субота, 24. новембар 2018.

Чиче су браниле Чачак.

Три пута су Немци отели град од њих, али су га чиче сваки пут повратиле. Тек онда када их је четири петине било онеспособљено за борбу, могли су Немци коначно задржати Чачак.

Са пушкама свих могућих калибара, и сувише стари за праве војнике, искључени из три позива, чиче из Чачка сукобиле су се са војском, какву је само Немачка била у стању да отправи, потпуно опремљеном, сјајно снабдевеном и која је све јасније увиђала да се пред њом ломи цела једна држава.

Али чича зна не само како да се цео дан одржи на сувом хлебу од пола фунте, него зна и како да се заклони за дрво и камен. Кад је видео, да се Србија налази у самртним мукама, он је желео само једно - да и он умре с њом.

Ја држим да су чиче протужиле за својом отаџбином више но ма ко други. Већина од њих провела је свој живот у слободи њеној. Они не могу, попут школованих Срба, да виде сјајну звезду Србије иза црног облака, који се надвио над њом...

Седам дана по паду Чачка сусрео сам једну чету из последњег позива на врху једне црногорске планине. Било је то оних дана када нису имали никакве хране, када су гледали како на њихове очи падају стотине њихових другова; мртви од глади, студи, изнурености; када не оста ниједне стопе српског слободног земљишта; када су били одвојени од својих породица по свој прилици заувек, у најбољем случају за читаве године; када их је притисла беда коју човек није у стању да издржи...

И на моје највеће изненађење, чиче су ишле путем и певале!

- Фортијер Џонс

Фортијер Џонс (1893 - 1940) је амерички новинар који 1915. године извештавао из Србије и са српском војском је прешао преко Албаније. О својим ратним данима у Србији објавио је у Њујорку 1916. године, књигу "Са Србијом у изгнанство - доживљаји једног Американца са неуништивом армијом". Књигу је посветио "српским чичама"...

"Дан Ветерана - Видовдан"

субота, 3. новембар 2018.

БАЊА КОВИЉАЧА – Улица носи име јунака са Кошара

ОД ДАНАС У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Улица носи име јунака са Кошара


Три табле са натписом Улица Бранислава Негића постављене су данас на делу пута који од Бање Ковиљаче води врху планине Гучево. У тој улици живео је Негић који је као припадник Војске Југославије погинуо у рејону карауле “Кошаре” током НАТО агресије априла 1999. године. Тиме је реализована иницијатива коју је пре десетак година покренуо Радосав Јошић, заменик председника МЗ Бања Ковиљача, а прошле је усвојио и локални парламент.

Према речима младићевог оца Миливоја, у априлу ће бити двадесет година откако је Бранислав погинуо као редован војник бранећи своју земљу на тадашњој југословенско-албанској граници.

- Посмртни остаци мога сина остали су на Проклетијама где вечно чувају границу Србије. Истовремено сам тужан јер је ова туга претешка, уједно и поносан што сам отац таквог сина који је био изузетно добро и храбро дете. Значи нам што је улица у којој је Бранислав живео понела његово име, то значи да нису заборављени ни он ни његова жртва, да ће његово име бити помињано и после нас. Они који буду овуда пролазили знаће шта је урадио за своју земљу. Овуда је као дете пролазио, данас ми њоме идемо и докле могу корачаћу поносно улицом која носи име мог храброг сина – рекао је данас Миливоје држећи у руци урамљену фотографију свога Бранислава.

Своју улицу у Бањи Ковиљачи има и мештанин Ивица Ивановић, који је такође погинуо на Кошарама, и Миливоје се нада да ће градска управа подржати предлог да се до априла наредне године, на двадесетогодишњицу погибије, поставе и њихове бисте. Радосав Јошић, заменик председника МЗ, покретач иницијативе да две улице понесу имена по настрадалим мештанима, задовољан је што је то коначно завршено.

-То је нешто најмање што смо могли да учинимо за породице ових младих људи, а уједно и нека врста сатисфакције њиховим породицама, али начин и да се њихова имена трајно сачувају од заборава. Хвала свима у градској управи који су допринели да се ова идеја реализује. Савет МЗ Бања Ковиљача усвојио је иницијативу да се за ову двојицу наших суграђана на прикладној локацији у нашем месту постави одговарајуће спомен-обележје. Важно је да то прихвати градска управа, спремни смо да разговарамо о свим детаљама како би и та идеја била реализована до априла наредне године,а убеђен сам да ћемо и ту имати подршку Града Лознице – казао је он.

Градски менаџер и помоћник градоначелника Дејан Сталовић каже да је давања имена улицама ''најминималнији начин да се одужимо људима који су изгубили живот на Кошарама, бранећи своју земљу и слободу'' и да локална самоуправа ''апсолутно подржава иницијативу за постављање спомен-обележја''.

Негић и Ивановић су као припадници 125. Моторизоване бригаде погинули у борбама са албанским терористима 14, односно 16. априла 1999. године на Кошарама. Бранислав је у војску отишао 10. јуна 1998. у Ваљево, у септембру је прекомандован у Косовску Митровицу. Имао је 21 годину. Ивица Ивановић је као добровољац 1. априла ступио у редове Војске Југославије на подручју Косова и Метохије. Имао је 44 године. Одликовани су Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена, а њихови посмртни остаци нису нађени.

Улица војника Бранислава Негића је део пута ка Гучеву, од “Санаторијума” до скретања према старом бањском гробљу, а Улица војника Ивице Ивановића прва од три улице у насељу Георгија Димитрова.

Т.М.С - Лозничке новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 8. октобар 2018.

БРАЦО (Незаштићени свједок)

БРАЦО (Незаштићени свједок)

Кад смо се срели први пут, у једној растуреној сарајевској улици, Брацо је имао двадесет година а ја тек коју више. Вјеровали смо да смо на јединој правој страни, да својим тијелима и срцима бранимо хришћанство и да је само питање дана кад ћемо стати раме уз раме са Милошем, Хајдук Вељком, Гаврилом или Војом Танкосићем.
Бесмртни витезови.

Они старији и покваренији су нас соколили причама о ордењу и златним кашикама, а нису знали да ти метали нису предмет нашег интересовања. Важна је пјесма и статус у раји.
Годинама смо се вукли по овој несрећној земљи, тукли се са сличним с друге стране, и све мање вјеровали у своју мисију одбране хришћанства и јунаке из епских пјесама, а све чешће ишли на сахране: Крста, Ноне, Гавран, Комарац, Брзи, Пићнути...и све чешће осјећали бијес на оне с ордењем и са златним есцајгом. Некоме рат, а некоме брат.

Кад је све стало и кад је врховни шеф одсвирао крај, скоро сви од оних са статусом у раји осјећали су се ко монаси ухваћени у курвалуку. Рукама би сакрили стидљива мјеста, али погледи сијеку са свих страна и фали руку. Они старији су збрисали у Београд и Нови Сад или су ко признати привредници отворили приватне фирме у којима се пријављујемо на листу чекања за физичког радника, али под условом да никоме не признамо своју ратну прошлост.

Само ријетки су то успјели, а још рјеђи нису пристајали на те срамне услове.
Данас бити поносан значи-бити гладан.
Брацо је био из ове још рјеђе екипе.

И док сам се ја продао за ситне новце, за безвриједне бенефиције и јефтине похвале, он је ко Гари Купер ишао сам. Добро смо знали чиме се бави и како зарађује за овај усрани живот, али и он је знао да га нико од нас никад неће издати. Он је био наша Правда. И кад смо посљедњи пут разговарали код Гаге, евоцирали успомене из оних година и зезали Милована због некаквих половних треба из Русије и Америке, Брацо нам се пожалио:
-Уморан сам више од оваквог начина живота. Кад би ме неко хтио запослити за плату од триста марака, одмах би пристао. Само да ми дјеца имају хљеба.

Неколико дана касније сви медији у БиХ и околини су објавили вијест о пљачки банке у Олову. Послије благовремене потјере и одличне сарадње МУП-а Федерације и Републике Српске, двојица учесника пљачке су се предала полицији, док се трећи наоружан забарикадирао у једној кући у Нахореву.
-Он им се никад жив неће предати!

