недеља, 04. новембар 2012.

СОЛУНЦИ ГОВОРЕ

СОЛУНЦИ ГОВОРЕ
РЕЧ АУТОРА & ЈУНАЦИ И ПОТОМЦИ


Текст: Антоније Ђурић: "Солунци говоре" | НИРО "КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ" | БЕОГРАД, 1989.
Фотографија Лазара Чокића преузета из књиге "Витези слободе" аутора Милана Шантића


Историја им је доделила часну улогу: да својом беспримерном храброшћу, ратничком смрћу, патњом и самообнављањем, жудњом за слободом и својим оружјем одбране част отаџбине и да потомцима, синовима и унуцима, остану непресушни извор љубави и оданости према родној груди.

Лазар Чокић, јунак са Космаја

У том отаџбинском рату погинула је свака друга мушка глава Србије.

Њихове кости нису у блиставим маузолејима и раскошним гробницама. Сахрањени су тамо где их је задесила смрт: на Церу, Дрини, Гучеву, Руднику, Соколцу, Добром Пољу, Ветернику, Кајмакчалану...

Они су срушили два царства.

У музејима су њихове фотографије, заставе, ратни трофеји: изломљен челични бајонет, комад искривљене пушчане цеви, избушен шлем, исцепана цокула, остатак нагорелог шињела, изрешетана торбица и чутура, непрочитано мајчино писмо...

После сјајних победа на Церу и Колубари, ратни вихор их је бацио на врлетне стазе албанских гудура, којима су се кретали голи и боси, изнемогли од глади, промрзли од студи. Грејала их је само љубав према отаџбини. А отаџбина, знао је сваки српски војник, то није комад земље убоге и голе, то су његове житородне њиве и зелене ливаде, то су виногради које су очеви и дедови његови засадили а руке његове неговале; отаџбина — то су његове луке и забрани, обале његових река, то су свежа јутра и благи заласци сунца у чије се часове чује песма тежачка... На леденим стазама, шибани ветровима, провлачећи се између заседа и потера, грејала их је нада да ће се вратити на своје огњиште, да је то једино право и једина правда. У речи отаџбина саткане су све жеље и све мисли, сва надања и стрепње, све радости и бриге... Отаџбина — то су његова жена — мученица и деца његова, део његове душе и тела, крв његова, ране незацељене, то је мајка — удовица, стара бака чуварица огњишта сваке вечери сузама натопљеног, то су гробља његових прадедова, празници његови, његове клетве и молитве, то је његов копоран и његов опанак...

У самртном часу, разнесен бомбом и искидан бајонетом, бранећи родну груду и отимајући је од непријатеља, српски војник је знао да су отаџбина — његови вајати, његови млекари и шуме његове, то је муњом опаљен грм, то су његове трубе и комишања, кикот девојачки преко плота, гнездо у крошњи дрвета пред кућом, то су његови крајпуташи, душа испуњена лепотом, његова нада и вера да правда побеђује и да ће свакој сили доћи крај.

Отаџбина је и суза његова проливена на Везировом мосту, гледајући како изнемогли војници у реку бацају своје топове, и оно тихо јецање на острву Видо, комадић хлеба који је отац чувао у торби за сина, последња лиска дувана коју је син чувао за оца трећепозивца, то је онај громки позив на јуриш...

Малаксао, сломљен болом за мртвим оцем, братом, комшијом и пријатељем, није губио веру и наду. И само после неколико месеци, кад је непријатељ објавио свету да нема више српских војника, да се на завејаним стазама вуку само бедни остаци, огласиће се оружје њихово и речи њихове. Свет ће се усталасати. Непријатељ ће поново задрхтати...

... Сви су се они претворили у једно срце, једну душу, једну чежњу: што пре у поробљену српску отаџбину.

Кад је куцнуо судбоносни час, кад су командири исукали сабље и повикали: "За мном, јунаци!" — полетели су као да имају крила. Са окрвављених планинских врхова видели су своју отаџбину.

... Више није било силе која би их зауставила у победоносном јуришу према отаџбини и слободи, спаљеним домовима и уцвељеним мајкама.

А кад су умукли топови, кад је војна завршена, сељак се вратио њиви, учитељ ћацима, војник касарни, свештеник цркви, сви са понеком раном на телу или у души, али свесни сазнања да су извршили своју људску и војничку дужност.

Нико се није тако лако, безболно, једноставно, напрасно, страсно одрицао себе, свог бића, корена, имена, идентитета, својих предака, дедова и очева, своје културе и историјске прошлости као што су се одрицали људи овог тла и овог времена.

Само се нама може догодити да нам заблуда буде ближа од стварности, загонетка од решења, слепило од јасног вида, магла од чистог хоризонта; само нама могу бити ближи људи незнаног корена и неиспитане прошлости од људи са именом, презименом и средњим словом оца и мајке, само се нама може догодити да дамо веру за неверу, умље за безумље.

Ако је у нама остало још мало поштења, загледајмо се, бар за тренутак, у — себе, а тиме и у мучне странице историје које смо својом вољом, и својом руком, без принуде, исписивали.

…Они заиста јесу наши дедови и очеви, а колико смо ми њихови потомци — нека свак упита себе!

Нема коментара:

Постави коментар