понедељак, 23. децембар 2013.

Кошаре 1999: Падобранцу никад хладно није

4. део...

Падобранцу никад хладно није
јер он мајицу у ранцу крије....

Ту ноћ сам слабо спавао, превртао се, устајао и поново се враћао у моју војничку врећу. Спавали смо на поду собе, кревета није било. По поду смо раширили неке душеке што ту и тамо налазисмо а и по нешто смо понели са собом још кад смо долазили. У суштини и није толико било неудобно, свакако боље него негде у планини под ведрим небом. Нисмо се жалили на смештај. А и да јесмо исто би нам било, другог нема. Ноћи су у тим Јуничким планинама умеле су бити врло хладне, на врховима је још било снега иако је време било топло. Дању смо често по околини патролирали само у кошуљама и заврнутим рукавима.

Погледам на сат, шкиљим у мраку, не видим добро, чини ми се да је пола три ујутру. Полако правим кораке по соби пазећи да не нагазим некога, да не ударим ногом у нешто што стоји по поду. Падобранци су обично сређивали своје ствари и оне нису биле разбацане ту и тамо али сам ја ипак пазио. Морало је све бити на свом месту, дешавало се да нас позову ођедаред и морали смо за пар минута бити већ у возилима на путу ка месту где смо бил потребни. А то су обично била места где је горело и небо и земља. Пушку нисам понео са собом, сматрао сам да не треба ионако имамо стражара напољу али сам пиштољ ипак заденуо за појас. Излазим напоље, гледам десно од врата према клупи на веранди где је обично стражар седео. Нема га, није то било неуобичајено, сигурно се мало шета около, по дворишту или је изашао на улицу. Седам на клупу, чекаћу га да се врати, не пада ми напамет да излазим напоље јер то није паметно. У мрклом мраку се не распознаје ко је ко. Наши се људи нису шетали по ноћи.
Запалио сам цигарету. Мисли су ми одлутале, вратио сам се мислима у Ниш. Са неким нејасним осећањем сам размишљао о пријатељима о кући и жени која ме чека, о старој и вец изнемоглој и болесној мајци. Деце нисам имао још, нешто није хтело , већ три године покушавамо али.... ништа. Хоћу ли ја уопште икада имати деце некада, прва жена ме је због тога и оставила. И ево сада и са другом проблем. Некако ми дође жао, ако погинем после неког времена неће ми имати ко на гроб доћи.

Прекриће ме трава зелена и временом се више нико неће сећати мене, сем мојих падобранаца који ће ме свакако однети у свој родни град у Ниш. У то нисам сумњао.
Падобранци никада нису друга оставили рањеног или мртвог, нити ће икада.
Чујем како се капија отвара, стражар се враћа. Пушка му је у руци, опрезан је иако улази у двориште. Одмах ме је угледао и почео полако да прилази.

- Шта има, упитао сам
-Што не спаваш, знас да ујутро рано идеш
-Знам, не спава ми се нешто, дремао сам поподне мало
-Ма иди спавај брате треба ти одмор, знаш како је горе
Само сам заклимао главом, знам да је мислио на те около наш, злокобне планине.

-Муче те мисли, јел, кућа жена, деца.
-Знам брате и мени понекад све то дође у главу.
- Мислим се шта је са њима.
- Чуо сам да зликовци бомбардују недужан народ.
-Бацају касетне бомбе по градовима, убијају жене децу. Код мене у Београду пакао направили, циљају и бомбардују сами центар града. Невероватно брате. Каква је то војска.
-Знам, чуо сам и ја, шта да ти кажем
- Да хоће само да сиђу доле, да пешадијски крену, ух, што сам бесан, ма не знам шта би им урадио.
-Ништа брате, ништа им не би урадио, знам, заробио би их и предао команди, а и да хоћемо официри нам не би дали. Једноставно друже ми нисмо такви.
-Да , у праву си, бесан сам па причам
-Ајде иди на спавање
-Ајд ћао, видимо се ујутру.

