недеља, 11. новембар 2012.

Сеча кнезова

Након повратка јањичара у Београдски пашалук, њихове вође дахије су убиле Хаџи Мустафа-пашу и преузеле власт. Њих четворица: Аганлија, Алија Кучук, Јусуф Мула и Мехмед Фочић-ага су поделила пашалук на четири дела и завела диктатуру. Дахије су укинуле повластице које је султан Селим ИИИ дао Србима 1793. и 1794. године, сами убирали порезе и друге дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи.


Стање у пашалуку створено јањичарским терором је утицало је уједињење свих српских друштвених снага (сељачке масе, старешински и трговачки слој) да се дигну на устанак. У Земуну се окупио велики број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је најактивнији био Петар Ичко, а на турској страни највише се истицао некадашњи пашин благајник Хасан-бег, на чијој је страни био и приличан број спахија, који су били угрожени од дахија. Они су већ у лето 1802. године покушали да организују неки већи покрет у пашалуку, али су због преране акције око Пожаревца и испод Авале, претрпели неуспех. Након овог пораза, притисак који су дахије вршиле на спахије био је све већи. Побуњеници су већ тада упутили писмо Цариграду у којем траже помоћ султана Селима III.

Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овом састанку одлучено ја да се за 8 месеци подигне устанак. Неке старешине из Шумадије су се такође састале и донеле сличну одлуку. Крајем исте године Алекса Ненадовић је упутио једно писмо аустријком комаданту у Земуну мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највероватније доћи до оружаног сукоба између њих.

Сасвим случајно ово писмо је пало у руке дахијама, који су тек тада увидели какве је ситуација у Београдском пашалуку. Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале погубљења старешина, 4. фебруара 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Кочиној крајини.
Народна епика је била врло развијена у добра Првог српског устанка и пропратила је све значајније догађаје из устаничких борби. Филип Вишњић у својој песми Почетак буне против дахија бележи овај догађај стиховима:

„Поћи ћемо из нашега града
Кроз нашије седамн'ест нахија,
Исјећ' ћемо све Српске кнезове,
Све кнезове, Српске поглавице,;
И кметове, што су за потребе,
И попове Српске учитеље,
Само луду ђецу оставити,
Луду ђецу од седам година,
Пак ће она права бити раја,
И добро ће Турке послужити.“

Они које су Турци убили током сече кнезова су:

Кнезови: обор-кнез Илија Бирчанин из Суводања, обор-кнез Алекса Ненадовић из Бранковине, кнез Стеван Андреић Палалија из Бегаљице, кнез Стојан (или Стефан?) Михајловић из Зеока, кнез Теофан из Орашја (Смедеревска нахија), кнез Петар (ресавски кнез) из Црквенца, кнез Марко Чарапић из Белог Потока, итд.

Хајдуци: кмет Јанко Гагић (буљубаша) из Болеча, буљукбаша Буљубаша Мате из Липовца (Крагујевачка нахија), итд.

Свештена лица: игуман Хаџи-Ђера из манастира Моравица, архимандрит Хаџи-Рувим из манастира Боговађа, итд.

Остали (нејасно): Рајица из Забрђа (из нахије пожаревачке), Гаврило Буђевац и други.

Уједно су и Мула Јусуф у грочанској нахији, Кучук Алија у Поморављу, а Мехмед-ага Фочић у западној Србији вршили покоље. Побијено је више од стотину виђенијих Срба.

Они који су Турци хтели убити током сече кнезова али су се на време склонили од потере су:

Кнезови: кнез Грбовић из Мратишића (код Ваљева), обор-кнез Станко из Љутица (кнез Тавнавски), кнез Лаза Мартиновић из Богатића (кнез Мачвански), кнез Михајло Ружичић из Метковића (кнез Поцерски), кнез Јован кнеза из Крснице, кнез Јован из Ландова, итд.

Трговци: Ђорђе Петровић Карађорђе из Тополе.

Свештена лица: протопоп Марко из Остружнице, протопоп Никола, из Ритопека, итд.

Остали: Васо Чарапић из Белог Потока, Хаџи-Мелентије, Стево Јаковљев из Лијевча, Ђорђије Гузоња и његов брат Арсеније из Железника, итд.
Овај чин није смирио Србе, већ их је само још више разљутио. На Сабору у Орашцу 14. фебруара 1804. донесена је одлука да се подигне буна на дахије. За вођу буне је изабран Ђорђе Петровић - Карађорђе.

Дахије је у ноћи између 5. и 6. августа на острву Ада Кале на Дунаву погубио Миленко Стојковић.

Погубљење кнезова Алексе и Илије документовао је прота Матеја Ненадовић у чувеним Мемоарима ("одведени су око 80 фати ниже ћуприје на пољицу до Колубаре"), а опевао слепи гуслар Филип Вишњић у песми Почетак буне против дахија.

Нема коментара:

Постави коментар