ВЛАСТЕЛА ВУКА БРАНКОВИЋА

БРАИКО ПЕКПАЛ
Име Браика Пекпала остало је сачувано у манастиру Дечани, на надгробном натпису његове жене, монахиње Марине, а лаички зване Витослава.Она је преминула априла 1374. године. На основу овог епитафа, Витослава је била кћи Угљеше Ненадића, жена Браика Пекпала и сестричина деспота Оливера, дакле потицала је из веома угледне породице. У натпису није споменуто да ли је Браико Пекпал 1374. године био међу живима, тако да се само може наслућивати да ли је и у чијој служби био након распада Царства и државе Мрњавчевића.

БРАНИСЛАВ РИЗНИЧАР
Бранислав ризничар се налазио у служби госпође Маре Бранковић и њених синова. Он је заједно са дијаком Добровојем ишао у Дубровник јануара и марта 1401. и фебруара 1402. године да би подигли поклад Бранковића који је био тамо депонован. Није познато када је ступио у службу Бранковића и да ли се можда налазио међу Вуковом властелом и дворанима пар година раније.

ВЛАТКО ХРАНОТИЋ
Влатко Хранотић, властелин Вука Бранковића, јавља се под пуним властитим и фамилијарним именом експлицитно само у једном запису, у једном рукопису с почетка или из прве половине XVI века.3 Вест у којој се он спомиње везана је за присуство Турака на територији његовог гос-подара Вука Бранковића. Према сачуваном запису, Влатко Хранотић је обавестио Вука да се турска војска ''сабрала" на Владову код Мораве. С обзиром да се није могло утврдити да ли је реч о окупљању Турака уочи Косовске битке, или из времена Вукове самосталности после ње, а да је то једини писани историјски извор који спомиње Влатка Хранотића, не може се ништа поуздано хронолошки рећи ни о Влатку Хранотићу.
Слику о Вуковом властелину употпуњује и новац који је ковао властелин Влатко. Постојање две врсте новца са натписом Влатко унело је међу историчаре и нумизматичаре недоумице коме би их требало приписати. Прве две врсте новца објавио је још Шиме Љубић на основу отисака које је добио од Ј. Шафарика. Прва врста има само натпис Влатко. Друга врста има на лицу новца испод имена Влатко ситнији натпис ВУОС. Различита мишљења су се кретала од Влатка Ђурђевића-Радивојевића, преко Влатка Херцеговића, до коначно Влатка Хранотића, чији би то новац вероватно и био.

ДОБРОВОЈ ДИЈАК
Дијак Добровој се налазио у истом посланству са ризничарем Браниславом које је путовало у више наврата у Дубровник да би подигли поклад Бранковића.Том приликом је Добровој потписао и потврде о подизању поклада.

ДРАГОСАВ
Личност Вуковог властелина Драгосава само је делимично освет-љена историјским изворима. Познато је да је овај Вуков властелин као и већина његове властеле ковао свој новац. Нумизматички извори су једини поуздан пут за утврђивање вазалства овог великаша у односу према Вуку Бранковићу.Сачувана је једна врста новца овог Вуковог властелина. Нумизматичке карактеристике Драгосављевог новца указују на велику сличност са новцима које је ковао Вук Бранковић, остали његови вазали, као и градови Призрен и Скопље.8 Идентификација Драгосава који је ковао свој новац са личностима које препознају писани историјски извори није нимало једноставна и само отвара пут смелим хипотезама без правог изворног утемељења и покрића. Уз овај непобитан нумизматички извор о постојању Вуковог властелина Драгосава, међу писаним изворима сачувани су и неки записи, које је Љубомир Стојановић датирао у период око 1389. године, у којима се спомиње на више места име Драгосав. Ниједан од ових записа не дозвољава безрезервно повезивање са властелином који је ковао новац.
У једном запису, делимично сачуваном, у коме се спомиње ''господин велики Вук", највероватније Бранковић однос у коме се јавља Драгосав према њему је работник, а сам запис гласи: ''Господину ми великому Влку од работника ти Драгосава да си...", при чему би овај Драгосав можда могао бити Вуков властелин који је ковао новац. У друга два записа текст гласи слично: ''Од Влка брату ми Драгосаву..."" Осим да је реч о присном односу не може се ништа више рећи о овом запису. Још један запис спомиње Драгосава, али овога пута са титулом господин, и то невезано за Вука.
Сергије Димитријевић је направивши листу потенцијалне властеле која је можда ковала новац са натписом Драгосав, системом елиминације дошао до неодрживог закључка да је у питању Драгосав Пробишчић, Лазарев војвода кога спомиње само хроничар Дука (византијски извор позног доба) као издајника на Косову. Сергије Димитријевић је при том одбацио могућност да је реч о личности која се јавља у споменутим записима.