Шта се тог поподнева дешавало у Нахореву, знају само припадници кантоналне специјалне полиције. Један од њих, лафо, желећи да остане анониман, федералним медијима је испричао.
" Осумњичени је пружао отпор дуже од два сата, а онда је изашао пред врата, прекрстио се, погледао у небо, клекнуо на кољена, наслонио пиштољ на сљепоочницу, прије него што смо ми стигли-окинуо. То му је био посљедњи метак у пиштољу.

Верзија догађаја је сасвим могућа, али је послије ње ипак остао горак укус у устима.
Неколико дана касније на локалном гробљу у Српском Сарајеву окупили смо се на Брациној сахрани. Само се још у таквим приликама окупљамо. Бивше медицинске сестре из Касиндолске улице, бивши возачи оклопа из Неџарића, бивши тенкисти са Дома здравља, бивши Шалетови гардисти, бивши извиђачи јуришног батаљона, бивши Брнетови четници, бивши специјалци МУП-а, бивши војковћански анђели, бивши, бивши! Сви смо само бивши. Ови садашњи из моралних разлога нису могли доћи.

Лако је бити моралан и продавати поштење под бубреге, и ја бих то умио, кад су ти дјеца сита, кад не бринеш како ћеш се зимус гријати, како ћеш платити рукавице гинекологу да ти породи жену, али волио бих да те видим, царе, да си два дана кокуз и сиротиња. Да немаш за кафу, а око тебе дезертери и шљам водају најљепше дјевојке, возе најбоља аута, пјевају четничке пјесме, дижу високо три прста и окрећу туре. Твој орден и ране и све твоје погинуле другове могу купити за ситне новце. Ко земичке с маком. Ееех.

Свештеника није било. По црквеним законима, свештенству је забрањено да чита опијело самоубицама, а по новинском извјештају, Брацо се сам убио. Због тога од покојника говорима су се опростили његов ујак и наш предсједник општинске борачке организације. Док је овај други подсјећао на Нишићку висораван, Мајевицу, Трново и Горажде, непознатом момку ошишаном на ову модерну јаничарску фризуру, обученом у црну ролку и тренерку, зазвонио је мобилни телефон. До бола дуго, он се премјештао с ноге на ногу и некоме с друге стране жице објашњавао гдје се налази и на чијој је то сахрани.

Стани мирно, маму ти јебем, данас сахрањујемо мог пријатеља и саборца!

Преузето са странице: Жељко Пржуљ

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 10. септембар 2018.

ЛОВАЦ НА ЖИВЕ ЈЕЗИКЕ...

ОН ЈЕ НАЈОДЛИКОВАНИЈИ СРПСКИ ВОЈНИК Ко је био Михаило Маџаревић, славни ратник и ЛОВАЦ НА ЖИВЕ ЈЕЗИКЕ...

На груди Михаила И. Маџаревића, момка из Мургаша код Уба, стале су три Карађорђеве звезде са мачевима, сребрна и златна Медаља за храброст, Орден белог орла са мачевима, Албанска споменица, француска Легија части и енглески Ратни крст...

Свакако за ова силна одликовања, која су га сврстала у најхрабрије и најодликованије српске ратнике, нису ни биле битне груди, већ оно што је куцало иза њих, а у њему није било страха.

Једну Карађорђеву звезду му је 1916. године лично окачио регент Александар Карађорђевић, претходно је скидајући са свог шињела. За њим је исто урадио француски генерал Сарај, премештајући са својих на Маџаревићеве груди Орден Легије части. Добио их је за један од најопаснијих задатака које је извршио, а било их је много и ниједан није био безазлен.

Овај пут су ушанчени Бугари са највише тачке Кајмакчалана немилосрдно косили српску војску. У једном тренутку регенту Александру, војводи Живојину Мишићу и француском генералу Морису Сарају пришао је млади мајор Маџаревић (тај чин је добио у 27. години) и тражио допуштење да на свој начин реши проблем. Мишић му није дозволио, али Француз је климнуо главом. Усред дана Маџаревић, опасан бомбама, креће са својим наредником ка бункеру. Сачекали су да се Бугари склоне од врућине, пришли су упоришту и бацили бомбе. Митраљез је умукао, а кроз дим и прашину су се скотрљала двојица хероја и стигла да рапортирају да је задатак извршен.

Месец дана касније учествовао је у офанзиви на Кајмакчалан, ухватио живог бугарског војника који је одао снагу непријатеља, а у том нападу је и сам рањен. Ране је видео у тунишком граду Бизерти.

Хватање “живих језика” била је ужа специјалност мајора Маџаревића. Када се почетком 1915. године нашао као појачање 5. пешадијском пуку, доспео је до обала Саве, где је српска команда муку мучила да сазна следећи потез Аустроугарске војске. Михаило је без одобрења команде са петнаестак војника прешао Саву у потрази за “живим језицима”. Два пута ју је прелазио: први пут је довео једног аустроугарског војника, други пут осморицу и довео их на наше положаје да кажу шта имају. А један његов поподневни одмор прекинуо је позив ордонанса команданта батаљона да се хитно јави на телефон. Разговор који је уследио забележио је сам Маџаревић у својој књизи “Кроз сјај и сенке рата”, коју је издао у Београду 1933. године:

- Ало!

- Овде Петар!

- Који , бре, Петар, презиме?

- Краљ Петар.

Михаило је салутирао са слушалицом у рукама.

- Изволите, ваше величанство!

- За показану и осведочену храброст приликом првог и другог преласка Саве и заробљавање непријатељских војника, ја вас, Маџаревићу, унапређујем у чин поручника!



- Хвала, ваше величанство!

- Тићили ми се такви јунаци у мојој војсци!

- Бог нас чуо, ваше величанство!

На сличан начин ће га у чин капетана произвести регент Александар, који је био добро обавештен о његовим подвизима. Сусрет се одиграо 1916. на Солунском фронту, а разговор је текао овако:

- Ког чина бејасте?

- Поручник, ваше краљевско височанство!

- Ви сте капетан! - рече му регент Александар.

- Нисам, поручник сам!

- Знам, али сте од овог тренутка капетан. Најсрдачније вам честитам чин!

И у чин мајора ће га експресно унапредити војвода Мишић после оне акције на Кајмакчалану. Све своје чинове, осим оног подофицирског наредничког, кад је изашао из војне школе и у ратове ступио као голобради деветнаестогодишњак, Маџаревић је зарадио у биткама. Са својим војницима је наступао или као претходница или као одступница, увек на пушкомет непријатељу.

Михаило Маџаревић је после Великог рата демобилисан, а када је почео Други светски рат, одбија да прихвати функцију команданта Жандармерије у окупираној Србији. Одведен је у немачки логор, а када се рат завршио, одбио је да се врати у Југославију, која је допала у руке комунистима и 1950. године је отишао у Америку, где ће и умрети, далеко од породице, коју никад више није видео. Сахрањен је у порти манастира Светог Саве у Либертвилу, где су почивали и краљ Петар Други, Јован Дучић, Свети Владика Николај Велимировић. Само још његове кости чекају да буду враћене у отаџбину.





Уцењен на 50.000 круна

Када су Аустријанци заузели Мишарску Аду код Шапца и заробили неколико српских војника, опет се за акцију јавио Маџаревић. Са двеста добровољаца кришом се искрцао на острво, пришли су непријатељу с леђа и заробили их заједно са официрима. Од једног официра је тада сазнао да су за њега чули и Аустријанци и да му је глава уцењена на 50.000 круна.

У одбрани Смедерева заробио је пун понтон немачких војника, а пред повлачење је бранио одступницу. Немци су тражили предају и Михаило је остао сам на мосту, сачекао је да му се немачки војник приближи, потегао је оружје и упуцао га. Потом се хладнокрвно удаљио, док су се Немци разбежали у заклоне.





Хитац са 400 метара

Када је почео напад на Србију, 28. јуна 1914. године, Михаило се налазио у Скопљу, одакле је прекомандован у околину Лознице.

Једном приликом је држао одступницу свом одреду и том приликом је приметио непријатељског војника како иде преко неке чистине, држећи и гурајући испред себе једну сељанку као живи штит. Нанишанио је и са даљине од четири стотине метара убио је Аустријанца.


Ранко Пивљанин, Блиц

"Дан Ветерана - Видовдан"

субота, 25. август 2018.

