субота, 07. децембар 2013.

Кошаре 1999: Падобранци какве су вам очи кад видите и по тамној ноћи

Падобранци какве су вам очи кад видите и по тамној ноћи

...Ти страшни и злокобни бункери су се простирали кроз целу шуму. Не знам ни сам докле су ишли и на леву и десну страну од мене. Раширили смо се, можда и више но сто је било паметно, размак између војника је био негде и по двадесет метара. Ишли смо напред, пузали према тим за сада још тихим али претећим бункерима.

Мој колега који са својим водом био десно од мене прича:

"Оставим размонтиране и сада потпуно безопасне мрудове и кренем пузећи ка својим другарима. Журим да се изједначим са линијом која је опколила бункере. Стижем. После малог застајања и осматрања крећемо напред, већ сам близу командира. Он предњачи, ваљда хоће први до бункера, рекао бих му несто али ћутим, не смем, близу смо. Ништа се не дешава. Пузимо даље, чудно помислих се. Командир се окреће према мени и мислим да смо у истом моменту обојица схватили да су бункери празни. Уђосмо у те провизорно направљене бункере. Ха, изгледа су нас чули, видели и у паници напустили бункере. Наједо’ се страха за ништа. Хм, можда и нису у паници отишли, паде ми на памет у једном моменту. Почех да гледам испред себе, очи ми упрте у шуму, покушавам да иза сваког дрвета видим нешто. Нема ништа, хм... Испред нас опет поточић у једној од многобројних јаруга, нема воде у њему. Настављамо даље, ногу пред ногу кроз ту шуму авети.

Одједном прасак. Поче да гори све око нас, пршти земља, пада грање. Залегосмо поред потока и видесмо на следећем брдашцу опет бункери, али овога пута нису празни. Осусмо паљбу по њиховим положајима, пуцамо и крећемо се напред, миц по миц. Пренела се борба са друге стране потока. По први пут тог дана, видех непријатеља, понегде смо били близу једни до другог а не видимо се од густог жбуња. Пуцам појединачно и у жбуње. Бране се, пуцају али овога пута се не повлаче. Скоро ће мрак. Добих наредбу да се повучемо на страну потока који смо већ освојили, да запоседнемо напуштене бункере и утврдимо се."

А ја негде у средини тог фронталног напада, пун олакшања што уђосмо у те бункере без опаљеног метка. Гледам како су букери урађени добро и квалитетно. Невероватно да се то тек тако напусти. Никако ми не иде у главу, зашто? Не знам, можда зато што ми падобранци увек идемо напред?! Гледам испред себе, видим још једно омање брдашце али са стрмом страном, густо шипражје преко потока. Гледам ка врху, није далеко 50 -100 метара. Учини ми се да у једном тренутку видех горе да неко претрча. Гледам мало боље, опет силуета некога. Шиптари, ту су шиптари. Повукли су се мало назад, вероватно на резервни положај. Сада су изнад нас, ми смо им доле, може се реци као на длану. Могу камење на нас бацати ако им се прохте. Поче да ме хвата бес. Нећете вала ни ту дуго, помислих се пре но што стиже наређење да кренемо даље. Видим и ови са десне стране а и ови са леве крећу опрезно. Пушке на нишан, шарамо збуње, по неки метак. Пуцам појединачно у жбуње јер се не види ништа. Колега опали поред мене и чу се јаук. Погодио га је у жбуњу а није га ни видео. На педесетак метара од мене лево мој стари другар, саборац од почетка рата, искусан за борбу. Погледасмо се у једом тренутку, махнух му руком.

Његово сећање како је све текло тога дана:

"Ушли смо у њихове бункере (ровове) и није било никог. Ни једног јединог терористе. Нањушили нас и утекли на резервне положаје. Мора да су се повукли још у току ноћи јер им је у бункерима остала сва муниција. Тромблонске мине наше производње, гранате за ракетне бацаче и ручне бомбе кинеске производње.

Кренули смо у фронтално напредовање даље док испред нас извиђацка група испитује терен. Убрзо нас је напала једна мала група шиптарских терориста, а да није приметила нашу извиђачку групу која их је опасно потпрашила те су се дали у бег. Наставили смо даље напредовање у истом поретку до подножја брда Раса Кошарес. Испред нас су били извиђачи.Ту и тамо се чула спорадична паљба. То су вероватно извиђачи наилазили на шиптаре. Због близине сусрета морали су да пуцају, те су нам на тај начин крчили пут ка узвишењу и њиховим утврђеним положајима. Све је то били врло близу, превише близу за опуштање, били смо напети као струне, змије нам нису биле равне.

