недеља, 04. новембар 2012.

Мисија Халијард

Бојан Драгићевић и Даниел Шунтер анализирају једну од највећих мисија спасавања савезничких авијатичара у Другом светском рату која се одиграла у Србији

Једна од највећих акција евакуације оборених савезничких авијатичара у окупираној Европи у Другом светском рату одиграла се на простору Србије и носи назив мисија Халијард (Халyард) односно Подиз­ач. Уз помоћ локалног српског становништва и припадника Југословенске војске у отаџбини од августа 1944. до фебруара 1945. године са импровизованих полетно-слетних стаза у равногорском месту Прањани, мачванском селу Коцељева и Бољанићи крај Добоја око шест стотина ваздухопловаца пребачено је у америчке ваздухопловне базе у Италији.

Савезници над Југославијом

Успешно искрцавање савезничких снага на Апенинско полуострво и капитулација Италије у јесен 1943. године пружило је услове за интензивирање ваздушних напада на стратешка постројења нацистичке Немачке у Централној и Југоисточној Европи. Као једну од приоритетних мета савезнички војни планери означили су рафи­нерију Остро Романо у румунском граду Плоешти која је подмиривала четвртину нафтних потреба Трећег рајха.

У ваздушним нападима на нацистичка нафтна постројења у Румунији током 1943. и 1944. учествовало је преко 5.000 авиона Б-17 летећа тврђава (Флyинг Фортресс), Б-24 либератор као и ловци П-38 лајтнинг (Лигхтнинг) и П-51 мустанг из састава 15. ваздухопловне армије САД (15. Аир Форце). Авиони су полетали из база на југу Италије, а ваздушни простор окупиране Југославије био је уобичајени коридор за циљеве у Аустрији, Мађарској, Румунији па и самој Југославији. Амерички војноисторијски извори наводе да је до августа 1944. године немачка противваздушна одбрана оборила 350 савезничких бомбардера, од чега већином над територијом Југославије.

У акцијама спасавања савезничких посада учествовале су идеолошки супротстављене снаге партизана Јосипа Броза Тита и припадника Југословенске војске у отаџбини генерала Драгољуба Михаиловића. Припадници оба покрета отпора најчешће су били бржи од немачких потрага које су настојале да заробе авијатичаре. Документ Института за историју америчког ратног ваздухопловства указује да су најчешће спасиоци савезничких авијатичара у Србији били припадници четничког покрета заједно с мештанима српских села, док су у другим деловима тадашње Југославије то били партизани. Спасено је преко 1.000 чланова савезничких посада, од чега половина на територији Србије.

Авијатичари над Србијом

Прве информације о томе да у Србији има оборених авијатичара имали су официри Војнообавештајне службе САД - Службе за стратегијске задатке - ОСС (Оффице оф Стратегиц Сервицес) који су се налазили у Србији. Један од њих био је члан америчке војне мисије при равногорском штабу капетан Џорџ Мусулин (Георге Мусулин), Њујорчанин српског порекла. Његов задатак од октобра 1943. до маја 1944. заједно с другим члановима мисије био је да помогне Михаиловићевим снагама у организовању диверзија против немачких снага али и да провери податке о наводној сарадњи равногорских снага са окупаторима. После вишемесечног боравка у Србији Мусулин је закључио да такве тврдње немају основа.

Прањани 1944. године: Капетан Ник Лалић, генерал Драгољуб Михаиловић и пуковник Роберт Мекдауел

Оборене ваздухопловце, којих је у Србији било све више, збрињавало је локално становништво које би их потом предавало на даљу бригу равногорским јединицама. Ваздухопловци су били проналажени у свим крајевима Србије - од околине Ивањице, Ариља, Златибора, Гуче, Београда и источне Србије све до српских села у Румунији, одакле су их мештани преко Дунава тајно пребацивали у Србију. У објављеним сведочењима оборени амерички авијатичари изјавили су да су наишли на пријатељски дочек и несебично гостопримство српских мештана и припадника равногорског покрета. На основу Михаиловићевог упутства формирано је више регионалних саборних центара за авијатичаре на територији Источне Србије, Поморавља и Западне Србије. У селу Прањани у близини Равне горе формирана је и болница за рањене авијатичаре а локална висораван Галовића поље претворена је у импровизовану полетно-слетну стазу. У мају 1944. године оформљен је први ваздушни мост Прањани-Бари. Тада је у Италију пребачено педесетак савезничких авијатичара, капетан Мусулин и британска војна мисија при равногорском штабу.

