Радња филма се догађа у 1988-ој и 199-ој години. Рат у Афганистану. После обуке Љутиј, Воробјеј, Чугун, Рјаба, Стас и Џоконда одлазе у Афганистан. У деветој чети, где су додељени да служе, од команде је постављен задатак-заузети и држати стратегијск врх, обезбеђивати безбедан пролаз совјетских војника који напуштају Афганистан.
Главни противник ових храбрих војника је многобројнији непријатељ. Управо због тога задатак није прост-на високој коти коју држе, нема везе са командом и помоћ се не може очекивати од никога…
Око 40.000 бивших војника пати од посттрауматског стреса. Повећан и број оних који се лече болнички. Више стотина извршило самоубиство. Насилни у породици. Неадекватна брига државе.
СЕДИМО за столом у башти. Дан је леп. Пролеће је. Смејемо се. Ођедном, тишина. Лица око мене се уозбиљише. Смркну. Чујем фијук гранате. Експлозија. Погледам поред себе и видим труп најбољег пријатеља. Батрга се у локви сопствене крви. Још је жив, ноге су му ко зна где. Прича ми нешто. Мени зуји у ушима. Не чујем га. Страх ме паралише. Само стојим непомично.
У следећем тренутку се будим. Супруга ме смирује. Полако долазим себи. Обливен сам леденим знојем. Не могу поново да заспим. Плашим се. Лудим. Понекад се осећам као да ћу експлодирати, под сталним сам притиском.
Описани догађај догодио се у марту 1992. године у Сарајеву. Ратни ветеран Милош В. (53) равно 20 година ове слике не може да избрише из главе. И изнова и изнова их проживљава.
Његова прича је једна од многих. Према истраживањима са Војномедицинске академије око 10 одсто ратних ветерана од око 400.000 војника који су учествовали на ратиштима у Босни, Хрватској, Косову, или за време НАТО агресије на Србију, пати од посттрауматског поремећаја.
Ово обољење, према објашњењу доктора, јавља се углавном код мушкарца који је био на ратишту, који је преживео рањавање, присуствовао смрти или рањавању пријатеља саборца, учествовао у блиским борбама у тешким условима, живео у рову...
А синдром прате повишен степен сумњичавости, неповерења, слаба контрола агресије, доживљај повређености и изманипулисаности...
- Екстреман догађај се у глави ветерана одиграва поново и он осећа као да је поново на ратишту. Буди се и у тренутку и не зна где се налази. Тражи пушку, или удара особу која је поред њега, јер мисли да се бори за свој живот - каже психијатар Жељко Шпирић, начелник Првог одељења Клинике за психијатрију Војномедицинске академије (ВМА) у Београду.
Велики број самоубистава међу популацијом бивших војника само је један од показатеља колико је овај проблем озбиљан. Не постоје тачни резултати колико је њих извршило самоубиство, али према истраживањима неколико ратних удружења, он прелази бројку од 500.
Бивши војници тврде да данас о њима нико не брине. Кажу и да постојећи услови живота, слаба економска ситуација и често подсећање на рат, погоршавају њихову болест. Преовладава осећај издаје, насамарености...
- Војни ветерани који пате од овог синдрома су тема од које сви окрећу главу - каже "Новостима" Миле Милошевић, председник Удружења српских ратних ветерана, које броји више од 20.000 чланова.
- Ти људи су живе бомбе које сваког тренутка могу да експлодирају. Према нашем истраживању, од десет случајева у којима отац убије супругу, дете, мајку или оца, њих шесторо су ратни ветерани. У свету постоје специјалне болнице за овакве случајеве, а ми смо молили Министараство рада и социјалне политике за помоћ, али нам они никада нису изашли у сусрет.
Према његовим речима, Министараство расписује конкурсе за пројекте по којима ветеранима са ПТСП нуде рехабилитацију по бањама.
- Логично, такав третман не може да пружи никакве резултате у сузбијању ове болести, јер је реч о рехабилитацији, а не о лечењу.
У Министраству рада и социјалне политике кажу да се за ратне ветеране сваке године издваја одређена сума новца за лечење.
Део издвојених средстава одлази на ортопедска помагала, а део на лечење у бањама.
НЕПРАВДА
- МИ доживљавамо трауме и сада, када су ратови давно завршени.
- Људи су пре сукоба имали посао, донекле су лагодно живели. Данас немају ништа. Фрустрирајуће је када ветерани гледају људе који нису ни пришли фронту а имају послове, возе скупа кола...
Такве слике буде осећај неправде.
ПОВЕЋАН БРОЈ БОЛНИЧКИХ ЛЕЧЕЊА
ОД посттрауматског синдрома у Србији у току прошле године, према подацима Института за јавно здравље "Др Милан Јовановић Батут" болнички се лечило 60 пацијената, што је било двоструко више него током претходне две године. У 2010. лечило се 25, а годину пре тога 30. Али, зато је у 2008. лечено њих 73.
- Овај број се односи само на људе који су збринути у некој од стационарних установа, било директно због ове, или због друге болести, па је констатована и ова - објашњавају у "Батуту". В. Ц. С
РАЗВОД И НАСИЉЕ
ИСКУСТВО психијатара који се у пракси суочавају с ПТСП, говори да се велики број ратних ветерана разводи. Од десеторо људи који изазивају насиље у породици, шесторо су ветерани.
