненад
Цветковић Живадин
Ивановић Милета
Ивановић Јелена
Спасић Вељко
Мирковић Зоран
Ковачевић Небојша
Ђорђевић Славко
Стошић Бранко
Бабић Н.
Стевановић Драган (47), из Косова Поља, и
Мајсторовић Иван (18), из Приштине, нестали су 19. 8. 1999. на путу Приштина-Подујево
Антић Златко, нестао 28. 7. 1999. на путу Брезовица - Призрен
Исмајљи Кемаљ, Ром, нестао 20. 6. 1999. у 15 часова
Стевић Славиша (30), психички болесник из села Нови Бадовац, нестао 3. 8. 1999., на путу за Стари Бабовац
Миленковић Светислав, киднапован 2. 8. 1999. у 11 часова, у Приштини, улица Далматинска
Недељковић Зоран (45), из Приштине, нестао 20. 8. 1999. око 14 часова, испред своје зграде код пословног центра "Боро и Рамиз"
Станковић Трајко (55), из села Којловица, киднапован 11. 8. 1999.
Симовић Александар (31), из насеља Кичма (улаз 13, В спрат, стан 5), радник ПТТ-а у Приштини, нестао 21. 8. 1999.
Спасић (Драгољуба) Вељко, из насеља Сунчани брег (блок 5, улаз 2, стан 5), киднапован 19. 6. 1999. године - Вељкови родитељи пријавили су случај КФОР-у 23. 6. 1999 - Испред свог стана, ушао је у кола са својим колегом са посла, у 7 часова, и од тада им се губи сваки траг - име његовог колеге није познато


Брњица

Поповић Милован (22), из Доње Брњице, нестао 28. 7. 1999.
Поповић Драган (38), из Доње Брњице, нестао 10. 8. 1999.


Косово Поље

Ристић Давор, нестао 22. 6. 1999.
Стевановић Властимир
Степић Звонко


Обилић

Стевић Милан
Павловић Слободан (1952)
Павловић Ненад
Димић Момчило (1967)
Миленковић Димитрије (1954)
Прокић Дејан (1979)


Урошевац

Цунгуловић Славко, из Урошевца
Столић Слободан, из Штимља
Грковић Јово
Ристић Драган, и
Ристић Марија, из села Српски Бабус
Колточевић Новак, и
Колточевић Зорка, из села Гатње
Данцетовић Божидар из села Српски Бабус
Трајковић Драган
Станковић Божидар, из села Српски Бабус
Ђорђевић Љубомир
Ђорђевић Рада
Ђорђевић Сања
Ђорђевић Горан
Витковић Боривоје, и
Витковић Славица
Коцић Станислав, из села Варош
Марковић Десимир, из села Варош
Столић Небојша, из села Варош


Липљан

Станишић Зоран, из Словиња
Ђулић Миле, и
Славковић Драгољуб, и
Васић Младен, из Рабовца, киднаповани 23. 6. 1999.
Стојановић Раде, из Липљана, киднапован 24. 6. 1999.
Недељковић Светислав, отет испред поште у Липљану 3. 7. 1999.
Живић Воја
Живић Драган
Столиш Мица, киднапован 10. 7. 1999.
Цановић Момир, и
Цановић Славица, из Липљана
Дукић Анка, из Магуре, Липљан
Церими Бедрија, полицајац из Липљана


Призрен

Стевановић Љубисавка (1936) из Призрена, нестала 20. 7. 1999.
Отац Харитон (Радослав) Лукић (40), монах из Призрена, последњи пут виђен 15. 7. 1999. године. возио је тамна металик кола марке Голф, регистарски број ПЗ 120-91, улицама Призрена, када су га киднаповали неидентификовани, униформисани мушкарци


Дојнице

Стефановић Милица (70)
Стевановић Славица (40)
Антић Чеда (70)
Антић Мара (70)
Николић Божидар (75)
Николић Васиљка (70)
Ђекић Драга (70)
Ђекић Срећко (50)
Спасић Јефта (70)
Спасић Босиљка (70)
Радивојевић Томислав (70)
Радивојевић Мома (70)
Стојковић Мирко
Стојковић Живка
Стојковић Трифун (90)
Стојковић Натка
Богдан Н., Наткин брат, из села Врбичане
Један Муслиман из Грнчара


Мушутиште

Два брата Марковић


Ораховац

Муловда Ибрахим
Грковић Светислав (63), отет из куће
Витошевић Марко (65), отет из куће
Пелевић Ратко (64), отет из куће
Дедић Бобан (35), нестао на путу према стану
Витошевић Синиша (40), отет из своје куће
Мајмаревић Градимир (58), отет из своје куће
Булић Будимир (47), отет из стана
Грковић Љубиша (43), отет из стана
Јефтић Милица (68), отета из стана
Кажић Синиша (38), глувонем, отет на путу
Хамза Јусуф (35), Ром, отет из куће
Хамза Скељзен (33), Ром, отет из куће
Исаку Адријан (20), из Ораховца, отет у Ђаковици
Миљновић Тихомир
Пелевић Пека


Подујево

Милачић Мирослав
Миланковић (или Миловановић) Смиљко, нестао 21.5.1999. у Добром Долу


Вучитрн и Гојбуља

Кордић Јовица, и
Балтић Слободан
Јоцић (Луке) Срђан, из села Бањске, киднапован 21.8.99. идући из свог села ка Вучитрну, на главном путу, док је гледао своја покварена кола; пришли су му Шиптари и зграбили га, а мајку његову пустили
Савић (Павла) Љубодраг (1947), из Гојбуље, нестао половином јуна 1999. г.
Михајловић (Ненада) Бранимир (1971), из Гојбуље, киднапован од Шиптара у својој кући у Гојбуљи 25.5.99. г. и са њим киднапован његов брат
Михајловић (Ненада) Владимир (1977), и са њима киднапован у истој кући
Младеновић (Драга) Влада (1971), из Новог Села код Вучитрна


Пећ

Станишић Зоран


Клина

Јовановић Божана (80), и
Јовановић Војислав (55), нестали, нема података
Јеромонах Стефан Лурић, киднапован испод манастира Будисавци, 19.7.1999., и заједно са њим
Вујовић Вујадин, из села Ступ


Гораждевац

Киднаповано је око 50 Срба


Ђаковица

Цоновић Сретен
Станојевић Ђокица
Станојевић Момчило
Ђеваира Ходри (1962), радник ПТТ-а