Официри са Колубаре умирали у беди

10 ПИТАЊА О ЗАБОРАВЉЕНИМ ХЕРОЈИМА ВЕЛИКОГ РАТА

Аутор: Драгољуб Стевановић

Иако је проглашена велика победа, ратна слава је многе заобишла у новоствореној Краљевини СХС – борци са Цера и Кајмакчалана брзо су заборављени, а тешка судбина стигла је и небројену ратни сирочад и војне инвалидеВелики рат – велике победе и велики хероји славом овенчани. Историја за уџбенике, сто година по завршетку и даље интригантна.

Саговорник „Магазина” етнолог Димитрије Вујадиновић поводом овогодишњег јубилеја, сто година од завршетка Великог рата позабавио се „другом страном медаље”. Каква је послератна судбина бројних знаних и још бројнијих незнаних ратника који су имали среће да преживе страхоте рата?

"Јунаци у боју, надничари у миру"

Тако је настала и изложба „Заборављени хероји” која је недавно одржана у Дому Војске Србије. Претходне две изложбе истог аутора носиле су називе „Хлеб у Великом рату” и „Српкиња, хероина Великог рата”

1. Како су посетиоци реаговали, какав је ваш утисак?

Мислим да су све три изложбе изузетно добро примљене. Међутим, приметио сам једну генерацијску разлику код посетилаца. Средња и старија генерација са пажњом је посматрала изложбене паное и читала пратећи текст. Код већине била је очигледна потресеност оном шта су видели. Млађе генерације, рецимо средњошколци, много су брже пролазиле кроз изложбу и мој утисак је да, и поред интересовања, немају образовну основу на коју би се приказани визуелни и текстуални наратив надоградио.

2. Скоро да нема породице у Србији која није преживела неко трагично искуство у Великом рату. Како тумачите толику спремност на жртве народа тог доба у Србији?

Велику победу је првенствено извојевао српски сељак, који је био најбројнији у војсци, и то не захваљујући врхунској војној опреми, већ органској повезаности са земљом из које је црпео психичку стабилност и непоколебиву одважност у одбрани отаџбине. Огромне жртве – између 25 и 35 одсто становништва је погинуло – и данас чине актуелним питање односа друштва према статусу бораца, инвалида, удовица и ратне сирочади у новоформираној Краљевини СХС, касније Југославији.

3. Како бисмо оценили тај однос, да ли је био праведан или је држава заборавила на своје ратнике?

Убрзо после завршетка Великог рата и стварања Краљевине СХС као да су пресушили витални центри исцрпљеног и бројно ослабљеног српског народа који се није снашао у условима поништавања његових дотадашњих историјских успеха, снова и тежњи. Бавећи се овом темом закључио сам да српски политичари нису били способни, па ни заинтересовани, да израде национални програм и модел културне политике. Како нису били спремни на такав подухват, прихватали су да мисле у оквирима које су им други одређивали.

4. На изложби су се из грађе коју сте сакупили могли видети и неки примери тог односа који је био дубоко неправедан. Наведите нам неке од примера?

Од судбина многих личности било да су они били обични војници или високи официри, старешине па чак и војводе могао би се направити филм. Рецимо Михаило Маџаревић (1893–1965) био је један од најхрабријих српских бораца. Током борби на Дрини заробио је цео вод Аустријанаца и за то добио „Златну медаљу за храброст”. Имао је још подвига, добио је и Карађорђеву звезду и то од краља Александра лично. Немамо места да набројимо све његове подвиге и признања током рата. Михаило је учествовао у свим борбама за ослобођење Србије, а демобилисан је 1920. године. Своја сећања објавио је у данас тешко доступној књизи „Кроз сјај и сенке рата”, 1933. године.

За време Другог светског рата прво је одведен у логор на Бањици, а затим је депортован у немачко заробљеништво. После рата иселио се у САД где је и умро 1965. године. Овај изузетан и частан човек неправедно је заборављен, а његови посмртни остаци још увек чекају да буду пренети у Србију.

5. Те кратке приче које сте изнели пред јавност речито илуструју тужну судбину многих ратника? Таквих примера је било много, зар не?

Да, рецимо Христифор Црниловић (1886–1963), талентовани студент минхенске сликарске школе био је добровољац и јунак батаљона 1.300 каплара. Умро је сиромашан у највећој беди 1963. године.

Ризну Радовић (1891–1939) саборци су назвали Стојан Комита, јер се са оружјем борила на фронту. Због јунаштва и храбрости одликована је Француским ратним крстом са палмама и са две армијске похвале. Умрла је као тежак инвалид, а после Другог светског рата нове власти су разрушиле гробни споменик и преорале земљу. Данас ова хероина нема гробно место нити било какав споменик! Сећање на Ризну је потпуно избрисано.

Многи су умрли у сиромаштву, као пуковник Миливоје Анђелковића Кајафа (1868–1940) један од најбриљантнијих српских официра који је значајно допринео победи у Колубарској бици.

6. Каква је била брига о инвалидима?

Више од 15.000 војника српске војске изгубило је једну или обе ноге током рата. У целој Србији није било фабрике за протезе. Школовање, здравствена заштита, бањско лечење, запослење, такорећи нису постојали. У свим већим градовима тадашње Србије, посебно у Београду, могли су се срести инвалиди који просе и живе у крајњој беди.

7. Коју би људску судбину издвојили као пример небриге према ратним инвалидима?

То је тешко, било је много трагичних случајева, али, ево, на пример, Будимир Давидовић (1890–1980) један од учесника пробоја Солунског фронта. У последњој борби рањен је са седамнаест убода, а због ручне бомбе ампутирана му је десна рука.

За своје јунаштво награђен је са две Карађорђеве звезде са мачевима, Орденом Легије части, Орденом Белог орла с мачевима, Обилићевом медаљом за храброст и Албанском споменицом. Али, после ослобођења снашла га је судбина многих сабораца који су остали инвалиди. Био је присиљен да ради у надници код другога, а пошто је био без руке људи су га у почетку запошљавали највише из сажаљења. Доцније је добио некакво запослење, али уз врло скромна примања.

8. Какав је био однос државе према ратној сирочади?

Поред више од милион и двеста хиљада жртава које је Србија имала, ненадокнадива трагична последица рата јесте више стотина хиљада деце ратне сирочади. Њихова судбина такође је била у рукама добротвора и хуманитарних организација, ако су имали среће, а већина је била препуштена да се сналази како зна и уме. Америчко друштво за помоћ Србији које су чинили наши људи из САД, али и њихови пријатељи Американци, више је допринело збрињавању ратних инвалида и сирочади од државе Краљевине СХС.

За ратне војне инвалиде, посебно децу која су остала без родитеља, највећу бригу показали су хумани донатори. У томе се посебно издвајају три жене – Мејбел Грујић, Делфа Иванић и Јелена Лозанић, као и многи други

9. Да ли се однос према ратницима променио после Другог светског рата, како према онима из Првог рата тако и према онима из Другог?

Потпуно је био различит третман ратника и инвалида из Првог светског рата и бораца, партизана из Другог светског рата, после 1945. године. Нови комунистички културни модел потпуно је маргинализовао жртве које је српски народ поднео током Великог рата . Идеја „братства и јединства” темељила се на принципу „уравниловке” да су сви народи подједнако дали допринос стварању једне велике утопије зване Југославија.

10. Како је нова држава видела српске жртве рата?

Истине о српским жртвама у Великом рату и одрицање од сопствене државе стварањем Краљевине СХС, касније Југославије, реметила је владајућу комунистичку идеологију и тумачена је као „великосрпска идеја”. Због тога је тај негативан однос чак и појачан после Другог светског рата према онима који су преживели Први светски рат и у њему се истакли по свом јунаштву.

Забрањена сахрана војводе Бојовића

Војвода Живојин Мишић био је дубоко погођен небригом државе према борцима, посебно инвалидима после Великог рата. Стално је говорио о потреби збрињавања ових људи, али као да су сви, укључујући и краља Александра, били глуви на његове молбе. У својим мемоарима остарели војсковођа је записао да је српским властима нова држава била дража и преча брига од старих јунака.

Војвода Петар Бојовић преминуо је 19. јануара 1945. године у својој кући у Београду. Било му је 86 година.

Нове власти забраниле су сахрану са било каквим војним почастима, а издата је чак и забрана присуства грађана уз претњу хапшењем коју је емитовао Радио Београд, иако је остарели војвода све време немачке окупације провео у свој кући не мешајући се у политику.