ЈОШ ЈЕДАН ПОРЕМЕЋАЈ
- ВИШЕ од половине ратних ветерана има најмање још један психијатријски поремећај - каже психијатар Жељко Шпирић.
- Депресија се јавља у 22 одсто случајева, а алкохолизам у 20 одсто случајева.
Удружење Српских ратних ветерана, суочено са маћехинским односом према учесницима ратова од 1990 године до 1999 године, одлучило је да у јавност изнесе један број чињеница које се скривају ћутањем и избегавањем одговора, које су довеле до сазнања која се никад не би смела заборавити.
Погибије многих наших ратних другова и дешавања после смрти, чувају се као тајне које не смеју изаћи на видело. Не мали број породица погинулих у ово време не зна истину о страдањима и све што се дешавало после смрти својих најрођенијих. У садржај ове проблематике су и несрећници који се воде као нестали или су сахрањени као НН лица. На сајту ће се објавити један број изворних докумената из рата. Посебно, она на која су упућивале команде седишта предпостављених, али и изводи из извештаја највишег органа руковођења и командовања. Унапред се извињавамо члановима породица погинулих, несталих, мучених и још живих ратних војних инвалида. Податке за наш сајт користимо из текста припремљеног за књигу под насловом ”Страшно и срамно”. Почињемо са објављивањем првих четрнаест трагедија и две информације о лечењу рањеника на ВМА и подацима о броју ексхумираних по ослобођењу Вуковара.
Спасић Џери, канадски држављанин, отац Јеремија Урошевић, мајка Нада Спасић, добровољац Српске Гарде, песник и новинар. Рођен 20.11.1971 године у Бораугх ОР Јорк, Торонто, Канада. Неожењен. Пребивалиште имао у Новом Београду.
Заробљен као рањеник у обе ноге,па убијен 21.11.1991 године у Ласлову(Славонија).
Допремљен на ВМА масакриран 25.11.1991 године у 21сат и 45 минута.
Сахрањен 27.11.1991 године на Новом бежанијском гробљу.
Гешовски Сашко, војник ЈНА на одслужењу војног рока у Сплиту.
Убијен 06.05.1991 године у Сплиту.
Два дана касније сахрањен у Кавадарцима уз највише војне, грађанске и верске почасти. Овог војника је ожалила Југославија. Поводом његовог убиства, огласио се и одбор за унутрашњу политику Скупштине СФРЈ.
Козодеровић Милутина Ивица, мајка Бисенија, рођен 12.02.1975 године у селу Трбушани, Чачак. Резервни водник у ВП 8977 Краљево. Неожењен.
Погинуо 5.10.1991 године у селу Нуштар код Винковаца. Допремљен на ВМА 04.02.1992 године у 23 сата и 30 минута. Посмртне остатке преузели родитељи од Хрватског већа одбране 122 дана после погибије.
Сахрањен 06.02.1992 године у селу Трбушани код Чачка.
Војник Ненад Савић на одслужењу војног рока у Тузли
Савић Радојка Ненад,мајка Драгана,рођен 15.08.1972 године у Београду.Војни рок је служио у ВП 5500/1 Тузла.
Неоженјен.Погинуо 15.05.1992године у
Тузли.Допремљен на ВМА 26.05,сахрањен 03.06.1992 године на гробљу Лешће као неидентификован(НН 257).Есхумиран 13.10.1992 године и сахрањен на Новом бежанијском гробљу.
Потврду о смрти издала ВМА у којој је наведено као датум смрти 15.05.1992 године,а место смрти Београд.Ова потврда издата је 26.05.1992 године.
Решење о одштетном захтеву,родитељима погинулог војника Савић Ненада,издато је 09.10.1992 године.Решење је потписао пуковник Никола Зeчар,помоћник начелника штаба за попуну и информисање.
Решењем се одређују одређени износи на име родитеља као накнаде за материјалну и нематеријалну штету по основу смрти сина Савић Ненада,за кога је наведено да је живот изгубио у сукобу са усташким формацијама Републике Хрватске,приликом извршавања борбеног задатка,за потребе оружаних снага Савезне републике Југославије.
Наведени текст у решењу је нетачан и још ствара збрку не само код родитеља.
Војник Савић Ненад био је припадник јединице ЈНА из Тузле.Није био припадник Војске Југославије.
Убијен је 15.маја у нападу Муслиманске војске Алије Изетбеговића.Апсурдна је тврдња да је војник Ненад Савић погинуо „извршавањем борбеног задатка,за потребе оружаних снага Савезне републике Југославије“.
Забележено крајем августа 2006 године...
Прича Драгане,мајке војника ЈНА Ненада
Прича да је у петак 25.08.2006 године дошла кући из куповине.Муж Радојко јој је рекао да је неко називао из Генералштаба и саопштио да жели да их посети у вези погибије војника Ненада.
„Свашта ми је падало на памет.После толико година,сигурно је жив,помишљала сам...Немогу да седим,ходам..Радим,а незнам шта радим.У кревету нисам ока склопила,вртим се,запиткујем се...Можда је жив,па човек из Генералштаба хоће да нам у кући то саопшти.Осванула је субота.Телефон никако да зазвони.Тек у девет сати зазвони...Потрчала сам...Чујем глас из телефонске слушалице који прекидам повиком,само кажите јели жив.Са пажњом је саговорник рекао да мој син Ненад није жив!“
Пример капетана Вероја
Ненад Олујић,војник из извиђачке јединице на Масленичком подручју,када је погинуо остао је под ватром усташких снајпериста.
Капетан Верој одлучио да оде сам по тело погинулог војника.Када се упутио на место погибије за њим су потрчала два његова војника.Извукли су тело погинулог друга.
(„Народна армија“,06.11.1991године)
Штитећи војника погинуо старешина
Билела Јакова Давор,рођен 16.11.1971 године Какњу.Водник ЈНА у војној пошти у гарнизону Дервента.Погинуо 16.09.1991 године.
Водник Давор Билела,командир тенковског вода,из запалјеног возила извукао посаду,а затим,храбро штитећи је,пао смртно погођен од снајперског метка Хрватског војника.
(„Народна армија“,21.09.1991год.)
Војномедицинска академија,дан 03.02.1992 год.
У току 1991 године,на свим клиникама ВМА лечено је 28000 болесника,од тога 57% војна лица.Дужина лечења у просеку износила 14,3 дана.
Од почетка ратних сукоба у Словенији 26.06.1991 године,у ВМА је примљено 2200 рањеника.
(„Народна армија'',број 2766;06.02.1992година)
Борба за спасавање рањеника
(Генерал-мајор др Јован Бјелић)
Од почетка рата у ВМА лечило се више од 1500 рањеника.На ВМА је 25.11 било 437 рањених који се успешно опорављају.
Дневни максимум износио је око 70 рањеника,а просек око 40.
Било је дана када су ангажоване свих 16 операционих сала.
Постотак смртности 2 %.
(„Народна армија“,28.11.1991године)
Акт Команде гарнизона Книн од 06.03.1992 године(пор.бр 2-75/1)
Акт је упућен Команди одбране града Београда,команди гарнизона Смедерево и ВМА(одељење за патологију)
Акт садржи обавештење о упућивању посмртних остатака војног обвезника Милић Бранислава Драгољуба.
Молимо вас да сходно пс у ос СФРЈ преузмете мјере и ступите у контакт са породицом п.Милић(Бранислава)Драгољуба,рођеног 20.01.1956 године у селу Петријево со Смедерево,који је погинуо дана 04.03.1992 године у Земунику.О овом догађају обавјештена је команда гарнизона Смедерево.
Посмртни остаци бит ће пренесени дана 06.03.1992 године авионом из Бихаћа на аеродром Батајница.Долазак на Батајницу бит ће око 14,00 часова.
Молимо све набројене команде да међусобно контактирају,ради даљег преноса посмртних остатака,као и организација сахране,као и осталих захтјева породице.
(Акт је потписао потпуковник Адам Хофлер)
Размена С-144
Размењен пред крај септембра 1991 године.На ВМА идентификован као Брчин Зоран,рођен у Средњи Дубовић,Босанска Крупа.У месту рођења имао је стално пребивалиште.Служио војни рок у ЈНА у ВП/4909 Винковци.Убијен у касарни 20.09.1991 године.На размену је од Хрватске стране донет са скинутим скалпом са лобање.Имао је прострелну рану главе и масовно крварење.
Измештање гарнизона из Шибеника
Утврђени губици:Војник Дејан Мојсиловић,уморен;Војник Ивица Стојановић,уморен;Бошко Трифуновић,комадант касарне“Анте Јањић“,убијен;Војник Златко Шагота,убијен у медицинском центу у Шибенику;Војник Мирослав Валенчић,убијен у медицинском центру у Шибенику.
(„Народна армија“,бр.2759,25.12.1991)
Вуковар
Кад је Југословенска народна армија ушла у Вуковар есхумирано је 1100 убијених(незна се да ли погинули од граната или су их убили Хрвати)
Поповић Жељко из Глине,војник ЈНА,раме му однела тромблонска мина.
(„Народна армија“,11.12.1991 године)
Двадесет петог септембра 1991 године министарство унутрашњих послова и збор народне гарде поступали су на крајње бруталан начин са погинулим и рањеним особама из касарне у Винковцима.Лешеве погинулих извлачили су у хладњаче и над њима се иживљавали.
У 19,40 часова 25.09.1991 године војна санитетска колона са мртвим и рањеним припадницима ЈНА кренула је из касарне у Винковцима.Непосредно након изласка из касарне,колону је блокирало око 150 припадника ЗНГ.Рањеници и њихова пратња су малтретирани;рањеницима су скидали завоје;доктора су извукли из возила,оборили на цесту,нож му подносили под грло и претили да ће га заклати;из возила су извукли мајора Љубишић Драгана и одвели у непознатом правцу.
У Нашицама ланцима су везивали капетана прве класе Петровић Мирка који је ухапшен као предсравник ЈНА у Посматрачкој мисији Европске заједнице.
(„Из писма савезног секретеријата за народну одбрану председнику уреда председника Републике Хрватске Хрвоју Шаринићу).
Породица Сејде Бајрамовића
Сејде Бајрамовић имао је чин заставника.Умро је на ВМА од рака.Порадицу су му чинили:
1.Драган,син,поручник ЈНА.Био је на служби у гарнизону Чапљина.Драган је погинуо у Чапљини,а Алија Изетбеговић није дозволио да се извуче тело погинулог поручника.
2.Слободан,унук,војник ЈНА у Нишу.