JAKOB
Властелин Вука Бранковића Јаков познат је само на основу сачуваних примерака новца који је овај властелин ковао. Сачуване су четири врсте његовог новца. На две врсте јавља се као вазал Вука Бранковића.
Јаков се на новцу поред две вазалне врсте са Вуком Бранковићем јавља и на две самосталне врсте новца на којима је његово име исписано у два хоризонтална реда. Нумизматичари су утврдили постојање потпуног паралелизма између новчаних врста Вука Бранковића и новчаних врста властелина Јакова, тако да свакој новчаној врсти Јакова одговара слична врста новца Вука Бранковића. Према Сергију Димитријевићу то указује да су оба властелина, и господар и његов вазал, ковали новац у истој ковници, а посредно и на њихове међусобне добре односе. На једној вазалној врсти новца Јакова, симболично је приказан и његов однос према сизерену Вуку. На том новцу се налази шлем окружен именом Јакова, а такав шлем се налази и на новцу Вука Бранковића који је ковао са Лазаревим именом као и на новцу где Вук наступа сам.
Сергије Димитријевић је покушао да без чвршћих аргумената, ослањајући се на интуицију и идентичност имена, идентификује Јакова, Вуковог властелина, са дубровачким властелином Јаковом Соркочевићем, који је уз Марина Бенешића и Џиве Пуцића, узео од краља Вукашина 1370. године у закуп ковницу у Призрену.

НИКОЛА КЕФАЛИЈА
Из времена око 1389. године, захваљујући сачуваним записима о куповини неке књиге, остала је забележена личност Николе кефалије, који је ту функцију највероватније обављао на територији Вука Бранковића, или кнеза Лазара.Осим тога није могуће прецизирати за које место и ког господара се може везати.

НИКОЛИЦА ДИЈАК
Име дијака Николице познато је само на основу два фрагментарно сачувана записа, датирана око 1389. године. Први гласи: "Господину ми Вуку од работника ти Николица да знаш...." и сличан је са записом укоме је сачувано име работника Драгосава. Други запис гласи: ''Помените мене грешнаго диака Николица. Пиши руко, многогрешнаго диака Николица."

ПРИБИЛ КУЋИНИЋ
Прибил Кућинић се у једном дубровачком документу спомиње као човек, односно властелин Вука Бранковића. Документ који носи даум 9. јула 1392. односи се на дубровачку караванску трговину, а Прибил Кућинић се спомиње као власник куће у коју су пристизали каравани у Полимљу, вероватно у Комаранима или негде у близини.
С обзиром да је Прибил име које је веома често у крајевима око Полимља и горњег тока Дрине, вероватно је његова породица пореклом из тих крајева, па је он постао Вуков властелин када је Вук Бранковић загосподарио овим крајевима. Није искључено да је и породична традиција била да дубровачки каравани одседају и ноће у њиховој породичној кући. У Полимљу је остао сачуван и топоним села Кучин, које се налазило у близини села Џурова и Избичана.

ПРЊАК ВОЈВОДА
Једини помен војводе Прњака је у повељи Вука Бранковића о потврди трговачких повластица Дубровчанима од 20. јануара 1387. Уз Тодора Хамировића као милосници су забележени и војвода Прњак и челник Смил.

