ЗАБОРАВЉЕНИ КОСОВСКИ ЈУНАЦИ - ВЛАСТЕЛА КНЕЗА ЛАЗАРА

ВЛАСТЕЛА КНЕЗА ЛАЗАРА

БОГДАН КАЗНАЦ
Казнац Богдан се спомиње у два историјска извора. Један је натпис пронађен у нишком граду из кога се види да је Ненад, син казнаца Богдана подигао град Копријан. Други податак је временски старији, а потиче из повеље којом се регулише замена жупа Звечан за Брвеник из 1363. године, између кнеза Војислава Војиновића и челника Мусе. У исправи се спомиње да је казнац Богдан држао село Глушце у брвеничкој жупи, које је имао у свом поседу и извесни Белобрадић. Очигледно је да је ту на снази био систем поделе села између два пронијара. Није познато у чијој је служби Богдан био казнац и да ли је доживео владавину кнеза Лазара.У тренутку када је брвеничка жупа прешла у руке челника Мусе и сви поседници који су у њој држали своја села и имања прешли су под новог господара. Казнац Богдан је могао доцније доспети и под Лазареву власт уколико је јрш био у животу, као што је то био случај са његовим сином Ненадом.

БОГОСАВ ЉУДИНА
Приликом оснивања раваничког властелинства, кнез Лазар је манастиру приложио у Смедереву, ''људину Богосава с општином и с баштином". Када је реч о општини, мисли се на неподељену имовину породице, а да ли је реч о баштинику или властелину, остаје отворено питање.

БРАТАН
У Богородичиној цркви манастира Велуће, задужбини имућније властеле подигнутој крајем осме деценије XIV века, сачувани су портрети властеле која није позната у другим историјским изворима. Ктиторка овог храма такође није идентификована. У цркви је представљен лик кнеза Лазара као главног сизерена и кнегиње Милице. У припрати се налазе портрети млађе властеле, вероватно синова главних ктитора, односно властелинке. Имена ове властеле данас нису сачувана, али су у време открића ових фресака још била видљива. Према тадашњем читању, они су се звали Оливер, Дејан, Братан и Константин." Оно што је посебно занимљиво је да је судбина ове младе властеле читљива са фресака. Представе четири властелина, могуће браће, претрпеле су измене услед њихове заједничке судбине, погибије, вероватно у Косовском боју. Живопис и њихови портрети су започети и насликани док су ови још били живи. Накнадно су свој четворици ратника досликани у рукама крстови, а најдрастичнији пример је на портрету властелина Дејана који је у руци држао тоболац са стрелама. Њему је поново досликана рука уз тело у коју му је стављен крст. Из свега овога се закључује да је живопис настао 1389, односно да је Косовски бој затекао цркву у живописању и да су том приликом унете ове измене. Тиме би и вредност ове фреске као историјског извора за властелу која је учествовала у Косовској бици била велика.

ВИТОМИР
Име овог властелина, јавља се у неким од летописа који говоре о боју на Дубравници искључиво уз име Црепа Вукославића, добро познатог војсковође кнеза Лазара. За разлику од Црепа, о Витомиру не знамо готово ништа. Није познато каквује титулу носио, уколико ју је уопште и имао, нити знамо где су се налазили његови поседи. Летописачке вести пружају само обавештења о исходу битке са Турцима. То је била акција српске властеле, највероватније из тога краја, с обзиром да се у околини Параћина налазио посед Црепа Вукославића. Вероватно је и Витомир, као и Цреп, био властелин крајишник. Других података о овом властелину нема. Константин Јиречек је, међутим, у војводи Николи који се спомиње у одлукама дубровачког Великог већа јула 1425, и млетачким документима десет година касније, под именом Nicolaus Vito-mire, препознао сина Витомира, учесника боја на Дубравници.

ГОИСЛАВ КЕФАЛИЈА
Кефалија Гоислав се први пут спомиње у повељи кнеза Лазара из 1387. године, којом је кнез Дубровчанима потврдио трговачке повластице. Уз логотета Ненаду, жупана Петра и челника Миху, кефалија Гоислав се наводи као један од милосника. У писму Дубровачке општине од 1. октобра 1388, Дубровчани су се обратили Гоиславу, кефалији кнеза Лазара и пургарима Новог Брда, што су дубровачког трговца Куделина Дабојевића везали за туђи дуг, односно наплатили су му више него што је било предвиђено. Из наведеног писма се види да је непуну годину пре Косовске битке, на месту новобрдског кефалије био Гоислав, као вазал кнеза Лазара. Сведочанство да је Гоислав био човек од великог кнежевог поверења представља управо податак да се налазио на функцији кефалије Новог Брда, и економски и стратешки значајног града и рударског места, у тренутку када се турска опасност надвијала над границе Лазареве области.

ГРУБАЦ ПРОТОВЕСТИЈАР
У једном документу из Дубровачког архива, сачуван је помен извесног протовестијара Групца из августа 1377. године. У парничном поступку између извесног Милуна превозника и Бенедикта Квирина из Венеције, сазнаје се да је дотични Милун направио уговор са Кузмом, слугом протовестијара Групца из Новог Брда да га превезе из Улциња у Котор. Како се у парници наводи, Милун се задржао у Будви због споменутог Кузме, чиме је уговор о превозу који је склопио са Бенедиктом био прекршен. Сам ток парнице је ирелевантан, већ је битан спомен про-товестијара Групца из Новог Брда и његовог слуге Кузме. Из тог помена се може назрети да је 1377. године, у време када су у Зети господарили Балшићи, а када је бан Твртко, освајањем Конавала и Драчевице од Балшића заокруживао своју територију и утирао пут свом крунисању за краља,кнез Лазар био у пријатељским односима са Балшићима, јер је његов протовестијар слободно пословао у приморју. Овај податак сведочи и о везама Новог Брда са Котором и Улцињем као и о везама Лазара са Балшићима 1377. године, у тренутку када су они били у сукобу са баном Твртком.
Узгредни спомен протовестијара Групца у овом извору, једини је податак о овом високом финансијском чиновнику кнеза Лазара, који се 1377. године налазио у Новом Брду. Везивање протовестијара, као чинов-ника надлежног за финансије, за Ново Брдо указује и на значај Новог Брда у економској структури области кнеза Лазара. Увођењем функције протовестијара у организацији своје области, кнез Лазар је, изгледа, покушао да следи владарске обичаје и тиме тежио да се бар формално изједначи са краљем Вукашином, а тиме посредно и са Немањићком традицијом. О питању идентификације Лазаревог протовестијара Групца и Груба из Котора који је био comes camerarius цара Душана, расправљао је М.Благојевић.