3.Фадил Садиха,сестра на фронту код Двора на Уни(добровољац)
4.Халим Ајдари,синовац,начелник секретеријата унутрашњих послова у Косовској Каменици
Олејар Јанка Ромко,резервни капетан,рођен 16.10.1954 године у Ђурђеву код Новог сада,стално место боравка Руски Крстур,општина Кула,ожењен,супруга Ирина,двоје деце,био запослен у „шећерани"Црвенка као дипломирани економиста-програмер на компјутерима.
Мобилисан 10.11.1991године и са својом јединицом ВП 13312/4 стигао у реон јужно од Осјека у село Тења(кудељара"Орловњак").
Нестао у јутарњим часовима 06.12.1991 године,након жестоке ноћне борбе.
У току ноћи 06.12.1991-е,у распоред јединице у селу Тењски Антуновац убацила се група припадника ЗНГ и у кући Вучемиловића убила два војника(тенкиста).Онда су ушли у војно транспортно возило са регистарском ознаком ЈНА и вратили се у своје јединице.Предпоставља се да су одвезли заробљеног капетана Олејар Ромка.
Судбина С-137
Повијач Јосипа Божидар,рођен 01.12.1972 године у месту Велики Буковац,војник ЈНА на одслужењу војног рока у ВП/4909 Винковци.Погинуо 20.09.1991 године у Винковцима.
На ВМА у завежљају од шаторског крила допремљени делови екстремитета.
На чистој страни листа упитника за уношење података о погинулом допремљеног на патологију ВМА,хемијском оловком је записано:"Први пут сам се суочио како да решим проблем несталог војника.Повијач Божидар био је војник АРЈ ПВО.(суседне јединице до Масолове у гарнизону Винковци).Касније сам од Масола,кад се јединица извукла из касарне,сазнао да је несретник погинуо испод „праге„-да је борбено возило напуњено муницијом експлодирало,јер је било погођено и да нико није успео да га извуче са лица места,јер је то место увек било под ватром,тако да нико није прилазио,а пошто је то тако,нико није могао да потврди да лије остао мртав или је,пошто је био Хрват,највероватније,успео да евентуално побегне.Водили су га као несталог.И тако све док једног дана Холкић Мујо из Тузле-приватни аутопревозник и гробар за дебеле паре есхумирао са Винковачког гробља Повијач Божидара.Усмено је рекао да су му усташе саопштиле како су га нашле незакопаног,распаднутог и да све то сведочи каква је наша војска и како се односи према погинулим."
Имали су по 17 година и спасавали су отаџбину. Читаоцима представљамо драгоцене, тешке и дирљиве успомене ратних ветерана.
Хероји најстрашнијег рата у историји
„Вероватно сам остала међу живима да би се ратна сећања сачувала“, прича уз осмех Нина Новогородова. Нина је дивна саговорница, њен младалачки глас и сјај у очима на тренутак ме приморавају да заборавим на чињеницу да интервјуишем ветерана.
Када су наши данашњи саговорници ратовали, имали су само по седамнаест година. Рат их је задесио у животном добу у коме је требало да се заљубљују и планирају будућност. Уместо тога, најважнија ствар у њиховом животу постао је задатак да спасавају своју отаџбину од уништења и боре са једном од најстрашнијих армија која је икада постојала, нацистичком. Када им је било по двадесет, већ су били искусни и вични свим ратним вештинама, поверавали су им командирске дужности и додељивали високе награде.
Без обзира на старост и болешљивост, наши ветерани неуморно наступају по школама и факултетима. Млади их слушају опчињено, у групама испраћају до станице, моле да опет дођу. Када прича престане да буде редак у уџбенику, неминовно је доживљаваш као сопствену.
Нина Андрејевна Новгородова, начелница медицинске службе 111. тенковске бригаде
Немци су имали огроман аеродром под Вороњежом. Наша авијација је те 1942. била још увек веома слаба и малобројна. Сваког дана узлеће 20 или 25, понекад 30 немачких авиона. Крећу од девет ујутро, некад и раније. Систематски праве један, други, па трећи круг. Туку по првим борбеним редовима. А ми нисмо далеко, наш задатак је да збринемо рањене, нарочито оне са опекотинама. Током сваког бомбардовања чини нам се да је све готово! Лете брвна, камење, земља, понекад чак и возила. Чини се да ништа неће бити поштеђено. Али, први талас бомбардовања прође, погледаш, а унаоколо много рањених, много људи са опекотинама. И тако сваких два, два и по сата. Када радиш, не осећаш страх. А то је био прави рад, и то страшан рад: медицинској сестри на првим линијама фронта руке су дословно до лактова у крви. Ратовало се и лети и зими. Знатно је теже по хладноћи превијати рањенике, зато што је на борцу шињел, постављени капут, требало је све то парати, резати ножем и правити завоје.
У рату сам се по први пут суочила са невероватним стварима, са скривеним човековим могућностима. Можда је то оно што називају „интуицијом“. Навешћу један пример. Дан је. Бомбардовање је у току. Немци бомбардују у широком кругу, затим све ближе и ближе. Готово да су дошли до наше амбуланте. Да бисмо се заштитили од бомби, ископали смо ровове и седели у њима по троје чекајући крај бомбардовања. Одједном, у тренутку новог налета, невероватна невидљива снага ме подиже и ја, не знајући зашто, излећем из рова и почињем да трчим из све снаге преко чистине. На крају чистине је аутомобил. Подвлачим се испод. Лежим. Осећам да се бомбардовање завршило. Окренем се и видим: рова нема, као да није постојао. Место на коме сам се налазила до пре неколико тренутака било је уништено!