Напали смо.  Настао је пакао. Шиптари су из свог могућег наоружања распалили по нама, овога пута нису имали намеру да се повлаче. Ближио се мрак.. "

Десно од мене чула се паљба. Тачно се могло разазнати кад пуцају наши а кад шиптари. Они су претежно били опремљени кинеским пушкама и кинеском муницијом. Прасак испаљеног метка се разликовао. Већ сам скоро испод њих. Полазим на горе и ођедном је почело. Запуцали су. Почело је да пршти око мене на све стране, чинило ми се да сви шиптари само у мене пуцају. Опалих неколико кратких рафала ка њима иако их сада нисам видео. Бацих се на земљу, око мене пршти и даље, почех да се котраљам у лево, пуцам опет на горе. Подигнем се мало и трком променим положај. Опет са треском падам на земљу, пуцам, пуцају сви око мене. Шиптари почињу да бацају бомбе, заглушујући прасак близу мене, спасило ме је густо жбуње, ваљда. Зуји ми у ушима. Опет мењам положај, пуцњава се мало смирује. Чујем да наши који су још иза пуцају појединачно, шарају по њима горе прецизно и држе их приковане да не могу кренути. Прислањам радио станицу на уво не би ли чуо шта се десава око мене, неко нарађење можда. Сам сам, не  видим никога близу. Знам ту су, али се не видимо због густог жбуња. На радио станици се чује да се вратимо и запоседнемо оне празне бункере. Мрак само што није.

Десно од мене још се нешто десава, ослушкујем…

"Добих наредбу да се повучемо на страну потока који смо већ освојили. Распоредисмо се и закуцасмо непријатеља у жбуње с друге стране. Чујемо борбу лево од нас. Један од командира са групом није могао да се извуче. Пуцају, бомбе, и настаде тишина . Пада мрак а колега се са групом не враћа, не јавља се. О, Боже па није ваљда?! Спушта се облак да појача мрак који је и сам био толико мрачан да нема где више. Чујемо их, чујемо ломљење гранчица. Покушавају да пређу поток, кренули су за нама. Паљба, рафали, пуцају насумично. Ми ћутимо, чекамо наређење. Пуцај само кад видиш. Значи кад дође скоро до тебе. Силуете. Расуше се кратки рафали, 2-3 метка. Јаук, запомагање. Све се брзо смирило. Настаде тишина. Колеге још нема са групом."

Шиптари су целом дужином јаруге, поточића кренули за нама. Већ је мрак али они су ишли, те шуме су добро познавали. Ми смо се умирили и чекали. Полако у мраку спремали заклоне и припремали се за још једну ноћ у шуми. Бавио сам се неким грањем, покушавам да направим нешто као заклон од ветра, од хладноће. Бауљам по мраку, напипавам гране и скупљам их. Десно од мене се наједаред зачула пуцњава. Стајем, ослушкујем, гледам у том правцу. Није баш близу, можда некијх 100 -150 метара. Док смо ми спремали заклоне ја поставих момка са 84 – ком, мало испред заклона. Залегао је и чекао, ослушкивао је. Ођедаред је почео да пуца. Пламен из цеви је само севао у мрклој ноћи. Пуцао је дугачким рафалима. Шта би, у кога, шта је видео? Зашто дугачак рафал. Залегох као и остали на земљу. Чујем и са моје леве стране се разлегла пуцњава. Напад, напали су по ноћи. Подижем се полако, покушавам да видим нешто. Чини ми се да са друге стране видим некога. Пребацујем пушку на појединачно и почињем да пратим силуету. Испаљујем метак по метак. Све се брзо утишало. Ипак нешто се дешава са леве стране, још неко комешање, запомагање.

А на левој страни их је највише и наишло…

" Повукли смо се једно десетак метара испред планинског потока и распоредили се у малим групицама по целој дужини потока. Како у шуми брже пада мрак, смањила се и видљивост. Једна група шиптарских терориста од 10 -15 људи се спуштала низ брдо потпуно опуштени, сматрајући ваљда да смо отишли куци. Можда су мислили да радимо до 15 часова а онда идемо кући – па ујутру поново... Онако опуштени нису ни приметили да су улетели у заседу као из филмова. Ту је дошла до изражаја обука падобранаца у специјалним дејствима, јер падобранац планира у моменту а ослања се и на импровизацију, зато и преживи. Терористи су буквално стигли на само пар метара од нас те више није било чекања. Кренуо је жесток окршај уз озбиљне губитке од стране терориста. Земља је горела, сумрак је постао дан. Њихови су се јауци ширили планином и мешали са звуковима испаљених метака."

Шиптари су рањене, који су били пеко потока у току ноћи покупили. Нисмо их дирали иако смо чули да се комешају и да по неки рањеник јауче од болова, али ми смо ипак ћутали. Ове из потока нису ни помишљали да однесу, ионако ту више никога није било да је жив.
Време је споро пролазило, хладноћа се опет увлачила у кости. Сетих се да имам један СДО, сетих се да цео дан нисам ништа јео. Чудно, нисам ни осећао неку глад али знао сам да морам јести. Извадих нож из футроле која ми је стајала на доњем делу десне ноге. Отворих једну конзерву месног нареска. Пријала ми је. Тек кад сам појео све осетио сам глад, јело ми се још али... Знао сам да од оног ручка што рекоше нема ништа. Ко зна када ћемо се вратити. Било је јасно да одатле нећемо отићи док не заузмемо Раса Кошарес. Требаће за сутра, можда прекосутра.

Чекало се јутро, да се раздани и крене у напад поново. Нисам имао информације да ли имамо рањених и погинулих, веровао сам да има. Велике су борбе биле тога дана. Тешко се пером могу дочарати.

Падобранци су утонули у ноћ, сјединили се са мраком и тишином. Били су део шуме, део њене утробе. Невидљиви и тихи.

Падос

1 коментар:

  1. Pozdrav,

    da li je ovo svedocansvo blog ili odlomak neke knjige?

    s postovanjem, Miodrag

    ОдговориИзбриши