ДЕЈАН
Један од четири властелина насликана у припрати Богородичине цркве манастира Велуће.

ДЕСИВОЈЕ
Спомиње се у повељи из 1379/80. године којом кнез Лазар потврђује поседе свом властелину Црепу Вукославићу, приликом његовог спорења са манастиром Хиландаром. Међа поседа Црепа Вукославића код Лешја једним својим делом пружала се до села Ирана, које се налазило у поседу Десивоја. То је једини податак на основу кога се може претпоста-вити да је и Десивоје био међу властелом кнеза Лазара.

ДЕТОШ
Својевремено му је припадала Богородичина црква у Драгобиљи са свим селима и метосима. Не зна се када је живео, а заправо је био влас-телин из времена пре кнеза Лазара. Цркву је касније у посед добио логотет Лука који ју је приложио манастиру Св. Пантелејмона . Име овог властелина остало је сачувано у угарским документима у склопу топонима Dettosfelde ( Детошево поље, Детошевина), који је означавао област у Мачви. Та погранична српска област према Угарској је, судећи по имену, припадала Детошу који је и организовао властелинство , али није познато када. У њен посед је, не зна се на који начин, дошао Лазарев зет Никола Горјански млађи, који је и покушао 1392. године да је замени за неки посед у Угарској . Позитивна идентификација Детоша по коме је властелинство добило име и Детоша који је поседовао цркву у Драгобиљи није потврђена, мада истоветност имена и територијална блискост Dettosfeld-a и Драгобиље упућују на исту особу.

ДРАГОСАВ ПРОБИШЧИЋ
Драгосав Пробишчић се јавља само у хроници византијског писца Јована Дуке. Његова историјска подлога није извесна. Њему је приписана кључна улога у преокрету који је настао током Косовске битке, када се пронела вест да је подигао побуну и окренуо се против хришћана. Он је према Дукином казивању био "капетан деспотов". Ова прича о Драгосаву коју доноси Дука, не терети директно Лазаревог "капетана", већ само истиче да се пронео глас о његовој побуни. Александар Соловјев је покушао да га идентификује са чланом властеоске породице Пробиштитовића, али у томе није успео.

ДРАГОСЛАВ ВЕТЕР
У повељи кнеза Лазара којом се закључује спор између Црепа Ву-кославића и манастира Хиландара, спомиње се у оквиру дарованих поседа манастиру село Сини Вир са старим границама које је држао Драгослав Ветер са децом. Осим податка да се споменуто село некада, није назначено када, налазило у поседу Драгосава Ветера и његове деце, о овом властелину се ништа друго не зна, као ни када је његово село прешло у руке Црепа.

ЖАРКО МЕРЕШИЋ
Жарко Мерешић се помиње у вести Мавра Орбина којом се описује сусрет и атентат Николе Алтомановића на кнеза Лазара. Овај сусрет тада већ два непријатеља одиграо се по свој прилици после 1371. године. Међу петорицом људи који су дошли на састанак као Лазарева пратња налазио се и ''властелин рашки", Жарко Мерешић. Приликом напада на кнеза Лазара, Жарко Мерешић је погинуо. У коментарима Краљевсшва Словена, С. Ћирковић је назначио да презиме Мерешић непознато у другим изворима тога доба подсећа на презиме Мркшић, чиме би се могло везати за властелина Жарка Мркшића са ушћа Бојане. С.Ћирковић напомиње да није јасно како је властелин Жарко, познат из 1357. године, могао доспети у пратњу кнеза Лазара 1372-3. године.

ИВАНИШ, АНЕПСЕЈ КНЕЗА ЛАЗАРА
Иваниш, унук деспота Иваниша, а син Алтоманов, био је у родбинским везама са кнезом Лазаром и свакако је припадао кругу његове властеле. У једном сачуваном натпису на надгробној плочи у манастиру Дечанима, види се да је Иваниш био анепсеј, вероватно нећак, или какав други сродник кнеза Лазара. Иако унук деспота Иваниша који је имао своје поседе у Топлици, у натпису није споменута његова титула уколико ју је носио.Деспот Иваниш је био властелин и великодостојник из времена цара Душана. Њега је цар Душан у повељи манастиру Св. Арханђела код Призрена, издатој 1348. године, назвао "родитељем царства ми", што је упућивало на висок степен сродства. Сродство Иваниша, деспотовог унука и сродника Немањића, са кнезом Лазаром, могло је кнезу вишеструко користити.

ЈУГДА
Приликом оснивања манастира Раванице и формирања манастирског властелинства, кнез Лазар је у повељи из 1381. године црквеном имању приложио и винограде које је откупио од Црепа и властелина Југде. Питање идентификације између властелина Југде од кога је кнез Лазар откупио винограде и Југе, властелина који се као дародавац села Дубочице јавља у повељи Лазаревића манастиру Св. Пантелејмону 1400. године, остаје отворено. Сличност имена у овом случају узимајући у обзир и временски размак, не пружа довољно могућности за позитивно поистовећивање.

КОНСТАНТИН
Један од четири властелина насликана у припрати Богородичине цркве манастира Велуће.

