Крајем марта навршило се сто година од оснивања Соколског друштва у Ужицу, а овог догађаја нико од званичника из области спорта и културе није се сетио, нити забележио. Траг о постојању ужичког Соколског друштва и изградњи велелепног здања, Соколског дома у Ужицу, чувене Соколане, оставиле су новине које су у овом крају излазиле до четрдесетих година двадесетог века, а Соколског друштва, и његовог оснивача сетио се још понеки старији Ужичанин који је имао срећу да буде део „соколске омладине“ и покрета словенске телесне уметности, и културе живљења. Оснивачка скупштина Соколског друштва у Ужицу одржана је 20. марта 1911. године, а за првог председника друштва изабран је тадашњи командант места, пуковник Миљко Поповић. За свој рад друштво је користило гимнастичку салу ужичке Реалке у центру вароши. Најзаслужнији за оснивање Соколског друштва у Ужицу био је Чех Јожеф Јехличка који је 1911. године на позив краља Петра дошао у Србију да организује спортски живот. Овај Чех остао је запамћен у Ужицу по свесрдном популарисању здравог спортског живота међу младима. Као оснивач Соколског друштва, Јехличка је био и најзаслужнији и за изградњу Соколског дома у Ужицу 1934. године, најлепшу грађевину у ондашњој ужичкој вароши.
Из историје соколске жупе Ужица
У богатој традицији културних и уметничких веза Србије и Чешке које датирају још од половине 19. века, најживље везе су у периоду Масарикове демократске Чехословачке, када је деловала чехословачко-југословенска лига, а један од најважнијих момената тих веза и сарадње јесте управо оснивање соколских друштава по Србији. После, величанственог, у историји забележеног Свесоколског слета у Прагу 1907. године, соколској општини у овом граду, између осталих обратило се и српско Министарство просвете, са молбом да се и у Србију пошаљу инструктори физичке културе. Тако почетком 1911. у Србију стиже девет учитеља соколске гимнастике који су распоређени у Београду, Нишу, Крагујевцу, Ваљеву, Ужицу, Крушевцу, Пожаревцу, Шапцу и Пироту. Тада је у Ужице стигао Јожеф Јехличка, двадесетогодишњи Чех, кога су Ужичани брзо прекрстили у Јосипа, и то име остало му је до смрти. Потпуно је давао себе да у ужичком крају развије соколство и унапреди спорт и физичку културу.
После ратова од 1912. до 1918. године у околностима новостворене државе, соколска друштва српског, хрватског и словеначког савеза, ујединила су се у Југословенски соколски савез, а Јехличка као руководилац ужичких „Сокола“ проширио је своју делатност на градове Чачак, Краљево и Горњи Милановац. Осим гимнастичких вежбања, Соколско друштво основало је музичке оркестре, организовало низ приредби, течајева, академија и жупских слетова. Вредни Јехличка покренуо је и оснивање књижнице и штампање листа „Златиборски соко“. Чланство је било бројно, и до 20. марта 1935. године Соколска жупа Ужице имала је 15 друштава и 43 чете са 4739 чланова из градских, радничких, али и земљорадничких породица.
Ужички „соколски“ оркестар двадесетих година прошлог века био је један од најбољих и најпознатијих у Србији. Године 1922. око 50 ужичких вежбача учествовало је на слету у Љубљани, две године касније и на слету у Сарајеву. Исте године Ужице је постало средиште соколске жупе која је сем ужичког краја, обухватала и део Санџака и Босне. Тако је и у Вишеграду почело са радом бројно Соколско друштво. У свим наступима ужичко Соколско друштво наглашавало је да се залаже за напредак, демократију и социјалну правду. Истовремено, активност Соколског друштва развијала се и на просветном плану, приређивани су позоришни комади, и формирани су певачки зборови. Ужичка Соколска жупа имала је и тамбурашке и блех оркестре, и током тридесетих година прошлог века, одржане су 42 приредбе. Међу Соколима било је и младића и девојка, а највише их је било из породица земљорадника. Размах соколског покрета био је почетком тридесетих година 20. века и ужички Соколи слетовима и приредбама, стизали су до сваког већег места у Србији, Босни и Црној Гори. Године 1930. био је велики слет у Пљевљима, а две године касније учествују на слету у Прагу. После Соколског слета у Софији 1935. године, политичке прилике у земљи и свету неповољно су се одразиле на целокупно соколску делатност. Због војних вежби наредних година, велики број сокола није више могао узети учешћа у соколским приредбама. На уништењу соколства у Ужицу, Србији и осталим словенским земљама, радили су и комунисти и фашисти.