Нас неколико се попесмо у Пинца. Официр који је водио групу у извиђање седе поред возача. Опет са овим вишебојцем, помислих се. Е неће моци, има да му кажем да успори мало кад кренемо пешице. Запне брате па не уме да стане, свеједно му је да ли је узбрдо или низбрдо. Јес да нисмо имали обичај нкада да приговарамо официрима али ја овај пут реших да му кажем па шта буде, само нећу одмах, ајд сачекаћу мало, кад стигнемо тамо негде, кад кренемо пешице.
Као и обицно са асфалтног пута сиђосмо на земљани, прођосмо кроз нека села, нигде никога, по куцама се види да је било великих и крвавих борби. Возач мало успори, бацих поглед да видим зашто, покушавао је заобиђе тенк који је вероватно био погођен из авиона. Гледао сам у тај тенк које сада личио на једну гомилу гвозђа, распаднут и тотално расформиран. Личио ми је на оне дечије играчке које обично заврше све у деловима код мале деце. Боже, помислих се на људе, на посаду тенка, ако су били у унутра никакве шансе нису мали да преживе. А сигурно су били, сигурно не би тенк на сред пута оставил паразан.

- Јебено је брате бити тенкиста, чух колегу поред себе како мрмља себи у браду,
-Јебено, нема шта.

Сиђосмо са земљаног пута. Кренусмо неком стазом по шуми. Видим возач заобилази дебела стабла, гране, јаруге које су на сред пута. Успон је вец почео да бива велики, видим земља је мокра, Пинц почиње да проклизава, возач укључује све вуче, идемо сада спорије али не стајемо. Морам се држати јер због успона хоћу да се преврнем са седишта. Неколико пута сам тако поскочио због неких рупа да сам главом ударио у металну шипку што држи цираду. Ставих шлем на главу иако сам га као и панцир врло мрзео. Једноставно их нисам волео иако су били више него корисни. На једном месту успут успех да видим чак и мало снега. Опалаа, снег, помислих се. Мувам руком колегу поред себе.

-Види, види снег, говорим му изненађено
-Па снег, шта се чудис, зар ниси никада видео снег, рече ми набусито и заврте главом.
Ја га само погледах, стварно испадох глуп, али мене је мучила друга ствар, ја сам по природи много зимогрожљив, увек ми много хладно и пиздим због тога. А схватио сам да ћемо бити негде по снегу вероватно. Па зар ја морам увек да најебем бејаху ми задње мисли пре но што се Пинц најзад заустави на једној косини, није могао више даље. Возач је дао све од себе да нас што је могуће више извезе у планину. И богами досао је доскоро првих линија. Ма и ти наши возачи су били чудо од људи, без страха и пардона.

Изађосмо напоље, командир се изгуби негде, оде да разговара са неким официрима који су били ту из других јединица, вероватно да скупи информације где је неријатљ ако се зна. Ми почесмо да се вртимо, тамо на овамо. Није ни за неку шетњу, на стмој косини смо па ти се све чини да ћеш да паднеш. Гледам у војску која је ту, примећујем све млади момци, редовна војска, мокри блатњави и изморени.Умор им се у очима види. Прилазим једном мало већем рову. Ископали га дубоко, прекрили грањем и лишћем, унутра покушавају да мокрим гранама запале ватру. Дим је напунио цели простор. Прилазим и питам:

-Оће ли момци
- Ма јебем ти срање, неће никако да се упали, све је мокро, имаш ли нешто суво код себе, само да ватра мало крене.

Помслих се, откуд ми нешто суво, пошао сам у извиђање а не да логорујем.

-Немам, откуд ми суве гране
-Не гране брате, знам да немаш гране, насмеја се голобради момак
-Нешто од суве гардеробе, нама је све мокро

Схватио сам шта тражи, хтедох нешто да питам али сам се ућутао. Извадих из џепа суве чарапе што понесох за резерву ако затребају.
- Не, нее чарапе оне не горе само се топе
-Ако имаш неку мајицу или нешто слично, кошуљу можда.

Мајицу сам имао, извадих и дадох му је. Војник је исцепа на неколико комада. Каже, ово остало да има за други пут.
Седимо уз ту малу ватрицу и причамо. Кажу, дуго су ту, сваки дан пуцњава али не нападају. Приђу, испуцају мало и побегну. Понекад и погоде неког те их је све мање ту. Гледам момка што ми прича, скинуо чизме, нема царапе, умотао ноге у неке крпе. За воду често снег скупљају и топе. После извесног времена питам како је са храном.