КРАЈМИР ВОЈВОДА
Константин Михаиловић из Островице у својим успоменама, извору који је настао читав век после Косовске битке, доноси предање према коме је на Косову пољу поред цркве Самодреже био је заробљен кнез Лазар заједно са, у оновременим историјским изворима непознатим, војводом топличким Крајмиром. Они су пре погубљења доведени пред Муратовог сина Бајазита. У драматичној причи о заробљавању и погубљењу кнеза Лазара, Константин Михаиловић развија разговор са херојском подлогом између Бајазита, кнеза Лазара и легендарне личности, војводе Крајмира. У околностима које су непосредно претходиле Лазаревом погубљењу, Крајмир покушава да разумним саветом херојском кнезу продужи живот: "Мили кнеже, одговарај цару, (Бајазиту) јер глава није као врбов пањ да по други пут израсте." Након јуначког одговора кнеза Лазара Бајазиту, уследила је одлука о погубљењу. Последња Крајмирова жеља у том тренутку била је да му се омогући да прихвати главу кнеза Лазара како она не би пала на земљу. Последње речи топличког војводе су исказ моралне обавезе оданости према погубљеном господару: Заклео сам се Господу Богу: где буде глава кнеза Лазара, ту и моја мора лежати". По одрубљивању Крајмирове главе, уз његову и Лазареву, према речима Константина Михаиловића, придодата је и глава Милоша Обилића.
Константин Михаиловић ову епизоду завршава реченицом једног јаничара: "Срећни господару, ово су главе твојих најстрашнијих непријатеља." Дакле, према предању које је у својим успоменама пренео Константин, Крајмир се убраја међу највеће јунаке и непријатеље турског султана. С обзиром да не постоји позитивна идентификација у провереним и поузданим историјским изворима, није познато одакле је топлички војвода Крајмир ушао у предање. По мишљењу Ђорђа Живановића, топлички војвода Крајмир доцније је у народној традицији постао Милан Топлица.

ЛАЗАР МУСИЋ
О Лазару Мусићу, средњем сину челника Мусе и Драгане, сестре кнеза Лазара, сачувано је знатно мање података него о његовом брату Стефану. Лазар је рођен неколико година после Стефана, а пре најмлађег брата Јована за кога се претпоставља да је рођен до 1358. године,вероватно у граду Звечану, који се до 1363. године налазио у поседу челника Мусе. Лазар Мусић је име добио по свом ујаку, кнезу Лазару. Обичај средњег века је био да се прва два сина васпитавају и припремају за световну, властеоску каријеру. Такав је био случај и са Стефаном и Лазарем Мусићем. Лазар је исто као и старији брат Стефан носио титулу господин. У домаћим изворима, Лазарево име се редовно спомиње уз Стефаново. Први пут се јавља у повељи кнеза Лазара из 1381. године, у којој се његов отац, челник Муса спомиње последњи пут. После Мусине смрти, Стефан Мусић, иако је био глава породице, није управљао властеоским добрима самостално. Уз њега су стајали његов млађи брат Лазар и мајка Драгана, која је надживела свог мужа. Судбина Лазара Мусића везана је за старијег брата. Заједнички ктиторски портрет у цркви Св. Ваведења у Новој Павлици, то на неки начин и обележава. Погибија браће у Косовској бици судбински је означила и крај јаког упоришта власти кнеза Лазара и његове породице. Из једног дубровачког акта из 1402. године, спомиње се да је у Дубровнику тада боравио Стефан Мусић са мајком Јеленом. Уколико бисмо се уплели у претпоставке, реч би могла бити о Лазаревој удовици и сину, који је добио име по стрицу. Они су у Дубровнику били још и следеће године.
Трећи, најмлађи син челника Мусе, Јован, био је предодређен за црквени позив. У свом духовничком звању, Јован је досегао ранг топличког митрополита. Са овим црквеним чином, Јован се јавља један једини пут у изворима, на натпису реликвијара браће Мусић. Према канонима, Јован је приликом рукоположења за митрополита морао имати најмање 30 година. С обзиром да је натпис из 1388. године, вероватно је рођен око 1358. године. Година смрти митрополита Јована није позната.

МИХАИЛО
Војвода Михаило први пут се спомиње у даровници монахиње Евгеније и њених синова манастиру Св. Пантелејмона из 1400. године. У историографији се већ расправљало о личности војводе Михаила и његовој идентификацији у историјским изворима.Из наведене повеље сазнајемо да је војвода Михаило руском манастиру приложио Хлапову пољану са свим засеоцима, метохом и међама, и на Морави половину брода. О личности војводе Михаила не зна се много. Изузев убикације његових поседа не може се утврдити када је постао војвода у служби Лазаревића. Проблем идентификације ове личности настаје укључивањем у круг извора дела Константина Филозофа. Биограф деспота Стефана Лазаревића у житију посвећеном деспоту спомиње Михаила на два места. Први помен везан је за побуну и заверу Николе Зојића и Новака Белоцрквића против кнеза Стефана Лазаревића из 1398. године, а други, доцнији, за ратовање деспота Стефана против Турака 1413. године. Хронолошки, помен у повељи манастиру Св. Пантелејмону 1400. године, био би дакле између ова два догађаја о којима говори Константин Филозоф. Поистовећивање Михаила из 1398. године са војводом Михаилом из 1413. године је до данас било оспоравано. Улога Михаила у побуни властеле 1398. године веома је занимљива. У заметку завере против тек стасалог кнеза Стефана, Михаило се нашао у кругу људи који су ковали заверу. Као један од поверљивих људи главних конспиратора, Михаило је вршио улогу гласника који је султану Бајазиту требало да пренесе поруку о "издајству" кнеза Стефана и о његовим везама са Угрима. У одсудном тренутку, Михаило се окреће против завереника и Стефану саопштава вест о завери. Говорећи о овом Михаилу, Константин Филозоф напомиње да је он био "увек благородан и веран Стефану", али не наводи да је имао било какву титулу, нити га повезује са војводом Михаилом који је касније ратовао са деспотом Стефаном против султана Мусе. Мишљење да је реч о два Михаила, једном, Стефановом доушнику и другом војводи, заступали су М. Пурковић и Г. Бабић. Уколико је реч о два Михаила, остаје и даље отворено питање њиховог положаја за време кнеза Лазара и израњања на политичку сцену у догађајима који су уследили по Лазаревој погибији.

МИХАЈЛО ДАВИДОВИЋ
Михајло Давидовић је још један Лазарев властелин чије је име остало сачувано на основу сведочења извора који је користио Мавро Орбин. Описујући сусрет и атентат жупана Николе Алтомановића на кнеза Лазара, Орбин, набрајајући Лазареву властелу, поред Жарка Мерешића спомиње и Михајла Давидовића. Међу петорицом људи који су према договору, ненаоружани дошли на састанак-преговоре као Лазарева пратња, нашао се и "властелин рашки", Михајло Давидовић. Искористивши тренутак, на превару, Никола Алтомановић са својим људима напао је кнеза Лазара, тешко га ранио, а Михајло је у том сукобу погинуо заједно са властелином Жарком.