Најређе штампана Нушићева књига

Деветнаестогодишњи Страхиња Нушић, син Бранислава Нушића, био је добровољац у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1.300 каплара. Погинуо је у Колубарској бици. „Могао сам да га извучем – и нисам могао”, говорио је Нушић. Он никад није прежалио сина, а своја осећања исказао је у роману „Деветстопетнаеста – трагедија једног народа”. Кроз судбине малих, обичних људи Нушић је непоновљиво приказао ову дубоку трагедију српског народа, у спомен свима који су изгубили живот и за поуку будућим генерацијама. Ово потресно дело најређе је штампана и читана Нушићева књига.

Политика

"Дан Ветерана -Видовдан"

четвртак, 16. август 2018.

УЛИЦА ХЕРОЈУ ГРУБИЋУ: Погинуо је спасавајући туђи живот

УЛИЦА ХЕРОЈУ ГРУБИЋУ: Погинуо је спасавајући туђи живот

Грубић је био припадник елитног 53. граничног батаљона на Кошарама и оснивач и председник хуманитарне организације "Браниоци отаџбине `98-`99"

ГРУПА Врбашана прикупила је 1.500 потписа за петицију да једна улица у њиховом граду понесе име Драгана Грубића, борца који је бранио Србију на караули Кошаре 1998. и 1999. године. Драганов лик је ових дана освануо у Нишу, на муралу посвећеном четворици хероја са Кошара.

Грубић је био припадник елитног 53. граничног батаљона на Кошарама и оснивач и председник хуманитарне организације "Браниоци отаџбине `98-`99". Погинуо је 24. марта 2004. у 26. години у удесу при повратку из Крушевца, где је присуствовао обележавању годишњице НАТО агресије. Док је претрчавао ауто-пут да би помогао возачу чији је аутомобил ударио у банкину, на њега је налетело друго возило.

Према речима Југослава Зорића, Драгановог друга и саборца, Грубић је обукао униформу у јуну 1998, а од августа те године до 16. јуна 1999. био је тамо где је било најтеже, на самој граници са Албанијом. Био је у јединици званој "Громови", а његово кодно име било је "Гром 1".

ПРОЧИТАЈТЕ И: НЕКА ЗНАЈУ ЂАЦИ ГДЕ СУ ГИНУЛИ ЈУНАЦИ: Мурал у част четворице српских хероја са Кошара

Саборци истичу да је наставио борбу и по завршетку рата, прикупљајући помоћ за рањене другове и породице погинулих војника. Чак је подигао кредит у фабрици "Карнекс", у којој је радио, да би остварио своје циљеве. На челу "Бранилаца отаџбине 98-99" организовао је митинге подршке генералима против којих су подигнуте хашке оптужнице.

О жељи Драганових суграђана "да се сачува сећање на храброг и поштеног момка, искреног патриоту", изјасниће се Комисија за одређивање назива улица, тргова, квартова и делова места у општини Врбас. Према сазнањима иницијатора петиције, Комисија је већ предложила улицу која би требало да се назове његовим именом.


УЛИЦЕ И ПОГИНУЛИМ ПОЛИЦАЈЦИМА

КОМИСИЈА за именовање тргова и улица у Врбасу разматрала је и предлог да уличне табле добију и полицајци из ове општине, Милорад Рађеновић, Гојко Војновић и Александар Пантовић, који су изгубили животе у ратним дејствима на Косову и Метохији.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 10. август 2018.

Од споменика српским ратницима остала само – патика!

СТИДА НЕМАЈУ! Од споменика српским ратницима остала само – патика!

Прошло је готово три месеца од како смо писали о срушеном споменику српским војницима у току Првог светског рата, али надлежни тај споменик још нису обновили.

Наиме, како у тексту под насловом „И-грех-и-срамота-у-сред-мачве-срушен-споменик-српским-ратницима“ пише да је још у септембру прошле године, услед саобраћајне несреће, срушен споменик српским борцима из Првог светског рата који се налазио у центру мачванског села Ноћај.

Све до маја ове године остаци споменика лежали су срушени у трави, и тек након нашег чланка, ти остаци су покупљени и однешени, мада се ни до данас не зна где су завршили.

Ових дана поново смо обишли ово мачванско село и на постаменту видели само патику коју је неко оставио. Шта би требало патика да симболизује – само може да се нагађа!

Оно што је посебно срамотно је чињеница да у Ноћају живи махом православно српско становништво, управо потомци ратника који су изгинули и чија су се имена налазила на споменику. И док широм Хрватске, Босне и окупиране територије Косова и Метохије руше српске споменике и све оно што подсећа да су ту живели Срби, нејасан је овакав однос мештана Ноћаја који своју данашњу слободу дугују управо људима чија су имена била наведена на споменику.

Директор локалног Завода за заштиту споменика културе Љубиша Шолаја одговарајући на питање новинара зашто споменик још није обновљен, рекао је да је новац пребачен Месној заједници Ноћаја, односно дат на располагање Радославу Панићу, помоћнику митровачког градоначелника, који је пореклом управо из овог села. Нажалост, нисмо успели да ступимо у контакт са Панићем, а како нам је речено у локалном СПС-у чији је он кадар, вероватно је разлог сезона пољопривредних радова.

Иначе, споменик је постављен 1922. године од стране тадашњег Месног одбора да се њиме сачува успомена на све Ноћајце који су изгинули у ратовима за ослобођење Србије од 1912. до 1918. године.

Иако се пролетос каменорезац из Лаћарка Зоран Рибић сам понудио да бесплатно врати споменик у првобитно стање, његов предлог још није узет у разматрање иако је већ готово годину дана прошло од рушења.

(Милан Миливојевић)

Митровица.инфо

"Дан Ветерана - Видовдан"

среда, 8. август 2018.

Кукавичја јаја

Ветерани не треба да штрајкују глађу, доста су били гладни. Такође не треба да повређују сами себе, доста су били повређени. Не треба да моле и просе. Треба да ЗАХТЕВАЈУ!

 Целу причу треба окренути у супротном смеру, за толико се има људског поноса и ратничке части... И на крају, нема ко други...

Све остало је губљење времена и енергије, све друго је лаж и превара. Много је екстремних и самозваних потурених "кукавичјих јаја", као и политичких мутаната који нам соле памет. Свему томе мора доћи крај, а ми смо једини који можемо и требамо да им станемо за врат. Треба нам одвојити жито од кукоља, ионако су нам скоро све опоганили. Остало нам је таман толико колико и јесте највредније, а то се не даје и не продаје... Никада!!!

Живи били, братски поздрав...

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 6. август 2018.

Прст у око, песницу у зубе

Како сам сматран за будалу са ратишта, инако ћу рећи следеће...


 Ако мислимо нешто учинити како треба, морамо почети и са раскринкавањем појединих ликова који сматрају да могу да вуку за нос ратне ветеране. Односно, морамо се оградити од таквих, а много их има...

Нама ратницима нису потребне ни екстремне левице, ни екстремне деснице. Такође нам не требају ни комунисти, ни демократе, ни радикали, као ни напредњаци.

Квази монархисти, квази верници, квази хуманисти, квази политичари, квази генерали, квази ратници, квази синдикати, квази уметници, квази удружења и квази вође..., такође треба да се држе подаље од нас.

Да не би било некакве забуне, за себе могу рећи да нисам никакав светац, ни паметњаковић, ни стручњак, па да могу некоме нешто сугерисати. Једноставно ми не дозвољава моја "ратничка част" да ћутим и да трпим да "неко", не знам ни ко, ради "нешто" за мене, а истина је само да ми штету наноси.

До сада је тако било, и биће све док им не гурнемо прст у око, ако треба и песницу у зубе. Са нама и нашим стрпљењем не би требао нико да се игра... Сви знамо због чега, а много ћутимо и трпимо. Нека сви размисле подобро како ће и шта ће чинити. Најпре ми ветерани требамо ставити прст на чело. Имамо наше потребе, имамо наше захтеве. Препуштени смо сами себи па нам зато и нико од "ових" наведених и не треба. Довољна нам је братска слога, а хвала Богу међу нама је велики број честите и способне браће.

"Радије ми је изгубити главу него образ"

Без икаквог скривања и фолирања стоји иза свега,
главом и брадом, ратничком чашћу, Ненад Станић...

Братски поздрав, живи били...



"Дан Ветерана - Видовдан"

Јунак Возуће - Евгениј Василев

Евгениј Василев - добровољац ВРС у 4. озренској лпбр
Заслужује ли овај пали јунак макар назив улице у Српској?

Евгениј Љубенов Василев је рођен 06.01.1973. године у Софији, у Бугарској. Био је запослен у полицији. Учествовао је у мисији УН-а у Камбоџи. Напустио је свој посао, сигуран и слободан живот у Софији и као добровољац дошао је у Републику Српску и ставио се на располагање ВРС и српском народу у борби за слободу.

Ратна дешавања из тадашње БиХ гледао је на бугарској телевизији, и на CNN-u пошто је знао енглески. Након извештаја о рату у тадашњој БиХ знао је својима да каже: "CNN лаже о дешавањима у Босни и о Србима, то је пропаганда западних сила. Ту пропаганду сам доживео и видео у Камбоџи против Црвених кмера..." Родитељима није рекао истину о својој одлуци, већ им је рекао да иде на одмор у Србију. Приликом поласка из Софије рекао је брату Александру следеће: “Идем да помогнем Србима, они су наша браћа. Не брини брате, вратићу се за твоју свадбу.“

По доласку у Републику Српску и јављању у ВРС, добио је распоред у 9. оперативну групу (ОГ) Добој, а из 9. ОГ Добој, распоредили су га у ТГ „Озрен“, односно 4. Озренску лпбр ВРС. Био је храбар борац, спашавао је и превијао рањене саборце.

Долази и тај црни и несрећни за Возућу 10.09.1995. године. Након огорчених борби са вишеструко јачим непријатељем, браниоци Возуће и долине Криваје морали су да почну са повлачењем. Кренули су у пробој према слободној територији Озрена. Евгениј је погинуо у рејону Лозне у борби са непријатељем приликом пробоја 10.09.1995. године, као и многи борци ВРС који су се задесили на том ратишту.

Ексхумиран је без лобање и идентификован маја 1997. године. Након идентификације његови посмртни остаци су уз војне почасти испраћени из Бања Луке у родну Софију, у којој је сахрањен 21.05. 1997. године. Погинуо је за српски народ и Републику Српску.
Указом председника Републике Српске посмртно је одликован „Медаљом заслуга за народ“.

(Информације дао Евгенијев брат Александар, добровољац Војске Југославије на Косову и Метохији за време НАТО агресије и бомбардовања СРЈ, рањаван и одликован.)


Дана 10.09.2017. године у склопу обележавања годишњице "Страдања Срба Возуће, насеља у долини Криваје и јужног Озрена" у цркви "Светог Великомученика Георгија" у селу Стог откривена је и освештана Спомен плоча бугарском добровољцу Евгенију.

Спомен плоча је постављена уз финансијску помоћ општине Петрово и Завичајног удружења Завидовићана из Добоја, а на иницијативу команданта 4. Озренске лпбр ВРС пук. Новослава Николића и Евгенијевих сабораца.
























"Дан Ветерана - Видовдан" 

петак, 13. јул 2018.

Издала их снага, али не и нада

Ретке су животне приче каква је 45-годишњих близанаца Предрага и Ненада Марића. Да видите само те дивове од људи, тај њихов понос у очима што су бранили српство. Рођени у једном дану, заједно су ратовали, заједно премлаћивани у Хрватској, заједно рањавани, заједно се лечили од гелера, а данас су обојица тешко оболели и с јасном дијагнозом да нису способни ни за какав посао.

Грађевински материјал, поклон добрих људи
(Фото: В. Секулић)
Ту су избегли из Ливна. Тамо се одавно Срби бројем прстима једне руке, а овде су купили кров над главом онда кад су запињали као волови, кад нису бирали посао, а радни дан им почињао пре сунца и завршавао се тек касно у ноћ.

- Никада нисмо бирали посао и никада од посла нисмо бежали. Радили смо као конобари, на грађевини, и за надницу земљу, чак једно време и као погребници. Никада се нисмо стидели поштеног посла и тако нам се и враћало. Од зарађеног смо купили ову кућу, Предраг је направио велику свадбу, прославили како треба и рођење његове кћеркице. Било је свега и за све. Онда нас је те 2015. ваљда све саставило - причају ова браћа.

Оболела од мултипле склерозе: Мајка Доста Марић
(Фото: В. Секулић)
Најпре је сустигло Ненада. Попустили и нерви и кичма, а ни операција није помогла да не шепа. Доктори су тада открили да је тежак дијабетичар. Убрзо је и Предрагу почела да отказује снага.

Најпре нерви, па срце.

- Установљено је да болујемо од хроничне сензомоторне полунеурологопатије. То је, како су нам рекли, изумирање нерава у ногама што прате јаки болови и отказивање мишића. Обилазећи лекаре и надајући се помоћи, браћа су тако открила још једну заједничку бољку, за коју су мислили да је нешто што се догађа свима који су били у рату - ПТСП.

- Ни раније од кошмара нисмо могли да спавамо, а онда, како нас ове болести саставило и ти кошмари кренули, још јаче. Узмемо по шаку лекова, али не вреди. Пробудимо се, гола вода, а око нас све неке утваре, неке приказе из рата. Кад смо испричали то лекарима, они се насмејали. Кажу, то је сасвим нормално јер болујете од посттрауматског стреса. Рекосмо: Добро онда. Шта друго да кажемо? Нагутамо се лекова и надамо да ћемо барем неколико сати бити мирни - причају браћа.

И не саставило их. Последња су генерација младића на редовном одслужењу војног рока ЈНА.

Обукли су униформу 1991, са 17,5 година и одмах - Хрватска!

- Рат још званично није почео, ЈНА је и даље на папиру била једина легална оружана сила у земљи, а на нас у униформи ЈНА пуцају и у Рогатици и у Загребу. Онда нас пребаце у Костајницу, да преотмемо војни магацин који су заузеле зенге. Изгледа нас је командир издао јер је цела чета, нас 15 упало у заседу. Пребацили су нас у затвор у Стару Градишту и ту смо шест месеци пролазили пакао. Мокрили су по нама, пијани нас тукли док се не онесвестимо, мучили нас на начине да ме је срамота да причам о томе - присећа се Ненад.

Пуштени су тек након ТВ прилога на тадашњем Јутелу у коме су хвалили третман у том затвору.

- Шта смо могли друго? Држе ти откочену пушку у леђа и снимају - потврђују браћа Марић.

Кад су пуштени на одсуство, одлазе кући и ту схватају да је у Ливну рат већ увелико почео, али да обичан народ то нико није обавестио.

Због провокација хрватских комшија, 1992. беже у Гламоч, а недуго затим поново облаче униформе, овог пута Војске Републике Српске. Нису их скидали све до 1996. када су званично демобилисани.

- Све смо у Босни прошли што је могло: од Горажда, Игмана до Бихаћа... Последњих година смо били код Легенде у "вуковима са Дрине" - истиче Ненад.

Управо захваљујући ратним командантима и друговима, ова браћа последњих неколико година и преживљавају.

- Легенди свака част, човек нам се за прво нашао и и даље помаже. Да није тих добрих људи, не знам како бисмо. Месечно, на име социјалне помоћи, инвалиднине мајке и нас двојица примамо укупно 18.000 динара, а само за лекове нам треба 30.000 динара. Углавном преживљавамо тако што узимамо лекове или храну "на црту". Кад имамо - вратимо, кад немамо нико нас не пита, јер знају да никада никоме нисмо остали дужни. Образ је важнији од свега - искрено ће Марићи.

Захваљујући прилогу на РТС, пре две године из Америке је стигла донација с којом су уградили ПВЦ врата и прозоре. Унутрашњост куће је и даље иста - уџерица какву су и платили 2003.

- Не вреди, не да нам мука нимало да предахнемо. Ево, пре пар дана нам се излила септичка јама да више ништа није могло сем да се затрпа и направи друга. Захваљујући људима добре воље једни су ископали рупу, други почели да зидају. Нико ништа не тражи, али и за то основно смо већ у дугу, а треба купити и цеви, треба све спојити са купатилом. Само да нас не састави овако до зиме. Не знамо како ћемо онда - веле ова браћа.

Ненадова ћерка Марија
(Фото: В. Секулић)
Марија једина радост

Ненад се једини од браће женио. Из те љубави се родила и кћерка Марија. Овог 2. јула је напунила седам година. Ратни другови му платили да оде у Рогатицу и обиђе дете и види је после чак годину дана. Ако је за утеху, Марија је ипак, свакодневно са њим, на зиду дневне собе. Смеје се, радосна што је са татом.