Офи­цири ОСС мајор Лин М. Фариш (Линн М. Фарисх) и поручник српског порекла Ели Поповић утврдили су да је мањи део ваздухопловаца код партизана на југу Србије. Априла 1944. они су се спустили у Врање где им је локални партизански командант предао четворицу савезничких авијатичара спасених 1943. године. Уследио је сусрет с командантом партизанских јединица у Србији Петром Стамболићем и предати су пилоти које су његове снаге пронашле у другим регионима. Укупно је евакуисано тринаест авијатичара на импровизованој полетно-слетној стази на планини Јастребац 16. јуна 1944.


Како је у међувремену број оборених ваздухопловаца у Србији растао, равногорски штаб је у више наврата радио-везом покушавао да успостави везу са 15. ваздухопловном армијом и извести да је потребно организовати нове евакуације. Нове информације из Србије првобитно су изазвале подозрење код савезничких официра у Барију због сумње да је реч о лажним немачким радио-порукама. Забуна је отклоњена кад је са Равне горе стигла кодирана порука једног од америчких авијатичара.
По добијању информација из Србије и других делова Југославије командант 15. ваздухопловне армије генерал мајор Натан Твајнинг (Натхан Тwининг) и ОСС 24. јула 1944. одлучили су да формирају Јединицу за спасавање ваздухопловаца - АЦРУ (Аир Цреw Ресцуе Унит) за простор Југославије. За команданта АЦРУ постављен је амерички пуковник словеначког порекла Џорџ Крајгер који је у Првом светском рату био пилот Српског краљевског ваздухопловства. Крајгер је формирао две АЦРУ групе, једну за рад с партизанима и другу за рад са четницима. За команданта групе за рад с четницима - АЦРУ #1 постављен је доскорашњи члан америчке мисије при Михаиловићевом штабу капетан Џорџ Мусулин. Трочлани тим АЦРУ #1 који су чинили Мусулин, поручник Мајкл Рајачић и наредник радиотелеграфиста Артур Џибилијан падобраном се спустио у село Прањани августа 1944. године.


Прањанска евакуација

Штаб равногорских снага и припадници америчке мисије одлучили су да се за евакуацију савезничких ваздухопловаца користи постојећа импровизована полетно-слетна стаза у Прањанима. То место, са кога је маја месеца успешно обављена прва евакуација авијатичара, сматрано је најпогоднијом локацијом због могућности да се стаза повећа, као и због приличне удаљености од немачких гарнизона у Горњем Милановцу, Ваљеву и Чачку.

Изградња на Галовића пољани: Припреме за највећу евакуацију савезничких авијатичара у Другом светском рату

Прањани и околна места истовремено су постали главни сабирни центар у који су припадници равногорског покрета доводили спасене савезничке авијатичаре из Србије. Готово свако прањанско домаћинство угостило је више авијатичара, пружајући им храну и негу. Поред америчких, у Прањанима је било и ваздухопловаца Велике Британије, Канаде, Француске, Пољске, Италије, Чехословачке и СССР-а. Како би се спречио евентуални напад Немаца из гарнизона у оближњим градовима Михаиловић је у прањанском крају распоредио око 8.000 бораца. За организатора евакуације са српске стране постављен је командант Првог равногорског корпуса капетан Звонимир Вучковић.

Постојећа импровизована стаза требало је да се поравна и прошири да би на њу могао да слети већи број транспортних авиона. У доградњи полетно-слетне стазе учествовало је преко три стотине мештана Прањана и припадника Југословенске војске у отаџбини. Радови су се изводили у тајности, ноћу, с примитивним средствима за рад. Запрежним возилима из оближњих река извлачио се ситан камен и песак и транспортовао на висораван Галовиће. Цела писта била је продужена и покривена ситним шљунком због безбеднијег полетања и слетања великих транспортних авиона.

