петак, 27. мај 2011.

Злочин над Србима на Космету - фотографије

ЗЛОЧИНИ ИЗ ФОТОАРХИВЕ УМНИК ПОЛИЦИЈЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
UNMIK Database of Photographs of Crimes



Злочини албанских нациста са Косова против Срба током Другог светског рата




Силоване Српкиње од стране арнаута -1941.године

РАСПЕЋЕ ЂОРЂА МАРТИНОВИЋА


РАСПЕЋЕ ЂОРЂА МАРТИНОВИЋА

Геноцид над Србима у Босни - фотографије

Геноцид над Србима у Босни,за извор:пратите линк - http://real-bosnian-genocide.blogspot.com/

The REAL Srebrenica Massacre/ Srebrenica Genocide: 3,870 Serbian Civilians Murdered


Херој са Повлена - Стојадин Мирковић Цоле

Стојадин Мирковић - Цоле - 14.01.1972. - 29.09.1991.




Записано 2006.године.

СРПСКИ електронски и штампани медији су, почеком октобра 1991, после велике експлозије у Беденику код Бјеловара, јавили да је мајор ЈНА Милан Тепић, после одсудне одбране, дигао у ваздух војно складиште муниције и опреме. Ватрена печурка поред команданта прогутала је и једног војника, којем се у почетку није знало име. Од тог трагичног дана прошло је 15 година, а наша шира јавност још готово ништа не зна о војнику Стојадину Мирковићу, деветнаестогодишњаку који је млади живот жртвовао за спас, како је тада мислио, своје отаџбине.Ово је дакле истинита прича о голобрадом младицу из села Горње Лесковице код Ваљева, како је доспео у Беденику,где се гинуло,и ста се све десавало пре ,у току и после експлозије.

МЛАДИЋ Сто­ја­дин Мир­ко­вић оти­шао је на од­слу­же­ње вој­ног ро­ка 28. де­цем­бра 1990. го­ди­не, у Ба­њалу­ку. Уз песму и весеље цело село га је испратило. Сви су му по­же­ле­ли све нај­бо­ље, мно­го сре­ће... А она му је и била потребна, јер су за­по­чи­ња­ли не­мир­ни да­ни це­па­ња Ју­го­сла­ви­је, да­ни ка­да ће се до­но­си­ти пре­суд­не од­лу­ке, па и оне ко­је од­лу­чу­ју о жи­во­ту и смр­ти.
Ра­до­стан што што му се остварила жеља да свој дуг отаџбини одслужи у елитним јединицама ЈНА, Сто­ја­дин је ушао у круг касарне, не раз­ми­шља­ју­ћи много шта ће га на пу­ту сти­ца­ња зна­ња и ве­шти­на сна­ћи. Ње­му је би­ло ва­жно да ча­сно и по­ште­но од­слу­жи вој­ни рок, изучи за во­за­ча оклоп­ног бор­бе­ног во­зи­ла, постане прави тенкиста.
О по­ли­тич­кој си­ту­а­ци­ји у зе­мљи Сто­ја­дин ни­је мно­го раз­ми­шљао, ни­ти је, пак, у то био до­вољ­но упу­ћен, он је сматрао да је ње­го­во да слу­ша ста­ре­ши­не, учи, и да из­вр­ша­ва све вој­нич­ке оба­ве­зе.

У ПИСМУ ко­је је упу­тио родбини, наглашава:
"Це­ли дан су оба­ве­зе. Ни­је ло­ше, али је бо­ље код ку­ће. Ба­њалу­ка је леп град, али још не мо­же­мо да из­ла­зи­мо. До­ђи­те ми на за­кле­тву, 12. ја­ну­а­ра 1991. го­ди­не."
- Оти­шли смо на за­кле­тву у Ба­њалу­ку - при­ча мај­ка Ани­ца. - Он у стро­ју, а ме­не по­ди­ла­зи не­ка је­за, не мо­гу да га се на­гле­дам. Ка­да се та све­ча­ност за­вр­ши­ла, кре­не­мо у град. Нас ше­сто­ро. И хо­ће­мо у пр­ву ка­фа­ну, да не­што по­пи­је­мо. Кад Цо­ле ка­же: „Не, ту не мо­же." Ми хо­ће­мо у сле­де­ћу, а он по­но­во: „Не мо­же ни ту, за­бра­ње­но нам је.“ Оде­мо у тре­ћу - ту мо­же! И та­ман се­до­смо, кад пре­ма на­шем сто­лу иде чо­век у ци­ви­лу и пра­во пре­ма мом Цо­ле­ту. Он уста­је, по­здра­вља га, овај га не­што пи­та... По­сле нам ка­же: „То је ста­ре­ши­на ко­ји је за­ду­жен да нас кон­тро­ли­ше. И у гра­ду мо­ра­мо да се при­др­жа­ва­мо вој­нич­ког ре­да и ди­сци­пли­не.“ - се­ћа се мај­ка Ани­ца.
- По­сле за­кле­тве до­шла сам ку­ћи по­ма­ло за­бри­ну­та. Ни­сам раз­у­ме­ла по­ли­тич­ку си­ту­а­ци­ју, али ме је упла­ши­ло
то што се не сме у сва­ку ка­фа­ну ула­зи­ти. Осе­ћа­ла сам да се не­што ве­ли­ко и те­шко спре­ма сви­ма на­ма...
А Стојадин се редовно јављао, да мајци смањи бригу.
У часовима слободног времена, у мислима, враћао се у своје село, међу другове са којима је завршио основ­ну шко­лу „Ми­лош Мар­ко­вић“ у До­њим Ле­ско­ви­ца­ма. Са њима је као ђак - пешак провео осам го­ди­на, сва­ко­днев­но пу­тујући, та­мо и на­траг, више од пет ки­ло­ме­та­ра.
Дра­ган Поповић, у то време ди­рек­тор основ­не шко­ле, жи­во се се­ћа ко­вр­џа­вог де­ча­чи­ћа ко­ји је се­део у пр­вој клу­пи у сред­њем ре­ду и увек био тих, по­ву­чен и вр­ло па­жљив на ча­су. Истиче да је највише во­лео прак­тич­ну на­ста­ву, јер је та­да мо­гао да по­ка­же сво­ју ве­шти­ну с ру­ка­ма, би­ло да се ра­ди на по­љо­при­вре­ди или око не­ке ме­ха­ни­за­ци­је. То му је, јед­но­став­но, ишло...
Сви су приметили његову природну обдареност за технику. То га је, вероватно, и предодредило да затражи род војске у коме ће руковати машинама. Радостан је због испуњене жеље, па то и исказује у писму мајци, 12. 2. 1991. го­ди­не.
„Здра­во МА­МА!!!
... Сад сам се вра­тио са во­жње, па по­жу­рих да ти се од­мах ја­вим, да се не би на­љу­ти­ла. Ов­де па­да снег, а ми на обу­ци у оном во­зи­лу што сам ти по­ка­зао кад сте би­ли ов­де. Супер је машина, већ сам много научио... Не­мој да се се­ки­раш за ме­не, про­ћи ће и ова го­ди­на. Ако сте у мо­гућ­но­сти, по­ша­љи­те ми не­ки па­кет, не мо­ра да бу­де не­што на­ро­чи­то: ма­ло су­вог ме­са и не­ке ко­ла­че. Мо­жда до­ђем на од­су­ство не­где за Ђур­ђев­дан, а мо­жда и на на­град­но? Пи­ши. Вој­на по­шта 9855/15 78002 Ба­њалу­ка.“

ВОЈНИЧКИ дани Стојадина Мирковића теку успешно, он напрегнуто учи и вежба. Своју мајку Аницу, брата До­бривоја, родбину и родно село Горње Лесковице, стално носи у срцу.
Радостан због успеха у војној обуци поново јавља мајци, да је обрадује:
„Здраво мама,
...Имам само још 15 дана овде, а затим, идем у прекоманду. Припремам испите из вожње и одржавања, по­лажем за возача борбеног возила, а после са овом дозволом могу да возим све грађевинске машине у цивилу. Немојте да се секирате за мене, надам се да ће ми бити још боље у прекоманди...“
Прошло је и тих петнаест дана Стојадиновог војниковања у Бањалуци, положио је с одличним успехом обуку за возача оклопног борбеног возила. Није му се посрећило да, као најбољи, остане у Центру, и обучава но­ве војнике. Припремао се за прекоманду, јер се у Југославији војнополитичка ситуација даље компликовала, а најбољи су морали да иду на најодговорнија и најтежа места. Пре одласка у прекоманду још једном се јавио мајци Аници писмом из Бањалуке, са садржином која ју је изненадила.
- У мају 1991. године добила сам писмо од мог Цолета некако другачије садржине од претходних. Виде­ло се да га нешто мучи, али то не може да каже. На крају, као узгред, напомиње: "Ако избије рат у Хрват­ској, моја јединица ће бити прва на удару..." - истиче мајка Аница.
Одредиште његовог даљег војниковања било је Бјеловар, војна пошта 4848/16. Одатле ће убрзо кренути у војни објекат Беденик, двадесетак километара удаљен од града. Тамо је складиште борбене технике и муни­ције за које су храватски бојовници били посебно заинтересовани, јер би освајање за њих значило велики ратни плен, којим могу да наставе даља борбена дејства у одвајању од Југославије.
СА новог одредишта одмах се јавља мајци и рођацима Мићи и Доци:
"Овде код мене је стање још увек мирно. Време је топло. Немам много шта да вам пишем, али имам јед­ну молбу. Мићо, молим те пошаљи ми једну свеску А4 формат са тврдим корицама, јер овде не могу да ку­пим, пошто не излазим у град, а у кантини нема. Пошаљи ми неке маказице за папир и лепак за хартију..."
Свеска је упућена, а да ли је стигла до њега то нико не зна.
Долазили су тешки дани за све старешине и војнике у Бјеловару и Беденику. Време одлуке се ближило.
И у тим најтежим тренуцима, Стојадин не заборавља своје, сећа се сваког детаља проведеног на обронцима Повлена, у селу Лесковице, двадесетак километара удаљеног од Ваљева.
Кућа породице Мирковић је најудаљенија - испод самог врха Маглеша. У том кршевитом и за живот доста те­шком пределу, рођен је Стојадин Ж. Мирковић Цоле, како су га из милоштва звали.
- Приредио нам је велику радост, родио се баш на српску нову годину - 14. јануара 1972. године - сећа се мајка Аница.
Децом, највећом радошћу, пунила се кућа Живојина и Анице Мирковић. Ту су били и стари родитељи Живојинови - отац Радивоје и мајка Радмила. Честита и вредна породица била је у успону - жељна рада и сваковрсног на­претка. Све до једног кобног дана.
КАО и многих претходних дана и тог јутра испратила је Аница свог домаћина Живојина на посао, на њиву, не слутећи да ће њену срећу заменити туга. Касније, током дана, стигла је трагична вест: „Живојин је погинуо, преврнуо се трактор на којем је био, пригњечио га, и остао је на месту мртав“.
- И тако, у 29. години, постала сам удовица са ситном децом: Добривоје девет, а Стојадин шест година, све­кар и свекрва већ стари, имање удаљено од куће, пуна авлија стоке, механизације немамо, све радимо за­прегом - са сетом прича Аница.
Деца су била послушна и вредна. Млађи Цоле, личио је на мајку, а по причању ујака Радисава Трипковића, на­слеђује и породичну лозу - јуначку и ратничку: прадеда мајке Анице, Остоја, војничина с Колубаре, гине у ра­ту 1914; њен деда Милинко и отац Владимир били су учесници Другог светског рата, у којее потоњи бива ра­њен, као борац Шесте личке дивизије, код Бијељине, а касније, у педесетој години, умире од последица тога ра­њавања.
Све је то знао мали Цоле.
- Био је веома срећан када је са регрутације стигао кући и свима објавио да иде у тенкисте - поносно прича ујак Радисав. - Мислим да се угледао и на оца Живојина, који је служио у Титовој Гарди, и на деду по оцу Ради­воја, који је био краљев гардист.

ДУГИ дани немирног лета 1991. године, тешко одмичу. Неизвесност и зебња увлаче се у свачију душу. У Хрватској се великом брзином шири општа нетрпељивост и антисрпска хистерија, која прети да захвати и Босну и Херцеговину...
Стручњаци процењују да у тој, још увек, југословенској републици има под оружјем око 100.000 бојовника.
Реке избеглица иду према Србији! Српске области у Републици Хрватској још увек опстају...
Стрепе мајка Аница, брат Добривоје и ујак Радисав и моле се Богу да њиховом Цолету буде све најбоље.
Да мајка не брине, јавио се писмом. Оно ће, тако је судбина хтела, бити и последње:
"... Мама ја сам у касарни у Бјеловару. Немој се секирати, јер сам на сигурном месту. Код нас нема проблема, а и смириће се ово...", тешио је мајку и родбину Стојадин, иако је знао да се ствари сваким даном погоршавају.
"... Ако имаш могућности, пошаљи ми неки пакет. Припреми оне колаче на пресу и додај још нешто, јер знам да немаш пара, да једва састављаш крај с крајем. Немој да помислиш да сам бекрија, али ако имаш пошаљи ми и литар ракије да почастим другове..."
Спаковала је све што је желео. И родбина, када је чула да се њихов Цоле јавио после прекоманде, желела је да у пакет стави своје поздравље, макар румену јабуку, за здравље. У пакет је стављено и опширно писмо које је започела мајка Аница с најбољим жељама, а завршили брат Добривоје, ујак Радисав и остали рођаци: Миливоје, Весна, Драган...
Пакет је отишао у Бјеловар, а да ли је и стигао до одредишта?

ТИХ дана се у Хрватској пакао продубљује. Бјеловарски гарнизон, чији је командант пуковник Рајко Ковачевић, храбри Грмечлија из Великог Радића код Босанске Крупе, шеснаестог јула 1991. године, посетио је генерал Владимир Трифуновић. Мајор Милан Тепић, помоћник команданта за борбену технику, записао је у свој ратни дневник.
"Ситуација никаква. Сви смо тужни, безнадно тужни после словеначког ножа у леђа. Многе старешине су потиштене. Не знају шта им је са породицама. Остало се без новца. Пушачи немају цигарете и храна никаква. Неизвесност на све стране. Од генерала сви здушно тражимо да идемо из града према полигону у Гакову, јер тамо према Грубишном пољу и Дарувару су српски крајеви. Питамо шта је са обећаном попуном, јер нова хрватска власт отворено наоружава становништво, мађарска граница је потпуно отворена, а на свим путним правцима постављају се многобројне барикаде.
Генерал Трифуновић нас хлади констатацијом да претерујемо. "Ништа неће тако бити, као што ви мислите", каже. "Биће горе", каже мајор Стефан. Генерал нам још досољава рану да је наређење одозго да се сваки објекат мора чувати и бранити од евентуалних провокација. Један капетан пита генерала шта ће бити са породицама старешина. Генерал Трифуновић му није ништа одговорио. Ми од маја не излазимо из касарне, пуцају на стражаре и заустављају наша возила, а он нема ни реч да каже."

У СРБИЈИ и другим крајевима се са забринутошћу прати војно-политичка ситуација у Хрватској! У народ се увукла некаква црна слутња. Неспокој и у породици Мирковић. Цоле се не јавља, а нико не уме, или неће, да каже шта се заправо збива у Хрватској, посебно у Бјеловару, где он служи војни рок.
- Видиш, Милане, ситуација је све гора и гора. Корпус нам је отишао к врагу. Морал после Словеније никакав. Него да видимо шта ћемо да радимо. Какве ти имаш приједлоге? - пита на јутарњем реферисању пуковник Ковачевић мајора Милана Тепића, свог помоћника.
"Друже пуковниче, змије ће да раде свој посао, а ми ћемо радити свој. Имам обавештење да цивили под оружјем свакодневно и упадљиво се мувају око нашег складишта у Беденику. То је, ипак, двадесетак километара од Бјеловара. Ја бих вам предложио да Беденик буде моја брига."
То су били дани одлуке и дани акције. Ништа се није смело препуштати за сутра. Сви су то у Бјеловару знали, па и војник Стојан Мирковић. Мирно је прихватио наређење да са групом војника обезбеђује војно складиште.

ИЗ дубоких мисли Стојадина прену звук возила које се приближавало капији складишта. Када је видео да из возила из­лази мајор Милан Тепић осетио је олакшање. Војнички поздрав, а затим рапорт старешини:
„ ...Друже мајоре, они и по ноћи долазе аутима, овде, до улаза капије. Пуштају гласно музику, изађу на ми­нут-два, нешто се дошаптавају, показују нешто према нашој спаваони и онда иду. И тако по неколико пута на ноћ. То траје данима ...“
Однекуд су се око Тепића и Мирковића сјатили и остали војници.
„Они нам не мисле добро, иако ми никоме не мислимо зло", саопштавао је својим војницима мајор Милан Тепић. "То сте и сами могли да запазите кад изађете у село. Зато морамо бити сви ко један. Прекидамо потпуно с по­јединачним изласцима, него само у групи и са оружјем. На провокације нећемо насједати. Од нас неће доби­ти ни мрву повода, мада га они неће ни чекати. Технике и оружја имамо и превише у нашем складишту. Морамо са свим овим знати руковати.“
Мајор Тепић је са сваким војником понаособ разговарао. Хтео је да се увери колико је ко способан и где ће моћи највише да допринесе успешној одбрани. Војника Стојадина Мирковића, кршног планинца, Ваљевца, од­мах је запазио, као вредног, одлучног и поштеног младића, иако и Мирковић није крио забринутост за околности које ће се дешавати.

У СКЛАДИШТУ Беденик крај Бјеловара, тог септембра 1991. сваки дан је тежи од претходног: острашћени нападачи наваљују све већом снагом - хоће да заузму складиште и дочепају се сјајног плена - врхунске технике и модерног наоружања, уз много муниције. Свакодневно се пушкара, обострано.
Милан Тепић, командант складишта, у свој ратни дневник записао је:
„Двадесет шести септембар 1991. Последњих дана нико од нас није честито ни тренуо. На сан нико не мисли. Имамо одличан положај, а да нас је више, усташе нам не би могле ни пера одбити. Не могу успоставити ника­кву везу с Бањалучким корпусом. Они су нам једина шанса да се извучемо из овог осињака...
Стојадин ми каже да је погодио црнца који је већ три дана на тавану једне штале преко пута главног улаза у складиште ...
Данас сам завршио минирање складишта - десетак каписли са детонаторима. Једини проблем је што ми је нестао детонациони уређај. Али, ту је акумулатор из мог аута ...
...Користећи облачну ноћ војник Стојадин Мирковић је хитроного, за тили час, извадио акумулатор из мога аута и донио га у складиште...
...Старији водник Ранко Стевановић, диван Нишлија (кога су касније Хрвати стрељали), реферише ми да смо усташа­ма нанијели значајне губитке. Ми имамо само једног рањеног... "

ХРВАТСКИ бојовници и даље нападају. Позивају на предају, нуде мајору Тепићу пасош и пут у иностранство, уколико преда складиште.
Уместо одговора нестрпљивим нападачима, мајор Тепић се обраћа својим војницима:
- Не знам колико ћемо моћи овако још издржати, они ће жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избегавају да ударају по складишту, јер ово што ми имамо овђе, за њих је више него драгоцјено. Искључиво је моја брига да они то не добију у руке, јер можете само замислити каква би то била трагедија за наш народ. Ово је моја давна одлука и молим да се не коментарише. Кад дође тренутак, кад се више не буде могло издржати и кад дође до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта.
Дакле, не замјерите ми ако сам негђе према неком од вас погријешио, али ја хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик, и да ви останете живи! Нека неко од вас сачува овај мој рат­ни дневник!

ОСВАНУЛА је недеља, 29. септембар 1991. године. У главном складишту мајор Милан Тепић је сам. Војник Стојадин Мирковић је у транспортеру. Остали су се, под окриљем ноћи, распоредили и добро утврдили нешто даље. Тако је тражио мајор.
Око складишта мрке прилике погурено притрчавају огради. Очигледно: спрема се одлучујући напад на склади­ште! Зна то Милан Тепић, који чека само погодан тренутак за остварење своје велике одлуке.
У транспортеру Стојадин напрегнуто прати све што се дешава изван ограде. Гледа војнике како се гомила­ју. А онда му нагло удари крв у главу, груну нека нова надљудска снага, па готово гласно изговори: „Морамо се бранити, слобода нема цену!“
У том тренутку зачу грмљавину тенка у покрету. На њему шаховница. Испред капије нападачи ликују: "Пре­дајте се, гарантујемо вам живот, без обзира што сте агресори! Ево, видите, имамо и ваше тенкове!"

СВАКОГ тренутка ратни пакао треба да започне. Мајор Тепић даје знак својим војницима да распале пуном снагом. Мирковић дочекује наређење као једини спас: из транспортера започиње да коси нападаче. Тран­спортером непрекидно шета да би учинак био што бољи. Развија се права рововска борба.
Милан Тепић спази свог бившег колегу Вуглеца, којег са још двојицом Мирковић покоси рафалом из транспорте­ра.
Ођедном, изненада, навала утихну. Чак се и тенк повукао. Изгледа да га је Мирковић погодио у жироскоп.
Сви у складишту знају да је ово затишје пред буру, главно тек долази. Бојовници ће ударити с леђа.
Мајор Тепић жели да спасе војнике. Даје знак Стојадину Мирковићу да изађе из транспортера и да иде напред међу остале другове. Нека баце оружје и нека се предају.
Мирковић је само одмахнуо главом: не долази у обзир, као да каже. То је једино наређење које неће изврши­ти, рекао је још јуче. Мајор је мислио да се он шали, па Стојадин је тек почео да живи. Тек му је деветнаеста.
Војник Стојадин своју одлуку није желео да мења, он је ову борбу схватио као одлучујућу борбу за Југосла­вију, за опстанак својих најближих: мајке, брата, ујака и свих младића из свог краја; за тако велике улоге није жалио да положи и свој живот.
Рески рафали бојовника поново га вратише у стварност. Започео је одлучујући напад. Нападачи свој крвави пир започињу с леђа Тепићевим борцима.

ОДНЕКУД „зоља“ долете и погоди транспортер. Оте се јаук рањеног Мирковића, али ватра из транспортера не престаде. Иако тешко рањен, Стојадин је наставио своју херојску борбу. Зачу се фијук и нова „зоља“ поно­во удари у транспортер. Стојадин Мирковић се више није чуо.
- Стојадине, посебно ће ми платити за тебе - оте се из душе мајора Тепића.
Јуришници су наваљивали као бесни пси, мајор Тепић је то и чекао. Желео је да им што скупље преда складиште. Када је видео једног који је покушао да повуче обарач и усмрти га, спустио је жицу на „минус“ акумулато­ра. Ођекнула је страховита експлозија! Сто седамдесет тона експлозива, а са њим и сва техника, полетели су у ваздух. Синула је светлост у по бела дана.
У Бјеловару су мислили да се догодио земљотрес. Огромна бела печурка видела се до Гарешнице и мађарске границе. Велики кратер и уништена и поваљена шума у Беденику деловали су сабласно.
Било је тридесет минута пре поднева. Гарнизон у Бјеловару пао је у први сумрак.
Стојадин Мирковић и мајор Милан Тепић, узлетели су у легенду.