МИХО ЧЕЛНИК
Као један од Лазаревих поданика, челник Михо се уз другу властелу спомиње јануара 1387. у повељи кнеза Лазара којом потврђује старе повластице Дубровчанима. Осим да је био чиновник централне државне управе, о Миху се више ништа не може рећи.

МЛАДЕН ПСИСИН
Једини помен овог властелина је из доцнијег доба. Деспот Стефан Лазаревић, у својој, првој по реду, сачуваној повељи из 1405. године, дарује село Јабучје деспотици Јевпраксији и потврђује њен дар тог села Хиландару. У исправи се напомиње да је село Јабучје у Левачкој жупи за живота његовог оца, кнеза Лазара, држао извесни Младен Псисин. Деспот Стефан Лазаревић напомиње да је Младен Псисин ту пронију држао за време кнеза Лазара, али не говори у чијем се она поседу налазила у тренутку када ју је уступао својој мајци да би она тај посед даровала Хиландару.

НЕНАДА ЛОГОТЕТ
Први помен логотета Ненаде је из 1372. године, када се Ненада спомиње у натпису на једном каменом надвратнику. У натпису је остало забележено да је Ненада син казнаца Богдана и градитељ града Копријана који се налазио јужно од Ниша. Убикација Копријана још није коначно извршена. Претпоставља се да је овај град истоветан са данашњим Курвинградом, 11 километара јужно од Ниша, али постоји претпоставка да јето "Градиште" на Добричу, на западној страни Мораве. Изградња овог града доводи се у везу са наглим напредовањем и приближавањем Турака после Маричке битке, у низу градитељских подухвата које је предузео или покренуо кнез Лазар.Логотет Ненада споменут је и као први милосник у повељи кнеза Лазара којом је кнез потврдио старе повластице Дубровчанима из 1387. године. Уз Ненаду, као милосници су пописани жупан Петар, челник Михо и кефалија Гоислав. Ненадино име остало је забележено и у поменику манастира Богородице Љевишке. Из поменика сазнајемо имена његове најуже породице. Имао је синове Станимира, Владислава и Николу, док му се жена звала Јерина.

НИКОЛА ЗОЈИЋ
Војвода Никола Зојић, загонетни властелин-обласни господар, избио је на политичку сцену Моравске Србије у превирањима с почетка осме деценије XIV века. Судбина овог значајног властелина позната је на основу приповедања Константина Филозофа и посредно података који се налазе у Краљевству Словена, Мавра Орбина.
Текст житија деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа, предочава слику о времену и догађајима у којима је учествовао Никола Зојић. Иако извор из четврте деценије XV века, житије деспота Стефана је први извор у коме се спомиње да су Никола Зојић и Новак Белоцрквић били вазали кназа Лазара. Невољно ступање под Лазареву власт могло је бити узрок каснијег деловања Николе Зојића који је покушавао да се издигне на ранг обласног господара кујући заверу са другом властелом против кнеза Стефана.
Током осме деценије XIV века кнез Лазар је градећи своју област са политичке позорнице уклонио жупана Николу Алтомановића и Растислалиће. За те године индиректно се може везати и први помен властеле Николе Зојића и Новака Белоцрквића.
Константин Филозоф Николу Зојића спомиње само у контексту завере против кнеза Стефана која се одиграла 1398. године. У свом излагању о побуни, без ближе хронолошке одреднице, Константин Филозоф јасно предочава да је у време ширења Лазареве власти и стварања његоведржаве, било властеле која се успротивила Лазаревој сизеренској улози и наметању врховне власти. Он повезује догађаје о којима ће говорити са временом ширења власти кнеза Лазара и именује предводнике побуњене властеле, а то су били "Никола Зојић и Новак Белоцрквић са другим неким".Аутор житија, описујући "велику борбу" коју је ова властела касније заметнула против кнеза Стефана, напомиње да је ту властелу још кнез Лазар "покорио под своје ноге". Овакав исказ Константина Филозофа не пружа довољно простора да се јасно може рећи на који је начин Лазар конкретно покорио ту властелу. Кнез Лазар их је без сумње могао покорити силом, али претпоставке за другачији начин ступања под његову власт пружа један други извор који уопштено говори о Лазаревој новој властели тог доба.
Мавро Орбин у одељку свог Краљевства Словена којим започиње историју кнеза Лазара и његове породице, говорећи са каквим се проблемима у односима са властелом сусрео кнез Лазар док није учврстио своју власт напомиње да је он (Лазар) "у младости био дворјанин поменутог цара, а после је (како рекосмо) заузео Земљу краља Стефана све до Дунава, покоривши Расиславића и другу властелу која је држала речене покрајине: једне је затворио у тамницу, друге протерао, а неке путем разних уговора потчинио својој власти".
Међу властелом која је тада потчињена путем разних уговора можда је могуће препознати баш Николу Зојића чија се област налазила на територији планине Рудник који је више пута прелазио из руку Николе Алтомановића у руке кнеза Лазара. О каквим је уговорима реч не може се ништа ближе рећи, али није искључено да се тада Никола Зојић родбински везао за кућу кнеза Лазара, што је назначено у повељи Св. Пантелејмону. Као једна од могућности којој је кнез Лазар могао прибећи остаје обдаривање властеле одређеним земљишним поседима. Извесно је да се потчињавањем Николе Зојића у саставу Лазареве области коначно нашла територија овог властелина лоцирана у рудничком крају, са тврђавом Островицом и рудничком ковницом, о чему пружа податке и даровница кнегиње Милице и њених синова издата манастиру Св. Пантелејмона из 1400. године.У овој даровници руском светогорском манастиру међу властелом-донаторима спомиње се војвода Никола. Донације властеле у овој повељи представљају реминисценцију и потврду већ раније дарованих цркви и поседа, приложених вероватно у време кнеза Лазара. Војвода Никола је са својом женом Видославом приложио манастиру цркву Св. Николе у Сребрници и Сребрницу са свим селима и метосима.Михаило Динић је поменуту Сребрницу, аргументовано, лоцирао у близини Рудника, напомињући да је данас под тим именом сачувана само речица која се са Рудника слива у Јасеницу.Деликатност положаја и улоге властелина Николе Зојића управо одређује геостратешки и економски важан положај његових поседа на Руднику. Сасвим је могуће да је Никола Зојић почетком седамдесетих година XIV века био вазал жупана Николе Алтомановића или његов савезник у рату против кнеза Лазара на шта упућује исказ Константина Филозофа, да га је кнез морао потчинити. С друге стране, могуће је да је Никола Зојић у време коначног слома жупана Николе окренуо њему леђа, и потчинио се кнезу Лазару.Снага Николе Зојића вероватно да у то време није била занемарљива, ако се узму у обзир област којом је Никола Зојић управљао и чињеница да је био у сродству са породицом кнеза Лазара. О Николи Зојићу у догађајима из наредних година Лазареве владавине нема података, што може значити да се једном потчињени властелин није супротстављао свом сизерену.