-Јб-га каже један, како кад, кад стигне има кад не стигне нема.
-Често нам доле мало ниже од нас пресретну људе што носе храну.
- Сад кад сте долазили горе прошли сте место где често нападају

Другар, мој падобранац што беше поред мене све време је ћутао, окрену се и поче да вади храну што је понео за себе тог дана, и нас двојица што ту бисмо још учинисмо исто. Све што смо понели оставили смо тим момцима, неће им дуго трајати али... колико толко.

-Идемо момци чуо се глас командира.
- Идемо горе на врх.

Тог дана смо ишли да нађемо погодно и сигурно место где би била постављена Црна Стрела. Горе на врху одакле би могла да контролише добар део терена, вероватно где ћемо следећих дана да нападамо, предпостављао сам.
Кренусмо кроз шуму уз брдо, нема утабаних стаза. Понегде ми се чини као да је била нека стаза али... Успон је све стрмији. Газим ногу пред ногу и пазим да се на клизавом терену не оклизнем, јер ако клизнем ко зна где ћу се зауставити, на доле. Ноге ме још држе али плућа полако посустају, тешко дишем. Знам од цигарета је. Имам кондицију али плућа су плућа. Трпим и идем даље, ухватио сам неки темпо који мени одговара и само газим. Погледах командир већ доста испред мене, сетих се шта сам му хтео рећи али сад то не могу. Не могу се драти по шуми јер нам рекоше доле да су шиптари одмах ту са леве стране од нас и да добро пазимо. Да будемо тихи док идемо на горе. Налазили смо се на терену који они контролишу. Неколико пута смо на знак Командира залегали, сигурно је чуо њихове гласове. Снег је постајао све већи, скоро да је прекрио земљу потпуно. Дувам и идем даље, не желим да заостанем. Видим не могу више али ипак идем.
Где су границе изџљивости, много веће и даље кад се нешто хоће и мора. Границе се померају и психичким стањем духа, вољом и жељом да се успе. Мислим да смо ишли нешто више од два сата, не знам можда и три, мени је свакако изгледало као вечност. Јесам заостајао али су ме другари сачекивали, прилагодили су се мом темпу. Нису ми приговарали.
Земље више није било, само бели и чисти снег. Чизме су пропадале већ до глежњева. Извадио сам ногавице из чизама, боље је да ногавице буду мокре него да ми снег улази у чизме. Било је хладно, на телу нисам осећао хладноћу јер сам био врло топао због напора али уши и глава су ми се смрзавали. Ледила се свака капљица тецности.
Најзад смо се попели на врх, сад смо ишли по равном али снег је био још дубљи. Докле ћемо више овако мислио сам се, па већ смо на врху. Хладни ветар је шибао по лицу. Стао сам, погледао сам испред себе, другари су већ одмицали кад сам видео неких стотину метара напред силуету човека. Покушавао сам да разазнам јели наш или не, има ли оружје. Знао сам да су другари набили главе на доле због ветра и да само газе напред. Ишли су према њему директно. Иако су нам рекли да будемо тихи ја сам ипак позвао гласно. Ниста, не чују ме од ветра који им шиба око ушију. Пожурио сам напред, нисам се обазирао на ветар, гледао сам право у моје другове, и то за мене јос непрепознатљиво лице.
У бункеру, земуници ископаној у снегу било је неколико војника, неке од пешадијских јединица. Командир у том бункеру је био један од наших падобранаца. До тада нисам ни знао да имамо људе који су били истурени на положајима. Они су ту били стално и нису мењани. Живели су у снегу, спавали у снегу дан за даном проводили на најистуренијем месту. Испред њих више није било наших, само шиптарска територија. Српска је земља али су је сада контролисали шиптари. Наш падобранац је већ неколико месеци био ту.
Када смо дошли била је то неописива радост, већ дуго им није нико био у посети, сами су силазил доле кад је требало да допуне залихе.
