Ретке су животне приче каква је 45-годишњих близанаца Предрага и Ненада Марића. Да видите само те дивове од људи, тај њихов понос у очима што су бранили српство. Рођени у једном дану, заједно су ратовали, заједно премлаћивани у Хрватској, заједно рањавани, заједно се лечили од гелера, а данас су обојица тешко оболели и с јасном дијагнозом да нису способни ни за какав посао.
|
Грађевински материјал, поклон добрих људи (Фото: В. Секулић) |
Ту су избегли из Ливна. Тамо се одавно Срби бројем прстима једне руке, а овде су купили кров над главом онда кад су запињали као волови, кад нису бирали посао, а радни дан им почињао пре сунца и завршавао се тек касно у ноћ.
- Никада нисмо бирали посао и никада од посла нисмо бежали. Радили смо као конобари, на грађевини, и за надницу земљу, чак једно време и као погребници. Никада се нисмо стидели поштеног посла и тако нам се и враћало. Од зарађеног смо купили ову кућу, Предраг је направио велику свадбу, прославили како треба и рођење његове кћеркице. Било је свега и за све. Онда нас је те 2015. ваљда све саставило - причају ова браћа.
|
Оболела од мултипле склерозе: Мајка Доста Марић (Фото: В. Секулић) |
Најпре је сустигло Ненада. Попустили и нерви и кичма, а ни операција није помогла да не шепа. Доктори су тада открили да је тежак дијабетичар. Убрзо је и Предрагу почела да отказује снага.
Најпре нерви, па срце.
- Установљено је да болујемо од хроничне сензомоторне полунеурологопатије. То је, како су нам рекли, изумирање нерава у ногама што прате јаки болови и отказивање мишића. Обилазећи лекаре и надајући се помоћи, браћа су тако открила још једну заједничку бољку, за коју су мислили да је нешто што се догађа свима који су били у рату - ПТСП.
- Ни раније од кошмара нисмо могли да спавамо, а онда, како нас ове болести саставило и ти кошмари кренули, још јаче. Узмемо по шаку лекова, али не вреди. Пробудимо се, гола вода, а око нас све неке утваре, неке приказе из рата. Кад смо испричали то лекарима, они се насмејали. Кажу, то је сасвим нормално јер болујете од посттрауматског стреса. Рекосмо: Добро онда. Шта друго да кажемо? Нагутамо се лекова и надамо да ћемо барем неколико сати бити мирни - причају браћа.
И не саставило их. Последња су генерација младића на редовном одслужењу војног рока ЈНА.
Обукли су униформу 1991, са 17,5 година и одмах - Хрватска!
- Рат још званично није почео, ЈНА је и даље на папиру била једина легална оружана сила у земљи, а на нас у униформи ЈНА пуцају и у Рогатици и у Загребу. Онда нас пребаце у Костајницу, да преотмемо војни магацин који су заузеле зенге. Изгледа нас је командир издао јер је цела чета, нас 15 упало у заседу. Пребацили су нас у затвор у Стару Градишту и ту смо шест месеци пролазили пакао. Мокрили су по нама, пијани нас тукли док се не онесвестимо, мучили нас на начине да ме је срамота да причам о томе - присећа се Ненад.
Пуштени су тек након ТВ прилога на тадашњем Јутелу у коме су хвалили третман у том затвору.
- Шта смо могли друго? Држе ти откочену пушку у леђа и снимају - потврђују браћа Марић.
Кад су пуштени на одсуство, одлазе кући и ту схватају да је у Ливну рат већ увелико почео, али да обичан народ то нико није обавестио.
Због провокација хрватских комшија, 1992. беже у Гламоч, а недуго затим поново облаче униформе, овог пута Војске Републике Српске. Нису их скидали све до 1996. када су званично демобилисани.
- Све смо у Босни прошли што је могло: од Горажда, Игмана до Бихаћа... Последњих година смо били код Легенде у "вуковима са Дрине" - истиче Ненад.