СМИЛ ЧЕЛНИК
Властелин Вука Бранковића о коме је сачувано највише података био је челник Смил. Први помен челника Смила је у повељи Вука Бранковића којом је он 20. јануара 1387. Дубровчанима потврдио трговачке повластице. Том приликом су се у Приштини као милосници овог правног чина задесили Тодор Хамировић, Прњак војвода и челник Смил.
Пуних осам година о челнику Смилу нема вести у сачуваним документима. Поново искрсава на површину историјских збивања 19. јануара 1395. када обавља поверљиво посланство у Дубровнику за свога господара Вука Бранковића. Тада је челник Смил, уочи већ лако предвидљивих догађаја, наговештених турским ширењем по Вуковој области и губитком самосталности, пренео у Дубровник 197 литара финог сребра и једну златну чашу тешку пет литара и четири и по унце. Боравећи тада у Дубровнику челник Смил је Дубровчанима саставио неку врсту упутства о коришћењу пренетог сребра и злата. У дубровачкој признаници за примљено благо напомиње се да су тај ''лист" примили од челника Смила за њихову архиву, а да тај ''лист уписа његов логотет Стефан и челниковим печатом печати како и ми си лист нашом печатио печатисмо..." Челник Смил је дошао у Дубровник послом за свог сизерена Вука Бранковића, водећи са собом како је назначено свог логотета, дакле човека који се налазио на челу канцеларије и на лицу места саставио документ који је челник Смил својим печатом тада и оверио. Логотет Стефан је, иако би према овој признаници могао да се изведе закључак да је канцелар челника Смила, ишао као представник Вукове канцеларије, јер се пре свега радило о Вуковом новцу и о Вуковом условно говорећи упутству за расподелу тог блага у случају његове смрти. За челника Смила се може рећи да је имао свој печатни прстен којим је и оверио овај документ.
Већ 30. маја исте године, челник Смил се истим послом затекао по други пут у Дубровнику.Овог пута је челник Смил донео 493 литра финог сребра. И тада је поновљена процедура са састављањем признанице од стране логотета Стефана и пречаћењем Смиловим печатом.
Из дубровачких извора сазнајемо и да је крајем априла 1396. године Вук Бранковић слао челника Смила преко Дубровника у Зету. Тада су му Дубровчани дали барку да се превезе у Котор, као и препоруке за "господу" за коју би Смил то тражио. Челник Смил се посредно помиње још једном у вези са пренетом имовином Бранковића, после Вукове смрти, септембра 1409. године.Челник Смил је био још један од Вукових блиских сарадника и властелина који је ковао свој новац. Његов новац је нађен у остави из Малог Боњинца и има исто наличје као и једна бројна врста новца Вука Бранковића.

СТЕФАН
Стефан се налазио на челу Вукове канцеларије у позним годинама његове владавине, када је већ био признао турски суверенитет над својом облашћу. Стефан је заједно са челником Смилом путовао у Дубровник да би састављао признанице о преносу Вукових драгоцености у Дубровник, а које је оверавао челник Смил. Спомиње се у документима јануара и маја 1395. године.

ТОДОР
Један сасвим сумаран епитаф на гробном камену у цркви Св. Параскеве у Призрену пружа податке према којима је на том месту сахрањен извесни Тодор, син Жегра номика, који је умро 27. августа 1387. У то време Призрен се налазио у области Вука Бранковића. На основу овог натписа није могуће било шта више рећи о Тодору, као ни о социјалном слоју коме је припадао. Титула или функција номика која се јавља уз име његовог оца, упућивала би на чињеницу да је Жегар обављао посао писара, нотара у српским канцеларијама тога доба, тако да је мало вероватно да је реч о властелину. С друге стране остало је забележено да је извесни Жегар кога помиње краљ Стефан Дечански у својој повељи цркви Богородици Љевишкој, био отимач црквених добара. Краљ Милутин је њиве отео Жегру и предузео одмазду. Касније у поменику исте цркве остало је забележено име Жегра. Ђорђе Сп. Радојичић извео је с правом идентификацију ова три помена Жегра и препознао их је у једној личности. Присуство његовог имена у манастирском поменику може се тумачити само на тај начин, да је Жегар постао црквени приложник. Жегар је имао поседе на Лепенцу, северозападно од Скопља, па је стога његов син Тодор сасвим могуће припадао властеоском слоју. Временски распон између 1387. када је Тодор умро и првих помена Жегра са почетка XIV века, по Радојичићу говори или о Тодоровој дуговечности или о Жегровој одметничкој активности у раним годинама.

ТОДОР ХАМИРОВИЋ
Једини помен властелина Тодора Хамировића је у повељи Вука Бранковића којом је 20. јануара 1387. Дубровчанима потврдио трговачке повластице. Том приликом су се у Приштини задесила властела-милосници овог правног чина, Тодор Хамировић, Прњак војвода и челник Смил.

МАРКО ШУИЦА ''НЕМИРНО ДОБА СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА''