"Српско завештање" - Арчибалд Рајс

По милости Божјој и благослову свих српских хероја и светитеља, ја, доктор Арчибалд Рајс: Тражим помиловање за српска војничка гробља, усамљена, без суза и без хлада, где споменици једнолики као шињели стоје један другом иза потиљка. Тражим помиловање за војничка гробља где свака парцела под конац стоји ко војска у чети, за изгинуле у рату поворке којих се само мајке сећају (надајући им се до свог самртног часа). Тражим помиловање за војничка гробља у час вечерњи, за њихову подземну и надземну тишину...


А оптужујем ваше ратне профитере, трговце и политичаре, оне који су за време рата стављали песак у брашно и таквог га испоручивали војницима што су се борили и гинули за вашу слободу, оптужујем оне који су због оваквог греха према вама преко ноћи постали богати и свемоћни милионери. Оптужујем оне који ни најмањим поменом нису сачували сећање на жртву оних који су вас ослободили!

Парастос за Србе убијене у аутобусу код Подујева

У Лапљем селу код Приштине данас ће бити служен парастос за 12 Срба који су прије 11 година погинули у аутобусу у селу Ливадице код Подујева, док је 43 повређено.

Преживали из аутобуса код Подујева

У експлозији мине, постављене испод моста на магистралном путу Ниш - Приштина, 16. фебруара 2001. године дигнут је у ваздух први од шест аутобуса којима су расељени Срби са Косова и Метохије ишли на задушнице у Грачаницу, у пратњи војника Кфора.

На лицу места погинуло је десет особа, а касније су још две преминуле од повреда. У аутобусу "Ниш-експреса" страдали су двогодишњи Данило Цокић и његови родитељи Небојша и Снежана, Мирјана Драговић, Сунчица Пејчић, Ненад Стојановић, Милинко Краговић, Лазар Милкић, Драган Вукотић, Живана Токић, Слободан Стојановић и Вељко Стакић.

Остаци аутобуса у којем је пре 11 година убијено 12 Срба

Држава пере руке од хероја рата

Извор: Магазин Видовдан

15 фебруар 2012 Зоран Вранешевић: Држава пере руке од хероја рата


Мир је доба у коме синови сахрањују очеве, рат је доба у коме очеви сахрањују синове. Иако званично нисмо учествовали у рату, наша земља је пуна ратних ветерана и ратних војних инвалида из ратова деведесетих година. Пуна је хероја који су остајали без породица, дома, осакаћених за читав живот, деце без родитеља који су погинули у том „непостојећем“ рату бранећи своју отаџбину. А данас од људи, које је српски народ испраћао цвећем у нови у низу отаџбинских ратова, ова власт пере руке проглашавајући их ратним злочинцима и бандитима. У последње две године били смо сведоци неколико самоубистава ветерана, који су се, у немогућности да својим најмилијима обезбеде основно за живот, одлучили на овај очајнички корак. У покушајима да се изборе за сабораца и њихових породица, у Србији је основано неколико удружења ратних војних ветерана и инвалида. Једно ода таквих, и то међу најбоље организованим и активнијим, је и Патриотски Фронт из Бачке Паланке. О проблемима на које наилазе, својим активностима и актуeлној власти, причали смо са Зораном Вранешевићем, ветераном рата и председником Патриотског Фронта.

ТО ЈЕ НАШ СИН

Извор: Вечерње Новости (2003)


НИКО нам не долази. Никуда не идемо. Шта да кажемо људима. Имамо само једну причу. Живимо у туги и не знам још колико у нади.
Док овако започиње своју причу, Милан Ожеговић скида наочаре, брише сузе и прстом упире на - фотографију. На слици терористи из такозване Ослободилачке војске Косова, а један од њих у руци држи главу Милановог сина Александра - добровољца Војске Југославије, који се званично води као нестао.