„Људи су улагали натчовечанске напоре да спасу своје савезнике, с уверењем да је то најмање што могу за њих да учине" наводи у сведочанству Ваздушни мост припадник четничког покрета и председник Удружења спасилаца америчких пилота у Другом светском рату Миодраг Д. Пешић.
Прва већа евакуација авијатичара у Прањанима изведена је у ноћи између 9. и 10. августа 1944. Са шеснаест транспортних авиона Ц-47, у пратњи ловачке авијације у Италију је пребачено око 200 савезничких пилота и чланова посаде. Та акција сматра се највећом евакуацијом савезничких пилота у историји ратовања у једном дану. Током августа у Прањанима је извршено више евакуација, а у септембру још једна. Према проценама Џорџа Мусулина (који се крајем августа вратио у Бари) и новог команданта мисије Халијард, ОСС капетана српског порекла Ника Лалића, са импровизованог аеродрома у Прањанима од маја до септембра 1944. укупно је евакуисано око 500 савезничких вијатичара2. Због надолазећих партизанских снага равногорски штаб, америчка војна мисија и остали савезнички ваздухопловци 10. септембра 1944. године повукли су се из Прањана.

Евакуација у Коцељеви и Бољанићима

Нова локација на којој су равногорске снаге изградиле полетно-слетну стазу за потребе мисије Халијард било је село Коцељева у Мачви. Раван терен омогућио је знатно бржу изградњу стазе. Прва евакуација ваздухопловаца изведена је 17. септембра 1944, укупно је пребачено око 50 савезничких авијатичара.

Планирање мисије Халијард у сувоборском крају

Нова офанзива партизана, као и улазак снага Црвене армије у Србију са истока, довела је до новог повлачења, на територију источне Босне, снага генерала Михаиловића и америчке војне мисије заједно с новим спасеним ваздухопловцима. Нови импровизовани аеродром грађен је уз помоћ равногорских снага и локалног становништва од 22. октобра до 1. новембра у селу Бољанићи у близини Добоја у Семберији.
Првог новембра 1944. из Бољанића су евакуисани чланови америчке мисије при равногорском штабу - шеф мисије пуковник Роберт Мекдауел (Роберт МцДоwелл) и чланови мисије Џон Милодраговић и Мајкл Рајачић. Равногорски командант Михаиловић није прихватио позив мисије да са њима напусти Југославију. Командант Јединице за спасавање ваздухопловаца у Србији, капетан Ник Лалић и радио-телеграфиста Артур Џибилијан заједно с двадесетак савезничких авијатичара одлетели су за Италију 27. децембра 1944. Последња евакуација савезничких авијатичара у оквиру мисије Халијард изведена је фебруара 1945. године у Бољанићу.

Национални комитет америчких ваздухопловаца

Сви евакуисани авијатичари су убрзо после доласка у Италију враћени кућама. Вести да нове власти у Београду суде Драгољубу Михаиловићу за велеиздају и сарадњу са окупатором изазвале су огорчење америчких ваздухопловаца. Због тога су основали удружење под називом Национални комитет америчких ваздухопловаца за помоћ генералу Михаиловићу и српском народу. Ваздухопловци су добили подршку адвоката, судија па и гувернера десетак америчких савезних држава укљујучујући Охајо и Калифорнију.

Њихови захтеви упућени властима Федеративне Народне Републике Југославије да дођу у Београд и сведоче на суђењу генералу Михаиловићу су одбијени. Комитет је због тога организовао истражну комисију коју су чинили амерички правници. Циљ комисије био је да прикупи сведочења свих америчких војника који су боравили у Србији. Поред стотина оборених авијатичара сведочили су и чланови америчке војне мисије при равногорском штабу пуковник Роберт Мекдауел, капетан Ник Лалић, капетан Ели Поповић, капетан Дени Десић и поручник Е. Л. Крамер. У сведочењу пред комисијом сви припадници америчке мисије и авијатичари навели су да ни у једном тренутку нису уочили никакав доказ који би указивао на сарадњу Михаиловића са нацистичком Немачком. Сведочења припадника америчке војске и војне обавештајне службе на преко 600 страница прослеђена су југословенској влади која је игнорисала тај извештај.
Председник САД Хари Труман постхумно је поводом мисије Халијард одликовао Драгољуба Михаиловића орденом Легије Заслуга 1948. године због великог доприноса победи савезника и спасавања америчких авијатичара током 1944. године. Легија Заслуга највеће је америчко војно признање које може да добије страни држављанин.