Управо захваљујући ратним командантима и друговима, ова браћа последњих неколико година и преживљавају.
- Легенди свака част, човек нам се за прво нашао и и даље помаже. Да није тих добрих људи, не знам како бисмо. Месечно, на име социјалне помоћи, инвалиднине мајке и нас двојица примамо укупно 18.000 динара, а само за лекове нам треба 30.000 динара. Углавном преживљавамо тако што узимамо лекове или храну "на црту". Кад имамо - вратимо, кад немамо нико нас не пита, јер знају да никада никоме нисмо остали дужни. Образ је важнији од свега - искрено ће Марићи.
Захваљујући прилогу на РТС, пре две године из Америке је стигла донација с којом су уградили ПВЦ врата и прозоре. Унутрашњост куће је и даље иста - уџерица какву су и платили 2003.
- Не вреди, не да нам мука нимало да предахнемо. Ево, пре пар дана нам се излила септичка јама да више ништа није могло сем да се затрпа и направи друга. Захваљујући људима добре воље једни су ископали рупу, други почели да зидају. Нико ништа не тражи, али и за то основно смо већ у дугу, а треба купити и цеви, треба све спојити са купатилом. Само да нас не састави овако до зиме. Не знамо како ћемо онда - веле ова браћа.
|
Ненадова ћерка Марија (Фото: В. Секулић) |
Марија једина радост
Ненад се једини од браће женио. Из те љубави се родила и кћерка Марија. Овог 2. јула је напунила седам година. Ратни другови му платили да оде у Рогатицу и обиђе дете и види је после чак годину дана. Ако је за утеху, Марија је ипак, свакодневно са њим, на зиду дневне собе. Смеје се, радосна што је са татом.
Упознали генерала Младића
Предраг каже да им је највећа част била када су, 1993. у "Зони сумрака", у месту Грабеж, на шест-седам километара од Бихаћа лично упознали команданта Главног штаба ВРС, генерала Ратка Младића.
- Пришао је, поздравио се с нама, питао како смо. Онда је наредио покрет, а он је кренуо први. Заиста је био велики војсковођа и патриота. Волели би да га видимо или барем његовог сина Дарка. Ту фотографију бисмо урамили и држали на зиду до краја живота - причају.
|
За отаџбину дали све: Ненад и Предраг Марић (Фото: В. Секулић) |
Добровољци на Косову
На крају су 1999. као добровољци завршили на Косову, у редовима надалеко познате Јединице за специјалне операције.
- Тражили су попуну резервног састава и људе који знају да се боре. На Тари смо имали десетак дана припрема где су отпадали сви они који немају довољно искуства. Тамо нас је и затекао почетак агресије, па смо одмах кренули на Косово и борили се углавном у Метохији, у оним најопаснијим деловима.
Пензија само сан
Браћа Марић тренутно живе од људи добре воље, који знају шта је неимање и желе да помогну. Решење би можда било да добију пензију, али ту постоји практичан, готово нерешив проблем:
- Фактички имамо само војни стаж, а ни дана радног. Док смо били у пуној снази, нити нам је ко нудио, нити смо уопште јурили сталан посао. Овај, на црно, увек се боље плаћао. Како смо могли да знамо шта ће нам се догодити.
Уколико неко од наших хуманих читалаца жели да помогне Марићима, може ступити са њима у контакт путем телефона на број: 00381 64 226 24 58 и договорити се око начина слања и доставе помоћи.
Њихова адреса је: Немањина 128, село Рибари, 15310 Шабац. Наравно, на услузи је као и увек Редакција "Вести".
ПОЗИВ ДОНАТОРИМА
Ако желите да се укључите у неку од акција Хуманитарног моста, јавите се на мејл адресу: hmost@frvesti.com Добићете адресу и број телефона породице којој желите да помогнете и договорити се са њима о начину доставе донације. Информације можете да добијете и од новинара Хуманитарног моста на: +381 11 31 93 771 и +381 11 31 90 924.
Вести-онлајн
"Дан Ветерана - Видовдан"