Нисмо се много задржавали ту, само да предахнемо и морамо даље. Куда даље помислио сам гледајући према чистини која је била испред нас. Само снег и ковитлаци снежне прашине које је ужасни ледени ветар правио. Добро, ок, идемо даље али, сетих се ја за мог командира који уз планину ишао као дивокоза:
-Командире , позвах га
- Аман бре, хоћу да цркнем оладите мало, па нисам ја маратонац
Насмеја се командир на моју опаску за маратонца
-Ниси, ниси али би могао да будеш, богами идеш добро, нисам се надао
-И ја сам већ на крају снага
Беше ми мало лакше кад то рече али помислих се, да ли он то рече што је стварно уморан или да мени само да вољу и снагу да издржим још. Погледах га а он већ излази из земунице и пропадајући до колена у снег полази даље. Уздахнух дубоко и кренух и ја. У даљини неких 200-300м. од нас, чиними се, кроз сумаглицу и снег који је ветар подизао виделе су се неке стене. На њима није било снега, није се могао задржати од ветра. Деловале су, онако црне, као неко острво у снежној белини, белини која је била свуда око нас. Никако ми се није свиђало то што сам видео. Ишао сам даље, неколико пута ме је ветар оборио на земљу, устајао сам и настављао. Опет сам заостао, моје људе скоро да више нисам ни видео, само уздигнуте стене као светионик спаса. Искрено понадао сам се да тамо има где да се склоним од леденог ветра и седнем, бар само мало. Стигао сам најзад до тих за мене, мислио сам спасоносних стена. Погледам другари су се попели на њих, ја нисам могао, нисам имао снаге. Гледам где да седнем, нема нигде сем у дубоки снег. Виде се само отисци где су другари згазили. Нема заветрине. Стојим и осећам како плако почињем да се хладим. Зној који ми је био испод гардеробе почиње да се леди, постаје ми хладно, много хладно. Набио сам онај шлем што не волим дубоко на главу, сад ми је био спас. Гледам у стене горе, моји стоје на врху и гледају у даљину. Чекам, не знам колико дуго. Најзад силазе. Чим сам их видео одмах сам пошао назад, истим путем којим смо и дошли. Стаза коју смо направили када смо долазли скоро да више није и постојала, ветар је наносио снег одмах и затрпавао. Опет исто, пропадам, падам дижем се, гледам иза себе, моји су ту одмах иза. Лица им бела, изгледају као Јети из филма, све се леди на њима и мени. Боже помислио сам зар тако изгледа бела смрт. Не, морам даље, мслим да сам чак и убрзао. Мало смо се згејали у оној истој земуници, видим и Командиру све мокро тресе се од хладноће али трпи, ћути. Пошли смо назад, низ брдо, мислио сам да ће бити мало лакше, додуше јесте али су ноге више болеле, мишићи се упалили, понегде клизнемо, па по неколико метара на гузицу. Најзад стигосмо до Пинца. Уз муку и бол уђох и наместих се што сам удобније могао. Све ме боли, гледам у другара што је био са нама уморан али мрда стално, тражи нешто по џеповима. Ја се не мичем, не могу. Питам га:
-А бре како издржа ову муку
-Богами није лако било али ја сам навикао...
Гледам га, каже навикао, јесте није да није сваки дан иде по планини, ајде , де
Ја сам ти планинар, алпиниста у цивилству, било је и горих ствари, рече ми тај мој друг Зајечарац и не трепну.

Занемео сам, само сам га посматрао, бацим поглед у Командира напред, па опет у њега.
Еее, ала сам ти ја курате среће, мислим се, да пођем са једним вишебојцем и алпинистом, ја који не излазим у цивилству из кола. Весело брате, баш весело. Ако тако ми и треба кад не питам на време.
А и да сам знао, па шта, да не бих можда рекао да нећу. Не никада то не би рекао ни један падобранац , па ни ја. Свако би од нас то издржао ама баш исто као и ја. Да ми смо падобранци, ми све можемо и морамо. Сад ми је и текако јасна сврха сталног вежбања и одржавања кондиције код нас падобранаца. Управо зато да можемо све.

Наставиће се...

Падос

veterani-63


Нема коментара:

Постави коментар