РАТНЕ ПРИЧЕ СА КОШАРА: Смрт је вребала у сваком тренутку

Нови документарно-играни филм Слађане Зарић о Кошарама. Све је почело када су снаге УЧК напале државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније.

КАКО је изгледала једна од најсуровијих и најтежих битака у новијој српској историји - сазнаћемо у новом документарно-играном филму "Ратне приче са Кошара". Остварење Слађане Зарић, рађено у продукцији РТС и Министарства одбране биће емитовано на 20-годишњицу почетка битке на Кошарама 9. априла на РТС 1 у 21 час.

Фото: Игор Салингер

Све је почело када су снаге УЧК напале државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније. Битка је трајала 67 дана и завршена је 14. јуна када се Војска Југославије након потписаног Кумановског споразума повукла са простора Косова и Метохије. Филм је посвећен свима који су дали живот за слободу и одбрану отаџбине, открива ауторка и уредница документарних филмова у Информативном програму РТС.

- На Кошарама је погинуло 108 војника Војске Југославије. Кроз драматизацију догађаја, покушала сам да што верније дочарам тешке и трагичне тренутке у којима су млади момци, војници на служењу војног рока, старости од 18 до 22 године, бранили границу наше земље. Управо храброст, посвећеност и пожртвованост које су ти војници, ти дечаци, тада показали је нешто што је мене мотивисало да снимим овај филм - каже ауторка.

Смрт већине војника и официра је, кроз сећања њихових сабораца, драматизована. Снимљено је више од 70 саговорника из бројних јединица које су учествовале у бици.

- На Кошарама је смрт сваког тренутка била присутна. Људи не знају шта се тамо дешавало. Рововска битка се данима водила на 2.000 метара надморске висине, на деловима где је и у мају било и по неколико метара снега. Гинуло се од минобацача, снајпера, од забрањених касетних бомби. Кажу да је на Кошарама било најтеже када се ништа не дешава, када се чека следећи тренутак, нови напад, ново бомбардовање. Тамо је гинула младост, просечна старост погинулих војника и официра је била 25 година - прича Зарићева.

Ауторка на снимању
Фото: Игор Салингер

Филм је сниман на локацијама, које по конфигурацији терена личе на планинске врхове Проклетија, односно Јуничких планина на којима су смештене Кошаре. Снимано је по снегу, магли, киши на Копаонику, Старој планини, Власини и на војном полигону Пасуљанске ливаде.

- На Кошарама Војска Југославије није бранила само државну границу, већ је одређивала и сам исход ратног сукоба. Да су снаге УЧК које су нападале са територије Албаније, успеле да пробију одбрану југословенске војске и да су се, што им је био циљ, спојиле са УЧК снагама у Метохији, питање је како би се одвијала даља хронологија рата на Косову 1999. године и која би била судбина наше војске и народа - објашњава Слађана.


ПАШТРИК У МАЈУ

КАДА су схватили да у рејону Кошара не могу да пробију линију одбране југословенске војске, УЧК војници су са НАТО планерима започели другу копнену офанзиву на Паштрику, објашњава Зарићева. Шта се тамо дешавало, гледаћемо у документарном филму "Ратне приче са Паштрика" који ће бити емитован 26. маја када се обележава почетак борбе на планини у близини Призрена.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

Јосип Сич – Суботичанин који је оставио живот на Кошарама

Јосип Сич – Суботичанин који је оставио живот на Кошарама

Почетак НАТО агресије на нашу земљу Јосип Сич није могао мирно да гледа са прозора свог дома на Прозивци. Као припадник противваздушне одбране Сич је добровољно отишао да брани своју земљу за коју је и погинуо 16. априла и то на самом попришту борбе, караули Кошаре на граници Југославије и Албаније.

Јосип је иза себе оставио супругу Маргиту и двоје деце – тада тек пунолетног Златка и неколико година старију Љиљу.

- Није могао да гледа како бесомучно туку по нашој земљи и добровољно је отишао и пријавио се. Није ми ништа рекао, само је дошао код мене на посао и показао ми позив да се јави 30. марта а горе је великим ћирилиним словима писало „добровољно“. То ми је показао, рекао да мора да иде и да му припремим ствари јер ујутру у пет иде возом за Бубањ поток – прича супруга Маргита, која се и после две деценије живо сећа сваког тренутка кобног пролећа 1999. године. – Заједно смо пешке дошли до Јадрана, ту смо се растали, он отишао на воз а ја на посао. Поздравии смо се, али се није окренуо. То ме је толико потресло, као да сам знала да се неће вратити.