Настанак соколског покрета
Соко је била организација за телесно васпитање и вежбање, и настала је најпре у Чешкој. Прво соколско друштво основао је Мирослав Тирш у Прагу фебруара 1862. године. Из Чешке соколски покрет се раширио по свим словенским земљама, чак и међу исељеницима у Америци. Чланови „Сокола“ су били искључиво Словени, и словенског порекла. Поред спортског и такмичарског карактера, Соко је имао и национални и патриотски карактер, посебно код оних словенских народа који су били под Аустроугарском. Готово један век соколство је било и покрет хуманости, толеранције, међусобног уважавања и очувања свих европских, односно пансловенских, цивилизацијских тековина. Била је то како су хроничари овог покрета записали, велика словенска војска без оружја, са прелепим униформама, и симболом најхрабрије птице - сокола, на капи. Данас, у 21. веку, јасно је, није могуће постојање овакве организације која шири хуманизам и лепоту живљења, јер светом владају војни савези и пактови.
Ужичка Соколана
Упркос скромним материјал-ним могућностима, ужички соколи су још од оснивања 1911. године прикупљали материјална средства за подизање сопственог Дома - Соколане. Изградња је трајала од 1931. до 1936. године, и грађен је део по део, онако како су пристизала средства. Захваљујући ангажовању Ужичанина, Славка Јовановића, среског начелника у Великом Бечкереку, и инжењера Јосипа Туцовића, прикупљено је око 5000 динара, извесни Здравко Ђурић поклонио је соколима још толико, Соколски савез је дао 200.000, а Бановина 20.000 и ужичка општина за ову сврху издвојила је 3000 динара. Зграда на простору ширег центра вароши, поред реке Ђетиње, подигнута је према пројекту истакнутог српског архитекте Момира Коруновића из Београда који је упоредо са радом у Министарству грађевина, активно деловао у оквиру Савеза сокола Краљевине Југославије, а као председник грађевинско уметничког одсека, писао је и публиковао извештаје о соколима широм Краљевине. У извештају за другу седницу Савеза сокола 1932. године, Коруновић се залаже за унапређење друштвене и васпитне улоге соколства, и пише:
“ Тек оплемељени соколском мишљу и одгојени у високој отмености душе сокола-човека, Срби могу да стану ведра чела, чисте душе и искрене мисли, Христовог стрпљења и синђелићевског пожртвовања, у ред других словенских народа и човечанства ако им је свака јединка прошла кроз соколско светилиште - соколски дом.» Соколски домови у Србији треба да буду соколска гнезда, поручиво је Коруновић и додао да ”зато соколски домови својим изгледом како споља, тако и унутра, морају одавати тежњу соколске мисли, и да истовремено буду украс дотичног места”.
Све ове архитектонске замисли Коруновић је преточио у пројекат ужичког соколског дома, чувене Соколане, која је у унутрашњем простору имала огромну вежбаоницу са позорницом, окружену ходницима, и неколико управих и помоћних просторија, а на спрату је била читаоница, сала за предавања и велика акустична музичка дворана.
“Тешко је прежалити грађевине порушене у рату, али је још теже прежалити оне које су порушене у миру”
Ужичка Соколана убраја се међу најрепрезентативније грађевине познатог српског архитекте Момира Коруновића. Његово архитектонско дело настало под утицајем чешке сецесије, кубизма и европског експресионизма, представља аутентичан допринос стварању националног стила у српској архитектури 20. века. Одан православној вери и националној култури, по природи скроман, у послу марљив, посвећен породици и традиционалним вредностима, Београђанин Коруновић ретко се појављивао у јавности, не жудећи за славом и богатством. Достојанствено је поднео вандалско рушење и неадекватне реконструкције својих остварења. Од 83 објекта, које је пројектовао, срушено је 13, међу њима су црква Трњани код Славонске Пожеге, споменик Зебрњак код Куманова, црква Светог Лазара у Марибору, споменик Петру Првом Карађорђевићу код Скопља, Црква Светог Саве у Цељу, Црква Светог Јована у Охриду која је срушена 1956. године, Соколски дом код Гацка срушен је 1970. и величанствена зграда Соколског дома у Ужицу која је срушена 1974. године. Срушена је приликом трасирања пруге Београд- Бар, под изговором да је статички угрожена близином пруге. И данас 37 година после рушења Соколане, многи Ужичани често идући ка објектима који су близу некадашње Соколане, често кажу: “идем, бићу, наћи ћемо се… код Соколане”. Ужичка Соколана је нестала као симбол истрајности, посвећености и преданости једној идеји која је за циљ имала физички и духовни препород нације. Рушењем Соколане, Ужице је изгубило духовни бастион, а вишезначне последице и дан-данас су јасне, и врло сагледиве.
Пише: Новка Илић
Нема коментара:
Постави коментар