Упознали генерала Младића

Предраг каже да им је највећа част била када су, 1993. у "Зони сумрака", у месту Грабеж, на шест-седам километара од Бихаћа лично упознали команданта Главног штаба ВРС, генерала Ратка Младића.
- Пришао је, поздравио се с нама, питао како смо. Онда је наредио покрет, а он је кренуо први. Заиста је био велики војсковођа и патриота. Волели би да га видимо или барем његовог сина Дарка. Ту фотографију бисмо урамили и држали на зиду до краја живота - причају.

За отаџбину дали све: Ненад и Предраг Марић
(Фото: В. Секулић)
Добровољци на Косову

На крају су 1999. као добровољци завршили на Косову, у редовима надалеко познате Јединице за специјалне операције.
- Тражили су попуну резервног састава и људе који знају да се боре. На Тари смо имали десетак дана припрема где су отпадали сви они који немају довољно искуства. Тамо нас је и затекао почетак агресије, па смо одмах кренули на Косово и борили се углавном у Метохији, у оним најопаснијим деловима.

Пензија само сан

Браћа Марић тренутно живе од људи добре воље, који знају шта је неимање и желе да помогну. Решење би можда било да добију пензију, али ту постоји практичан, готово нерешив проблем:
- Фактички имамо само војни стаж, а ни дана радног. Док смо били у пуној снази, нити нам је ко нудио, нити смо уопште јурили сталан посао. Овај, на црно, увек се боље плаћао. Како смо могли да знамо шта ће нам се догодити.
Уколико неко од наших хуманих читалаца жели да помогне Марићима, може ступити са њима у контакт путем телефона на број: 00381 64 226 24 58 и договорити се око начина слања и доставе помоћи.
Њихова адреса је: Немањина 128, село Рибари, 15310 Шабац. Наравно, на услузи је као и увек Редакција "Вести".

ПОЗИВ ДОНАТОРИМА

Ако желите да се укључите у неку од акција Хуманитарног моста, јавите се на мејл адресу: hmost@frvesti.com Добићете адресу и број телефона породице којој желите да помогнете и договорити се са њима о начину доставе донације. Информације можете да добијете и од новинара Хуманитарног моста на: +381 11 31 93 771 и +381 11 31 90 924.

Вести-онлајн

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 22. јун 2018.

Држава за коју је крварио, окренула му леђа

Бачко Градиште варош је у општини Бечеј. Наша прича почиње на обалама Тисе, али су његова трагедија, уједно и јуначко дело, почели у Бару. Живко Попов је тог пролећа 1999. године из Бара, као војник на одслужењу војног рока, по хитном поступку пребачен на границу с Албанијом, на караулу Кошаре. С неколико стотина српских војника, месецима је у том делу Србије водио битку против албанских терориста, које су активно подржавали Војска Албаније и НАТО авијација. Циљ напада с албанске стране, била је копнена инвазија на Савезну Републику Југославију и пресецање комуникација јединица Војске Југославије између Ђаковице и Призрена. Један од оних који је спречио копнену инвазију на нашу територију, био је и Живко Попов.

– Били су то страшни дани, али поносан сам кад говорим о томе. То је била највећа битка у том рату. Било нас је много мање од непријатеља. Да смо тад поклекнули, душмани би до Ниша стигли.

У тој бици јуначки је погинуло 108 припадника Војске Југославије. Ја сам преживео, али тешко сам рањен четрдесет пети дан битке. Задобио сам тешке повреде главе и руке. И у таквом стању, положај нисам напуштао док није стигло појачање с наше стране. Неколико дана провео сам у болници у Пећи. Нисам се ни опоравио, а својевољно сам се вратио на Кошаре, каже за „Слободу“ Живко Попов.

Након рата, лечио се од стресова које је доживео на ратишту. Ране на души нису се зацелиле, али је Живко отац четворо малолетне деце, што му је све ове године давало снагу да с надом гледа у будућност.

– Радио сам најтеже физичке послове да их прехраним, да им обезбедим све што им је потребно и да покушам да их изведем на прави пут. Све је некако било добро до 28. марта ове године, када сам доживио инфаркт миокарда. Сада ми срце ради у капацитету од 70 одсто. Следећа операција заказана је за 24. јул.

Док сам био у болничкој постељи, сазнао сам да сам остао без посла. Због болести, уручен ми је отказ. Нису желели да плаћају моје лекове, ни прегледе, па сам био препуштен сам себи. Сада чекајући нову операцију, пијем девет врста таблета. На лекове месечно трошим око 100 евра.

Тешко живимо, супруга надничи кад има где, а од државе немам никакву помоћ. Купимо основно, хлеб и млеко, али немамо за све оброке. Прво гледамо да деца једу, па за супругу и мене ако нешто претекне. Бринем се, ко зна шта ће бити! Него, опет нисам сам. Моји другови, ветерани Приштинског корпуса 125. моторизоване бригаде покренули су акцију да се мојој породици и мени помогне. Хвала им на томе, испричао нам је Живко.

А кућа у којој живи породица Попов у лошем је стању и прети да се сруши. Живкови пријатељи кажу да ће се до зиме, под теретом снега, кућа урушити.

– Као таква кућа је небезбедна, поготово за децу. Кућа мора да се реновира и тој деци се мора обезбедити кров над главом прие него што стигне зима. Живкова супруга повремено надничи на њивама, а те дневнице им никако нису довољне. Он, разумиљиво, не може да ради, подршку од државе нема, а пред њим је тешка операција. Приходи од ретких надница његове супруге, једини су у њиховој породици. Доскоро су имали једну козу, чијим млеком су хранили децу. Међутим, недавно им је та коза украдена, па сад немају ни то, кажу Живкови другови.

Они кажу да би идеално било да се Живковој породици обезбеде услови да се баве пољопривредом.

–Да им се набаве домаће животиње од којих би могли да живе, да се скупи новац да прегурају месеце у којима Живко неће моћи да ради, да урадимо све да њихову кућу реновирамо и његовој деци омогућимо нормалан живот. Зато, браћо, и вас у Црној Гори позивамо да помогнете колико можете, поручују ветерани Приштинског корпуса.


Апел за помоћ
Уколико имате могућности, породици Попов можете помоћи уплатама новца на жиро-рачун: 220-2230000050450-67
Живко Попов Pro Credit Bank

Или поштом на име и адресу:

Живко Попов
Улица Партизанска 71
21217 Бачко Градиште

Слобода

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 25. мај 2018.

"На муци се познају јунаци"


Драга и једина браћо!

"На муци се познају јунаци"

Заиста је све ово што се дешава са нама и овим друштвом мучно и болно. Некако нам не иде од руке да се снађемо и да нађемо начина да све то пребродимо. Много тога је против нас, али исто тако много тога је и до нас. Покушавају људи нешто да учине али слаба вајда за опште добро.

Мора се бити реалан, стање је катастрофално и никад горе када су у питању борачка и људска права, као и међу људски односи, нажалост. Елем, како је тако је, али не треба се мирити са тим стањем никада, иако ће оно још трајати, као што ће и наша борба трајати. Борба је доказ да смо живи! Ко се не бори, тај је мртав...

Видовдан је наша голгота и наше Васкрсење. Ту одрицања и одустајања нема, нити га може бити. Ако је пропала држава, нисмо пропали ми, није пропала Отаџбина. Препуштени сами себи, али уз Божију помоћ, борећи се, ми ћемо трајати. Када буде дошао тренутак да нас буде и 100 хиљада, биће нас. До тада не треба пропуштати све оне тренутке да будемо у братској слози и љубави, упорни, одлучни и истрајни, па и у најмањем броју.

Зато браћо моја драга, треба изаћи на Видовдан, окупити се код споменика, Цркава, тргова, поменути и сетити се наше погинуле братије, на првом месту. То нама првима мора бити Света дужност, јер они су гинули пред нашим очима.

Како ми будемо чинили, а не како нам буду други одређивали као и до сада, тако ће и бити. Ми да се питамо и одлучујемо, а не други да нам кроје капу. Будемо ли такви, будемо ли људи прави и исправни, онда ће се и остале прилике и односи мењати, као и наша права и захтеви остваривати. Само такви можемо победити.

Да се на Видовдан обележава и дан ратних ветерана.
Мртве не зборавите, живе поштујте... Живели!