На самом одласку, како се сећа син Златко, био је јако срећан јер иде у војску.

- Пробудио ме је, дао ми златан ланчић са врата и рекао ми да га чувам. Питао сам га зашто иде а он ми је само рекао да иде да би мени било боље. Тада нисам разумео тежину његових речи – додаје Златко. – После неког времена се јавио, рекао ми да чувам маму, да не бринемо. Само нам је рекао да је на самом југу Србије и да не може ништа да нам прича.

Јосип је био део 125. моторизоване бригаде која је дејствовала на караули Кошаре. У јеку борбе, када их је са неба тукла НАТО авијација, а са земље војска УЧК, 16. априла Јосип је погинуо.

- Тек 1. маја су ми јавили да је погинуо, али да не могу да нађу тело. Све до новембра, када смо добили позив да индентификујемо тело надали смо се да је грешка. Живели смо у нади да ће се вратити. Узалуд, погинуо је на сам дан нашег венчања – покушавајући да задржи сузе прича даље Маргита.

До породице су долазиле разне информације о његовој смрти. Све док недавно Златка није посетио очев капетан Милош (Деда) Ралевић.

- Звали су га „Мађар“ и сви су га волели и поштовали. Један млади војник је стално излећао из групе, није послушао Деду, и следећи пут када је излетео је погинуо. Неколико минута после тога пала је граната поред тате и однела га – наставља Златко. – Недавно сам видео снимак са неког албанског сајта како се види како мој отац лежи мртав. То ме је јако потресло.

Породици су све ове године без оца пролазиле тешко, са пуно борбе за живот. Фалио им је и за добро, и за тескобне ситуације.

- Само четири дана пре но што је отишао испред зграде је засадио багрем. Тада је то била тек стасала садница а сада је право дрво које сваког дана гледам са терасе, као да гледам део њега. Некад му се изјадам, некад тражим помоћ, некад му се похвалим – искрено ће Маргита.

Јосип Сич је постхумно одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности 1. реда. Знамење, као и друге његове личне ствари породица данас брижљиво чува у шанку, који је он направио свом сину.

- Он је то направио мени, а сада је то његов кутак. Био је врстан бициклиста Спартака, добровољни давалац крви и све његове медаље и захвалнице су ту – поносно ће Златко. – Боли ме што су он, и други његови саборци неправедно заборављени. Они су дали животе да овој земљи буде боље, а она их је сада заборавила. Дуго смо се борили да његово и имена још три момка која су страдала 1999. године буду уписана на споменик Њиховој верности поред Јадрана. Волео бих када би нека улица у граду носила његово име, јер је својом жртвом то заиста заслужио.

Суботица.цом

"Дан Ветерана - Видовдан"

"Северни Зејтинлик"

Замислите да сваког дана идете 35 километара на посао. Али, не превозом, него пешке. И да немате плату. Плата вам је што сте живи. Замислите да на послу копате камен.

Или, градите фабрику. Или копате водовод. Од хране, добијете пола векне хлеба. Сваки други дан. Понекад супа, ко зна од чега. Грејања нема, дрвене бараке кроз чије несавршене зидове хуче ледени ветар је место становања. Не и одмора, јер нема одмора: или се ноћу спава, или се иде на посао. Сваки дан, око 18 километара у једном правцу, па исто толико назад. Пешке. Док не умрете. Ако вас пре тога неко не убије кундаком јер сте Србин. Или вас покоси тифус или нека друга страшна болест. Или се, просто, отрујете јер са ђубришта узимате остатке бачене хране, често пресне, која није била довољно добра ни да се скува. Или вам промрзлине дођу главе. Немате обућу, боси идете било да је лето, или она зима. Одећа више није одећа, рите су то, дроњци. И не чуди, једино то и носите три године. Притом, нема везе да ли сте мушко или женско. Имате ли 92 или осам година. Нема везе да ли сте војник или цивил. Не, ништа нема везе, само да сте Срби.

Сви знате за Зејтинлик, 7.441 наших предака је тамо оставило кости током Солунског фронта. А знате ли за место на коме лежи 7.670 њих, помрлих и убијених у Великом рату? Ово је прича управо о том, "Северном Зејтинлику" нашег страдања.