О ЕКСПЛОЗИЈИ складишта Беденик код Бјеловара званичних информација из Савезног секретаријата за народну одбрану у Београду није било.
Ко је тамо погинуо и како се драма одвијала? Непроверене информације говориле су да је са мајором Мила­ном Тепићем, који је складиште дигао у ваздух, да не би пало у руке нападачима, погинуло и неколико десети­на војника. Каснији извештаји са места догађаја, међутим, говорили су да је на месту трагедије изгубио живот само мајор Тепић, један подофицир и један војник.
У фамилију Стојадина Мирковића увукли су се туга и бол. Почели су да куцају на свака врата где би могла да се добије било каква информација, кад праве није било. Нудили су им само спискове мртвих и повређених. На тим спи­сковима није било њиховог Цолета.
„Жив“ је - заискрила је нада у сузним очима мајке Анице. Посебно онда када су ујак Радосав и Милан Андрић, радник „Стреле“ из Ваљева, сазнали да су остаци разбијене јединице ЈНА из Бјеловара сада негде на ратишту за­падне Славоније, у зони коју држи Бањалучки корпус. Да ли се тамо бори и Стојадин Мирковић, војник из Горњих Лесковица код Ваљева? Одговор из Бањалуке тражила је породица посредством војске.
Стигао је одговор да је војник Стојадин Мирковић жив и здрав и да је негде на положајима код Новске. Инфор­мација је, кажу, добијена на основу изјаве непосредног старешине и двојице војника. Да би свака сумња би­ла отклоњена телефоном је потпуковник Поповић потврдио текст са телефакса, нагласивши да ће инсистирати да Стојадина казне зато што се није јавио кући.
Све те вести подгрејале су наду мајке Анице да јој је син жив.
У школи „Милош Марковић“ у Лесковицама, такође, су упорни да сазнају истину о свом ученику. Директор школе Драган Поповић шаље у касарну у Бањалуку повратни телеграм с кратком поруком:
„Стојадине, зашто се не јавиш мајци?"
Одговор, нажалост, није стигао ни после месец дана. Опет је ваљевски Секретаријат за народну одбрану за­тражио објашњење од Бањалучког корпуса ЈНА.
„На ваш захтев проверили смо у ВП 6372 - Бањалука и добили обавештење да је војник Мирковић Ж. Стојадин до­бро. Сви војници из ове војне поште добили су по две дописнице и наређење да се јаве својим кућама. Породи­ца треба да очекује да ће ускоро добити поруку од војника.“ У потпису, Служба за информисање Бањалучког корпуса.
Из дана у дан породица је чекала званични извештај. Али вести о судбини војника Стојадина нису долазиле. Истину је покушала да потражи сама. Опремила је мајка свог брата Радисава Трипковића и зета Леку на пут у Ба­њалуку. После неколико дана вратили су се потпуно сломљени признањем потпуковника Поповића из Бањалуке да су, у случају војника Стојадина Мирковића, располагали непровереним информацијама.

ПОРОДИЦА се обраћа и најодговорнијим старешинама. Захтев су упутили лично и генерал-пуковнику Животи Аврамовићу, команданту Пете армијске области.
Одговор генерала Аврамовића, стигао је 18. јануара 1992:
„Поштовани родитељи,
...На основу истраге коју је спровела комисија ССНО за идентификацију погинулих и повређених припадника ЈНА, а посебно сведочење војника и старешина пред овом комисијом, нисам у могућности да Вам још увек пружим поуздан и непобитно истинит одговор.
Нажалост, прикупљена сведочења војника и старешина су таква да они верују да је Ваш син, војник Стојадин, погинуо у експлозији складишта Беденик, или у борбама вођеним око Беденика.
Међутим, због разлика у исказима међу учесницима ових догађаја, и недостатка неких других поузданијих до­каза и информација, посебно од институција Републике Хрватске од којих су и у овом случају тражени извештаји, не може се коначно закључити да ли је Ваш син заиста погинуо или није..."

ЦРВЕНИ крст у Загребу и Бјеловару саопштава да Стојадина нема на њиховим списковима.
Мајка Аница и брат Радисав одлучују да сами наставе трагање за својим Цолетом. Укључују се у караван аутобуса који са мајкама из Србије креће у Хрватску. Кад су стигли у Бјеловар, из групе заробљених војника довели су једног младића из Челинца код Бањалуке, који је посведочио да је Стојадин Мирковић погинуо у екс­плозији складишта у Беденику.
„Па вратите ми дете, иако је погинуо“, зајецала је мајка!
Уместо одговора, показали су само његово одело.
Сурову истину потврдили су и дуги очевици - учесници крвавог пакла у складишту Беденик код Бјеловара. Њихова сведочења објавио је Јован Стојић, новинар из Ваљева:
- Ја сам у Беденику био командир вода. Доста наших војника је, сазнавши шта се све припрема, побегло. Остало нас је десетак војника и старешина са мајором Тепићем на челу. Били смо принуђени да на брзину обу­чавамо поједине војнике. То сам учинио и са Стојадином Мирковићем, који је био возач транспортера, али је оспособљен и за нишанџију. Када је тог кобног 29. септембра неколико стотина бојовника и мештана поку­шало да се дочепа огромног ратног плена, настао је пакао. Ми смо се борили све до по подне када су нас заробили. Међутим, Мирковић, који је показао изузетну храброст, пожртвованост и одважност, није хтео да по­клекне, нити да побегне са положаја. Борио се до последњег даха да сачува складиште, све док мајор Те­пић није складиште дигао у ваздух.“
- Транспортер из којег је дејствовао Мирковић погодила је „зоља“. Његово тело су негде склонили, али нису ре­кли где. Сви наши војници су остали живи. Једино су после дизања складишта у ваздух стрељали старијег водника Ранка Стевановића из Ниша, који је био командир страже. Десетак војника и ја, иако заробљени, некако смо преживели... - потврдио је потпоручник Стојан Поповић, тада на служби у Рашкој.
Владимир Стојковић, водник из Крагујевца: - Мирковић је дејствовао из оклопног борбеног возила, а ја сам ле­жао двадесетак метара од њега. Видео сам када је „зоља“ погодила возило и чуо како Мирковић, вероватно смртно рањен, запомаже, али нисмо могли да му помогнемо, јер су нас гађали и са земље и из ваздуха. Убрзо је ођекнула експлозија од 170 тона противтенковских мина ... Ми смо остали живи захваљујући томе што смо лежали. Касније када смо заробљени и размењени, после 42 дана, у селу Хрговљани, потврдили су да је уз Тепића храбро погинуо и један наш војник...
Сличнан опис тргичног догађаја у Беденику код Бјеловара дао је и Александар Савић, резервни војни стареши­на из Ваљева, командир тенка.
Званично обавештење о војнику Стојадину Мирковићу породици је стигло тек 12. маја 1992. године. Телеграм је стигао од Војне поште 9845 у Ваљеву.
У телеграму који је потписао потпуковник Драгослав Станић, пише да је "према до сада прикупљеним подаци­ма од бројних сведока из војне поште 4848 у Бјеловару и из података са списка погинулих у Бјеловару, а који је достављен од хрватских власти 20. фебруара 1992. године, утврђено да је у Бјеловару храбро погинуо 2. октобра 1991. године Стојадин Мирковић и да је сахрањен у Загребу на гробљу Мирошевац". Уз изјаву сау­чешћа, потпуковник Станић поручује да се предузимају све мере да се тело покојног Стојадина пренесе у родно село.
Туга и бол су завладали овим крајем. Мајка Аница, Цолетов брат Добривоје, ујак Радисав и тетка Станица завијени у црно.

КАКО одобровољити хрватске власти да испоруче посмртне остатке, била је нова енигма коју су морали да ре­шавају породица, војне и цивилне власти.
Иницијатива власти у Ваљеву и Београду да се посмртни остаци што пре испоруче и достојно сахрани јунак који је осветлао образ читавог краја, у Загребу није наилазила на разумевање.
Процедура око испоруке посмртних остатака Стојадина Мирковића трајала је готово четири године. За породи­цу је то била вечност, тамница без излаза, али није се поклекнуло - непрекидно су упућивали захтеве надлежни­ма, све док средином јула 1995. године породици није јављено да је и ова мучна и тешка ситуација решена.
Посмртни остаци Стојадина Мирковића, возача оклопног транспортера и нишанџије, допремљени су у мртвачни­цу Војномедицинске академије у Београду. Мајка Аница сломљена болом, није имала снаге да крене погину­лом сину у сусрет. Пошао је ујак Радисав, који је, као и свих претходних година туге, био уз своју сестру.
Тако је прву пошту, у ставу мирно, свом сестрићу одао је ујак Радисав.

УТОРАК 18. јул 1995. године био је тужан и истовремено достојанствен дан у Горњим Лесковицама под По­вленом. На малом сеоском гробљу на стотине људи, дошли су сва свих страна - из Београда, Ваљева да се достојно опросте од деветнаестогодишњег храброг младића.
У погребној поворци били су његови другови из основне школе, војници ваљевског гарнизона, старешине Вој­ске Југославије, представници Скупштине општине Ваљево и Колубарског округа, Српске православне цр­кве ...
Опело ратнику служили су свештеници из Лелића и Ваљева на челу са Љубисавом Аџићем, старешином цркве у Ва­љеву.
- Нека пример нашег Стојадина буде узор другим, нарочито младим људима који стижу, како се треба борити за слободу, за веру, за отаџбину. Ево и ми, свештеници, молимо се заједно са свима за покој твоје велике, на­паћене и многострадале душе. Ако си какав грех имао, као млад човек, ти си тај грех крвљу својом искупио и својим страдањем запечатио. Нема веће цене од оне коју си ти платио - нагласио је Аџић.

ОД храброг војника Мирковића, бираним речима, опростио се потпуковник Љубинко Катић у име команде Дринске дивизије и ваљевског гарнизона.
- Остао си са својим старешином, мајором Миланом Тепићем, којем си био, како је он говорио, десна рука. Један поред другог, два истинска јунака, два нова Обилића - из два српска краја позната по слободарству и родољубљу: један из Комленца под Козаром, други из Горњих Лесковица под Повленом, из крајева познатих по јунаштву и људском достојанству... Колико си се јуначки држао и колико си невоља и проблема задао својим непријатељима сведочи (жалосна) чињеница да су твоји посмртни остаци испоручени породици и твом родном кра­ју, после готово четири године од твоје јуначке погибије, јер те се непријатељ и мртвог плашио.
Говорио је и председник Одбора за сахрану Верољуб Лазаревић, потпредседник ваљевске општине, потом Небојша Андрић испред бораца рата 1991-1992, Љиљана Булатовић у име Удружења новинара Србије и Марко Ручнов, писац књиге о мајору Милану Тепићу, који је изговорио песму испевану у спомен великом војниковом делу.
Над гробљем у Горњим Лесковицама, потом је завладао тајац. Зачула се одсечна војничка команда, шкљо­цање затварача на пушкама, а затим, грмљавина пуцња. Три пута Стојадину Мирковићу, возачу оклопног транспортера и нишанџији, који је славно пао за одбрану отаџбине - у ЧАСТ.