Брат по оружју, Ненад Станић

"Дан Ветерана - Видовдан"

четвртак, 17. мај 2018.

Витез на свим пољима

Витез на свим пољима

Овај великан је четрдесет година био учитељ у свом селу Пласковац које се налази између Тополе и Страгара. Поред тога је био и најбољи земљорадник у целој околини. На свом поседу је имао десетине хиљада чокота лозе, струкова јагода, малине, преко две хиљаде најбољих врста воћака - јабуке, трешње, крушке...дуња је производио вагон годишње, а лешника преко 500 кг.

Јунак ове приче није само учио децу да читају и пишу већ и своје сељаке да обрађују земљу и успешно гаје разне културе. На свим великим сајмовима и изложбама побеђивао је и односио медаље са својим производима. Остаје забележен догађај из 1934. године када је у Сарајеву, где је своје производе излагало 4.100 пољопривредника из целог региона, однео убедљиво прво место.

Као пољопривредник је добио преко шездесет највиших награда, као задругар и просветни радник награђен је три пута Великом наградом Краљевог фонда, а као српски херој, резервни потпуковник, борац у свим ратовима, одликован је чак двадесет пута!

На његовим грудима су сијале све споменице и највиши ордени међу којима и Бели орао четвртог реда с мачевима, Југословенска круна четвртог реда, Орден Светог Саве четвртог реда, као и Карђорђева звезда са мачевима.

Да се не заборави!
Витез на свим пољима - Арса Недић!

ФБ страница Војвода

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 16. фебруар 2018.

ИЗВЕШТАЈ СА ТРИБИНЕ РАТНИХ ВЕТЕРАНА, СРЕТЕЊЕ

ИЗВЕШТАЈ СА ТРИБИНЕ РАТНИХ ВЕТЕРАНА, СРЕТЕЊЕ

На Сретење 15.02.2018. од 13.00 до 15.00 часова

Скупштина општине Стари Град, Македонска 42. Београд

Наглашавамо да ћемо доле поменуте захтеве послати највишим државним органима и институцијама као и председнику државе и премијеру.

Захтевати до испуњења:

1. Обележавање дана ратних ветерана као државни празник сваког Видовдана

2. ПТСП – Без временског ограничења, и остале болести које ПТСП проузрокује

3. Националне месечне пензије за: Ратне ветеране, ратне војне инвалиде и породице погинулих бораца. (БЕЗ ДЕЗЕРТЕРА)

4. Закон о борачко инвалидској заштити, праведан за све (ПОНОВИТИ РАСПРАВУ О ЗАКОНУ У ВИШЕ ОПШТИНА И ГРАДОВА ПО СРБИЈИ)

5. Борачко министарство (МИНИСТАР РАТНИ ВЕТЕРАН)

6. „Посебна тачка“, став ратних ветерана о Косову и Метохији

Наведени захтеви су састављени на основу потреба борачке популације, и на основу узора на свет и државе у окружењу.

Сви наведени захтеви да се у најкраћем року предају надлежним институцијама и органима власти, као и свим медијима у Србији.

Са овим захтевима такође дајемо надлежним органима рок да их и спроведу у дело до Видовдана, 28.06.2018. године. У случају не испуњавања ових захтева, надлежни органи, односно држава суочиће се са масовним протестима и демонстрацијама целе борачке популације.


Захтевати до испуњења

1. Обележавање дана ратних ветерана као државни празник сваког Видовдана

Наиме, код ратних ветерана се на основу потребе сећања и поштовања погинулих и живих ратника, родила идеја да имају свој дан ратних ветерана, када би се ово друштво сетило погинулих, а живима указало најосновније људско поштовање. Идеја за сам дан и датум обележавања је без икакве двојбе Видовдан. Имајући у виду да наша Црква тада даје помен свим погинулим ратницима од Косовског боја до данашњих дана, као и да је Видовдан стара српска војничка Слава, нама живим ратницима то је био једини могући и логични избор. На основу свега тога ратни ветерани су се организовали и у Чачку за Видовдан 28.06.2017. године, и обележили тај дан као дан ратних ветерана. Тада су саставили један документ као заједнички захтев и предали га надлежном министарству одбране, односно одељењу за традицију и ветеране дана 24.11.2017. у Београду. Захтевамо да држава по хитном поступку уврси овај дан и датум као државни празник. Празник дан ратних ветерана на Видовдан, да се у Србији мртвих ратника сећају, а да се живи ратници поштују. Уз овај захтев прилажемо и фотокопију документа, односно званичног захтева који је предат надлежном министарству одбране.

Такође предлажемо да овај захтев уђе и у нов закон о борачко инвалидској заштити као посебан члан тог закона.

Захтевати до испуњења

2. ПТСП – Без временског ограничења, и остале болести које ПТСП проузрокује

Најједноставније се може рећи, односно констатовати да се врши вишегодишња дискриминација према људима, односно према учесницима ратова деведесетих година прошлог века. Није потребно бити велики или посебан стручњак да би се та свакодневна дискриминација уочила, односно утврдила. Безброј је примера разних симптома и дијагноза, на основу којих се може врло лако утврдити да људи, односно учесници ратова, , живе са својим пост-ратним поремећајима, здравственим тегобама, односно болестима, који их директно повезују са учешћем у ратовима. Због свега тога ти исти људи, учесници ратова, трпе, најблаже речено „агоничне“ облике свакодневног живота, који се у најмању руку могу назвати дискриминацијом. Држава нема никакво оправдање за овакво стање у коме се један велики проценат људи налази. Захтевамо од државе да по хитном поступку нађе адекватно и праведно решење, које ће бити на корист погођеног процента људи овом опаком болешћу. Јасно је да медицина установљава ову врсту болести и да је не ограничава на временске периоде. Захтевамо да се држава орјентише према медицини и њеној стручности.

Такође предлажемо да овај захтев уђе и у нов закон о борачко инвалидској заштити као посебан члан тог закона.

Захтевати до испуњења

3. Националне месечне пензије за: Ратне ветеране, ратне војне инвалиде и породице погинулих бораца. (БЕЗ ДЕЗЕРТЕРА)

Држава је дужна да по хитном поступку донесе решење, које ће ући у борачки закон по коме ће цела борачка популација добити одавно ускраћена права на националне пензије. Да би се дошло до праведног решења може се узети модел националних пензија које добијају наши најбољи спортисти. Један од предлога може бити да учесници ратова који су боравили на ратишту до 30. дана, добијају националну пензију као и наши спортисти за бронзану медаљу. Учесници преко 30. дана до годину дана да добијају националну пензију као и наши спортисти за сребрну медаљу. Учесници рата преко годину дана као и ратни војни инвалиди свих категорија, као и све породице погинулих бораца, као и цивилни инвалиди рата, да добијају националну пензију као наши спортисти за златну медаљу. Такође се мора поновити и нагласити да је држава дужна и обавезна да по хитном поступку и приступи решавању овог захтева. Још једном се мора нагласити да они који су напустили ратни положај, односно дезертери немају никаква права и да их никада не могу остварити по било ком основу. Свако је дезертер и онај који је осуђен па амнестиран.

Такође предлажемо да овај захтев уђе и у нов закон о борачко инвалидској заштити као посебан члан тог закона.

Захтевати до испуњења

4. Закон о борачко инвалидској заштити, праведан за све (ПОНОВИТИ РАСПРАВУ О ЗАКОНУ У ВИШЕ ОПШТИНА И ГРАДОВА ПО СРБИЈИ)

Мора се нагласити да се после толико година од завршетка ратних дејстава још кубури са људским правима целе борачке популације, а чињеница је таква да су она у сваком погледу запостављена. Та очигледна запостављеност најбоље се огледа у још једној чињеници , да нема коначног и праведног решења за целу борачку популацију у виду тог предуго очекиваног и ишчекиваног борачког закона. Наравно, друштвени статус, права и одређене бенефиције или награде, требале би да буду регулисане тим „праведним законом“ и то искључиво на основу рана и дела учесника ратова. Опет, чињеница је да није тако, већ да су ратни ветерани, ратни војни инвалиди, као и породице погинулих бораца , третирани најблаже речено као социјални случајеви. Захтевамо од државе да што скорије по хитном поступку отвори „јавну расправу“ о борачком закону, и то у више градова по целој Србији, а не како је било у претходном случају у само 4. града. Треба поновити и нагласити да је држава дужна и обавезна да позове целу борачку популацију на јавну расправу, не држећи је више како је раније био случај у „подређеном положају“. Само тако се може и мора доћи до праведног закона о борачко инвалидској заштити, у равноправној расправи, односно у његовој коначној изградњи.