Чланови америчке војне мисије при равногорском штабу

Идеолошки мотиви довели су до игнорисања мисије Халијард у југословенским књигама историје о Другом светском рату, због чега је она остала непозната већем делу југословенске и српске јавности. Многи актери мисије били су осуђени на вишегодишње робије због припадности равногорском покрету, а неки су и стрељани. Један од осуђеника био је и Драган Видаковић из Прањана чијег су оца стрељали Немци и у чијој је кући боравила група америчких официра АЦРУ #1 која је водила мисију Халијард.
Ствари које су у кући остале као успомена на боравак америчких официра запленила је ОЗНА и оне до данас нису враћене власницима. Писма евакуисаних авијатичара из САД, која су после рата упућена појединим спасиоцима у Србији, југословенске власти су такође користиле као разлог за хапшење због наводних сумњи за шпијунажу.
Док је у Југославији мисија Халијард била под својеврсном политичком цензуром, са друге стране океана традицију Националног комитета америчких ваздухопловаца наставило је Удружење спасених авијатичара ваздушних снага САД - АФЕЕС (Аир Форцес Есцапе & Евасион Социетy). Чланови удружења, које осим осталих чине и ветерани 15. ваздухопловне армије, од деведесетих година протеклог века у више наврата су посетили Србију, своје спасиоце и место Прањани.

Током ваздушних напада на СР Југославију 1999. године авијатичари ветерани организовали су протесте, захтевајући да се заустави бомбардовање Србије.
Емотивне везе са Србијом авијатичари ветерани наставили су да негују и после демократских промена октобра 2000. године. На Галовића пољу у Прањанима 2004. године, у присуству ветерана мисије Халијард и уз присуство тадашњег министра спољних послова Србије и Црне Горе Вука Драшковића, откривена је спомен табла на којој пише: „Прањани 1944. Аеродром слободе и ратног савезништва САД и трупа генерала Драже Михаиловића. Прањани 2004. Амерички авијатичари поново међу Србима."


Демократске промене у Србији и поновно успостављање дипломатских односа Београда и Вашингтона биле су од значаја и за српске ветеране мисије Халијард. Председнику Удружења спасилаца америчких пилота у Другом светском рату и некадашњем припаднику равногорског покрета Миодрагу Д. Пешићу у Америци је у име АФЕЕС-а уручено признање некадашњег председника САД Двајта Ајзенхауера. Он је постао представник Србије на окупљањима евакуисаних авијатичара и њихових европских спасилаца које се уз војне почасти сваке године организује у једној од савезних држава САД. Као признање мештанима Прањана за спасавање и неговање савезничких авијатичара у Другом светском рату амерички амбасадор у Србији Камерон Мантер уручио је септембра 2007. године плакету захвалности Савезне државе Охајо. У организацији Евроатлантске иницијативе из Београда, канцеларије америчког војног изасланика у Београду и мештана Прањана организована је свечаност и прва фото-изложба о мисији Халијард.

Том Микс у Србији

Мајк Маку­л (Ми­ке МцЦоол), Тексас, САД

Био сам митраљезац на авиону Б-17, којим сам 4. јула 1944. године кренуо из јужне Италије да бомбардујемо Плоешти у Румунији. Када смо били на око 175 миља над Југославијом, у исто време нам отказаше два мотора. Обавестили смо вођу групе и извукли се из формације јер смо почели брзо да губимо висину.

Чим смо испали из формације, устремише се на нас немачки ловци који су сачекивали оштећене авионе у повратку после обављеног задатка. Зачас нам ватром оштетише и трећи мотор. Срећом, нико од нас у авиону није био погођен. Сви смо у задњем часу напустили авион.
Ја сам пао недалеко од места Лапово, око 80 миља јужно од Београда. То место је врло важан железнички чвор на главној прузи према Грчкој. Имало је јаку заштиту и одбрану. Место на које сам се спустио било је на територији коју су контролисале снаге генерала Михаиловића.
Напомињем да сам за време обуке у Италији упозорен, као и све остале посаде авиона, да у случају принудног напуштања летелице изнад Србије потражимо партизане зато што они контролишу ту територију. Ми нисмо имали избора и, како смо се касније уверили, није нам ни требало да их тражимо.

Капетан Ник Лалић са приљатељима из Србије

Пошто сам се спустио у једну увалу, за тили час сам био окружен са 15 до 20 људи који су држали у рукама виле и српове. Вероватно су обављали неке пољске радове. Видео сам да су пријатељски расположени и вратио сам револвер у футролу. Они ми притрчаше и сви ме редом изљубише.

У међувремену су дошла и два борца генерала Михаиловића која су упозорила народ да бежи јер долазе Немци. Један од њих је понео мој падобран, а други ме је пожуривао да пођем за њим. Нисам се сложио са њима већ сам предложио да идемо у правцу брда јер сам приликом спуштања угледао тамо један падобран. То је било близу, сви смо кренули и нашли смо мог члана посаде митраљесца.

Док смо ми свлачили тешка одела, наши пратиоци су се склонили у шумарак на брду, двадесетак метара испред. У међувремену смо чули два-три пуцња, тако да смо се трчећи докопали шумарка и наставили пут. Уз пут смо пронашли још једног члана посаде.
После шесточасовног пешачења стигли смо код команданта бригаде војске генерала Михаиловића капетана Миланковића. Код њега смо остали неколико дана док није покупљена цела посада, јер смо искочили над територијом која у пречнику има око двадесет миља.
Сутрадан сам сазнао од капетана Миланковића да су Немци у потери за нама похапсили двадесетак мештана као таоце. Неке од њих су стрељали зато што нису одали где се налазимо.

Почетак прањанске евакуације: Укрцавање ваздухопловаца у авионе Ц-47

После неколико дана боравка у том месту лепо смо се одморили уз добру храну и понеку чашицу њихове ракије. Кренули смо затим према штабу генерала Михаиловића, који је одатле био удаљен око осамдесет миља. Ми смо пешице превалили бар три пута више, зато што се због Немаца путовало заобилазним путевима и углавном ноћу.
Путовање је било споро и тешко. Кретање је било углавном преко брда, по беспућу, јер су Немци у брда ређе залазили. Тако је било много сигурније.
Био сам сведок када су борци генерала Михаиловића имали оружани окршај са Немцима приликом спасавања једног члана наше посаде и тада је неколико њих рањено.
Успут смо се састали са једном већом јединицом генерала Михаиловића, у ствари са читавом бригадом јачине око осам стотина људи која је такође ишла у главни штаб. Под њиховом заштитом кретање је било још безбедније, али знатно спорије. Требало нам је скоро три недеље док смо стигли.

Наишли смо успут на место које су Немци спалили до темеља а то је Горњи Милановац. Рекли су ми да је то било 1941. године. Спалили су га за одмазду због једне преурањене акције покрета отпора; тада су сви мислили да ће са Немцима лако и на брзину да се обрачунају.
Командант ове бригаде, капетан југословенске војске звао ме је Том Микс, према чувеном јунаку из наших вестерн филмова. Он ми је набавио коња кога сам јахао заједно са њим.
Главни штаб генерала Михаиловића налазио се недалеко од Прањана и аеродроме са кога сам евакуисан. Кад смо тамо стигли, срели смо се са генералом Михаиловићем. Он се руковао са сваким од нас. Ту смо сачекали капетана Мусулина. Распоређени по кућама мештана у околним селима, остали смо све до евакуације. Народ нас је хранио као да смо код њих у гостима. Та њихова љубазност нас је фасцинирала.
Тек тада смо се уверили да су сва упозорења наших инструктора да потражимо партизане у Србији била бесмислена. Видели смо да је читава Србија уз генерала Михаиловића.
Док смо чекали по селима на евакуацију, нико нам није ограничавао да идемо где год желимо или да разговарамо са борцима или мештанима. Понеко је знао мало немачки, неко неки други језик, ипак највише смо се споразумевали знацима и рукама док нисмо научили основне српске речи. Храну су прво обезбеђивали за нас а такође и смештај у најбољим сеоским кућама. Приметили смо да су сви Срби гостопримљиви пођеднако без обзира да ли су богати или сиромашни.

Савезнички ваздухопловци у Шумадији

За време кретања према Главном штабу, у јако развученој колони од скоро пола миље одржавали смо везу од ува до ува увек у тишини и дању и ноћу, више из навике него из предострожности. Њихов народ је био врло радознао; увек би стали поред пута којим смо ми требали да прођемо, да би видели Американце за које су дотле само чули. Свако је у руци имао понеки дар, и за нас и за борце у пролазу.
Прилазиле би нам и старије жене, љубиле нас у руку и нешто би нам увек говориле што нисмо разумели. Касније би нам тумач објаснио да су неке од њих изгубиле синове у рату, некима су синови били у заробљеничким логорима у Немачкој. Сматрали су нас као своју децу. Срби су много осетљиви према војницима.
Сведок сам када су Немци, тражећи нас, спалили више кућа у једном селу, све им покупили од животиња, а њих повели као таоце у логор.
Тај народ је знао шта може да се деси, али је упркос томе по сваку цену спасавао наше животе. За њих је однос према савезнику светиња.
Када смо се сви састали непосредно пред евакуацију, претресли смо утиске међу собом - све су приче личиле једна на другу. Сви су истицали пожртвовање бораца и српског народа када је реч о нашим животима. Посебно су бригу истицали око смештаја и хране.