ЗА испољено јунаштво и одлучност у одбрани отаџбине мајор Тепић, убрзо је одликован највишим одличјем - орденом народног хероја.
Војник Стојадин Мирковић, деветнаестогодишњак, посмртно је, тек 31. 12. 1999. године, одликован орде­ном за заслуге у области одбране и безбедности првог степена. Зар је осам година требало надлежнима да донесу одлуку о одликовању? Зашто није одликован орденом народног хероја, иако су то здушно предлага­ли: општина Ваљево, ваљевско Удружење бораца од 1990. године, грађани, Удружење ратних добровољаца 1912-1918. и други.
У образложењу из тадашњег војног кабинета председника Републике се, између осталог, наводи: „Ваш пред­лог да се именовани постхумно одликује орденом народног хероја свестрано је размотрен при чему је оце­њено да је наведено одликовање адекватно делу које је учинио.“
Том одлуком је стављена тачка на све иницијативе да се дело војника Стојадина Мирковића вреднује орденом народног хероја.
Стојадинова мајка Аница примила је за свог сина значајно признање из ваљевске општине, највише које општи­на може да додели: Септембарску награду Ваљева. И то је све.
Међутим, у Ваљеву, селу Горње Лесковице, међу борцима последњег рата, сви су здушни у констатацији: Мир­ковићево херојско дело није адекватно верификовано, изостала су и друга заслужена признања.

У ГОРЊИМ Лесковицама, живот се наставља. Мајка Аница већ годинама не скида црнину, лице јој од бола усахло, прерано се појавиле боре, коса почела да седи, леђа се повијају... Навикла од малена на свеколике муке, отресита горштакиња зна да мора да живи: за старијег сина Добривоја и за своје унучиће Милоша и Мили­цу... Он је запослен у Ваљеву, али редовно посећује и помаже колико може.
И данас, после деценију и по, Аница се живо сећа сваког детаља:
- У каравану је било осамнаест мајки које су тражиле децу. Ја питам за мог Цола, а они изводе по неколико њих да их препознајем и одмах враћају натраг. Ја ћутим и стрепим. На крају изведоше једног младића из Ба­њалуке, он ми у пролазу дошану: „Стојадин је погинуо“. Кад сам то чула завапим: Па, дајте ми га и ако је погинуо! Они ћуте, ништа не одговарају. Опет мислим, то је можда провокација, мој Цоле је жив, али заро­бљен, па неће да ми кажу...

ЈЕДНОГ дана стиже телеграм. Неки старешина Станић ми каже: „Твој син је могао да побегне, али није хтео“. Много су ме погодиле те речи. Ја му одговорим - на заклетви су рекли: ако треба и живот дај за одбрану зе­мље. И дао је!
- У каравану који је трагао за војницима на ратишту у Хрватској... Био је и Радисав. Било је тешко путовати, уведу нас на неке путеве, па оспу ватру преко аутобуса, да би нас, ваљда, застрашили, како би одустали - сећа се Радисав. - У општини Ваљево, на седници Скупштине, поставио сам одборничко питање и тражио одго­вор. Више пута смо покретали иницијативе преко разних институција иницијативу за размену.... Дани су се смењи­вали, замршена ситуација се није расплитала. Све док једног дана није стигао телеграм са ВМА, у којее их док­тор Зоран Станковић обавештава да је тело Стојадина Мирковића допремљено у ту установу, да је извршена обдукција, па је потребно да неко од родбине дође, идентификује погинулог и преузме посмртне остатке

МАЈКА Стојадинова Аница Мирковић из многих крајева примила је изјаве саосећања са њеним болом и прегршт лепих речи у славу сина Стојадина. У писмима се мајци поручује да остане јака и издржи све недаће, а да ће име и дело њеног сина Стојадина Мирковића, бити упамћено, а поколењима која долазе служити за пример како се брани отаџбина.

Од јуначке погибије Стојадина Мирковића прошло је 15 година, а његов лик и подвиг свежи су у сећањима многих који су познавали тог горштака са падина Маглеша.

Верољуб Лазаревић, у време погибије војника Мирковића потпредседник ваљевске општине, каже: - Све што се догодило са Мирковићем још на неки начин траје, заокупља пажњу обичних људи, али и историчара. И данас размишља о том узвишеном чину једног тек дораског младића, рођеног у планини, и тражим одговор на питање: шта га је подстакло на јуначно дело, да се на тај начин одужи својој отаџбини?

Слободан Ђорђевић, секретар Удружења бораца од 1990. године у ваљевском крају: - Сваке године на дан погибије војника Мирковића, на пригодан начин, сећамо се његовог лика и дела. Аницу редовно посећујемо и помажемо колико можемо. Општинским властима смо упутили захтев да улица у граду добије Стојадиново име, да помогну у финансирању спомен-чесме, посвећене борцима из нашег краја погинулим у последњем рату, за коју је урађен пројект, припремамо материјал за књигу о изгинулим ратницима и борбеном путу наше јединице...

Љубисав Аџић, тада парох лелићки и лесковачки, а данас ваљевски и архијерејски намесник:

- Такав подвиг који је он начинио јавља се из дубине душе, из наталожене инспирације и жеље, којима човек узраста до висине небеске и тиме одлази у вечност.

Бранка Бабић, наставница руског језика и библиотекар у школи коју је похађао Стојадин, истакла је: - Школа у Лесковцима чува успомену на лик и подвиг Стојадина Мирковића. Прикупљамо документа о његовом учењу у нашој школи, грађу ћемо обрадити и изложити у библиотеци на посебном месту, тако да то буде кутак сећања на храброг ученика наше школе.

Некадашњи Стојадинови школски другови, написали су, између осталог:

"Хтела бих да лик Стојадина Мирковића не буде никако пример неправедног српског памћења. Нас, његове школске другове он засењује својим примером и доживљавамо га с поносом, као нашег земљака и рођака који је као узоран пример постао историјска личност", записала је Борка Савић.

Стојан Антонијевић: "Отишли смо заједно у војску. Сећам се добро тога дана. Путовали смо заједно до Винковаца. Ту смо се поздравили и растали. Тада сам га последњи пут видео. Када сам касније, чуо шта се са њим збило, нисам се изненадио јер је то дело примерено његовој јакој личности..."

Слађан Кулинчевић: "Заједно смо пошли у први разред и учили до осмог. Истога дана смо отишли у ЈНА. У исту касарну у Бањалуку били на обуци. Растали смо се када смо завршили обуку. Био је добар друг и велики борац."

Дело и лик војника Стојадина Мирковића, возача оклопног транспортера и нишанџије биће и остаће инспирација савременика, али и будућих нараштаја који ће се учити и сазревати над родољубљем које је тај деветнаестогодишњак испољио у одлучујућим тренуцима одбране земље. То ће бити најбоље признање за његову младост даривану отаџбини.

среда, 25. мај 2011.

Херој Доброчинитељ - Никола Спасић

Херој Доброчинитељ - Никола Спасић
Болнице на поклон народу

"Народу је оставио задужбину чија је имовина у то време имала вредност готово као Нобелова фондација"



Никола Спасић је рођен 2.новембра 1838. године у Београду, као најстарије дете познатог али сиромашног београдског трговца Спасе Стојановића, чији је отац Стојан око 1807. године дошао са целом породицом из јужне Србије.

Школовање је отпочео у тек основаном Лицеју, али су га политички потреси 1848. године омели да ту настави образовање, те се дао на учење мумџијског, односно воскарског заната, а потом и лицитарског. Но, ниједан од тих заната није обећавао зараду, па се млади Никола придружио свом стрицу у кожарској радњи, где је изучио опанчарски занат.

Године 1864. с почетним капиталом од двеста дуката Никола жели да се осамостали. Та уштеђевина није била довољна те му у помоћ притиче позајмицом од петсто дуката брат његове прве жене Лепосаве, трговац Ђока Јовановић. Била је то једина позајмица у животу Николе Спасића и Јовановићу је остао доживотно захвалан помажући му много година, све до смрти.

У београдској Васиној улици отворио је кожарску радњу под називом „Никола С. Спасић” у којој је продавао опанке, одређујући им цену тако да је на њима остваривао малу зараду - тек један грош по пару. Ово је утицало на промет, па је врло брзо почео да продаје и више стотина пари опанака дневно.
Затим је почео да тргује платном, које се тада ткало у сеоским домаћинствима на примитиван начин. Никола Спасић лично је, на колима са запрегом, путовао по селима и откупљивао бале платна, чак и у Банат и Бачку. Остало је забележено да је "за своје кочијаше обезбеђивао добру храну и при сваком оброку вино, док је сам пио воду и на колима јео лепињу да не би ручавао по механама са осталим трговцима и у њима остављао велики део тешко стечене зараде." Платно је, као и опанке, продавао увек са по једним грошем зараде, по рифу (око 80 цм дужине).
Спасић је своју робу дуго продавао само за готовину, сматрајући да на вересију треба давати или свакоме или никоме. Касније је, помажући појединцима, давао робу и на вересију али увек у мањим количинама. Никада се ни са ким није судио. За губитак при позајмици није кривио оне којима позајмљује већ себе што је то чинио.

Био је потпуно предан раду и кући, иако ни у једном од три брака није имао деце. У кафане није залазио, а ретко кад и у шетње са пословним пријатељима. У кући се живело увек скромно и без оног спољњег луксуза који је све више улазио у куће имућних српских трговаца. Међутим, у чаршији је уживао углед не само богатог трговца већ и честитог и мудрог човека чије се мишљење о многим стварима тражило а савети прихватали.

Најдуже је у браку провео с другом женом Станком-Цајом Спасић. Уз њену помоћ стекао је огромно богатство и саградио породичну кућу у Кнез-Михаиловој 33. Пројекат за кућу урадио је познати београдски архитекта Коста Јовановић. Никола Спасић је за живота био председник Берзе, председник Прометне банке и члан управног одбора Народне банке. За живота је одликован Таковским крстом ИВ степена и орденом Светог Саве III степена.

У рату 1876. године учествује као редов-коњаник. У другом српско-турском рату није учествовао јер га је држава ослободила као војног лиферанта. Тада је први и једини пут радио са државом. Направио је и излиферовао војсци око 25.000 пари опанака.
Деведесетих година 19. века кад је српска влада запала у кризу, Спасић је откупио део српског иностраног дуга. То је његова прва донација привредном развоју Србије.
Друга донација Николе Спасића било је „Ђачко склониште”, саграђено у дворишту палилулске основне школе. Било је то склониште за сиромашну децу чији су родитељи били у надници од јутра до вечери. Дао је и новчану помоћ која се исплаћивала као награда најбољим ђацима.

Прво црквено звоно из слободне Србије Спасић је послао на југ, у Призрен. Касније их је даровао и другим местима, и то уз знатне суме новца. А као веома побожан човек поклањао је и црквене књиге, крстове и свештеничке одежде.
Зарадивши довољно, уз гесло „не мораш све да потрошиш што данас зарадиш, остави нешто и на страну, нека се нађе злу не требало”, Никола Спасић је крајем 19. века престао да ради у радњи и почео да размишља о трајној заоставштини своје имовине.
Ратне 1912. године Никола Спасић закупио је зграду Управе монопола и ту основао и потпуно опремио помоћну болницу, док се храна за пацијенте припремала у његовој кући. Из Немачке је довео тада познатог лекара, а у болници је радила и Драга Љочић, прва жена лекар у Србији.

Након завршетка рата, Спасић је све што је било у болници поклонио Црвеном крсту. За сав тај труд јавно мњење предложило га је за одликовање, што је он одбио, али је допустио да његова трећа супруга Анастазија-Нака добије Крст милосрђа за помоћ приликом оснивања болнице и рад у њој.
У писму министру просвете и црквених послова изјавио је:
„На овом што још живим и што моје имање опет гледам захвалан сам прво Богу а одмах иза Бога српској војсци. Зато хоћу да захвалим српској војсци на нашем спасењу и слави коју нам је донела на тај начин што дајем своје имање у Београду на углу улица Кнез Михаилове и Вука Караџића број 37 као своју задужбину, као прилог Српском народном инвалидском фонду ’Свети Ђорђе’”.

Врло брзо, указом краља Петра, основана је Спасићева задужбина. Било је то 1915. године, кад је Никола Спасић напустио земљу и отишао на Крф, где је наредне године умро, 28. новембра 1916. По завршетку рата сахрањен је на Топчидерском гробљу, у цркви коју је подигао као своју задужбину. За собом је оставио тестамент написан још 1912. године који је чуван у Народној банци.
Од извршилаца тестамента Спасић је тражио да од дела покретне имовине издвоје 350.000 динара и подигну болницу у Београду и две у Србији, тамо где је најпотребније. Тестаментом је наложена и изградња дома за изнемогле и сироте грађане с натписом „Подигао Никола Спасић”, али и куповина највећег звона за Храм светог Саве, кад буде саграђен. Наложено је, такође, да се све његове покретности, хартије од вредности, готовина и непокретности употребе за опште привредне циљеве, „с тим да се приходи издају само за речене циљеве, главница не сме да се утроши и непокретно имање не сме да се задужи и прода”.
Својој удовици оставио је у својину летњиковац и виноград на Топчидерском брду, доживотно коришћење станова у породичној кући у Кнез Михаиловој број 33, као и пензију у висини највеће чиновничке плате у земљи. Родбини је завештао занемарљиво мале суме новца и то уз назнаку „једанпут за свагда”. Пријатељи и београдски адвокати саветовали су Наку Спасић да код суда тражи своје законско право, да оспори тестамент и преузме управу над Задужбином Николе Спасића. Али ова племенита и хумана жена ни у једном тренутку није посумњала у исправност одлуке свог мужа: „Спасићева жеља закон је за цео свет, па зар може да не буде и за његову удовицу.”

Задужбина Николе Спасића почела је да ради 4. децембра 1922. године, шест година након његове смрти, и у том тренутку располагала је хартијама од вредности и непокретностима коју су чиниле три велике „Спасићеве куће” у најважнијем трговачком центру Београда, у Кнез Михаиловој улици број 19, 33 и 47. У тим зградама издавало се 36 дућана, 46 великих и мањих станова и 2 канцеларије. Ова имовина имала је у то време вредност готово као Нобелова фондација.

До 1934. године вршене су оправке на постојећим зградама, а чист приход од задужбинских имања је тек касније могао да се користи за привредни развој Србије. Према жељи пок. Николе Спасиће изграђене су: Болница у Београду - Градска или Општинска болница, данас КБЦ "Звездара" (1935); болница у Куманову (1935); болница у Крупњу (1936) и Дом за изнемогле и сироте грађане у Књажевцу (1935).

У Другом светском рату Задужбина Николе Спасића остала је готово неоштећена, а захваљујући новцу из тог фонда 1950. године изграђено је керамичко одељење Академије примењених уметности у Београду.

У другој половини двадесетог века задужбина Николе Спасића ипак је поделила судбину осталих задужбина - национализована је...

Суд општине града Београда на седници од 1. децембра 1929. године одлучио да се, "у знак захвалности великом добротвору", дотадашња Трговачка улица у Београду назове Улица Николе Спасића, она је паралелна са Улицом краља Петра И а повезује улице Кнез Михаилову и Цара Лазара.
Ово име улица носи и данас.

СИМБОЛ ВЕРЕ СРБСКЕ ОМЛАДИНЕ


Верујем да су несавесност у животу и неиспуњавање дужности, лична разрачунавања, завидљивост и мржња гробари моје отаџбине.

Верујем са Христом да васкрсење не бива без смрти и да ће народ српски после пута на Голготу Васкрснути.

Верујем да од нас, нових поколења, зависи хоће ли живот по Васкрснућу трајати, или ћемо се сурвати у провалију. Зато морам вредети не на речи него на делу.

Верујем да треба да волим свој српски народ и своју отаџбину у несрећи још више него што сам је волео у добру, да је права љубав у самозабораву, те морам све лично и ситно истиснути из свога видокруга. Не смем мислити на своју корист, јер сам потпуно свестан да мени, појединцу може бити добро само ако је народу мом и отаџбини мојој добро.

Верујем да треба помоћи сваку добру намеру до циља општег уздизања; не смем непризнавати рад других, истичући самохвално себе. Над поштеним радом или успехом сваког народног члана нека се срце моје испуни радошћу, а над његовом патњом нека се испуни болом. Да не мрзим старије и да им не ласкам, да не потцењујем млађе и да их не мазим.

Верујем да само радом, стручношћу и трудом могу сарађивати на темељу сигурније и светлије будућности свих нас.

Верујем да без садржајног нема осећања народности; без потпуног знања српског језика, историје и књижевности, без одржавања вере и обичаја, без своје песме у болу и радости моје србовање било би празна орахова љуска. Зато ћу упознати стварност народног живота и његове потребе, а народне умотворине, нарочито песме, биће ми најдубљи и најчистији извор за упознавање духа народног. Оне ће ми показивати пут моралу, филозофији, естетици. Откривањем добра и зла, идеалом правичности научиће ме да браним своје, а не отимам туђе.

Верујем да као појединац пред туђином представљам свој народ и да ће туђин по мени судити о моме народу. Углед народа мога зависи од моје спремности, мога карактера и мојих поступака.

Верујем са кнезом Лазаром – свесно, не из слабости, да је небеско царство увек и довека и одабирам живот по правди, витештву и јунаштву, а у савести носим савет мајке Јевросиме да ми је боље изгубити главу него огрешити душу.

Верујем да је сваки частан рад достојан поштовања, да жуљеви на сељачким и радничким рукама стварају живот као и боре на челу мислиоца и пламен у оку уметника. Знам да смо сви потребни животу, зато ћу одабирати позив по способностима, и нећу га се стидети, као ни творац што се не стиди свога дела. Стид би ме било да се отимам за оно чему нисам дорастао.

Верујем да је истрајност најтрновитији пут за младост, али је у њеним рукама зрело класје жетве, мир и тиха радост спокојства.

Верујем у будућност српског народа, изграђену од самопожртвовања, поштења и рада, од етике Светосавске, косовске, народне вере и песме.

Заклињем се да ћу их се сећати, поштовати их, држати их се увек и довека, амин.

уторак, 24. мај 2011.

Питајте градоначелника Лознице,када ће тај град добити улицу најмлађег каплара на свету Момчила Гаврића.

СРБИЈО,не заборави свог најмлађег каплара Момчила Гаврића,сина Дринске дивизије.



Са 10 година пешке је прешао Албанију, учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а војвода Живојин Мишић га је у 12 година унапредио у чин поднаредника.

Најмлађи каплар на свету - Момчило Гаврић,пратите линк-http://dan-veterana.blogspot.com/2011/03/blog-post_11.html

Нажалост, данас ниједна од око 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, ниједна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. Најмлађи каплар на свету је у његовом завичају и својој држави незаслужено заборављен.

Питајте градоначелника Лознице,када ће тај град добити улицу најмлађег каплара на свету Момчила Гаврића,пратите линк-http://www.loznica.rs/OpstinaLoznica-Pitajte-gradonačelnika_344_

Ја сам већ послао ово питање.Замолио бих вас,ако вам није тешко да ми помогнете и заспете општину Лознице са истим питањем.Мислим да бар толико дугујемо Момчилу Гаврићу,ратнику-детету.

О томе да ли је заслужио нема никакве приче и расправе,овде треба да будемо сви сложни и јасни у само једној ствари,а то је поштовање једног од највећих ЈУНАКА Србије,који је и више него заслужио да једна улица носи његово име.

У славу и част Момчила Гаврића ратника-детета.

Живела Србија.

понедељак, 23. мај 2011.

ТО СУ СРБИ!

(Из проповеди о Србима,протестантског пастора Фридриха Грисендорфа,одржане маја 1945.г. у селу Евербургу, крај Оснабрика)




''Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је, уствари, изразито материјална победа. Ту победу су они однели.

Али овде међу нама, има један народ који је извојевао једну другачију и много лепшу победу - победу душе, победу срца и поштовања, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби!

Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој отаџбини.

Убијали смо стотине Срба, који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је, иначе, представљао власт окупатора - насилника. Па не само да смо то чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тако пуцали са свију страна.

Знали смо да се овде, међу нама, налази 5.000 официра Срба, који су некад представљали друштвену елиту у својој земљи, и сада су личили на костуре, изнемогли и малаксали од глади.

Знали смо да код Срба тиња веровање: ко се не освети, тај се не посвети!

И ми смо се, заиста плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће по нашој капитулацији, радити оно што смо ми њима чинили. Замишљали смо, јасно, ту трагедију и већ видели нашу децу како пливају канализацијом, или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовања, рушења и разарања наших домова.

Међутим, како је било?

Кад су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костура су миловали нашу децу, давали им бомбоне. Разговарали су са њима! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили.

Тек сада разумемо зашто је велики песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој постељи била '' Србија!''

Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песама, које је наш Гете толико волео.

Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.''

НЕМА ПЛАТНА ЗА ЦРНЕ БАРЈАКЕ

"Број мртвих у првом светском рату: 1.247.435 људи, тачно 28 одсто од целокупног становништва"



Тукући се са силама које су биле одлучиле да је поробе и униште као самосталну државу и тако је спрече да оствари своје националне циљеве - да сабере све Србе у свом крилу, а поврх тога окупи око себе све земље настањене Јужним Словенима у Аустроугарској, Србија је у рату 1914-1918. године изгубила силно људство. Имала је толико гробова да их све није могла ни побележити. Ни платна није било довољно да би се на свакој кући, из које је неко погинуо или био убијен, могао истаћи црни барјак, по прастаром обичају.

Од 852.000 војника, колико је Србија позвала под ратну заставу, погинуло је на ратиштима или умрло од рана и епидемија 402.435 обвезника. Тако велике губитке, у односу на број становника није имала ниједна друга држава...
Само у 1914. години српска војска је остала без 2.110 официра, 8.074 подофицира и 153. 373 војника.До септембра 1915. из списка живих избрисано је 172.508 бораца.

Ка албанским беспућима: Албанску голготу нијепреживело 70.000 бораца и 130.000 цивила који су кренули са војском



Током преласка преко Албаније живот је изгубило 77.455 војника, а на Солунском фронту, 1916, 1917. и 1918. године - 36.477.Сем свега наведеног, године 1915, на територији Србије 34.781 војник умро је од рана или болести.


"Стојте галије царске..." Плава гробница на Виду, у позадини бродови некадашњих савезника, Француза



Колико су ови губици били велики, може се закључити и на основу податка, да је из читаве Хрватске и Славоније у Првом светском рату погинуло - у Србији, затим у Русији и на италијанском фронту око 70.000 војника (око 150.000 било је заробљено, већином у Русији).

И у заробљеништву је страдао велики број српских војника - у свему 81.214 бораца. Један број је убијен, један део умро услед слабе исхране и разних болести, а један део је оставио живот на сваковрсним радилиштима на којима ратни заробљеници, по Хашким конвенцијама, нису ни смели бити употребљавани; у питању су били фортификациони радови у првим борбеним линијама (на аустријско-италијанском фронту), у рудницима, и тако даље. Како је касније утврђено,многи српски ратни заробљеници били су приморани да учествују и на изградњи Багдадске железнице у пустињама Месопотамије...


Аустроугарски злочини у Мачви, 1914. године: Наредба је гласила - уништи све што је српско, убиј све што српски говори!



Велике губитке цивилног становништва имала је Србија у рату 1914-1918. године и у цивилном становништву - 845.000 рачунајући у тај број и жене и децу.Само од грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло 140.000. Епидемија тифуса 1914-1915. године однела је око 360.000 живота.

Вешала у Крушевцу: Злочинима Хрвата на северу, придодати су злочини Бугара на југу


Вешање Срба за време аустроугарске окупације: 11.000 обешено је по пресуди војних власти, много више без икаквог суђења; једна сељанка завршила је на вешалима само зато што су је чули,док су јој отимали летину,како мрмља: "Пресело вам, дабогда"



Укупно, према подацима изнесеним на Конференцији мира у Паризу, Србија је, што војника а што цивила изгубила 1.247.435 људи - 28 одсто од целокупног броја становника 1914. године, када је рат почео. (Према подацима саопштеним у Народној скупштини 1921. године, број жртава рата износио је - 1.000.356). Са тешким инвалидима, неспособним за самосталан живот и привређивање, губици Србије износили су пак 1.511.415 људи.


Инвалида је било толико у Србији после 1918. године да су се од њих могле формирати читаве дивизије... Они су представљали велики проблем за опустошену Србију. Исто тако велики проблем су била и ратна сирочад, недорасла деца, која су остала без храниоца, често и без оца и без мајке... Њих је било око 500.000.

Зашто волим Србе - Арчибалд Рајс

Извор - "Глас са Цера"

Oвај чланак написао је др Рајс на тражење управе алманаха „Просвета“ 1916. године, на Солунском фронту. Објављен је у истом часопису седам година касније, 1923.



Откако је почео рат 1914, ја сам био у Србији, са Србима. Нисам их остављао, сем када су после албанског повлачења обнављали своју војску на Крфу и у Солуну. Чим су борбе започеле на македонском фронту, ја сам опет дошао к’ њима. Дакле, могу рећи да сам гледао Србе у несрећи, а у несрећи се најбоље показују и праве мане и праве врлине народа.
Ја сам се у Србији налазио у једном демократском народу који је за своју Отаџбину дао све. Тај народ је водио три врло тешка рата, а недостајало му је најпотребнијих ствари. Ти поносни сељаци нису жалили, него су се борили са чудесним полетом и јунаштвом, против непријатеља много јачег него што су они. Победе на Церу, Јадру, Руднику и Колубари биле су последице дивног моралног стања код оних о којима је у Европи одавно владало погрешно мишљење.
Видео сам српског војника – сељака у борбама. Жесток и борбен у боју, он би постао мек као јагње пред противником када га победи, делио с њим последњи комад хлеба. За време борбе око Битоља (1916), један савезнички официр се чудио колико се се брину српски ратници око швапских заробљеника, који су били сасвим млади. „Зар не видиш, рекао му је један стари војник, „да су то деца која нису одговорна за овај рат. Па, онда они имају и мајке, које плачу и чезну за њима“.
Србија је страдала као икоја друга земља. Четири пута су њени непријатељи, увиђајући како је она опасан противник, покушавали да с њом закључе одвојени мир. Четири пута одбила је та мала поносна земља и најповољније понуде одлучно.
„Ми смо обећали савезницима да нећемо правити засебног мира, рекао је краљевић Александар, „ако наши непријатељи хоће мир, нека се обрате нашим савезницима!“
Земља Карађорђевића скупо је платила ову верност према задатој речи. Нападнута неупоредиво јачим силама, којима се придружио још и један бивши подмукли савезник (реч је о Бугарској, прим. прир.) она је била сва прегажена. Али се њена војска и много њене деце спасило кроз опаке албанске планине. Последња Скупштина у Нишу растала се са изјавом: „Волимо смрт него срамоту!“ И српски народ послушао је тај поклич. Окупирали су српску земљу, али српски народ победили нису!
А после тог слома, истерани из Отаџбине, одвојени од оних које су оставили под крвавим непријатељем, ратници шумадијски, дунавски, тимочки, моравски, дрински и вардарски опет су јурнули на противника, и у епским биткама повратили део од оне земље коју беше уграбио од законитог власника. Нема сумње да ће се за кратко време сва Србија очистити од оних што изгубише своју част у овом рату. Ја сам видео и још гледам ове војске осветнице. Знам, то је последња српска омладина. Па опет, она није ни часа чекала да прва на себе прими страшни ударац Бугаро-Шваба. Да ли се у савезничким земљама води довољно рачуна о тој жртви? Било како било, Срби су дали васцелом свету јединствен пример, по коме ће се овај мали народ сматрати пред историјом као врло велик.
Ја сам могао да видим на делу српске поглаваре. Краљ, регент, ђенерали, сви дишу истим духом: све су то загрејани патриоти који заносно чувају слободу свог демократског народа. Колика противност између лепе појаве краља Петра, потомка сељачке шумадијске породице, краља који у часу највеће опасности иде у ровове да с браћом победи или погине, и између гордог и грубог типа Вилхелма Хоенцолерна (немачког цара, прим. прир.), највећег џелата кога историја познаје!
Видео сам, најзад, несрећну српску децу, коју је немилосни непријатељ прогнао са њених огњишта, и која дођоше у Француску, Енглеску и код нас у Швајцарску. Углађени, љубазни, врло благи, они желе да покажу своју захвалност онима који их нису оставили у невољи, Али их туга за Отаџбином не оставља. Раде и уче вредно, јер знају да ће им требати доста рада да обнове своју домовину.
Мало је било пре рата оних који су праведно ценили Србију. Ја себи ласкам да сам био у томе малом броју. Требало је, ето, да дођу све оне невоље које је она јуначки поднела, па да јој признају оно место које јој припада.
Ето зашто ја волим Србе!


Родолф Арчибалд Рајс

Родолф Арчибалд Рајс рођен je 8. јула 1875. године, на велепоседу угледне и имућне породице у јужнонемачкој покрајини Баден. Био је осмо по реду од десеторо деце велепоседника и агронома Фердинанда Рајса. Средњу школу завршио је у Карлсруеу, Немачка. Од шесторице браће, четворица су изабрала официрску каријеру. Рудолф, како се Родолф звао у Немачкој, определио се за природњачке науке. Касније, у Првом светском рату, наћи ће се на супротним противничким странама.



Да би поправио своје слабашно здравље, Рајс, 1893. године, прелази у Швајцарску. На Универзитету у Лозани студира хемију, бави се фотографијом и активан је члан студентског удружења. Швајцарска романска средина изазвала је у њему дубоке и трајне промене. Плодоносно се развија људска и стручна радозналост младог Рајса. Стицањем доктората природних наука запаженом дисертацијом, 1898, и избором за вишег асистента, 1899, а затим за доцента за фотографију и фотохемију Универзитета у Лозани, 1901, почиње његов брзи научни успон и блистава каријера. Врши многобројана истраживања, а посебно га интересује примена научне фотографије у медицини и судству. Бави се применом фотографије у медицини, криминалистици и судству, и истражује нове методе идентификације особа. Постаје пионир научне криминалистике. У Паризу специјализује примену фотографије у криминалистици и судству. На крају париске специјализације добија од париске полиције диплому описног обавештења.



Сарађује у многим публикацијама и учествује на стручним скуповима и научним конгресима. У „Швајцарској ревији за фотографију“, коју Рајс уређује од 1901. године, и коју је технички и садржајно знатно изменио и унапредио, као и у многобројним страним периодичним публикацијама, појављују се његови прилози из примењене фотографије и научне криминалистике. Са својим рефератима, учествује на разним светским конгресима, као што су, на пример, антрополошки или спортски, и председава научним скуповима, или је члан међународних жирија. Др Рајс у Лозани, 1900, оснива Институт за техничку полицију и криминалогију, на чијем реализовању је радио пуне три године.

Рајс је убрзо стекао и ауторитет практичног криминалисте, па је већ од 1904. године наступао као вештак при судовима кантона Во и других швајцарских судова, а затим је постао и вештак Народне банке и судова Француске, а повремено је вештачио и у Крајови, Букурешту и Торину. Нису изостала ни одликовања. Добио је ордење из Шпаније, Луксембурга, Србије, Румуније, Грчке, Русије и Француске.
1914. године избија Први светски рат и мобилизација у Швајцарској. Пошто није био војни обвезник због урођене срчане мане, ослобођен је војне обавезе. Али, убрзо му стиже позив из Србије.

Остварујући задатак „уништити српску сељачку војску“, а становништво ставити под огањ и мач, припадници тзв. Казнене експедиције Оскара Поћорека починили су страховита злодела. Српска влада позива доктора Родолфа Арчибалда Рајса, као познатог научника и криминалистичког стручњака из неутралне земље да спроведе анкету и истражи и утврди кршење међународних конвенција и злочине окупатора.
На његову одлуку да дође у Србију утицало је неколико околности. Најпре, већ се и само пресељење из Немачке у Швајцарску одразило на формирање његове личности. Како се приближавала трагична година избијања Великог рата, Рајс је примећивао све већу германофилску политику неутралне Швајцарске, што га је посебно онерасположивало, па је позив из Србије за њега био изазов и могућност да на неки начин пружи подршку и помоћ савезницима. На крају, можда и најважније у његовој одлуци да дође у Србију јесто то што је из Рајса проговорио честит и правичан човек чији га је глас упутио на праву страну.

Са групом швајцарских лекара, добровољаца, Рајс стиже у Ниш, 27. септембра 1914, ратну престоницу Србије. Разговор са председником Српске владе био је кратак. Пашић му је рекао да Србија треба једног искреног пријатеља који зна посматрати. „Отиђите на фронт, отворите очи и уши и онда кажите свету шта сте видели и чули“, било је све што му је рекао председник Српске владе.

У Нишу је пријатно изненађен хуманим односом и поступањем према заробљеним аустроугарским војницима, којима није фалила ни длака с главе. Српски војник је поштовао Женевску конвенцију која је налагала цивилизацијско понашање према ратним заробљеницима. И не само то, Рајс је говорио да „српски народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. „Колико сам, тако, пута у току рата гледао како доводе заробљене непријатељске војнике изнурене од глади и, уместо да те људе, који су им спалили куће и масакрирали жене и децу, злостављају, српски војници би се смиловали над њиховом судбином и давали им последње парче хлеба из џепа“. У Мачви је Рајс запрепашћен неделима окупатора. Посебно у Шапцу, Лешници и Прњавору.

Рајсови извештаји и чланци у листовима неутралних земаља и Француске имали су одличан пријем код читалаца и широк одјек у јавном мњењу, јер их је писао угледни научник и професор Универзитета из неутралне земље. Његова крилатица „пред злочином нема неутралности“, изречена на Сорбони у Паризу у предавању о Србији у рату, брзо је постала позната у Европи. Његови чланци су изазвали снажан одјек у европској јавности, а њихово стално објављивање са увек новим подацима обезбедило је пресудан утицај за пробијање информативне блокаде Србије и продор истине у свет о страдању српског народа, односно – за ствар Србије и њених савезника, што је свакако једна од најзначајнијих Рајсових заслуга.

Рајс је са српском војском и избеглицама одступио преко Албаније и похитао у Швајцарску да обавести свет шта се збива у Србији, али и да делује још на једном пољу. Док се на Крфу и у Африци српска војска опоравља, а на европским ратиштима воде битке, Рајс ради на пријему избеглица. Оснива фонд који ће три године издржавати стотину дечака и младића. Хонораре за своје чланке од листова усмерава српском посланству у Паризу за француско-српско сиротиште. За помоћ српској деци даје огромну суму за оно време – 15.000 франака. Организује прикупљање помоћи за српске избеглице на Корзици и за становништво у окупираној Србији. И даље пише у листовима, прибавља информације о тешком стању становништва под окупацијом, вешто користећи аустријску, бугарску и немачку штампу.