Бохемија. Сада Чешка, не тако давно Чехословачка, а у време када ова прича почиње - Аустроугарска. Ту, на северозападу Чешке, у некадашњем Хајнрихсгрину, оформљен је логор за ратне заробљенике. Тако је бар требало да буде, када су први заробљени Руси доведени у јуну 1915. Доведени су и неки заробљени италијански војници. Али, када је тројним нападом Аустроугарске, Немачке и Бугарске у зиму 1915/1916 уследио слом Србије, у новоизграђени логор у Хајнрихсгрину почели су да доводе наше претке. Само... Не једино војнике, већ и цивиле. Жене и децу. Старце. Заправо, од 66.000 заробљеника, ограђених бодљикавом жицом и под суровом стражом Аустроугара, више од 40.000 је било Срба. А од њих, око 12.000 цивила.

Сваког дана у три поподне почињале су сахране. Ово је једна од сцена из мртвачнице у Јиндриховицама

Умирало се сваки дан. Иако је Хајнрихсгрин, по жицама и рефлекторима, био тек претеча концентрационих логора из Другог светског рата, у њему се стварно умирало сваки дан. Понекад од батина стражарских. Понекад од пуцња, из обести, за које нико није никада одговарао. Чешће од глади. Још чешће од мучења тешким радом. Камен се копао недалеко од логора. Али, оних 18 километара даље ишло се у Соколов, да се гради фабрика. Пешке, сваки дан. По 18 километара тамо и амо. А у међувремену рад. Градиле се и пруге. Аустоугари су за то време радили се нашом децом. О, нарочито са децом. Она су била одвојена у посебне павиљоне, у којима су - преваспитавана. Шта то тачно значи можете да замислите и сами, сада када знате колико се водило рачуна о томе да преживе одрасли поробљени Срби.

Парче хлеба на дан, прозирна супа понекад и - рад, увек. До смрти. А било је смрти у Хајнрихсгрину баш много. То место је, када Аустроугарске више није било, преименовано у Јиндриховице, по чешком називу за њега. И сада се тако зове. Није далеко од чувене бање Карлови Вари, тек 25 километара. Није смрт никада ни далеко од живота. Нити мучење немоћних од уживања незаинтересованих.

У Јиндриховицама је најстарији умрли заточени Србин имао 92 године. Неки кажу свештеник, неки да је чак био епископ. Најмлађи који је тамо скончао био је његов праунук, имао је само осам година. Да испричате осмогодишњацима све ово, вероватно вас не би вас разумели. Али, ни осамнаестогодишњаке не уче о Јиндриховицама.

Маузолеј који је изграђен тамо после Великог рата садржи кости 7.570 наших предака. И 189 Руса. У оближњем шумарку, који није постојао у оно време већ је то било гробље, леже посмртни остаци још око стотину Срба. Леже и њихови споменици, заборављени од свих нас. Редом, Душан Недељковић, резервни пешадијски капетан 1. класе, Крушевац, рођен 1876. – умро 27. новембра 1916; Божидар Рајковић из Пожаревца, рођен 1895. - умро 9. априла 1918; Станко Стојковић, свршени питомац војно-техничког завода у Крагујевцу, рођен 1885. – умро 22/23. јуна 1917...

У маузолеју су хиљаде кутија, дугих 79 сантиметара, широких и високих по 30. У ту костурницу смештене су кости 7.570 Срба. Које не морамо да знамо по именима, зна њих Бог, као и сваког мученика. Али, морамо да знамо за наш "Северни Зејтинлик". За осмогодишњаке који су тамо умирали. Или слуге Божије, 92 године старе. Или оне војнике који су бранили идеју о слободи. Или жене, које су баш у Јиндриховицама скончале.

Да, замислите да сваког дана идете 35 километара на посао. Али, не превозом, него пешке. И да немате плату. Плата вам је што сте живи. И, замислите да на послу копате камен. Од хране, добијете пола векне хлеба. Али не сваки дан, већ сваки други. Обуће нема. А од одеће, само рите. Рад и батине. То су следовања, јер сте се усудили на нешто страшно - да не одустанете од слободе.

Замислили?

Е, онда сте почели да враћате дуг прецима. Бог душе да им прости.

Сећање на њих настављамо да чувамо на Гвоздени пук

"Дан Ветерана - Видовдан"