Ево још једне, сасвим другачије приче. Једног дана су нама, сестрицама, дали америчке мантиле. Танане, танане, од финог материјала, а ми се мислимо: како ћемо у њима да радимо!? Не знам коме је пало на памет да направимо од ових мантила хаљине! Наши пријатељи фоторепортери, који су осим свакодневице на фронту волели да сликају и девојке борце, подржали су нашу идеју: „Замолите за дозволу и идите у штаб корпуса. Тамо постоји специјална радионица где се шију и крпе униформе за официре.“ Тако смо и урадиле. Када смо тамо стигле, погледамо, сви кројачи мушкарци. Извадиле смо наше медицинске мантиле, питамо: не би ли се ово могло претворити у хаљину? Кројач се прво гласно насмејао, а затим рекао: „Може!“.
Да не дужим, изашле смо из кројачнице са новим хаљинама. Стигле смо у наше село. Увече смо обукле те хаљине, ставиле мараме, маштовито их повезале. Иначе, код нас су често долазили момци извиђачи. Долазили су у село након извиђачких задатака. Ако се уопште врате. И ево, они долазе, гледају и ништа не могу да схвате. А затим узвикују: „Девојке, како сте лепе!“.
Владимир Николајевич Кислицин, редов, митраљезац
У почетку је било страшно. Окренем се: мој друг лежи поред мене. Убијен! Страшно! А затим је престало да буде страшно. Као да се играш играчкама. Играли сте се у детињству? На фронту је исто. Срце као да се скаменило. Наравно, чуваш се метака, граната. Отрчиш, ископаш ров ашовом, сакриваш главу. Најважније војниково оружје је ашовчић. Чим наиђе затишје, време је да се укопаш. Понекад се укопаш тако да се сакријеш целом висином. Други пут успеш да се сместиш само четвороношке. Полете меци, гранате, а ти си се укопао. При команди „Јуриш!“ остављаш све, иде се у напад. Али ашов и оружје не испуштај из руку никад! Митраљез треба да је увек спреман. Чим поставиш митраљез, већ имаш штит пред собом. Истина, ако близу падне граната, она не гледа да ли имаш штит. Чим открије митраљесца, Немац има задатак да „уништи пункт“. Туче из минобацача. Туче први пут: прекратак хитац. Други пут: предугачак. Припрема се да гађа трећи пут – знаш, погодиће тачно где си ти. Једном сам морао да бежим. Ранио ме снајпер. Само што сам провирио – а он погодио баш „где треба“. Тешко рањеног, послали су ме у болницу.
Стајала сам једном на стражи крај командне земунице. Када долазе авиони, треба да довикнемо начелнику у земуници: „Ваздух!“. Тако сам и урадила. Он пита: „Одакле?“. Одговарам: из тог и тог правца лети бомбардер. Он одговара: „А, све је у реду, јављају да то наш лети“. Ја кажем: „Не! Непријатељски авион лети!“. Знам наше сигнале, димензије, звук мотора, домет и висину. Тамо јављају да „наши лете“ а ја инсистирам „непријатељски“! Поверовавши ми, уништили су га.
Потом ме је ухватила језа. Мислим: немогуће, нисам могла да се преварим! Анализирали смо звук мотора, остало ми је све то у сећању. Противавионско извиђање је компликована ствар. После неког времена долази код нас начелник штаба пука и пита: „Где је ваш извиђач?“. „Ја сам била на стражи!“, одговарам. А он каже: „Били сте сјајни, дошао сам да вам се захвалим!“.
Александар Николајевич Рафаљски, механичар 55. тенковске бригаде
Стигли смо у Нижњи Тагил, укрцали се у наше тенкове и кренули у правцу Кракова. Требало је да један од успутних градова ноћу освојимо на јуриш, да га пређемо целог и утврдимо се на другом крају. Операција је почела, ушли смо у град. Непријатељ пружа отпор. Поред зграде са затвореним двориштем један Немац минобацачем директно погађа бочну страну нашег тенка. Тенк се запалио. Значи, готово је, треба бежати. Командир тенка је искочио и снајпер га је одмах покосио. Командир топа је кренуо за њим и десило се исто. Седим у тенку. Вруће је, из мотора цури уље и разбуктава се, постаје тешко за дисање. Малчице сам одшкринуо вратанца на крову да удахнем свежег ваздуха. Тада сам схватио да је Немац снајпериста изгубио концентрацију, вероватно мисли да је све побио. Отворио сам вратанца до краја – нико не пуца. Брзо искачем кроз отвор – и одмах у пролаз. Практично сам ненаоружан, имам само немачки пиштољ домета 25 метара. Лежим у пролазу, чујем кораке. Притајио сам се. Држим пиштољ у приправности. Тенк гори, остветљава угао пролаза наспрам мене. Видим сенку. Иде Немац. Када смо се поравнали, пуцао сам и убио га. Узео сам му аутомат и два шаржера, сада сам већ победник! Пожурио сам пешке да сустигнем остале тенкове.
Када смо 2000. прослављали 55 година Победе, у Немачку је отпутовала делегација ратних ветерана. Ја сам био међу њима. Обишли смо доста места, међу њима наравно и много гробаља. Тамо се тако добро брину за гробове наших бораца! Има много спомен-плоча са именима, за све њих брине се држава. Нисам приметио никакво непријатељство према нама. Што је најзанимљивије, ни ја га нисам осећао.