НОВАК БЕЛОЦРКВИЋ
Војвода Новак Белоцрквић је био властелин кнеза Лазара који се у изворима искључиво спомиње заједно са Николом Зојићем. Константин Филозоф га спомиње уз Николу Зојића као организатора завере против кнеза Стефана Лазаревића 1398. године, напомињући да и он спада у властелу коју је својевремено кнез Лазар "покорио под своје ноге". Узимајући у обзир извор којим се служио Мавро Орбин, описујући заокруживање области кнеза Лазара, сазнајемо да је кнежева политика према властели била спровођена на три начина: протеривањем, утамничењем и склапањем некаквих "уговора". Како је Новак вероватно припадао истом кругу властеле као и Никола Зојић, може се претпоставити да је и са њим кнез Лазар имао неку врсту нагодбе.
Поседи војводе Новака познати су на основу повеље монахиње Евгеније и њених синова Стефана и Вука, манастиру Св. Пантелејмону из 1400. године. Налазили су се на два места: у долини Топлице и на Хвосну, у Црколези око 20 километара северозападно од Пећи. Посед Новака Белоцрквића у Црколези на Косову, до краја 1371. године налазио се у држави краља Вукашина, а после слома Мрњавчевића на Марици, није сасвим јасно у склопу чије области се овај посед нашао. Звечанкоји је као утврђени град Црколезима био најближи, био је до 1372. године у рукама челника Милоша Повика, када га је највероватније за кратко време заузео Никола Алтомановић. По уклањању Николе Алтомановића, ова област постаје део области кнеза Лазара. После Лазареве погибије 1389. године Вук Бранковић је увећао своју област у Полимљу и на Косову, чиме град Звечан и Црколези улазе у границе његове области. Посед Новака Белоцрквића око Топлице - Беле Цркве (Куршумлије), био је од самог почетка у саставу Лазареве области. Константин Филозоф је сасвим јасно назначио да је Новак Белоцрквић признао Лазареву сизеренску власт. У годинама после Косова, локација дела поседа Новака Белоцрквића ушла је у састав области Вука Бранковића. Могуће је да је тада војвода Новак признао Вукову врховну власт, али за то нема потврде у изворима.
У споменутој даровници кнегиње Милице манастиру Св. Пантелејмону, цркву Св. Јована Претече у Црколези са селима, метосима и правима која је црква уживала још за време цара Стефана приложила је поред војводе Новака (Белоцрквића) и Видослава. Њихов заједнички дар руском манастиру, отвара питање да ли је ова Видослава била Новакова жена или његова рођака, јер у повељи то није назначено. Ова Видослава, која се спомиње у споменутој повељи, била је сахрањена у дарованој цркви Јована Претече. О томе сведочи и надгробна плоча на којој се налази уклесан натпис који говори да је Видослава умрла 30. јуна, непознате године, а да је била унука "рабе божие Марте", умрле 2. јуна, такође непознате године.Цркву је вероватно подигао у време цара Душана извесни челник Радич који је сахрањен у цркви, а када је црква доспела у посед Новака Белоцрквића и да ли је био у сродству са челником Радичем нема потврде у изворима.
На другом месту, у исправи је назначено да је војвода Новак приложио Св. Пантелејмону село Бисерку на Топлици са метохом, у области где се вероватно налазио и Новаков баштински посед (Бела Црква - Белоцрквић). Овај посед Новак је даровао самостално. Како се види из повеље, поседи Новака Белоцрквића налазили су се једним делом на Косову, а делом око ТоплицеНеуспела завера против кнеза Стефана авршила се различито по Николу Зојића и Новака Белоцрквића. Док је Никола замонашењем спасао свој живот, Новак је, дошавши на Стефанов двор, незнајући да је неверство откривено, био одмах погубљен.
У поменику цркве Богородице Љевишке остао је забележен извесни двородржица Новак кога је Ђорђе Сп. Радојичић покушао да идентификује повезујући га са три личности које су постојале у време када се јавља ова титула. Између три варијанте: Новака Белоцрквића, Новака Павловића, властелина Ђурђа Бранковића из 1417. године и Новака Куманчића из 1422. године, Радојичић је највише изгледа дао Новаку Белоцрквићу, с обзиром на његове поседе у Црколези, као и због вероватноће да је осуда на смртну казну донесена због Новаковог присуства на двору где је обављао функцију двородржице.Ова идентификација ипак остаје само у домену претпоставке.

НОВАК ЛОГОТЕТ
Као један од Лазаревих поданика забележен је у повељи кнеза Лазара светогорском манастиру Лаври од 8. августа 1381, са седиштем у пле-менитом граду Кознику. Град Козник се налазио 8 километара западно од данашњег Александровца.С обзиром да је Новак носио титулу логотета, овај податак отвара питања резиденција и канцеларија кнеза Лазара, односно да ли је логотет Новак био стално намештен у граду Кознику или је мењао места боравка пратећи кнеза и његову канцеларију.