Захтевати до испуњења

5. Борачко министарство (МИНИСТАР РАТНИ ВЕТЕРАН)

Захтевамо да држава по хитном поступку , о по угледу на свет и околину , формира посебно борачко министарство. Тим и таквим актом, држава би коначно показала да има воље и жеље да се бави проблемима и људским правима целе борачке популације која броји неколико стотина хиљада људи. Самим тим потезом огроман број људи би коначно добио шансу да добије дуго ишчекивани статус на основу рана и дела, а не да буду третирани као социјални случајеви. У тој и таквој „новој свери“ борачког сектора, борачкој популацији би се могло дати на вољу да сами предлажу борачког министра, који би искључиво морао имати један од услова да је провео више од 30. дана на ратишту. Такође би се створила шанса да у том истом борачком министарсатву буду запослени искључиво чланови породица ратних ветерана, инвалида и породица погинулих бораца. Такође ово „ново“ министарство би могло да преузме надлежност над свим борачким удружењима и да на 6. месеци контролише њихов рад.

Такође предлажемо да овај захтев уђе и у нов закон о борачко инвалидској заштити као посебан члан тог закона.

Захтевати до испуњења

6. „Посебна тачка“, став ратних ветерана о Косову и Метохији

Став оних који су крварили и гинули н Косову и Метохији, а највиже имају права да, мимо свих дискусија и расправа, као и дијалога о Космету, је апсолутан. Захтевамо од државе да по хитном поступку прогласи Косово и Метохију окупираном територијом, јер је Космет, подсећамо, по Уставу Републике Србије, саставни и територијални део Србије. Ми ратни ветерани захтевамо да све државне и надлежне институције приступе извршењу овог захтева, и то јавно и ураде, без икаквог стида и страха. Такође захтевамо од надлежних органа да по хитном поступку прекину сваку сарадњу са терористима...

Такође предлажемо да овај захтев уђе и у нов закон о борачко инвалидској заштити као посебан члан тог закона.

У Београду на Сретење, 15.02.2018.
Овлашћено лице: Ненад Станић

"Дан Ветерана - Видовдан"

среда, 7. фебруар 2018.

Политика нас је завадила

Уопштено говорећи за све ратове деведесетих година, политика нас је завадила, а и сами смо допринели свему овоме.

 Сада трпимо последице. Толико смо залутали, да не видимо више где је и у чему наша одговорност заиста.

Због тога немамо ни вида за решење и излаз из ових проблема. Нико никоме више не верује. Политика и политичари су нас у рату издали, а у миру су нас победили.

Били смо једна војска кроз ове ратове, сада смо непријатељи једни другима. Свели смо се на свађе и расправке, а опет највише око политике. Зато уместо поштовања, основног и људског, ми смо у овој држави и друштву будале. Јер то свакодневно осећамо и чујемо када се говори о ратним ветеранима. Каже се: "Будала, био на ратишту"

А ми смо изгледа већ навикли на то. Постали смо некако равнодушни, није нас брига. Јер да јесте, ми би већ одавно урадили много тога конкретног за наше људско достојанство, за нашу ратничку част...

Братски, Ненад Станић

"Дан Ветерана - Видовдан"


понедељак, 5. фебруар 2018.

Касно Вулин на Кошаре стиже

Први пут, после готово двадесет година, држава Србија ће институционално помоћи у реализацији филма који говори о храбрости српских војника у одбрани отаџбине 1999. године током НАТО агресије на тадашњу СРЈ. У сарадњи РТС и Застава филма, Министарство одбране ће помоћи у снимању документарно-играног филма "На бранику отаџбине - Ратне приче са Кошара и Паштрика".

Премијера овог пројекта планирана је за следећу годину, на годишњицу крвавих борби на српско-албанској граници, а на конференцији за штампу, министар одбране Александар Вулин је нагласио да држава на овај начин исправља неправду.

- Ово је последње време да уочи двадесете годишњице допустимо свим херојима да кажу истину, а други нека се стиде. Нека се стиде они који су напали ову земљу. Ми немамо разлога за стид, само за понос. Када је подизањем споменика Тибору Церни председник Србије и врховни командант Александар Вучић разбио ту заверу ћутања, истина више није могла да буде сакривена. Србија је дочекала своју прилику да захвали и да се одужи спомеником, булеваром, улицом, филмом и истином о нашим јунацима. Они су пример како Србија треба да изгледа у најтрагичнијим и најтежим тренуцима - нагласио је министар одбране.

Међутим, саговорници "Вести" - актери битака на самој граници Србије и Албаније, од којих ће се већина и наћи у овом филму, објашњавају да би држава и у пракси морала да покаже да се заиста не стиди својих хероја.

- Није спорно снимање филмова, јер мора да остане траг будућим генерацијама, али држава мора у пракси да покаже да нас се не стиди и да чини све како би заштитила пре свега породице погинулих, а затим и рањених, а то до сада није случај. Време ће показати да ли је овај филм само део политичког маркетинга или почетак суштинске бриге о свима који су бранили отаџбину - каже за "Вести" Игор Дражић, један од 108 војника на редовном војном року који је од почетка био у паклу Кошара те 1999. године, почев од она прва два дана када је било најтеже.

- Филмови вреде због будућих поколења, али држава на делу мора да се докаже да брине о својим људима, о ветеранима који су гинули и ратовали. Отуда је веома битно институализовати наше питање кроз промену одговарајућих закона. Ако се Србија не стиди својих хероја, то треба и на делу да покаже - истиче Дражић.

Истог мишљења је и Божо Кецовић, генерални секретар невладине организације Браниоци отаџбине - коју су основали и воде управо борци са Кошара. Кецовић сумња да је реч о политичком маркетингу пред предстојеће локалне изборе.

- Када се избори заврше, као много пута до сада, и прича о нама ће се "негде изгубити". Нажалост, томе су значајно допринели и сами ветерани који су подељени на превише разних удружења и организација, укључујући и оне који су отворено уз разне политичке опције, уместо да су искључиво у одбрани права ветерана, породица погинулих и рањених сабораца - истиче Кецовић.

Додаје да је чињеница да се донедавно о јунаштву војника са Кошара и границе са Албанијом није говорило, али да данашња власт фактички ништа није учинила да би се помогло онима који су најугроженији.

- Постоје спорадични случајеви помоћи, али држава и даље нема развијен план и програм на који би се заиста одужила и породицама погинулих и онима који су преживели. Зар није срамота да је тек после 17 година почело да се прича о дејствима НАТО муницијом и гранатама са осиромашеним уранијумом и то пошто је добар део ветерана оболео од рака. Али, ни ту им држава није од помоћи - вели огорчено Кецовић.

Вести

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 22. јануар 2018.

Бугарски добровољац о Генералу Лазаревићу 1999

Лазаревића сам упознао лично, 24. Марта 1999. године у Приштини.

Ипричао сам му зашто сам дошао на Косово и Метохију, и када је чуо за мога брата Евгенија Василева, иначе добровољца који је положио главу за Републику Српску, рекао је да смо дали превише и није потребно да изгубим и свој живот. Хтео је да ме врати кући, али је видео да нећу да се вратим.

Тада је рекао да размислим и дао ми је једну ноћ за размишљање, да ли да останем или да се вратим у Софију. Рекао ми је, боље да се вратиш, није потребно да твоја мајка плаче и за тобом. Другог дана су ме питали за моју одлуку и да кажу Генералу шта сам одлучио. Ја сам рекао да остајем и да ме испрате тамо где су најтеже борбе.

Нажалост одлука Генерала Лазаревића је била да ме пошаље у околину Приштине, што је и учињено. Нигде није било безбедно на Космету. Може да се каже да је тамо било лакше него на граници. Нажалост имали смо погинуле у нашој јединици од напада терориста. Слободно могу да кажем да је Генерал Лазаревић спасио мој живот, када ме није послао у тешке борбе. Изузетан и поштен човек коме је било жао за мене и мог брата. Иначе сам се пријавио као добровољац још крајем 1998. у Призрену, али тада још нису скупљали добровољце и није било јасно шта следи.

 За блогер дан ветерана, Александар Љубенов Василев

"Дан Ветерана - Видовдан"