понедељак, 02. децембар 2013.

Кошаре 1999: Једно јутро осванула зора ....



Спустио сам гомилу ствари на земљу, пушку са метком у цеви сам и даље држао у рукама, запалио цигарету и загледао се у даљину, у планине које су нас окруживале. Долазио сам и ранијих година у те дивне пределе, док је још мир био, али сада сам некако другачије на те планине гледао. Деловале су ми некако огромне, непремостиве и опасне. Знао сам да из њихове утробе вреба смрт. Неки моји пријатељи су већ улазили у ту злокобну планину, у њену утробу и нису се вратили.

- Шта се мислиш, носи ствари,

чуо сам тихи глас свог командира, стајао је поред мене, затрпан својом опремом.

-Идемо да се распремимо, напољу нема задржавања,

рекао је кратко и пошао испред мене у зграду у коју смо се требали сместити.

Покушах некако да средим ствари, да сложим али тога је толико било да је то скоро било немогуће. Бацих поглед на остале другаре не бих ли приметио да су они успели, ситуација као код мене. Гомила опреме је скоро код сваког била велики проблем. Почесмо да коментаришемо и да се шалимо на сопствени рачун.

-јбг-а овде неко изгледа одлучио да ми мало дуже овде останемо.
-хаха може бити, неће ти бити први пут да дочекас нову годину са пушком у руци.

А тек је било лето, помислио сам у себи.

-Слушај овамо, чуо се глас командира.
- Рано на спавање и добро се одморите, ујутро, раном зором полазимо на задатак.

Опала, помислио сам, тек што стигосмо одмах у борбу. Не знам ни сам зашто ми то прво паде на памет, могао је бити и неки извиђачки задатак. Уосталом видећемо већ. Те ноћи ретко ко да је спавао, повремено се чуо пригушени разговор међу људима. Међу нама је било људи који су први пут на ратишту, који јосш нису доживели ватрено крштење али било је и оних кој су били већ прекаљени и искусни борци, међу те искусне сам и ја спадао. Иза мене је већ подужи ратни стаж био. Сетих се на тренутак речи нашег Команданта изговорених пред наш полазак из Заплањских села.

-Очекујем да будете као један, пазите се и чувајте један другог.

Камиони су већ били паркирани, светла нису палили иако је била мркла ноћ. Постројили смо се у тишини. Командир поче да нас загледа и дошавши до мене кратко, тихо и оштро упита.

- Где ти је панцир
-Па, горе у соби
-Одмах трчи по њега, без њега нећеш ићи

Нисам ни реч проговорио, потрчао сам по тај глупи панцир који сам толико мрзео. Био је врло тежак и доста непрактичан али са друге стране и веома користан. Но, мени је било само у глави да ће ме оставити и да нећу отићи ако га не узмем. Трчао сам колико могу брзо само да га узмем и случајно не останем. Нисам био једини који је пошао без њега и сад је нас неколико трчало ка својим спаваоницама. Нико није желео да остане.
Возили смо се по мраку непознатим путем који нас је водио у непознато. Свако је био заокупљен својим мислима. Међу собом се нисмо могли добро видети због мрака. Ту и тамо се примећивао жар понеке упаљене цигарете који је у мраку испод цираде камиона подрхтавао због неравног и пуног рупа пута иако смо још били на асфалту. Кад сиђосмо са асфалта и кренусмо земљаним путем замало да пола нас поискаче и пешице крене, ма бубрези нам се испомераше по том макадаму. Коначно смо стали, уз гунђање полако искачемо из камиона у мрак. Осврћем се около, видим неку белу кућу, примећујем да смо на крају неког села.

-Тихо, без приче, у колону један по један, размак неколико метара

шапатом се преносило наређење командира од једног до другог падобранца. Све је деловало неко злокобно.
Кренули смо, излазимо из села, нигде никога, све је пусто, ни кучета којих по селима обично доста има. Тишина, чују се само кораци нас падобранаца по тврдој Косовској земљи. Корачам ћутке и пазим да из вида не изгубим силуету војника испред себе. Село смо већ одавно оставили иза себе. Зашли смо у шуму, видим да се крећемо неком већ утабаном стазом. Ослушкујем, покушавам да кроз мрак нешто угледам. Како гледам у шуме около чини ми се још већи мрак. Шума је сакрила и оно мало светлости које је месец давао. Корачам и даље ћутећи. Не знам можда идемо већ више од сата. Почињем да осећам тежину панцира, жуља ме. На глави ми шлем, муниција свуда где се могла ставити. Доста муниције смо понели. Зоља на леђима и бомбе које висе на све стране. Пушку носим у руци са метком у цеви и откочену. Спреман сам за било шта али шта ће то бити, хоће ли уопште нешто бити. Немам појма где и зашто идемо, шта нес очекује. Поучен искуством са ранијих задатака видим да све ово неће баш бити једноставно. Нешто нас густо чека али шта?