Николај Александрович Черепанов, редов, авиомеханичар „Ил-2“
Који дан ми је био најрадоснији? 27. јануар 1944. Дан пробоја опсаде Лењинграда. Ја сам механичар авиона „Ил-2 999“ јуришног авијационог пука. Тог дана, 27. јануара, зачула се почасна паљба која је означила да је окончана блокада Лењинграда. Најтужнији дан за мене је био 14. децембар. Тог дана смо летели и оборили су нас. Погодили су мотор авиона. Избија уље. Летео сам уместо стрелца, чак ни падобран нисам имао. Гледам, по мени тече нешто топло. Рањен сам, губим крв, врти ми се у глави. Некако смо успели да слетимо. Пилота су некуда одвезли, мене су одмах сместили у болницу, дали ми некакве инјекције. Нису ми дали крв, иако је требало. Одлежао сам три дана и готово.
Питате се откуд нам сада снага? Ми волимо своју домовину! Бранили смо је. Отац ми је погинуо под Стаљинградом, стриц погинуо. Зашто сам се после рата школовао за наставника историје? Да бих говорио о Победи, о подвигу, о части, о достојанству. Објашњавам деци: „У наследство не остављамо куће, викендице, доларе. У наследство остављамо вас, своју сопствену децу, коју смо створили и учили“. Ми, борци Великог отаџбинског рата, ускоро ћемо сви отићи са овог света. Зато ученицима понављам: „Убрзо ће нестати последњи старац са ордењем. Учите се од њих док не буде касно“.
Упркос жртви коју су дали за државу, ратни ветерани потпуно препуштени сами себи. Отаџбини смо дали све, преживели ужасне ствари, а сада ником нисмо потребни.
Ратни ветерани
УЈУТРУ, за столом, сечем хлеб, а онда ми се рука са ножем сама од себе укочи. Гледам сечиво и мислим има ли уопште смисла даље живети. Или, без разлога, ударим жену или дете, а онда се питам зашто и хоћу да пресвиснем: и од туге, и од гриже савести.
Када је 1991. почео рат у бившој Југославији, Милан Ранисављев из Товаришева код Бачке Паланке имао је 19 година и био војник ЈНА у Краљеву. Одатле је, најпре, пребачен у Словенију, да види ужас прве проливене крви, а потом и у Хрватску.
- Својим очима сам гледао кад је крагујевачка бригада, због погрешних координата, вишецевним бацачима ракета косила нашу пешадију из Ваљева која је пробијала хрватске линије код Товарника. Линије су, додуше, доцније пробијене, али... - прича, док му се ожиљак изнад левог ока, траг ратне ране, болно затеже.
Још страшније су, наставља, слике десетодневног гранатирања нафтних постројења код Ђелетоваца, такође у источној Славонији, исте те 1991.
- Горело је данима, а на десетине наших мртвих другова смо, као џакове, трпали у камионе и одвозили са линије фронта. И данас ми се од тих слика срце кида, а руке дрхте.
Повод да Ранисављев и петорица његових другова - Горан Врањешевић и Драган Бајић и Радован Алексовски, из Новог Сада, и Горан Петровић и Душан Пајић, из Бегеча - јаве „Новостима“ била је исповест Људевита Колара, оболелог од посттрауметског стресног поремећаја или „вијетнамског синдрома“, објављена недавно у нашем листу. И сами су његове жртве, и сами деле судбину оних који су ишли у рат верујући да отаџбину увек треба бранити. И који, данас, нису ни њени, нити било чији.
- Ми смо шкарт друштва, људи одбачени и презрени - каже Алексовски, у новосадском Центру за ратне трауме, где се ова група повремено окупља. - Ратовао сам у Хрватској, Босни и на Косову, рањен сам три пута. Смрти које сам гледао и даље сањам, још чујем крике наших заробљених људи које Шиптари секу. Од тога сам пукао, остао без себе, породице, пријатеља.
Он је, иначе, Македонац, рођен у Софији, а отац му се својевремено доселио у Бегеч. Кад год га је земља звала, није се колебао, а и како би: прадеда му се против Турака и Бугара борио у балканским, а деда против Немаца у Другом светском рату.
- Звала ме је моја држава и ја сам се одазивао. Сада јој, као ни десетине хиљада других сличних мени, не требам - додаје, опоро.
Исти зов је у рат одвео и Врањешевића, чија породица потиче са Баније. И он је, у Хрватској, Босни и на Косову, рањен три пута. До 2008. је радио у „Железницама Србије“ и, како-тако, носио се са начетом психом, неуклапањем у мирнодопско окружење, „кратким фитиљем“ који га је, свако мало, водио у сукобе.
- Када је дошло време реорганизације, међу првима су отпустили управо нас, ратне инвалиде - каже, с горчином. - Срећом, супруга и син су остали уз мене и само то ме још држи.
И остали су, углавном, без посла и сталних примања и живе у крајњој оскудици. Мада јој је, по повратку са Косова где је током агресије НАТО био снајпериста, правио пакао бежећи од сурове стварности у варљиву опсену алкохола, породица је, на његову срећу, стала иза Петровића. Бајић, полицајац који је прошао све борбене тачке око Пећи, Ђаковице, Јуника, Дечана и других места на Косову и Метохији, и Пајић који је ратовао по целој бившој Југославији, нису били те среће. Нису имали снаге да сачувају породицу.
- Сад нам је породица овај центар и ови људи који имају исте проблеме - кажу њих двојица. - И који нас, једини, потпуно схватају. Свуда друго је неразумевање, болније од свега што смо у ратовима преживели.
БЕДА ОД ИНВАЛИДНИНЕ
КАКАВ је третман бивших ратника најбоље, каже Ранисављев, говоре бедне инвалиднине које, иначе, сви ни немају.
- Мог комшију Дејана Марковића митраљески рафал је буквално пресекао по стомаку, једва су га саставили, а месечно прима бедних 4.200 динара. Својевремено смо тражили да у Товаришеву једна улица носи име мештанина Миодрага Петровића који је погинуо у рату, одбили су. Кардељева, Брозова и улице других „великана“ још стоје!
СПАС САМО ЈЕДНИ ДРУГИМА
КАДА им дођу најцрње мисли, ветерани, кажу, у помоћ не зову ни пријатеље, ни лекаре. - Пре неку годину, после инцидента у породици, са жељом да прекратим пакао који живим, отишао сам на Дунав - потврђује Горан Врањешевић. - На срећу, претходно сам позвао Душана Пајића. И поред свих својих мука, дошао је и убедио ме да ипак вреди живети.
Лондон -- Британски ветаран Реј Кларк изјавио је да не разуме зашто британска влада жели да он и дурги ветерани одбију ордење за храброст руске владе.
Британски и руски ратни ветерани
Кларк је, наиме, ризиковао живот током Другог светског рата у акцији достављања оружја Совјетском Савезу.
"Искрено сам погођен овиме", рекао је 89-годишњи Кларк поводом одлуке британских власти.
Британско министарство спољних послова је саопштило да британски морнари, који су учествовали у арктичким конвојима, не могу примити руски орден зато што треба да добију одликовање британске владе, као и зато што се тај догађај десио пре више од пет година.
"Мислим да су (Руси) љубазни и пажљиви што су се сетили шта смо урадили. Требало би једноставно да кажемо: 'Пуно вам хала'", рекао је Кларк, додајући да је "срамно" што Британци не могу да прихвате медаље.
Више од 7.500 борбених авиона и 5.000 антитенковских топова је достављено совјетским трупама, што је помогло у одбрани од напада нацистичких снага и потом променило ток рата, рекла је Џеки Брукс, управница пројекта Музеј руског арктичког конвоја, који би требало да се направи на месту на северозападу Шкотске где је била база конвоја.
"Било је око 3.000 жртава. Винстон Черчил је то назвао најгорим путовањем на свету. Хитлер је желео да их потопи што је више могао. Било је то грозно искуство - нападани су подморницама, бродовима, као и из ваздуха. Поред тога време је било грозно. Много људи је умрло само од хладноће", рекла је она.
Џеки Брукс је рекла да би британска влада требало да дозволи да ти ветерани, којих има још 400, приме медаљу Ушаков од руске владе.
Британско министарсво спољних послова је саопштило да цени жељу руске владе да захвали ветеранима, али да су правила примања страних одликовања веома јасна.
Премијер Дејвд Камерон је прошлог месеца рекао да ће бити уставновљена медаља, али Реј Кларк каже да ће многи ветерани преминути док се то не заврши. "Није нас још много остало", додао је он.
Благо мајци која Саву роди
И Србима док их Саво води.
Хај, шта се оно чује из даљине:
Дал су вјетри, дал су вихорови,
Ил шуморе горе јаворове,
Ил са земљом трава разговара,
Ил певају на небеси звезде?
Нит су вјетри, нит су вихорови,
Нит шуморе горе јаворове,
Нит са земљом трава разговара,
Нит пјевају на небеси звезде,
Но се служи света литургија
У небесном царству Христовоме.
Службу служи Јован Златоусте
И са њиме три стотин владика,
Све владика земних мученика
И три хиљад часних свештеника,
Свештеника Божјих угодника.
ђаконује ђаконе Стеване
И са њиме свети Лаврентаје.
Свети Павле чита Посланије,
Свети Лука свето Јеванђеље,
Крсте држи царе Константине
А рипиде свети стратилати
Димитрије и с њим Прокопије,
Георгије и с њим Јевстатије
И остали многи стратилати.
Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија
А Крститељ водом покропљава.
Херувими поје Херувику
А цар славе седи на престолу
Лицем својим небо осветљава.
С десна му је света Богомајка
Огрнута звјезданом порфиром
Свети Сава жетал придржава,
А народа ни броја се не зна,
Више га је но на небу звјезда.
Измјешани свеци с анђелима
Па се не зна ко је од ког љепши.
Кад се света литургија сврши
Светитељи Христу прилазили
И пред њиме поклон учинили,
Најпоследњи Светитељу Саво
И са Савом Срби светитељи.
Свети Саво метаније прави,
Ал се не хте светац да усправи
Већ остаде на земљи лежећи.
Тад прилази света Богомајка
Да подигне Светитеља Саву,
Јер јој Саво Хиландар посвјети,
Ал се Саво диже на кољена
И даље се дићи не хоћаше
Већ остаде пред Христом клечећи.
Благи Христос Саву миловаше
Од милоште вако му збораше:
"Чедо моје Немањићу Саво,
што си ми се тако растужио,
Никад тако ти плакао ниси,
Ниси тако плако за Косовом
Кад је Српско потамњело царство
Потамњело царство и господство
Казуј мени, моје чедо драго,
Како стоји сада Србадија:
Како стоји вјера у Србаља,
Јесу л Срби кано што су били
Или су се Саво измјенили,
Поју ли ми многе литургије,
Дижу ли ми многе задужбине.
Кано некад у време Немање
И сина му Светитеља Саве,
И славнога Милутина краља
И Стевана милог ми Дечанца,
И Лазара мог мученика
И Милице славне Љубостињке,
Ангелине мајке Крушедолке,
И осталих цара и књегиња,
Да л се и сад тако Бог поштује,
Да л Србијом свете пјесме брује,
Јеванђеље да л се моје шири,
Српска земља да л тамјаном мири,
Светли ли се образ у Србина
Пред људима и пред анђелима,
Великаши да л праведно суде,
Богаташи да ли милост ђеле,
Да л суседа сусед оправдава,
Да л нејаког јаки подржава,
Поштује ли млађи старијега,
Да л ђевојке држе ђевојаштво,
Да л попови по светињи живе,
Калуђери да л за народ клече,
И да л греју пештере сузама
И за народ топлим молитвама.
Да ли народ неђељу светкује,
Да л празником цркву испуњује?
Казуј мени, дични свститељу,
Српског рода други спаситељу
Каква ти је голема невоља
Те ти рониш сузе низ образе,
Пјесму неба плачем завршаваш?"
Тад говори Светитељу Саво:
"О Господе, велики и силни,
Пред киме се тресу херувими,
Има л ишта теби непознато?
Та ти видиш срце у човјеку
И познајеш најтајније мисли.
Видиш црва под кором грмовом.
Под каменом гују отровницу
На дну мора свако зрно пјеска.
Не могу се од тебе сакрити.
Тамних људи тамна безакоња,
Због којих си на крсту висио;
Али твоја љубав све покрива,
Из љубави незнаније јављаш,
Из љубави ти о знаном питаш,
Да ти кажем што ти боље знадеш.
Нису Срби кано што су били.
Лошији су него пред Косовом,
На зло су се свако измјенили.
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал даром се твојим погордише,
Од тебе се лицем окренуше.
Господа се српска изметнула,
На три вјере оком намигују,
Ал ниједну право не вјерују,
Православље љуто потискују.
Одрекли се српскога имена,
Одрекли се својих крсних слава,
Свеце своје љуто увредили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже је Теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит Божији закон испуњују.
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили,
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит нејаког јаки подржава,
Већ га ломи док га не саломи,
Нит сусједа сусјед оправдава,
Већ се куне криво за неправду,
Због блатњаве земље од аршина.
Свештеници Вером ослабили,
Нит ђевојке држе ђевојаштво,
Свилу носе грехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за неђељу мари,
Ни за празник ни обичај стари,
Нит празником цркве испуњује,
Празне цркве ка пећине пусте,
Празне душе, па празне и цркве;
Свуд се црни црно безакоње.
Стид ме једе и стид ме изједе.
Због гријеха народа мојега,
што и мене држиш близу себе.
Зато плачем мој Предраги Спасе,
Вјечност ми јс кратка за плакање,
Волио бих и у паклу бити,
Само Срби да се Богу врате".
Мирно Господ саслушао Саву,
Па подиже своју свету главу;
И мислима небеса потресе.
Заблисташе муње и громови,
Надуше се гарави облаци,
Лед се просу о Петрову дану,
Сва побјеле земља Србинова,
Ка од губе губава грешница.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољени клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ ваши попустио,
По воћу се ваши ухватише,
Обрстише шљиве и јабуке,
Сасушише питоме воћњаке,
По питомој земљи Србиновој.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ помор попустио,
Да помори и старо и младо.
Ударише љуте болезање,
Тесна гробља и мало гробара,
Гробарима отежашс руке.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ кризу попустио,
Пуна земља сваког изобиља,
А сви вичу: нигде ништа нема.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тад Сатану Господ одријешио,
Из пакла га на Србе пустио,
Да до рока своју вољу врши,
И да чини што је њему драго,
Са државом и са српским тјелом,
Само да се не дотиче душе.
А Сатана војске подигао,
Од звјериња свога и људскога,
Све од самих Божјих противника,
И својијех једномишљеника,
Којих би се марва застиђела,
И вепрови дивљи посрамили.
Пакленим их огњем наоружо,
Повео их на земљу Србију.
Бљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешено,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
Све попљува што је освећено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил умори глађу у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходити,
Осим тамо куд га коноп води,
Коноп води или кундак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смијс радит ван кулука,
Нити сјести, нити хљеба јести,
Без сатанске горде заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит слободно мислит ни дисати.
Тако ишло за дуго земана,
Док набуја Земља Србинова
Од мртвијех српскијех телеса,
И од крви српских мученика,
Ка тијесто од јакога квасца.
Тад анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме свому пријатељу
Јединоме своме Спаситељу,
Вишњем Богу и светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза-свега гласа:
"Доста, Боже, поштеди остатак!"
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опрости.
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова истина,
Зацери се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.
Хај, шта се оно чује из даљине?
То се опет служи литургија,
У небесном царству Христовме.
Службу служи светитељу Саво,
И са њиме три стотин владика,
И три хиљад српских свештеника.
ђаконује ђакон Авакуме
што на коцу за Христа пострада,
На баиру усред Биограда.
А Цар Славе сједи на престолу,
Док са земље грми ко олуја,
То Србија кличе - АЛИЛУЈА!
Благо мајци која Саву роди
И Србима док их Саво води.