ОБРАД ДРАГОГАЉИЋ
Обрад, властелин из краја око Брвеника код Ибра, чије се презиме у изворима и литератури различито интерпретира: Драгосаљић, Драгослалић, Драгојлалић, Дебиндић, Декиндић, помиње се у три повеље чији се оригинали и данас чувају у манастиру Хиландару.
Прву повељу овом властелину издао је кнез Лазар, 1387. или 1388. године. Њом је кнез потврдио Обрадову задужбину, цркву Св. Ваведења Богородичиног у Кукњу. Другу повељу је издао патријарх Спиридон 19. јануара 1389. поводом истог чина, а у складу са претходном повељом кнеза Лазара. У њој се Обрад помиње као војвода.Баштински поседи војводе Обрада налазили су се у Брвеничкој области и обухватали су село Кукањ и засеоке Чајетину, Шипачно и Ново Село, које је Обрад приложио својој задужбини . Та места су се налазила у баштини породице Драгосаљића још за време живота Обрадовог оца и деде. Кнез Лазар у својој повељи каже да је Обрад о томе изнео хрисовуље записане у доба "светих краљева", дате "његовим родитељима и прародитељима" , Овом исправом је потврђено да се споменута црква Богородичиног ваведења у Кукњу, коју је подигао Обрад, и сви у повељи наведени поседи налазе у Обрадовој потпуној својини. Обрад је њима могао да располаже како је желео, односно повељом су се потврђивала његова баштинска права. Ова област је имала значајан економски потенцијал у рудницима о чему сведоче и локалитети Суво Рудиште и поток Рудница. Од стране Цркве, патријарх Спиридон је 19. јануара 1389. фактички потврдио садржај раније издате повеље кнеза Лазара о истом дару. У повељи патријарха Спиридона, Обрад се помиње под презименом Декиндића, а испред његовог имена се налази титула војводе. Споменути поседи војводе Обрада Драгосаљића административно су улазили у жупу Брвеник, која се од 1363. године нашла у рукама породице Мусић. Положај његове баштине отвара питања везана за вазалство породице Драгосаљић и самог Обрада. Обрад или његов отац су вероватно пре извршене замене жупа Звечан за Брвеник 1363. године, били вазали кнеза Војислава Војиновића, у чијем поседу се до тада налазила Брвеничка жупа, да би након размене жупа постали вазали челника Мусе. Остаје дилема да ли су доцније Мусићи. били сизерени Обрада Драгосаљића, или је он градио непосредан вазалски однос према кнезу Лазару. У попису поседа и властелина који су се у време размене жупа налазили у оквиру Брвеничке жупе под кнезом Војиславом Војиновићем, наведено је кнежево село Кукно, које је, иако слично по звучности, ипак различито од Обрадове баштине села Кукња.прилог претпоставци да се Обрад, односно његова породица, од 1363. године нашла у вазалном положају према челнику Муси, који није дирао њихову баштину, иде и једна одлука Малог већа Дубровачке општине од 11. јануара 1388. у којој се спомиње посланик Стефана Мусића по имену Обрад, а кога су Дубровчани обдарили са 10 перпера.Хронолошки распон, као и податак да је обдарени посланик Мусића вероватно био властелин, коме су Дубровчани били из неких разлога захвални, отварају могућност за овакву идентификацију.Обрад Драгосаљић је заиста могао бити вазал Мусића, али се нигде изричито не помиње у том односу према господарима Брвеника, већ је у наведеној исправи кнеза Лазара именован као "властелин господства ми Обрад Драгосаљић". Могуће да је Обрадова баштина била изузета из области коју су добили Мусићи, јер се наведено село и засеоци не спомињу у хрисовуљи цара Уроша из 1363. године.
Трећу повељу у којој се помиње Обрад, овог пута под фамилијарним именом Драгослалић, издао је кнез Стефан Лазаревић манастиру Хиландару око 1392. или 1395.године. У њој кнез Стефан испуњава захтев хиландарског братства да му се уступи црква Св. Ваведења Богородице с поседима које је Обрад Драгослалић "обрекао" тј. обећао њиховом манастиру. О томе је наводно у време кнеза Лазара била састављена повеља, али из неких разлога није била званично издата. Кнез Стефан у исправи напомиње да је Обрад Драгослалић своју баштину изгубио, да му је он одузео због "невере" и дао у пронију неком властелину чије се име не спомиње. Коначна одлука о даровању цркве Св. Ваведења Богородице са селом Кукњем и засеоком Чајетином, селом Шипчином, засеоком Новим Селом, селом Присојком и три засеока у Храштанима с уљаницима (пчелињацима) манастиру Хиландару, донесена је после договора са кнегињом Милицом, властелом, митрополитима и игуманима, а уз благослов патријарха Данила III. О каквом је издајству војводе Обрада реч нема ближих података. Обрадово неверство могло се тицати приклањању Вуку Бранковићу непосредно после Косовске битке. А. Соловјев је без чвршће аргументације повезао Обрадово неверство са косовском издајом.
Титула војводе коју је Обрад носио упућује на војничку каријеру овог властелина и природу његовог узлазног пута у хијерархији властеле у оквирима Лазареве области.

ОГЊАН
У оснивачкој повељи за манастир Раваницу, кнез Лазар је приложио код Крушевца у Спизлех, Огњана с Бранком сином и општином и баштином. Не може се утврдити као ни са Богосавом Људином, да ли је реч о Лазаревом властелину или просто о баштинику.

ОЛИВЕР
Један од четири властелина насликана у припрати Богородичине цркве манастира Велуће.

ПЕТАР ЖУПАН
Жупан Петар, један од Лазаревих вазала спомиње се у исправама само једном, као милосник у повељи кнеза Лазара којом потврђује старе повластице Дубровчанима 1387. године. У једном дубровачком акту из фебруара 1388. године, спомиње се извесни Петар Војиновић из Радоиње заједно са кнезом Лазаром, поводом неке штете учињене дубровачким трговцима. Село Радоиња налазило се на левој обали доњег тока реке Увца. М. Динић је овог Петра Војиновића идентификовао са жупаном Петром, властелином кнеза Лазара, претпостављајући да је реч можда о једном сину Војислава Војиновића. Исту идентификацију између жупана Петра и Петра Војиновића, подржао је и Ђорђе Сп. Радојичић сматрајући да је он можда био у вези са челником Војином који се спомиње у поменику манастира Богородице Љевишке. Претпоставка да је жупанПетар, Лазарев властелин, био ктитор припрате манастира Добруна код Вишеграда, доведена је у питање датирањем фресака у 1343. годину, чиме је померено и датовање градње припрате.

