У Приштини преостао само 61 Србин

- Ово није живот. И стока у шталама живи боље. Свако јутро испред врата налазим измет, комшије се иживљавају на мени, као да сам им ја нешто крива.

Вука Ивановић живи у бараци од пет квадратних метара


Не могу да се окупам, не смем веш да изнесем и осушим, а једва се прехраним са 12 хиљада динара пензије. Лекове штедим, па дозу узимам на свака три дана. Много ми је тешко, али немам где из ове собице - кроз сузе прича Вука Ивановић (76) вероватно најстарија Српкиња који живи у Приштини.

Пре 1999, у Приштини је живело близу 50.000 Срба. Данас их је остало свега 61, од чега је само четворо деце и то од двојице свештеника једине православне цркве у граду. Остало су пензионери. Међу њима је и Вука Ивановић. Некад је са породицом живела у двособном стану у центру града, из ког је брутално избачена. Данас, тужна и очајна у оронулој бараци код стадиона ФК “Приштина”. Са чистог и угланцаног асфалта Булевара Рамуша Харадинаја, води блатњаво сокаче до Вукине бараке. Врата дрвена, набрекла од влаге, стакла на њима попуцала. У ходнику јак мирис фекалија. Старица откључава врата свог дома. Мрачна просторија, струје тренутно нема, али како Вука каже, то је најмањи проблем.

- Ујутру устанем, па пре него што ставим кафу, отворим врата и очистим фекалије које су ми комшије Албанци оставили на прагу. Псују ме, пљују кад прођем, пре две године су ме и пребили. Није мени овде пријатно, напротив - али шта ћу, морам негде да живим. Другог дома немам - прича Вука јецајући. Ваздух у соби доста тежак, устајао, прозоре не сме да отвара јер јој деца убацују камење. Поред улазних врата лавори са водом, то је Вукино купатило.

- Не смем да идем да се умијем, а и немам где. Купатило смо имали заједничко, али су га потпуно руинирали. Овако, из лавора се мало умијем, да не оболим. Тешко је. Немам где веш да оперем, некад оперем на руке, али не смем да изнесем напоље да осушим јер су ми једном блатом албанци скинули и уваљали у блато. Ноћу ми лупају на прозоре, ударају ногама о улазна врата, вичу, пуштају гласно њихове патриотске песме, па сам више будна него што спавам - прича Вука и показује слике кад је пре две године пребио први комшија, осамнаестогодишњак.

- Ишла сам по судовима, показивала налазе да ми је поломио нос, зубе, али до сада пресуде нема. Снимали су ме тад сви, причали да ће ми помоћи и иселити ме, али до сада ништа. Живим са 12 хиљада пензије покојног мужа, штедим, једва преживљавам, али шта ћу, живим докле могу - каже Вука Ивановић.

Некад је у Приштини било 13 православних храмова, а данас, само један, који је обновљен након мартовских немира. На челу цркве је свештеник Стево Митрић који је преосталим Србима и духовник и пријатељ који помаже при ртешавању свакодневних и конкретних проблема.

- Људима је тешко, не знају шта да раде, да ли да ваде документа, које регистрације да користе, како да остваре основна људска права. Долазе нам, покушавамо свима да помогнемо, али тешко је. Скоро смо имали прву сахрану након 12 година, почели смо да освештавамо славске колаче, народ се окупља на празнике. Искључују нам струју, као и свим Србима у Приштини, па смо готово свакодневно у контакту са дистрибуцијом. Врло мало нам помаже држава, не знамо шта да кажемо људима, како да им улијемо наду да остану овде - прича отац Стево.

У оквиру цркве ускоро ће бити отворен Информативни центар, где ће Срби са Косова и Метохије моћи да дођу, информишу се, а црква ће им помоћи да лакше дођу до докумената, лекова, земљишних књига, регистрације возила.

Срби у Приштини су дуго после рата живели заједно, у згради “Ју програма” близу центра града. Међутим, продали су станове, одселили се у Србију, или су протерани из зграде, па су прешли на периферију. Највише их живи на самом улазу у град, према Грачаници. Једино место у Приштини где Срби могу слободно да се окупљају и друже је просторија Центар за толеранцију, која се налази уз главну полицијску станицу.

- Лако је седети политичарима у фотељи у Београду и говорити “ми стојимо иза људи на Косову и Метохији”. Овде је живот, некад делимо хлеб на три дела, лекове позајмљујемо једни другима, паре су као заједничке, гледамо коме ће да искључе струју, коме воду, како да људи преживе. Не могу да иду у болнице, па овде долазе лекари да их прегледају, а ако је нешто ургентно шаљу за Косовску Митровицу. Али, не дамо се, преживећемо... - прича Снежана Борзановић.


Контејнер као дом здравља

Липљан

- На петнаестак километара од Приштине, у Липљану, живи око 350 Срба. Из дана у дан, међутим, их је све мање, продају имања, селе се у Србију, јер како кажу, не могу да издрже притиске Албанаца. Најгоре им пада лечење, јер је српски Дом здравља смештен у три бела контејнера, окружена смећем и шутом.



- Некако смо зиму прегурали, али тек долазе паклене врућине, не знамо како ћемо. У једном контејнеру дајемо инекције, инфузије, превијамо, ту нам је и чекаоница и ту радимо основне прегледе. Све у три квадрата. Лекова готово и да немамо. Пацијенти се буне, вичу, као да смо ми за овакво стање криви. Али шта да радимо, боље и то да имамо него ништа. Најгоре је кад нам дођу мајке са децом, а нама већ један пацијент лежи, па морају да чекају на снегу или киши напољу - причају у Дому здравља.

Ни основна школа није у бољем стању, иако је скоро изграђена. Све је мање ученика, а Албанци свакодневно камењем ломе прозоре.

- Забранили су нам да нам школа ради понедељком, јер је њима пијачни дан, па зато наставу држимо суботом. Како прођу улицом, камењем нам поразбијају прозоре, тако да их више и не мењамо, не исплати се, само клупе одмакнемо до зида. Наравно, деца не смеју сама да долазе у школу, већ сваки родитељ мора ђака и да доведе и да дође по њега. Тако је тренутно, али ми се увек надамо бољем - прича директор школе Југослав Црвенковић.

Једино место где деца у Липљану могу да се играју је порта Цркве Ваведење Пресвете Богородице.

- Увек проблеми постоје. Од кад смо скинули бодљикаву жицу са ограде, дешава се да неки младићи дођу и намерно седну у двориште и плаше децу. Провокације су сталне, бацају нам смеће у двориште, добацују нам кад прођемо улицом. Али опстајемо - прича отац Синиша.

Борис Вуковић (Блиц)