- Скоро 99 одсто смо сигурни да је то Саша - смирено објашњава мајка добровољца Мира. - На фотографији се јасно виде црте лица мога сина. Идентичне су његовим. Ипак, једино ме збуњује дуга коса. Саша је имао залиске и увек се шишао кратко. Али, ко зна колико је био у заробљеништву. Можда му је коса израсла па су га онда сликали.
Ожеговићи са београдског насеља Видиковац, седећи један крај другог, наводе да су готово сигурни да је глава њиховог Саше у руци терористе на левој страни слике, објављене у понедељак у **Вечерњим новостима**. Чак су тај део фотографије гледали кроз лупу.
- То су звери - огорчено говори Мира. - Да је Саша погинуо од метка. Страшно је када се у људима пробуди звер. Као родитељи волели бисмо да знамо шта се догодило. Само да знам где му је гроб. Да га сахранимо као човека.
Александар Ожеговић, са 26 година, 24. марта 1999. године кренуо је у рат. Као добровољац, у 243. бригади ВЈ. Званично, нестао је у борби 19. априла у селу Дуље, крај Суве Реке.
- Шта смо могли да урадимо? - пита се Милан. - Питају зашто смо га пустили у рат. Али, ко ће да брани земљу? Ставио је главу у торбу због отаџбине. Никога не кривимо. Отишао је сам, није био дете. Само је рекао: **Тата, ја одох!**
Прве дане НАТО агресије провео је у Бубањ потоку. Потом је пребачен у Ниш, затим у Урошевац, па у Суву Реку.
- Последњи пут дошао је кући на 17. рођендан сестри Марини, на Ускрс, тог 11. априла - сећа се мајка Мира. - Измолио је слободан викенд и отишао назад на Космет на - ратиште. Више га никада нисмо чули. Радовно смо уторком и петком звали Информативни центар у Нишу. Говорили су да је све у реду. Веровали смо им, а касније смо сазнали истину.
Причу о последњем дану сина Саше склопили су из сведочења добровољца из Ожеговићеве бригаде и званичника ВЈ. У раним јутарњим часовима сепаратисти су напали Сашу, Александра Михајловића из Приштине, и Зорана, добровољца из Београда. Са њима, биле су и две Нишлијке.
- Почела је пуцњава - препричава отац. - Зоран је рањен, а затим је са женама отишао у базу. Саша и Александар су остали. Иза зида пуцали су на терористе. Било је 8.30 сати. Помоћ је дошла тек - сутра! Кажу ништа нису затекли. Ни трагове борбе, ни крв. Обојицу су их одвели.
Од тада ни гласа. Мајци и оцу несталог добровољца само су уручили орден и захвалницу. Општина Раковица дала је, мимо воље породице Ожеговић, и пензију.
- Све смо обилазили и тражили - разочарано каже Ожеговић. - Држава је немоћна да помогне. Све се добија од Енглеза и Американаца, стационираних на Косову и Метохији. Ми, родитељи, ништа не можемо.

О руци издајниковој

Извор - БОРБА ЗА ВЕРУ

Али ево рука издајника мојега са мном је на трпези (Лк. 22, 21)

Најтеже је једном војводи војевати кад има непријатља и унутра, у логору; не само споља, него и унутра, међу својима. Јуда је био рачунат међу своје међутим он је био унутрашњи непријатељ. Наоколо су се збијали и згушњавали редови непријатеља Христових, а унутра он је спремао издају. Рука његова била је на трпези, коју је Христос благословио, а мисли су његове биле тамо међу непријатељима где су најцрња злоба и мржња и пакост кључале против кротког Господа. Но зар и данас није рука многих издајника Христа на трпези заједно са Њим? Јер која трпеза није Христова? На којој трпези нису Његови дарови? Он је домаћин,Он поји Своје госте. Ништа гости немају свога, ништа! Свако добро и свако обиље, које им се даје, даје им се руком Христовом. Није ли, дакле, Христос присутан свакој трпези, као домаћин и као слуга? И нису ли, дакле, руке свију оних који и данас издају Христа, на трпези заједно са Њим? Једу Његов хлеб, а говоре против Њега. Греју се Његовим сунцем, а клеветају име Његово. Дишу ваздух Његов,а устају против цркве Његове. Живе од милости Његове, а Њега изгоне из својих домова, из својих школа, из својих судова, из својих књига, из својих срца. Газе Његове заповести вољно и злобно; ругају се Његовом закону. Зар то нису издајници Христови и следбеници Јудини? Но не бој их се! Бог није наредио да их се бојимо но да чекамо и видимо њихов крај. И Господ Христос није се убојао Јуде, нити се Он боји свих издајничких хорди до краја времена. Јер Он зна крај њихов, и Он већ има победу Своју у рукама Својим. Не бој се, дакле, ни ти. Но држи се верно Христа Господа, и кад ти се учини да Његова ствар у свету напредује и кад ти се опет учини да Његова ствар пада и гине. Не бој се. Јер ако се убојиш, може се рука твоја наћи стегнута под руком Јудином на трпези Христовој. О Господе Свепобедни, подржи нас силом и милошћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Владика Николај Велимировић

Политичка исповест једног затвореника

Нисам слепи приврженик ни једне политичке идеологије. Моја идеологија ТО ЈЕ СРБИЈА! А моја тактика, као и моја политика, то је тражење најбољих и најсигурнијих путева и средстава, како би се што боље обезбедио несметани развитак и напредак Србије за дужи низ година у будућности.
Иначе сматрам: да су хришћански морал, миран и спокојан породични и друштвени живот, заснован на правди, национализам и социјална правда, а изнад свега: наш српски солидаризам, – такве ствари и вредности, којима се увек морамо одушевљавати.
Нисам, нити ћу, мислим, икада бити један од оних, који су често пута склони да због неког рђавог Николе омрзну и свога Св. Николу. Напротив, видео сам и срео у своме животу рђавих и злих Никола, али сам ипак и даље остао веран и одан своме крсном имену Св. Николи, односно својој националној идеји и мајци Србији. Видели смо додуше многе који су престали да иду у цркву, зато што су се тамо често сусретали са људима чија су дела сушта противност науке хришћанске. Знамо и то, да су многи чинили и чине из рачуна и интереса оно, што је у самој основи праве љубави и пријатељског пожртвовања. Али, да ли то све може и сме бити оправдан разлог за нас остале: да се не молимо Богу, који нам једино може помоћи; да не жалимо за оним што нам је драго и што нам живот једино чини милим; да не тежимо ономе што ће нас сигурно спасти и да не чинимо оно што треба и што смо уосталом једино и дужни чинити – и као Срби и као људи уопште?

1942. год, заробљеник бр. 6130 (професор Универзитета)

Молитва српског Генерала

Боже пресветли, опрости мени недостојном твога помена што чисте душе, светлог срца, забринутих мисли, поганим језиком и прашњавим рукама крстим се и изговарам молитву. Немам права да молим за себе, али за Србе, Боже, за Србију... Учини да црни облак над Србијом, и у Србији, не створи велику непогоду; учини да оно што је дошло као испаштање греха не остане како казна Србији и народу српском. Само толико, Боже, па ће бити и превише за нас грешне. Помози, Боже, да моји војници наоружају срце, а официри ум; удени памет у српску политику и разборитост у генерале; не благослови оног ко убија и отима; благослови сваког ко данас, с пушком, усмрћује душманина, бранећи кућу и окућницу. Не дај да ми војнике завеје неверица, да ми официре посустане малодушност, да људе нагрди мржња, а жене разјари освета. Не дај, Боже, да ми мржња поведе разум и удари у вид; не заслепи ме никад очајем, подстакни ме благошћу и успори ме прекошћу и суровошћу. Помози, Творче, да нађемо пут спасења са мање гробова, а више наде. Погледај, Боже, и смилуј се на децу и српску нејач која ти верује и која само у тебе верује; не изневери њихове наде, не учини узалудним молитве теби, бар мало притвори врата пакла и спаси Србију од несреће која је твојом срџбом дошла, али и твојом вољом ће проћи. Само ти, свевидећи, погледај Србију. Што ти учиниш - учињено је; што ти наумиш - остварено је; што ти благословиш - спасено је! Амин.

Генерал Живојин Мишић августа 1914.