Многи од нас из доколице, пресвучени у фармерска одела, радили су на пољу са мештанима јер је у то време била жетва. Они све послове обављају заједнички на свачијој њиви и то зову моба. Када се заврши посао, увече се код куће онога на чијој су њиви тог дана радили направи мала гозба уз обавезну шљивовицу. Ту се запева и заигра њихова народна игра, и ми са њима увек заједно.

Заједничка слика: Амерички ваздухопловци и мештани сувоборских села

Немци се нису усуђивали на неке велике акције по брдима јер вероватно у то време нису располагали снагама за такве акције. Вероватно су рачунали да нас велике снаге генерала Михаиловића обезбеђују. Како сам сазнао, аеродроме је у току евакуације обезбеђивало два корпуса, а то је између 8.000 и 10.000 бораца.
Та врло храбра војска била је слабо опремљена и наоружана оружјем разноврсног порекла. И одећа тих бораца је била разноврсна. Највише их је било у сељачким оделима, само је понеко имао нашу или британску униформу. Већина их је била у некој врсти народне ношње и обуће коју су сами израђивали од коже и вуне. Много су оскудевали у санитетском материјалу. Када сам ишчашио чланак на нози и отишао у болницу у Прањане, у њој до те мере није било ничега да је лекар поцепао парче мог доњег рубља и превио ми ногу.
Код неких америчких пилота сам видео објаве, које су некуда успут од сељака покупили. У њима Немци нуде награду за сваког америчког пилота кога им предају.
Иако су мере за нашу евакуацију биле при крају и сваки час се очекивала најава доласка авиона по нас, неки наши пилоти су и поред информација капетана Мусулина изгубили стрпљење да још чекају. Пошто нам нико није ограничао где можемо да идемо, моја два другара из посаде којима се чинило да се оданде нећемо извући пре зиме, упркос савету да то не чине, кренули су пешице према мору.
Када су одмакли педесетак миља од нас, командант тог краја им је рекао да је примио радио поруку из Врховне команде којим га обавештавају да се Американци одмах врате јер је из Барија стигла вест да стижу авиони за евакуацију 9. августа ноћу. Тако је и било. Командант тог краја им је дао водича који их је допратио натраг, тако да су на време и они стигли за евакуацију.

Тада је по мом сазнању у околини Прањана било спремно за евакуацију око 300 америчких авијатичара и још око 80 осталих савезника: Француза, Британаца, Канађана и Руса.

Сведочења из Србије: Чланови америчке мисије у Прањанима

Водио сам дневник од првог дана у једној књижици коју сам у првом селу добио на поклон. Чувам га и дан данас. Навешћу из њега један дан:

Једанаести јул 1944. године. Уторак, осми је дан. Доручковао сам у школи. Ђаци су на летњем распусту; отишли су у брда изнад нас данас око подне. Један амерички долар вреди 1.200 српских динара. Купио четкицу за зубе, пасту, хартију и писма. Често наилазимо на свештеника који благосиља храну и говори, а тумач нам то преводи. Др Стјут, који је наш тумач има 28 година и врло је пријатан. Студирао је у Француској и Немачкој, а пре рата радио у Београд четири године. Где год да прођемо сви га позивају и воле. У сутон смо стигли у село Прањане, распоређени смо на једно имање, две миље од села. Спавали смо сви у једној соби набијени као сардине.

Емотивне везе: Амерички авијатичар са српским обележјима полеће за Бари

Дневник сам сачувао као успомену на људе чију љубав и пажњу никада нећу заборавити. Они су за нас учинили више него што су могли и демантовали све лажи које су о њима ширене код нас. Они су стварно били наши савезници.

Одломак из књиге Миодрага Д. Пешића Мисија Халијард (Погледи­,2004).






Нема коментара:

Постави коментар