Почело је да свиће. Ми и даље идемо уједначеним кораком . Шуме и пропланци се смењују. Кад будемо на некој малој чистини убрзамо корак, потрчимо. Опет шума, колона је мало успорила, трудим се одржим растојање. Стиже ме колега који је био иза мене, тек сада видим ко је то, стари другар, доста смо заједно прошли на ранијим задацима.

- Знаш ли бре где идемо
-Немам појма, одговорио сам кратко већ прилично задихан

Само је заклимао главом и ћутке наставио даље поред мене. Колона је убрзо стала, шапатом се пренело да станемо и мало се одморимо. Пођох још мало напред до једне мале групице која се формирала. Њих неколико је остало са стране да пази на околину. Приђох и видех пар мојих падобранаца, разговарају са два војника, граничари убрзо сазнах. Поред њих и два пса. Иако ми сви стојимо они не устају из својих заклона. Види се, уморни, смрзнути и неиспавани. Делују равнодушно, незаинтересовано али примећујем да им погледи нон стоп лутају ка шумици које била недалеко од нас. Редовна војска је то схватио сам брзо, граничари на одслужењу војног рока, млади и голобради момци, чија се младост претворила у опстанак за живот. Утроба тих злокобних планина је била ту надомак њих, били су свесни да их зачас може прогутати.

-Ко сте ви људи, која сте јединица, питају
-Падобранци, одговарамо
-63.падобранска Бригада, додаје неко од присутних

Очекивао сам изненађење али оно је изостало, равнодушност се примећивала у њиховим очима.

-Идете горе, запитао је један од њих

Заклимао сам потврдно главом, мада нисам уствари имао појма где идемо. Тада схватих да идемо негде горе. Значи на ту злокобну планину се пењемо.

-Много је њих већ покушавало да се попне горе
Погледао сам граничаре изненађено.

-Доста смо њих морали да однесемо назад...

Пас је залајао, граничари су одмах залегли још више у своје заклоне, ми се брзо спустисмо на земљу и загледасмо се у правцу где су и пси гледали и лајали. Није се ништа видело. Граничари се после пар минута опустише и један од њиг рече.

-Момци тако натоварени нећете далеко стићи, нећете моћи изаћи горе, то је убитачан успон.

Ћутао сам и само гледао тог граничара. Схватио сам да он зна где ми идемо а ја не. Хтео сам да сазнам. Већ сам схватио да смо на самој граници и да је непријатељ ту негде близу.

-Шта нас чека горе упитао сам опрезно
-Хаха, насмеја се одједаред граничар
-Срање брате, велико срање
-Пролазило је овуда доста војске, нико није стигао више од пола и богами доста их је настрадало, ма нон стоп носимо неке рањене и мртве.

Гледао сам у те голобраде момомке. Гледао сам како су наједаред постали зрели, опрезни и реални. У очима им се није видео страх, напротив одлучност се осећала у свакој њиховој изговореној речи. Били су прекаљени борци иако су тек закорачили у живот.
Наставили смо даље. Успон је почео да се појачава, да бива све тежи и тежи. Дан је већ одавно. Крећемо се неким јаругама, покушавамо и даље да држимо растојање између себе али нам то тешко успева због лошег терена. Често помажемо један другом. Умор нас све више стиже. Онај глупи панцир ми све више смета, све ми је тежи и тежи. Ноге већ и не осећам али знам да морам даље. То ми даје неку додатну снагу. Од другара чујем да колону води један наш официр који је вишебојац. Уф јебем ти срања, где баш он. Тачно је да сви имамо добру кондицију али са вишебојцем баш није да се такмичимо. Ипак сви идемо даље, дувамо ко парњаче али метри ка врху се полако смањују. Гледам испред себе и видим да ускоро излазимо из шуме, наћи ћемо се на потпуној чистини. Не ваља. Зашто, мислим се. Некако ми нелагодно али шта се може. Колона је већ добрим делом била на тој чистини. Гледајући уз брдо испред себе колона је личила на неку дугу сарену змију. Вијугала је лево десно крећући се тако да нађе себи колико толико лакши пут међу ниским растињем на великом и стрмом успону. Успон је толико био велики да смо често и четвороношке морали да се крећемо. Душа ми је на нос изасла. Чини ми се да ћу цркнути од напора. Једва дишем. Али знам, морам даље, не смем да заостанем, кочићу све иза себе. Опет смо стали, више и нисмо тако тихи. Зашто да шапућемо кад се ионако можемо видети километрима далеко из подножја планине. Већ смо доста високо на потпуној чистини.

Тешком муком се спуштам на земљу. Боли ме цело тело, ноге су ми се упалиле. Помишљам да скинем чизме али се плашим да их више нећу моћи обути. Одустајем и трпим. Страствени сам пушач. Вадим цигарету али не иде. Толико тешко дишем да би ми цигара била нешто најгоре у том моменту. Мислим да би ме убила. Враћам је у кутију. Гледам око себе, неко седи, неко се само свалио на земљу и тако остао не мичући се. Види се на крају смо снага али нико не одустаје. Бацам поглед у даљину, далеко испред себе у котлину која се простире испод нас. Још мало па ће подне, сатима већ пешачимо по овој планини. Сунце је скоро изнад нас. Гледајући тако учини ми се да видим нешто у даљини. Изгледа као неке две тачкице које лебде у ваздуху.
Боже помислих, халуцинирам. Не ипак то не може бити. Загледах се мало боље у даљину у те две тачке на небу.

Апачи, била су то два америчка хелихоптера, лебдела су у ваздуху и посматрали нас. Цеви су им биле окренуте ка нама. Нисам могао да врујем. Гледам у њих и не трепћем. Шта сад, шта ће бити. Сетих се неких прича и снимака који приказују како они пуцају. Оооо, па неће ваљда.

Почех инстиктивно да скидам зољу. Погледах на трен лево и десно и видех да су Апаче приметили и остали, и исто тако почеше да скидају зоље. Било је доста далеко за гађање а и шта би им зоља могла. Ама баш ништа али инстикт је ваљда прорадио. Не би ни стигла ракета до њих а они би нас већ спалили, једноставно би упалили целу планину. Чудно је то кад гледаш у нешто што те може спржити у тренутку, а ти си беспомоћан. Помислих одједном, па да су хтели то би већ урадили. Можда само посматрају. А шта ако чекају да виде хоћемо ли кренути даље. Где је то даље, где ја то уопште идем помислих. Нема везе, где сви ту и ја. Сигуран сам само у једно, официри знају где идемо и остало није моја брига. Да, сви официри и подофицири су са нама, са војском да деле и добро и зло.

Стиже информација за покрет, идемо даље. Устајем полако, све некако још више боли. Крајичком ока гледам у правцу оних Апача, још су на истом месту. Покушавам погледом да видим неко добро место за заклон ако распале по нама. Нема ништа , никакав заклон. Јеби га, шта се може, устајем и полако крећем. Тешком муком се полако крећем и повремено бацам поглед ка оним истим хелихоптерима који се не померају. Полако грабимо ка врху који је већ близу, види се коначно. Није ми било важно шта је горе само да се више не пењем уз брдо. Земљу и камење полако замењује лепа зелена трава а у даљини се види и по које омање дрво.

Били смо скоро на врху, близу, још неколико десетина метара. Колона је полако почела да заузима положај за фронтални напад. Са својом групом сам био негде у средини, можда мало ближе десном крилу. Код себе сам имао радио станицу. Полако смо се кретали једном малом удолицом, испред нас једно мало узвишење. Пођосмо горе, изађосмо на врх..... и тада је настао пакао.
Запуцало је по нама са свих страна. Меци су зафијукали око глава нас падобранаца, земља поред ногу је само праштала од зрна која су ударала у њу. Понеки каменчић одбачен од зрна који удара у земљу долети и до мојих ногавица. У трену се сви бацисмо на земљу, фијукало је и даље без престанка. Подигох мало главу, погледах лево и десно да видим није ли неко погођен, видим да у мојој близини није нико. Добро је, помислих. Људи су већ почели да одговарају на ватру, почело је и са наше стране да пршти, да сева. Једна осамдесет четворка није престајала да бљује ватру. Падобранци су одговорили на ватру свом снагом. На мотороли сам једва чуо да лево крило напредује и да жестоко напада. Са десне стране је стизала информација да су приковани за земљу жестоком паљбом. Одговарају на ватру, не повлаче се али не могу ни метра кренути напред. Са својом групом сам почео да да пузим полако напред, пуцали смо појединачно, тражили сигурну и јасну мету. Шиптари су се видели са друге стане сасвим добро. Претрчавали су од заклона до заклона, мењали положај. Били смо удаљени једни од других 70-80 метара. Видео сам да је неколико шиптара погођено, а информација о нашим губицима још није било. Жестоко смо пуцали и полако се кретали напред пузећи све време. Време је пролазило. Стигла је информација да је лево крило исувише напред, затим се чуло да је и десно крило почело да напредује, успели су да се изборе и да потисну непријатеља. Круг је полако почео да се затвара. Ми из средине смо такође напредовали. Полако смо освајали тај врх. Шиптарска пљаба се све мање чула, пуцали су али нас је било тешко погодити. Сетих се одједном оних граничара шта нам рекоше. Док сам мењао оквир насмеших се на тренутак...

Крећем се полако али сигурно напред, све време гледам около себе. Падобранци као један, смиреност и хладнокрвност код сваког. Кад нестане муниције, извале се у страну, смиреним покретима мењају оквир истовремено осматрајући около. Видим Мајора, начелника, клечи поред једног дрвета. Нешто говори и показује руком нешто борцу поред себе. Таман сам помислио да ће се све ускоро завршити кад почесе да падају минобацачке гранате. Чини ми се 120mm. Ухватише неки ред падања и то све по нашим линијама. Боже колико је то само било прецизно. Ма као да су оловком нацртали линију паљбе. Гледам лево и видим како се експлозије смењују једна за другом и полако се крећу у мом правцу. Бацих поново поглед ка Мајору, налазио се на линији ватре. Био је неких 50 метара од мене. БУМ, заглушујући прасак, дим, прашина, каменчићи. Земља ме засу... Набих главу у земљу и покрих је рукама. Утиша се, дигох главу погледах у правцу где је пукло. Мајора није било, није више клечао. Раздрах се да се сви повуку двадесет метара уназад, да се склоне са те линије смрти. Схватио сам да бију тачно и прецизно по нашим линијама. Само што се померисмо падоше две гранате баш где смо прво били. Гледао сам забезекнуто. Идемо напред, поново горе, опет сам се драо. Мислио сам да ћу на тај начин избећи гранате, сетио сам се неке приче да граната не пада никад на исто место. Опет гледам у правцу где је био Мајор, видим болничара. Оооо настрада Мајор, да ли је жив уопште? И болничар се одједном затеура, и он погођен. Ипак иако погођен наставља да пружа помоћ Команданту. Поред мене се појави један од Капетана, пузао је у правцу Мајора не обазирући се на гранате. Моторола се опет чула, са десне стане су јављали да су приковани гранатама, лева старна је исто стала поклопљена минобацачком ватром. Терен је био такав да заклона није било. Па ако падне на тебе пала је, ако не ништа. Чекаш да падне и видиш хоћеш ли остати жив. Мнобацачи су нас налазили у метар, просто је било невероватно. Неколико војника падобранаца је дотрчало до Мајора, ставили су га у шаторско крило. Мајор је понет на доле, није се знало да ли је жив или не, знаке живота није давао. Крв је била свуда по њему, неко црнило га је прекрило. Јебем ти то Косово, зар и другог начелника да изгубимо у тим Косовским планинама. Гранате су и даље падале а и шиптари осокољени кренуше напред, ми се од граната нисмо могли ни макнути. Било је апсолутно јасно да даље нећемо моћи, било би то самоубиство, против пушака и митраљеза да, али против минобацачких граната на чистини нисмо могли ништа. Почели смо да се повлачимо. Шиптари су кренули за нама, пуцали и покушавали да нас ухвате. Нас тројица, активни подофицир, један војник и ја остадосмо да штитимо људе који су носили , мислио сам тада мртвог Мајора. Често су нам прилазили на десетак метара али се ми нисмо дали, узвраћали смо паљбу, пуцали не одступајући ни корак назад. Успевали смо да их задржимо прецизном ватром. Били смо испод њих због стрмог терена и често су на нас бацали бомбе. Ипак борили смо се, подофицир је само кратко једном у паузи пуцања рекао: "вала нећете док смо нас тројица живи."
Мајор је полако али сигурно спуштан у долину, на сигурно. Тешко је било низ ту планину ићи на доле и сам а камоли носити човека. Али уз надљудске напоре падобранци су свог начелника снели на сигурно. Зивог или мртавог нисам знао.

Касније, много каснија сазнали смо да је преживео, међутим ….

На Косову смо остали, изгубили смо још људи али се нисмо предали. Нисмо допустили да више нигде прођу и ништа заузму. Иако је Нато помагао шиптарима, те су нас стално бомбардовали.
Онда је дошао Кумановски споразум. Не знам, нисам политичар, не разумем, не изгубисмо ни једну битку а изгубисмо рат.

Пакао Кошара, тако назва један новинар та крвава времена. И није ништа погрешио. Нажалост са нашом јединицом тај новинар није био, често се помислим како ли би тек онда назвао то време, сигурно би му овај наслов Пакао Кошара био сувише благ.

Падос...


1 коментар:

  1. Veterani, borci, heroji polako padaju u zaborav. Ne dozvolmo da se zaboravi kad se krv za Srbiju lila, ginulo, kad su mladi ljudi, tek u zivot zakoracili, invalidi postajali.

    ОдговориИзбриши