Као опорављена и реорганизована српска војска и Рајс стиже у Солун преко Крфа. Сада је добровољац у српској војсци, како се интимно осећао још раније у Србији, када је заволео наше људе и војнике и сељаке. Настављајући своју започету улогу и на Солунском фронту, неуморно је обилазио српске трупе, одлазио на најопаснија и најинтересантнија места, а онда и одатле слао писма и извештаје у којима је сву пажњу усмерио на српског човека, војника и његово понашање у борби и ван ње.
Због свог ангажовања на страни Србије и савезника, Рајс је не само у противничким земљама него и у самој Швајцарској навукао на себе праву олују претњи, напада и интрига. Не само у дневној штампи, него и у брошурама и књигама, немачка и аустроугарска пропагандна агентура у Швајцарској објављивала је неистине о борби српског народа и Рајсовим одбранама истине и правде.
Завршетак рата није за Арчибалда Рајса значио и крај његове мисије у Србији и на Солунском фронту. Поред обавезе да уобличи резултате своје анкете о злочинима окупатора у Србији и званичне извештаје за предстојеће мировне конференције, Рајс је желео да буде сведок и учесник изградње новог живота у разореној Србији.
Рајсу се у Београду отвара ново поље активности. Експерт је у делегацијама српске владе на међународним конференцијама у Паризу. Као хонорарни начелник новоформираног одељења у Министарству иностраних послова ради на документацији за међународни суд у Хагу. Саставља листу злочинаца у којем поименце наводи 2.000 Бугара, 800 припадника аустроугарских окупатора и неколико Немаца, међу њима и двојицу најодговорнијих генерала Макензена који је командовао одлучујућим операцијама Централних сила на руском, српском и румунском фронту, и Макса фон Галњица, такође немачког генерала, најважнијег команданта на француском фронту, а од 1915. и на српском.
У Народној банци налази посао хонорарног саветника за кривотворене новчанице, a као хонорарни начелник у Министарству иностраних послова оснива технички сервис и полицијску школу. Међутим, суочен са неразумевањем и изложен многим неспоразумима и интригама, подноси оставку на ту дужност.
И кад се очекивао његов повратак у Швајцарску, Рајс остаје у Београду, у коме је подигао кућу. Мала кућица др Рајса, његова вила „Добро Поље“ налазила се на једном троугластом малом имању. Сви Београђани су добро знали за ову кућу. Није то била нека вила са раскошним стубовима и терасама, него кућица међу воћкама, са тремом и дрвеним гредама, налик на шумадијску сељачку кућу. У топчидерском миру, Рајс осећа носталгију за узбудљивим ратним годинама. Повремено посећује некадашња бојишта, одлази у лов, попуњава своју збирку птица и лептира и пише успомене. На зиду му је омиљена слика – лик српског војника. Живи као окорели нежења у домаћинству са верним сарадником Алфредом Фавреом и његовом женом Лујзом. У вили „Добро Поље“ рађају се деца Фавреових која Рајса зову дедом.

Поред ове куће у Београду, саградио је и у селу Душановцу, недалеко од Скопља, др Рајс је подигао такође једну лепу и скромну сељачку кућицу. Он је био одредио да пола године живи у тој кућици, а другу половину у Београду.
Рајс у Топчидеру пише Ратне мемоаре, једну књигу као сведочанство о једном узбурканом времену у Србији, виђеном са европске осматрачнице једног истакнутог научника, професора универзитета и талентованог публицисте.
У предговору у књизи избија Рајсова разочараност стањем у Србији: „Да ли је послератна стварност освештала жеље палих. Као искрени пријатељ земље приморан сам да у то посумњам. Егоизам који је смртна болест за један народ, обузео је духове“.
Освједочени пријатељ Срба оставио је у рукопису свој политички тестамент под насловом „Чујте Срби“, чије су поруке актуелне и данас.
Његов отворени карактер и јако развијено осећање истинољубивости и правдољубивости, довели су га у сукоб са неколико политичких челника. Најкобнији по њега био је сукоб са моћним Пашићем, који је у првим годинама после завршетака Великог рата још увек имао снажне позиције које је стекао пре и за време рата.
Видео је два лица неких људи. То га је деморалисало и растужило готово до потпуног разочарења. Његово у рату чврсто формирано мишљење о доброти, честитости и хуманости српског човека вртоглаво се почело крунити, засипајући га плаштом песимизма у погледу будућности његове вољене Србије.
Најнесебичнији и најискренији пријатељ Срба осећа се гурнут у страну, занемарен и запостављен. Готово сасвим потиснут из јавног живота, Рајс, ипак, није изгубио велику популарност коју је уживао у српском народу. И сам је у неколико махова истицао да му је захвалност српског народа једина награда за оно што је учинио у његовим тешким данима.

Од Удружења резервних официра и ратника добио на дар сабљу, или када је проглашен и постао почасни грађанин Мачванског Прњавора о чијем је страдању упознао свет. На сабљи је било угравирано: „Војнику правде и права, другу из Великог рата, почасном капетану Рајсу, у знак признања за учињене заслуге нашој отаџбини“, а на повељи уписано: „Без Ваше непосредно учињене посете нашем селу и откривањем лешева наших мученика, о чему сте обавестили цео свет, непријатељ би можда приликом своје друге инвазије побио још неколико стотина Прњавораца. Ви сте нас спасили.“ Смрт Арчибалда Рајса, 8. августа 1929. године, била је, иако је био срчани болесник, врло неочекивана. После вербалног сукоба са бившим министром Капетановићем, који је рат провео у иностранству и постао ратни профитер, Рајс је пао – убијен речима које није могао да преболи.

Вест о смрти др Рајса пронела се невероватном брзином кроз све кругове његових блиских пријатеља, поштовалаца и познаника. Међу посетиоцима који су први дошли да се поклоне одру покојног др Рајса било је највише инвалида, старих четника и добровољаца. Многи од њих су крај одра плакали као мала деца.
У три сата поподне, сутрадан после смрти, 9. августа, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади срце његово ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Миловановић. После тога, око шест часова, тело је пренесено у Официрски дом и изложено на почасном катафалку.

Рајс је сахрањен 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, са генералским почастима и по православном обреду на Топчидерском гробљу, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејстовао је карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра I Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се говорима, опростивши се тако последњи пут од др Рајса.


По његовој жељи његово срце сахрањено је на Кајмакчалану.

Мр Живко Марковић

Херој Православља - Христов Новомученик Евгеније Родионов

Три и по месеца после мучења и окрутног поступања у чеченском заробљеништву, војник Евгеније Родинов је на дан својег деветнаестог рођендана, 23. маја 1996, пострадао за Христа.




Док су целокупна Русија и православни свет славили празник Вазнесења Господњег, чеченски шакали су се припремали за следећи масакр. Никаква убеђивања ни претње нису могле поколебати руског војника 479-ог граничног одреда за посебне намене да прихвати ислам и баци свој православни крст. Био је погубљен одсецањем главе. Можда ће читаоцима овога чланка, чин овога војника бити не нешто претерано мудар. „Па можда је у царском режиму, човек могао да стави православну веру и принципе испред свога живота, али данас нас живот учи да преживимо по сваку цену“, говоре појединци.
Али ипак ако данас одаберемо веру својих предака онда ћемо сигурно поступити као војник Евгеније. Међутим данас су у моди јакне и обућа марке „Nike“, разне секте које да би привукле нове следбенике говоре енглеским а не руским језиком и покушавају да размрсе чворишта руске духовности и културе.

Да ли смо заборавили да разликујемо своје од туђег, корисно од некорисног? Да ли нам шта значе духовне вредности које губимо све више и више у невидљивом рату против вере, морала и културе. Да ли смо равнодушни, слепи и заборавни?

Љубов, мајка храброг мученика Евгенија је у потрази за својим сином провела десет месеци у Чеченији (он је тада био још увек жив), али га је пронашла мртвог. У селу Бамут је за огроман новац сазнала од Чечена где се налази гроб храброг војника. Мајка је успела да идентификује мртво тело свога сина по крстићу који је био на обезглављеном телу (чак ни чеченска чудовишта нису смела да га склоне). На другим војницима није било крстова јер су подлегнувши чеченском пристиску крстове бацали, а један је био приморан да се пред телевизијским камерама одрекне своје мајке и целом свету каже: „Ја немам мајку, имам само Алаха“.

После тога она је тело свога сина сахранила у родном Подмосковљу у селу Курилово, где је као његови преци опојан по хришћанској традицији. Мајка је доцнија поново морала платити Чеченима да би јој дали главу њеног сина.



Евгенијева мајка је касније изјавила: „Шта би ми могло бити теже него губитак сина. Али чињеница да се он показао као достојан хришћанин чак и у часу смрти, теши ме. Да се одрекао своје вере, мајке и Русије, то не бих могла преживети“.

Да ли ми можемо да схватимо да је очување наше вере важније него физичка смрт? Да ли осећамо нешто када чујемо ову фасцинантну причу о обичном руском војнику Евгенију. Да ли нам шта значе осећања Евгенијеве мајке, обичне руске жене. Да ли ћемо овога јунака препустити забораву?

Од својих вршњака се разликовао по томе што је, према мајчином сведочењу, од малих ногу поседовао нарочиту моћ запажања. Обраћао је своју пажњу на оно поред чега су многи пролазили не примећујући ништа посебно. Са дванаест година се вратио са летњег распуста са крстићем око врата. Од тада га више никад није скидао, било да је у питању купање у реци или сауни или тренинзи на које је одлазио, похађајући спортску секцију, или код куће. На свим фотографијама са друштвом он је једини имао крстић, и то на доста дебелом концу.

После завршеног деветог разреда запошљава се у фабрици намештаја 25. јуна 1995. године. Евгеније је последњи пут изашао из своје куће, из свог села у војску. Веома се поносио тиме да је добио да служи војни рок у граничарским јединицама.

По мајчиним речима Евгеније је дао свој живот за руски народ на земљи, а тим својим чином је припремио пут будућим браниоцима Русије.

Љубов, мајка храброг руског војника је рекла још и ово: „Када је постављан крст на гроб мојега сина, дошло је доста људи. Била сам изненађена зашто су сви ти људи дошли на гроб непознатог дечака који је умро добровољно изабравши смрт. Сви људи који су дошли су се дубоко поклонили крсту на гробу мученика. Један ветеран из Другог светског рата је скинуо своју медаљу за храброст и ставио је на гроб мученика.“




Царство небеско и вечан спомен руском ратнику-мученику Евгенију Родинову, Господе подај! Бог нека чува православну Русију и нека ојача нашу веру.


МОЛИТВЕ НОВОМУЧЕНИКУ ЕВГЕНИЈУ


Тропар, глас 4.

Последњих времена мучениче,
христољубиве војске украсу,
због љубави према крсту Христовом
од Бога венац мучеништва примивши
моли подвигодавца Христа да спасе душе наше.


Кондак, глас 4.

Јавио си се са великом крепошћу,
Христово трпљење до смрти подржавајући,
агарјанског мучења не уплашивши се,
и крста Господњег не одрекавши се,
смрт од мучитеља примивши као чашу Христову,
због тога вапијемо ти:
Свети мучениче страдалниче Евгеније,
моли Бога за нас.

Написао:Евгеније Бунтов руски ветеран рата у Авганистану
Превео са руског: Владимир Петровић
„Глас са Цера“, бр.11., септембар лета Господњег 2009.


У РАЗВРАЋЕНО ВРЕМЕ САЧУВАО ВЕРУ

"Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима" - Јеванђеље по Матеју 10, 32-33



20. априла (по новом календару) на гробљу села Курилово Подољског рејона, на празник Радонице - васкршњег помињања умрлих - на гробу Руског војника Евгенија Родионова је одслужен парастос. Почасна стража је одала почасну паљбу, постављен је и крст од храстовог дрвета висине 4 метра.
Данас је гроб војника-мученика постао место народног поштовања - а пре свега оних мајки чије је синове задесила иста судбина.
Евгеније Родионов је примио мученичку смрт за Христа, за Веру Православну. То је веома редак подвиг. С једне стране, његова смрт изазива жалост, а са друге - доноси радост. Константин Велики је видео крст и рекао: овим побеђуј, тако и ми, видећи оно што се догодило кажемо: само ћемо Вером победити. Јер ако погледамо око себе - ништа нас друго неће спасити. Заиста, човек је живео међу нама у веома тешко доба, можда чак и теже од совјетског, када је било безбожништво. Безбожништво је лакше поднети, а развраћеност - теже. А он је у развраћено време сачувао Веру. Чини се да од њега нису много тражили - да скине крстић. Да се пред свима одрекне Христа. Његова смрт побуђује на многа размишљања. Ако постоје овакви људи у нашој земљи, значи да Русија није пропала и не спава, већ се у одређени тренутак буди. Ми можемо да живимо и побеђујемо само Вером.


Художник Максим Фаюстов в своем творчестве является последователем академической традиции монументальных полотен. Максим закончил Российскую академию живописи ваяния и зодчества по классу исторической живописи, это и определило его творческое кредо. Сегодня можно с уверенностью сказать, что на творчество Максима значительно повлияло наследие таких мастеров отечественного искусства как К.Брюллов, А.Иванов, В.Суриков, И.Глазунов.

Подобно своему учителю Илье Сергеевичу Глазунову, художник является творцом с ярко выраженной гражданской позицией, это наглядно показывает монументальное полотно «Воин-мученик Евгений Родионов». Автор не боится затронуть столь больную и острую тему.

Созданию полотна предшествовала долгая и вдумчивая работа автора – он ездил в Чечню, делал зарисовки характерных типажей и природного ландшафта.

Центральной фигурой всей композиции является фигура мученика Евгения. Художник изображает его совсем юным, но его лицо проникнуто решительностью и отвагой, совершенно очевидно, что этот мальчик не колеблется, и не за что не снимет крест. Максим виртуозно передает психологическую составляющую момента, мучители Евгения изображены в разных ракурсах, на их лицах разное отношение к происходящему – от кровожадной радости до равнодушия. Яркие древние кавказские пейзажи приобретают зловещий оттенок, дополняя композиционное решение

субота, 21. мај 2011.

Соколи, и соколана - "СОКОЛОВИ КОЈИ НЕ ЛЕТЕ"

"Соколи - некада то беше одраз српске националне физичке културе и спремности за здрав живот"





Крајем марта навршило се сто година од оснивања Соколског друштва у Ужицу, а овог догађаја нико од званичника из области спорта и културе није се сетио, нити забележио. Траг о постојању ужичког Соколског друштва и изградњи велелепног здања, Соколског дома у Ужицу, чувене Соколане, оставиле су новине које су у овом крају излазиле до четрдесетих година двадесетог века, а Соколског друштва, и његовог оснивача сетио се још понеки старији Ужичанин који је имао срећу да буде део „соколске омладине“ и покрета словенске телесне уметности, и културе живљења. Оснивачка скупштина Соколског друштва у Ужицу одржана је 20. марта 1911. године, а за првог председника друштва изабран је тадашњи командант места, пуковник Миљко Поповић. За свој рад друштво је користило гимнастичку салу ужичке Реалке у центру вароши. Најзаслужнији за оснивање Соколског друштва у Ужицу био је Чех Јожеф Јехличка који је 1911. године на позив краља Петра дошао у Србију да организује спортски живот. Овај Чех остао је запамћен у Ужицу по свесрдном популарисању здравог спортског живота међу младима. Као оснивач Соколског друштва, Јехличка је био и најзаслужнији и за изградњу Соколског дома у Ужицу 1934. године, најлепшу грађевину у ондашњој ужичкој вароши.

Из историје соколске жупе Ужица

У богатој традицији културних и уметничких веза Србије и Чешке које датирају још од половине 19. века, најживље везе су у периоду Масарикове демократске Чехословачке, када је деловала чехословачко-југословенска лига, а један од најважнијих момената тих веза и сарадње јесте управо оснивање соколских друштава по Србији. После, величанственог, у историји забележеног Свесоколског слета у Прагу 1907. године, соколској општини у овом граду, између осталих обратило се и српско Министарство просвете, са молбом да се и у Србију пошаљу инструктори физичке културе. Тако почетком 1911. у Србију стиже девет учитеља соколске гимнастике који су распоређени у Београду, Нишу, Крагујевцу, Ваљеву, Ужицу, Крушевцу, Пожаревцу, Шапцу и Пироту. Тада је у Ужице стигао Јожеф Јехличка, двадесетогодишњи Чех, кога су Ужичани брзо прекрстили у Јосипа, и то име остало му је до смрти. Потпуно је давао себе да у ужичком крају развије соколство и унапреди спорт и физичку културу.

После ратова од 1912. до 1918. године у околностима новостворене државе, соколска друштва српског, хрватског и словеначког савеза, ујединила су се у Југословенски соколски савез, а Јехличка као руководилац ужичких „Сокола“ проширио је своју делатност на градове Чачак, Краљево и Горњи Милановац. Осим гимнастичких вежбања, Соколско друштво основало је музичке оркестре, организовало низ приредби, течајева, академија и жупских слетова. Вредни Јехличка покренуо је и оснивање књижнице и штампање листа „Златиборски соко“. Чланство је било бројно, и до 20. марта 1935. године Соколска жупа Ужице имала је 15 друштава и 43 чете са 4739 чланова из градских, радничких, али и земљорадничких породица.

Ужички „соколски“ оркестар двадесетих година прошлог века био је један од најбољих и најпознатијих у Србији. Године 1922. око 50 ужичких вежбача учествовало је на слету у Љубљани, две године касније и на слету у Сарајеву. Исте године Ужице је постало средиште соколске жупе која је сем ужичког краја, обухватала и део Санџака и Босне. Тако је и у Вишеграду почело са радом бројно Соколско друштво. У свим наступима ужичко Соколско друштво наглашавало је да се залаже за напредак, демократију и социјалну правду. Истовремено, активност Соколског друштва развијала се и на просветном плану, приређивани су позоришни комади, и формирани су певачки зборови. Ужичка Соколска жупа имала је и тамбурашке и блех оркестре, и током тридесетих година прошлог века, одржане су 42 приредбе. Међу Соколима било је и младића и девојка, а највише их је било из породица земљорадника. Размах соколског покрета био је почетком тридесетих година 20. века и ужички Соколи слетовима и приредбама, стизали су до сваког већег места у Србији, Босни и Црној Гори. Године 1930. био је велики слет у Пљевљима, а две године касније учествују на слету у Прагу. После Соколског слета у Софији 1935. године, политичке прилике у земљи и свету неповољно су се одразиле на целокупно соколску делатност. Због војних вежби наредних година, велики број сокола није више могао узети учешћа у соколским приредбама. На уништењу соколства у Ужицу, Србији и осталим словенским земљама, радили су и комунисти и фашисти.

Настанак соколског покрета

Соко је била организација за телесно васпитање и вежбање, и настала је најпре у Чешкој. Прво соколско друштво основао је Мирослав Тирш у Прагу фебруара 1862. године. Из Чешке соколски покрет се раширио по свим словенским земљама, чак и међу исељеницима у Америци. Чланови „Сокола“ су били искључиво Словени, и словенског порекла. Поред спортског и такмичарског карактера, Соко је имао и национални и патриотски карактер, посебно код оних словенских народа који су били под Аустроугарском. Готово један век соколство је било и покрет хуманости, толеранције, међусобног уважавања и очувања свих европских, односно пансловенских, цивилизацијских тековина. Била је то како су хроничари овог покрета записали, велика словенска војска без оружја, са прелепим униформама, и симболом најхрабрије птице - сокола, на капи. Данас, у 21. веку, јасно је, није могуће постојање овакве организације која шири хуманизам и лепоту живљења, јер светом владају војни савези и пактови.

Ужичка Соколана

Упркос скромним материјал-ним могућностима, ужички соколи су још од оснивања 1911. године прикупљали материјална средства за подизање сопственог Дома - Соколане. Изградња је трајала од 1931. до 1936. године, и грађен је део по део, онако како су пристизала средства. Захваљујући ангажовању Ужичанина, Славка Јовановића, среског начелника у Великом Бечкереку, и инжењера Јосипа Туцовића, прикупљено је око 5000 динара, извесни Здравко Ђурић поклонио је соколима још толико, Соколски савез је дао 200.000, а Бановина 20.000 и ужичка општина за ову сврху издвојила је 3000 динара. Зграда на простору ширег центра вароши, поред реке Ђетиње, подигнута је према пројекту истакнутог српског архитекте Момира Коруновића из Београда који је упоредо са радом у Министарству грађевина, активно деловао у оквиру Савеза сокола Краљевине Југославије, а као председник грађевинско уметничког одсека, писао је и публиковао извештаје о соколима широм Краљевине. У извештају за другу седницу Савеза сокола 1932. године, Коруновић се залаже за унапређење друштвене и васпитне улоге соколства, и пише:

“ Тек оплемељени соколском мишљу и одгојени у високој отмености душе сокола-човека, Срби могу да стану ведра чела, чисте душе и искрене мисли, Христовог стрпљења и синђелићевског пожртвовања, у ред других словенских народа и човечанства ако им је свака јединка прошла кроз соколско светилиште - соколски дом.» Соколски домови у Србији треба да буду соколска гнезда, поручиво је Коруновић и додао да ”зато соколски домови својим изгледом како споља, тако и унутра, морају одавати тежњу соколске мисли, и да истовремено буду украс дотичног места”.

Све ове архитектонске замисли Коруновић је преточио у пројекат ужичког соколског дома, чувене Соколане, која је у унутрашњем простору имала огромну вежбаоницу са позорницом, окружену ходницима, и неколико управих и помоћних просторија, а на спрату је била читаоница, сала за предавања и велика акустична музичка дворана.

“Тешко је прежалити грађевине порушене у рату, али је још теже прежалити оне које су порушене у миру”

Ужичка Соколана убраја се међу најрепрезентативније грађевине познатог српског архитекте Момира Коруновића. Његово архитектонско дело настало под утицајем чешке сецесије, кубизма и европског експресионизма, представља аутентичан допринос стварању националног стила у српској архитектури 20. века. Одан православној вери и националној култури, по природи скроман, у послу марљив, посвећен породици и традиционалним вредностима, Београђанин Коруновић ретко се појављивао у јавности, не жудећи за славом и богатством. Достојанствено је поднео вандалско рушење и неадекватне реконструкције својих остварења. Од 83 објекта, које је пројектовао, срушено је 13, међу њима су црква Трњани код Славонске Пожеге, споменик Зебрњак код Куманова, црква Светог Лазара у Марибору, споменик Петру Првом Карађорђевићу код Скопља, Црква Светог Саве у Цељу, Црква Светог Јована у Охриду која је срушена 1956. године, Соколски дом код Гацка срушен је 1970. и величанствена зграда Соколског дома у Ужицу која је срушена 1974. године. Срушена је приликом трасирања пруге Београд- Бар, под изговором да је статички угрожена близином пруге. И данас 37 година после рушења Соколане, многи Ужичани често идући ка објектима који су близу некадашње Соколане, често кажу: “идем, бићу, наћи ћемо се… код Соколане”. Ужичка Соколана је нестала као симбол истрајности, посвећености и преданости једној идеји која је за циљ имала физички и духовни препород нације. Рушењем Соколане, Ужице је изгубило духовни бастион, а вишезначне последице и дан-данас су јасне, и врло сагледиве.

Пише: Новка Илић