уторак, 03. децембар 2013.

Живот у гробу

Прича је из фебруара ове 2013. године. Мало подсећање уз питање шта је са овим човеком!? Или, какви су, где су и који су то одговорни људи у Србији, који не предузимају ништа, а као боре се за Србију?!? А у тој Србији може да се "живи" на гробљу и то читавих 15 и 20 година.

Братислав Стојановић: Живот једног бескућника

Четрдесеттрогодишњи Братислав Стојановић је бескућник из Ниша. По занимању је грађевински радник, но никада није имао редован посао. Живео је у напуштеним кућама, а пре петнаест година настанио се у старом градском гробљу.












Прича почиње мало раније у јануару 2013. године, са још једним живим станаром гробља у Нишу.

Живи станари нишког гробља

- Зими или када пада киша спавам у гробу јер је топлије, а лети, ако је лепо време - горе сам у капелици. У почетку сам се мало плашио, али сам се брзо навикао. Шта да радим, кад немаш кућу, и гробље је дом - збори Александар Дејић (53) из Ниша који већ 20 година спава у једној од запуштених гробница на старом гробљу „Горица“...

Братислав каже да га на гробљу нико не дира
Први комшија му је Братислав Стојановић (42) који „станује“ неколико гробова северније, у вечној кући блаженопочивших Нишлија с почетка прошлог века, чија је имена на масивној мраморној плочи одавно избрисало време.

Језа у костима осећа се већ у току шетње у по бела дана запуштеним стазама којима су последње погребне поворке прошле још 1971. Поломљени споменици, испревртане плоче, отворени гробови који зјапе из земље, постају још страшнији кад се над Горицом надвије ноћ. Оно од чега би се већина људи на смрт преплашила, јединим живим станарима Старог нишког гробља је свакодневица.

Почиње дан: Братислав излази из гробнице
- Мангупарија је отворила и поломила многе гробове. Био је у гробу поломљени сандук, налазио сам и људске кости. Морао сам мало да их померим да бих имао где да спавам. Има пуно пацова, па повремено морам да испрскам отровом. Лети има змија на сваком кораку. Гробље је најбезбедније за спавање, нико нас не дира.
Само је хладно. Кад је напољу минус 20, увучем се под јоргане које нађем у контејнерима, али нам их мангупи покраду - прича Дејић.

Додаје да на том месту “треба само мртви да почивају, а живи да их обилазе”.

- Нажалост, није тако. Људи када нас виде, крсте се - прича човек који спава у породичној гробници коју је извесна Ангелина Веселић подигла мајци, сестри и себи за живота - пре 100 година. Кроз рупу на надгробној плочи провирује чупава глава у зимској капи.

Александру Дејићу ово је и дневна и спаваћа
Братислав у ледено зимско јутро испушта густ облак белог дима из цигарете умотане у папириће фискалних рачуна.

- Не плашимо се мртвих, покојници не могу да те уплаше већ живи. Долазе ноћу свакакви, да пију или ко зна шта да раде. Неке познајемо, дају нам понекад паре да једемо. Ако не знамо који су када дођемо увече на спавање, сачекамо прво да оду. Важи правило: „Не дирам те, не дираш ме“ - прича Братислав који на гробљу спава 15 година. Александар је био на разговору у Скупштини града и нада се поновном позиву након празника.

Аца и Браца: Комшијски односи у најбољем реду
- Понудили су ми смештај у Геронтолошком центру, али шта ћу ја тамо. Сањам свој кров над главом. Да се скућим и имам породицу. Као сви људи - вели он.

Најстрашнија је глад

Братислав каже да је страшније од спавања у гробу - глад. Једу искључиво из канти. Када иду „на пицу“, то значи да обилазе контејнере у близини пицерија. Што покупе из канти, прекувају на импровизованом шпорету од цигала и зарђале металне плоче.

Блиц


Нема коментара:

Постави коментар