ПРИЈЕЗДА
У близини села Сињи Вир које је држао Драгослав Ветер са децом, ишла је граница Цреповог поседа, како повеља каже "...до велике цесте и низ луг мимо Приездино село и през луг на Мораву у Чрвене бреге..."С обзиром да су се ова села налазила у близини Петруса, сасвим је јасно да се ради о властелину из Петруског краја, мада није сасвим јасно да ли је он споменут као оновремени власник тог села или је његово име остало сачувано и с временом постало топоним.

СТЕФАН МУСИЋ
Хронолошки најранији помен Стефана Мусића, најстаријег сина челника Мусе, везан је за догађаје с почетка осме деценије XIV века који су одредили прерасподелу снага и обима територија обласних господара. У сукобе између жупана Николе Алтомановића и кнеза Лазара који су се у неколико наврата водили око планине Рудник, вероватно су били укључени и Мусићи. Жупа Брвеник која се налазила између Рудника и Звечана, који је неко време држао Никола Алтомановић, могуће да се тада нашла на удару младог жупана. То би најлакше оправдало исказ Мавра Орбина који пише да су Мусићи били жупанови "смртни непријатељи". На крају обрачуна између кнеза Лазара и босанског бана Твртка с једне стране и Николе Алтомановића с друге, 1373. године поражени и заробљени жупан Никола био је, према Орбиновом извору, предат на чување Стефану Мусићу. О томе Орбин говори следећим речима: "И тако пакосни Никола би заробљен са својом имовином. Као заробљеник био је предан на чување некој властели, смртним својим непријатељима. Њихов поглавица је био Стефан Мусић који му је, по тајном одобрењу кнеза Лазара, дао ископати очи..." Политички и војни крах жупана Николе Алтомановића био је праћен физичким сакаћењем, којеје према овом извору извршио Стефан Мусић. Интересантно је да се као поглавица неке властеле помиње Стефан, а не његов отац челник Муса и то већ 1373. године, читавих осам година пре последњег помена челника Мусе у историјским изворима. Могуће је да се челник Муса у међувремену због болести или старости постепено удаљио из политичког живота и самим тим извршио предају власти у оквиру породице свом најстаријем сину Стефану.
У домаћим изворима Стефан Мусић, као и његов брат Лазар, јавља се само под личним именом, док се у дубровачким документима помиње и породично име. Оно је писано различито и постоји неколико варијанти: Musich, Molsich, Mosich и Mulsich. Стефан Мусић је рођен пре 1356. године, јер се већ 1373. спомиње као поглавица савеза властеле у рату против Николе Алтомановића. Тада би према овој рачуници имао 17 година, а вероватно је имао и више. После смрти родоначелника, челника Мусе, по принципу првородства, најстарији син Стефан преузео је улогу главе породице. Као један од најзначајнијих властелина у оквиру државе кнеза Лазара, Стефан Мусић је наставио породичну традицију и преузео вазалске обавезе које су биле утврђене још за време његовог оца. Стефан није мењао очеву политику верности и оданости према мајчиној родној, односно ујаковој кући. Стефан Мусић није имао посебну титулу, већ се на натписима уз његово име јавља искључиво епитет господин, карактеристичан за доба обласних господара, који због своје титуларне скромности не пружа довољно простора за прецизније одређивање ранга носиоца овог звања у властеоским друштвеним и државним круговима. Ипак, положај Стефана Мусића, као Лазаревог сестрића, веома блиског рођака и поузданог властелина, могао је бити нешто другачији у односу на осталу крупну властелу кнежеве области. Посебан статус Мусића огледао би се и у, можда од Лазара контролисаној, али ипак аутохтоној монетарној емисији, уколико би новац са натписом Стефан припадао Стефану Мусићу, што је било могуће с обзиром на веома блиске рођачке везе као и на рудничко богатство у Стефановој области. У документима Дубровачке Републике, Стефан Мусић се помиње неколико пута и то у вестима које упућују на добре везе између Дубровника и Лазаревог сестрића. Први помен је 2. марта 1378. у вези са неким заложеним појасом. Следећи је 9. јануара 1388. у једној не баш јасној вести у којој је Веће умољених једногласно одлучило да се пошаље један "ех nobilibus qui sunt in Sclavonia usque ad Stephanum Mosich". Два дана касније, 11. јануара, Мало веће је одлучило да се упути поклон од 20 перпера "pro parte communis" који је Стефану Мусићу однео Фрања Бавжелић, а том пјриликом је и Обрад, изасланик Стефана Мусића, обдарен са 10 перпера.
Највероватније да је реч о венчању млађег Лазара, с обзиром да је Стефан са својих 35 година био већ прилично стар за свадбу према средњовековним схватањима. Велико веће је 9. фебруара 1389. решило да се Стефану Мусићу поклони ратничка опрема. То је последња одлука неког од већа Дубровачке Републике у којој се спомињу Мусићи. Овај поклон Дубровчана могао би се тумачити гестом захвалности или појачавањем добрих веза, с обзиром да су дубровачки трговци често посећивали трг Остраће и Брвеник који су се налазили у области Мусића. Ратничка опрема која је послата Стефану на поклон, можда је била и симболичан поклон везан за развој политичке ситуације и турску опасност која се надвијала над српске земље.
Одговарајући на своје војничке обавезе према кнезу Лазару, Стефан и Лазар Мусић су учествовали у боју на Косову у коме су и погинули. Њихово учешће није директно споменуто у изворима најближим бици. Стефаново учешће у боју се ипак може наслутити из историје Мехмеда Нешрије, турског историчара с краја XV или почетка XVI века. Нешрија је, описујући распоред српске војске, на десно крило са Вуком Бранковићем, ставио и Лазаревог братанца или сестрића, свакако Стефана Мусића. Податак о распореду српских велможа вероватно је исконструисан, али је Нешрија сигурно знао главне учеснике битке. Стефан Мусић сигурно није преживео бој на Косову. О томе сведочи и патријарх Данило III који спомиње погинулу браћу Стефана и Лазара приликом описа преноса моштију кнеза Лазара у Раваницу.

УГЉЕША ДЕСИСАЛИЋ
У рушевинама цркве Богородице Пречисте саграђеној средином XIV века, код манастира Горњака, налази се надгробни натпис из кога сазнајемо за војводу Угљешу Десисалића, властелина Лазаревића који је преминуо 20. октобра 1394, а монашко име му је било Сава.Ктиторицркве су били извесни монах Илија и његова жена Теодора који су такође сахрањени у цркви.184 Да ли је велики војвода Угљеша Десисалић био у каквом сродству са првим ктиторима ове цркве, није познато. У цркви су сахрањене још три особе од којих је једна Вук Угљешић, преминуо 1438. године, а могао би бити син великог војводе Угљеше. Друга је Вуков син, Стефан Угљешић, који је преминуо 27. јула 1452.

ЦРЕП ВУКОСЛАВИЋ
Цреп Вукославић био је властелин и војсковођа кнеза Лазара чије се властеоско порекло и поседи могу пратити још из времена цара Душана. Црепов отац, жупан Вукослав, носио је ту титулу за време цара Душана, од кога је поред титуле, у баштину добио и Петруско властелинство, око тврђаве или града Петруса, не зна се тачно када, између 1346. и 1355. године.186 Локација утврђења Петрус налази се источно од Параћина и геостратешки представља доминантну тачку на путу из Поморавља у тимочку долину, односно из долине Тимока, преко Честобродице за Равно (Ћуприју) и Паракинов Брод (Параћин). Породична добра удељена као "пустош", насељена су и обновљена. Жупан Вукослав је са својим синовима Црепом и Држманом, који је по замонашењу добио име Дионисије, саградио цркву Св. Богородице у селу Лешју на подручју Петруског крајишта. Жељу жупана Вукослава да дарује ову задуж-бину, са поседима и другим добрима, манастиру Хиландару потврдио је цар Урош у хрисовуљи издатој 15. октобра 1360. После смрти жупана Вукослава још за владавине цара Уроша, Цреп је са братом због пропасти дарованог поседа, услед немарности и неумешног управљања хиландарског братства, покренуо спор за повраћај поклона. Нехат и небрига ду-ховног власника био је повод дугогодишњег спора између браће Вукославића и светогорског манастира. Ове податке пружа повеља кнеза Лазара којом је правни спор коначно решен у Црепову корист. Подаци из те повеље омогућили су и убикацију града Петруса чији је положај дуго времена био споран. На тај начин лоцирани су и поседи Црепа Вукославића, Лазаревог властелина. Иако је пресуђено у Црепову корист, нека врста продужетка правог решења спора око дарованог добра протегла се и на следећу генерацију. Један податак из повеље деспота Стефана Лазаревића из јуна 1411. године, говори да је деспот том приликом манастиру Хиландару даровао нове поседе уместо села Лештија, које је вратио ктитору попу кир Венедикту Цреповићу, очигледно сину Црепа Вукославића. Уз податак о Цреповом сину Венедикту, остао је још један везан за његове потомке. У једном поменику манастира Лавре св. Атанасија, кога је Цреп својевремено обдарио, остао је помен Венедикта и помен његове кћери монахиње Анисије која је умрла 1426/27. године. Цреп је 1375/76 године даровао манастир Лавру на Светој Гори неким поседима, што је својом повељом потврдио и кнез Лазар. Међу селима која је даровао Цреп, наводе се Мутница Горња, Петра Горња и трг Паракинов Брод. Црепова улога у држави кнеза Лазара и његов статус међу осталом властелом били су посебни, о чему сведочи један помен у раваничкој повељи кнеза Лазара. У делу исправе у којем је кнез наводио своје дарове Раваници, спомиње се да је Лазар откупио од Црепа и Југде, неке винограде које је приложио својој задужбини. Црепов виноград је у састав раваничког властелинства ушао још пре него што је кнез Лазар издао оснивачку повељу. Тада је међа раваничког властелинства додиривала и неки Дионисијев виноград. У раваничкој повељи се помињу и Црепове "царине" које су се налазиле на међама црквених села. Ове царине нису подразумевале одредишта за убирање дажбина већ су представљале обрадиве површине које су бесплатно обрађивали зависни људи својим феудалцима.Поред ових спомена у исправама, Цреп је остао забележен под именом Чрепа и у поменику манастира Богородице Љевишке.
У односима између кнеза Лазара и Црепа, посебну пажњу привлачи епитет који је кнез упућивао свом вазалу. У наведеној повељи о спору Црепа са Хиландаром из 1379/80. године, кнез се Црепу обраћа називајући га "братом". Овакав тон обраћања не сме се тумачити као директно, најближе ородство са вазалом, јер је кнез Лазар "братом" називао и свог зета, челника Мусу. У случају Црепа, тај начин обраћања могао је означавати епитет за посебно пријатељство, блискост, или какав други нарочит однос обележен можда захвалношћу за неке Црепове заслуге или је можда то био знак некаквог орођавања као што је био случај са челником Мусом. Извори не пружају могућност да се утврди ко је била жена Црепа Вукославића и да ли је она могла бити нека рођака кнеза Лазара. У сваком случају епитет "брата", означавао је посебну врсту блиског односа између господара и његовог властелина, који је дошао до пуног изражаја у Цреповој војничкој улози чувара граница Лазареве области.
У сачуваним летописачким изворима, Цреп Вукославић се најчешће спомиње као учесник и победник боја на Дубравници. Битка која се по неким летописима одиграла 25. децембра 1380/81. године између Црепа и Витомира с једне и Турака с друге стране, завршила се победом српских ратника. Вести ових летописа су једини подаци у којима се Цреп помиње у улози војсковође. Његово присуство у Лазаревој војсци код Плочника 1386. године и учешће у Косовском боју није могуће пратити у изворима. Битка која се одиграла на Дубравници у близини Параћина, на територији крајишта Црепа Вукославића, како се може пратити према сачуваним изворима, била је први значајнији сукоб између српске властеле и Турака после битке на Марици 1371. године. Турски упади и окршај какав је био овај, само су бледо наговестили косовску драму. Положај области на којој се одиграла битка на Дубравници, упућује на крајишку пограничну територију, која је имала своје специфичности и посебан статус у оквирима области кнеза Лазара. На њеном челу се налазио властелин крајишник, који је спроводио контролу и обезбеђење граница, а у овом случају ту улогу је обављао Цреп Вукославић.Свој властеоски печат, Цреп је, као један од најзначајнијих Лазаревих властелина, оставио вероватно као ктитор манастира Сисојевац.


МАРКО ШУИЦА ''НЕМИРНО ДОБА СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА''