КЊИГА О МИЛУТИНУ - II део

Данко Поповић

 

КЊИГА О МИЛУТИНУ - II део

Чиме се то могло заслужити?

 

   Одосмо ја и Живана у варош да пазаримо, не могу ти посигурно рећи који дан беше, ал знам, некако по Видовудне.

   Кад варошица пуна попова.

   Колики смо ми народ кад оволико попова имамо, Милутине? - пита Живана. Стварно - смешно, варошица мала, стотинак дућана, кафана, ковачница, поткивачница, опанчарски и други радњи, а толико попова и тако голем народ у њој, ко да се нека велика молитва спрема или неко големо опело.

   Нисмо ми Срби млого велик народ, Живана, него нас сад сабијају. Овај народ, - покажем јој на избеглице - протерали су из Хрватске и Босне, са Косова, из Македоније, набили и' сад у Шумадију па се чини да смо ми неки многољудан народ - све би ја да некако изврдам и да мојој Живани не одговарам на запиткивања. А она, оволике очи издрљила, загледа оне људе и жене и децу, застајкује, запиткује ме.

   Не запиткуј - дрнем се - откуд ја знам зашто су ти људи протерани са своји прагова и зашто су њи тамо убијали! - све би да се одвојим од ти људи у које се она загледа. Ал она, моја Живана, никако да се одвоји.

   Дајдер, каже, Милутине, ту торбу - привати она торбу и смиче ми је са леђа. Оће да извади заструг сира и комад сланине што смо понели да једемо док се кући не вратимо.

   И седнемо ми поред они људи, а они причају.

   Синовче, поче клупче да се одмотава... Добро си ме разумео, синовче - оно клупче што смо га тамо преко Албаније намотавали.

   И опет се ја сети они наши веселника, поручника Гарашанина и Младена Марковог, добро је што они не чуше оне наше српске избеглице, ал ја чу.

   Чу ја да су цркву напунили децом и поклали све живо и да је крв дечја текла из цркве.

   Чу ја да су тамо Србе везане бацали у неке амбисе и да се отуд, из ти амбиса, и после недељу дана чули јауци.

   Чу ја да су деци очи вадили и пуно буде дечији очију слали својим вођама у Загреб на поклон.

   Чу и за оне свадбе што су везане и поклане па низ Саву отпремљене, на сведбено путовање, у Србију!

   И да ти не ређам, млого је српске несреће, могли бисмо о томе и дан и ноћ, а страота је, синовче, и помислити како се деци лупају лобање. Еј, бре, детету лупаш лобању, просипаш деци мозгове, вадиш очи, зато што су и она Срби! Па чиме се то могло заслужити!

   Ти дана, синовче, дођоше избеглице и у наша села. Примамо људе да живе по нашим кућама. Да преживе људи. А они, дабоме, причају. О страдању Срба у Хрватској и по Босни и Ерцеговини. Страва и ужас, не можеш рођеним ушима веровати.

   Сећам се, једног дана дођоше Лазар и Василије. Примили избеглице, па слушали шта се са Србима у Хрватској догађа. И мени причају. А ја нећу да слушам. Немате ви коме да причате о томе, кажем. То треба да слушају Пашић и краљ Александар, поручник Гарашанин и Младен, они су тели велику државу - ја нећу о томе да слушам, оћу да заборавим.

   Лазар Чарапић се дрну: Како те, Милутине, није срамота, вели, како смеш да заборавиш, који народ ово сме заборавити!

   Ама, чекај, не убијају Србе само у Хрватској, убијају њи и у Македонији, на Косову и по Војводини.

   И шта ми сад треба да чинимо? - пита ме Лазар.

   Да заборавимо - откиде се мени - шта нам друго преостаје.

   Милутине, како те није срамота - опет ће Лазар - ко то може да заборави! Каки би ми народ били кад би ово могли да заборавимо?

   А Василије, онако, са стране, одгледа.

   Ја знам да се за заборавног човека каже да је излапио - вели Василије - не знам шта се каже за заборавни народ.

   

 

Боже, да л' је још когод кадио свињац!

 

   О Немцима, кажеш. Шта да ти о Немцима казујем, синовче? Немаца се ја не бојим. Немци су нама Немци. Нису дошли да би нама били добри и да би нам се допадали. Своји се ја бојим. Поделили се и закрвили, једни са круном, други са звездом, само им капе - остале исте.

   И поп Крста постао војвода, назвао се "орашачки", ко и његов Орашац. И да је бар из Орашца родом. Мало му је што је поп и што су га људи поштовали, мало му је што има шесторо деце, попадију и тријес кошница чела, него оће још и влас, војводом се прогласио. Нико више не сме да га ословљава ко пре, да му каже "попе", ил "оче", сви га зову - "војводо"! И поздрављају га војнички, а он ни војску није служио, отац га од војске био откупио. Знаш како се то могло.

   И Сретен Чарапић окупио чету. Пронашао и оружје и униформе по селима. Има тога еспапа колико оћеш, ништа се од тога није у рату истрошило. Његови људи на капама носе исте знаке ко и поп Костини, али се не подносе него једни друге издајницима називају. И убијају.

   Не знам шта је Лазару Чарапићу те је сину и коња дао, а не знам ни шта је Сретену, што ће му коњ у оваком рату осим ако неће да се боље обележи да би га когод лакше иза врзине занишанио и са коња оборио.

   И Стојадин касапин окупио чету и војводом се прогласио и свима својима звања поделио и одликовања туђа прикачио, а око њега келнери чарсијски, касапски момци и Рака пекар. Да је неке среће, они би могли какој правој војсци комора бити, а они се каишевима и реденицима завили са сви страна, на њима оружја више него што је правој војсци потребно. Неће Стојадин ни са попом Крстом, неће ни са Сретеном Чарапићем, а ни Коста неће са Сретеном, нити оће са Стојадином, оће сваки за се јер само тако сваки може себе војводом називати.

   На Велику Госпојину бану Стојадин у моју авлију, његови се људи размилеше по подруму и тавану, траже суво месо, точе вино и ракију, па на Живанин сандук навалише, траже везене чарапе и тканице, оће да се шарене и удешавају. Узеше чарапе из бошчалука моје мајке и моје Живане, а ја им говорим: Шта ће вам те чарапе, људи, видите да су и' мољци начели, то није за обување, то је за успомену. Никако ми не иде у главу шта ће келнерима и касапским момцима толико шаренило; војсци је потребна одећа проста и чврста, ако су они било кака војска. Кад у њи човек погледа, више су за сватове и пођане него за ратовање, како било.

   Из мојег вотњака припуцаше пушке. Стојадин и његови - полегоше, за прошће, под тумбасе.

   Зврји олово. Из вотњака галаме и псују. И на предају позивају. У авлију упадоше Сретенови људи. Пун и вотњак и авлија. Опколили.

   Стојадинови се поткочили. Осморица мртви, остала четрнаесторица се предадоше, а Стојадина - ни међу мртвима, ни међу живима.

   Значи да је негде међу стоком - подвикну Сретен са коња. Да се претражи тор и обор. И штала. Добро да се прегледа све!

   Лиско келнер, Стојадинова перјаница - и он међу заробљенима - даде знак, показа вако према свињцу, оће да се умилостиви Сретену. А Сретен својима даде знак да опколе свињац.

   Свиње загрокташе. Сретенови људи са упереним пушкама повикаше: Излази, Стојадине!

   Кад отуд, из свињца, Стојадин, сав никаки. Слама и свињска балега по оном дивном оделу чоаном да ти га жао погледати - слама по свиленом гајтану.

   Што се у свињац сакри, - насмеја се Сретен - откуд ти, касапин, који си иљаде свиња покло и испеко смеш да се кријеш међу свиње и на њину љубав и заштиту рачунаш?

   А могу ли на твоју љубав да рачунам? - пита Стојадин Сретена.

   Е па, за то си закаснио - насмеја се Сретен умиљато. Мислиш, боже, како Шумадинци лепо разговарају, ал кијак...

   Стојадин погледа у ме, тек би, ваљда, да му помогнем да спаси главу, да молим Сретена. Ал како да му помогнем? Да је и друкчије, да је којим случајем Сретен на његовом месту, па да Стојадина молим, зар би вредело.

   Ништа ти не могу помоћи, Стојадине, мислим се, а жао ми га. Имао је своју касапницу и кафану, шта му је требало војводство. Леп је био и личит и без чина. Имао је у њему деведесет кила. Најачег вепра је мого сам да обали и закоље, касапин, бре. Бика је песницом обарао у Аранђеловцу на вашару.

   Сретен нареди својима да одреше Лиска Золовића, па приђе Стојадину, извуче нож из Стојадинови канија и пружи Лиску.

   Лиско се поткочио. Гледа Стојадина, гледа Сретена. И Стојадин гледа Лиска, гледа Сретена, не може да верује да ће тако да се заврши. А нико не проговара ни реч. Неко прасну у смех.

   Ко се смеје? Ко се смеје? - подвикну Сретен оће да зна ко се смеје.

   Ја - одазва се Рака пекар и иступи.

   Њега, каже Сретен, одрешите и пустите да иде кући. Свидело се Сретену што је Рака пекар стего петљу па се насмејо. И признао.

   И они остали што су повезани почеше се смејати, ал им не помаже, помоћ важи само за оног који се први усудио.

   А Лиско, преплашен. Ко дете. Дркти. Оће нож из руке да му испадне. Види и сам шта га је снашло и куд је забасо. Мени га чисто жао, није ми до они чарапа из девојачке спреме моје мајке и моје жене, коме је сад до чарапа, то се прашта; жао ми њега, кажем ти, пошло и оно у неки бој, у неку славу и величину, тело нешто да значи, неки чин да стекне, да се јуначи, а можда је и поверовало да и оно неког ослобађа, да неки посо користан обавља, што знаш, напунили му уши сад се и мало чистије уши могу напунити свакојаким варкама.

   Шта чекаш?! - подвикну Сретен. А Лиско ко пође, ал клеца му колено, једва га ноге држе.

   Стојадин одхукну, обриса зној, сав је у голој води, како и не би био. Погледа опет у ме, па и у Сретена, ал овај у њега не теде, врдну погледом. Стојадин ману главом па вели: Сретене, зар не можемо да се насулимо. Имамо, вели, заједничке непријатеље, комунисти се јачају и све и' је више, што ми да се убијамо кад су нам исти барјаци и кад смо под истим капама?

   Нисам под барјаком с онима који на девојачке спреме насрћу и на сандуке у којима је опрема за укоп стараца. То је, вели, светиња, док је то плетено и ткано сузама је заливано. Све тако Сретен, лепо и испотија Стојадину, а ја видим на шта он циља, оће да се удобри народу, да се оснажи и увећа, политика ти је то.

   Шта ћеш то? - подвикну Живана. Она ти се из куће упутила преко авлије, па право пред Сретена. Он се чисто збуни.

   Јеси ли ти зато школован за официра да кољеш Србина у мојој авлији! - моја Живана стегла петљу па не трепће. Треба ли мени живети у овој авлији, треба ли ја вуде да пролазим? И мој син. И моја унучад кад и' буде било. Треба ли кадгод до каког мира да дође, треба ли овде са утварама касапским - баш тако рече, "касапским" - да живим! То она ако би Стојадина у авлији заклали.

   Стојадин се чисто засветли, зарадова се и понада се. А моја Живана - обукла се лепо, повезала нову мараму, нова рекла на њој, строга. Треба ли, вели, мени у овој авлији да свадбујем и гозбујем? Шта је с тобом, Црни Сретене, зар смо се за то поносили тобом кад си ђаком на ферија долазио? Зар се не сећаш како смо излазили, вели, на сокак да те видимо! У кућу те позивали, најбољу јабуку за тебе чували - јединог ми ока, све тако моја Живана, на јабуку га подсети, а он се раскрави.

   Добро, стрина Живана, имаш право - вели Сретен - и добро си ме, вели, на јабуке подсетила. И све тако он говори како у срцу носи те јабуке и како и' никад неће заборавити.

   Како ли се само те румене јабуке досети моја Живана, мислим се, како га само за срце том јабуком шчепа. Ето ја би га моро молити и на ратовања своја подсећати, моро би му ожиљке од рана показивати, а она, ето, само помену једну јабуку и он се раскрави. Мило ми што Сретен тако брзо послуша моју Живану, ал опет, криво ми што Живана боље него ја познаје људе, поготову официре.

   А Стојадин, касапин и војвода, разведрио лице, чисто би се осменуо, мило му, како и не би, спасоше му главу, богами ти кажем. Чисто се човек мало и ушчустри, ваљда мислио да Црни Сретен и није тако црн кад га на једну јабуку румену сломише; може бити цени по себи, може бити да се он не би сломио да је којим случајем Сретен њему пао шака.

   Изађоше сви они из моје авлије. Таман се моја Живана прекрсти и рече: фала ти, боже, кад на сокаку чу се Сретенов глас. Шта сад би - пођо ја према сокаку, да видим шта се дешава.

   Шта чекаш! - подвикну Сретен, а Лиско скочи на Стојадина, ал не може да му приђе, Стојадин велик и дебео човек, јес везан, ал се не да Лиску. А Лиско ко осица. Удара и удара оним ножем, прска чоја, кидају се гајтани, бљузга крв. Кад би најпосле, паде Стојадин, једва паде.

   А сад, водите ово у поток - показа Сретен на Лиска.

   Не, Сретене! - иступи ја. Жао ми Лиска. Отац му био бекрија, све је списко, завршио на калдрми, пијан; мајку му познајем, добра жена, једва је Лиска на пут извела, до цреваре, те је некако и занат касапски изучио.

   Немој њега убијати - велим ја Сретену - поведи га са собом, он ће те најбоље послужити.

   Али Сретен Чарапић ни да чује. Неће, каже, да му служи човек који је својег војводу издо и заклао, таки му нису потребни.

   Баш таки најбоље послуже, он сад нема куд од тебе, Сретене - ја њему. А он мени: Гледај своја посла, чича Милутине. Уосталом, вели, ја ово убијам за твоје дело, за славу и величину твоју и мојега оца.

   И док ја тако са Сретеном - продера се Лиско. Нису га у поток одвели него га кољу испод дуда, покрај пута. А ови, - показа Сретен на оне заробљенике - да се поведу кроз село да свакој кући врате што су узели и де год су се опоганили о девојачку спрему, да им се удари по двајеспет батина.

   Узјаха Сретен и крете војску.

   Моја Живана зажеже кандило. Упали свећу Стојадину и Лиску. И онима што су по вотњаку и за прошћем око наше куће изгинули. Нареди кадионицу и стаде да кади. Кућу, и по авлији и по вотњаку. А ја, за њом. Кад свиње се око нечег отимају. Шта ли је то - приђем и видим: торба и каиш. Нова, богати, торба официрска, кожна, глођу је свиње, ал да је отворе не могу. Мене нешто текну. Уђем у свињац, отмем ону торбу па унесем у кућу. Отворим и видим, Стојадинова, пише његово име на свесци. Завирим - а оно, архива, како да ти кажем, није баш архива, али и јесте. Спискови кућа на које се може ослонити. Спискови људи за које сматра да су на страни комуниста. Спискови људи које не треба дирати. Све он то по читавом нашем крају пребраздио. Изделио, испланирао. Види се, и он се на неку владавину био спремио, ал кад погледаш, учинио је нешто добро, сачувао је неке људе, своје људе. Сачувао и завуко торбицу под сламу у свињац, а главуџу изнео и пустио под нож, како би ти реко, главуџу изгубио, торбицу сачувао. Значи, и у њему је било нечег за поштовање. И гад и зликовац, али ето, и он умео нешто љуцки да уради.

   Кажем ти, кади моја Живана авлију и вотњак, кади и свињац, а ја се мислим: боже, да л' је још когод кадио свињац, зар смо и на то саспели; чиме ли смо ово заслужили?

 

Зашто, бре, рушиш ову ћуприју?!

 

   Једне ноћи бануше. Дркте врата, оће да искоче. Шта је то, сунац ти! Устанем, ко то оће да одвали врата. И зашто? Изађем, видим да нису Немци, звезде им на капама. Пред њима Грујо. Шта је, бре, људи, што сте на врата кидисали, нису закључана.

   Нисмо знали - вели Грујо.

   Ама, како нисте знали; шта знаш, Грујо, кад не знаш да се домаћинске куће не закључавају, како по Шумадији устаничиш и војујеш ако то не знаш!

   Њему би криво, ал, тера он своје: Дај нам алат, вели, и пођи с нама.

   Каки алат и куд да пођем, мислим се, ал, ајд, ћутим. Навучем чакшире, назујем опанке, па за њима. А они искупљају будаке, сикире. Ја гледам, ал ћутим - да је среће, ви би се будака и сикира држали и посо њима гледали. Ал, ајде. За њима. До ћуприје на Деспића потоку.

   Они онај алат са леђа, па се раскомотише. Почеше да ударају будацима. Терају и мене да рушимо ћуприју.

   Чекај, зашто да рушим ћуприју?!

   Како зашто да рушимо ћуприју! - дрну се Грујо. Како то питаш? Што се правиш луд, чича Милутине!

   Не правим се ја луд, велим, него ти оћеш да ме лудог направиш.

   Он ме гледа.

   Зашто, бре, рушиш ову ћуприју? - питам га опет. Коме она смета?

   Он ме гледа, није му право.

   Добро, чича Милутине - напослетку ће Грујо - је л' ти не би рушио ћуприје које служе окупатору, је л' ти ниси за то да и ми допринесемо победи над фашизмом?

   Добро, кажем, радите како оћете, ваша је ствар - уједо се ја за језик, не смедо им рећи шта мислим. Ова ћуприја треба нама и ником више под капом небеском нити треба нити смета. Ми преко ње прегонимо нашу муку - жито, ђубре, шашу и остало. Ми смо је и направили, није нам је направила никака влас, јер никаквој власти и није потребна. Немцима поготову. Само је нама потребна, па што да је рушимо, сунце ти! И што себе да заваравамо да је то против окупатора. Па је л' тако? Шта може немачкој сили да наруши рушење једне такве ћуприје? Еј, бре, да су окупатору таке ћуприје сметале зар би он стиго довде и заузео целу Европу! Ајде, руку на срце, која то војска не може да прегази поточић метар и по дубине? Ал шта ти вреди, не пита се твоја памет, други се питају - ако има било кога да се пита, ако то није само нека учка ухватила маха. Немојте, људи, да се шегачите, ова ћуприја није уписана ни у једну ратну карту, ову ћуприју смо ми на своју руку подигли. Не смем да кажем: ви ћете да срушите ћуприју па да измакнете гузицу ко кад сте срушили ону у Шијацима, а Немци ће да дођу и покупе нас и да побију, ко у Шијацима, 82 човека - само су четворица из куће Милића, па ти види која ти је то рачуница, па ти то уписуј у велику књигу. Ништа ми, велим, нећемо наудити Немцима, а себи оћемо - колико сутра, опет је сами морамо подизати баш и да нам Немци не нареде. Како ћемо ми до наши њива и ливада без ове ћуприје? И немојте, људи, шта ће о нама мислити Немци, смејаће нам се кад нас буду убијали због волицне ћуприје.

   Син Пула колара скочио. То је петоколонаш! - каже за ме. Ал Грујо, руку на срце, не даде на ме. Чекај, друже, вели, не може то тако брзо, наопако би било да нам петоколонаши ничу ко печурке - разборит човек, из добре куће, што јес јес - кад би то тако било са петоколонашима, кад би они од ваки људи постајали за ноћ, ми бисмо награисали, обрали би зелен бостан. Говори Грујо, слушају и други, а Пулов син се покуњи.

   Па сигурно, не можеш ти сваког називати петоколонашем ко не мисли ко ти, ниси ти сам на свету, а није ни та пета колона једна, има још људи и памети а има и колона осим пете - разумеш ли ти мене?

   Суде небески! - дрнем се ја, али ме Грујо пресече.

   Ћути, чича Милутине - и повуче ме у страну, па испотија, да други не чују, све у поверењу, да пазим шта говорим. Има људи, вели, ови млађи, који те неће разумети како треба, а сад је време тако. Све ме лепо саветова. И заслужио сам, зна он да сам га спасао на дан погибије краља Александра; да би га задавили што је у Вулићевића кафани пуцао у слику краља Александра. И без тога, Грујо беше добар човек, штета што погибе тако брзо. Кажу да је страдо негде на Златибору, био рањен, па кад су њини отступили у Нову Варош и оставили рањенике, Немци дошли и изгазили тенковима целу болницу, па и јадног Груја, бог да му душу прости.

   Вратим се ја кући, донесем онај алат, па пробудим Живану. Ајде, кажем, буди Радоја и спреми леба и уз леба за два три дана, а ја ћу да поведем краве, морамо да бежимо преко планине, и даље ако устреба.

   Живана се прекрсти, пита да л' сања.

   Ама, жено, слушај ти мене, немој да се касни - така је и така ствар, испричам јој шта је било са ћупријом, а она ђипи, оће за очи. Што си им, вели, дозволио да руше ћуприју, што је ниси одбранио него да сад морамо због неколико греда бежати од своје куће; каки си то, вели, човек, је л' тебе ударило у главу ко оној дечурлији, што и' ниси отерао у мајчину, ти си бре три рата ратово, знаш шта је рат!

   Ћути, бре, жено, ко мене зарезује.

   Мука је то, синовче, веруј. Рођена те памет највише мучи. Шта си и ко си, питаш се. И чија је ћуприја, питаш се. Не можеш да се разбистриш. Није, бре, ћуприја Немачка. Да ти рушиш ћуприју, наприлику, у Немачкој. Или да рушиш ћуприју да је Немци у напредовању не пређу, или да им успориш напредовање. Али, синовче, Немци су ту, дошли су.

   А што је најгоре, не смеш ништа да кажеш. Можеш да изгубиш главу, а да испаднеш смешан. Ни својима, комшијама и познаницима, сељацима не смеш ништа да кажеш. Држиш воду у устима пред Пуловим сином, а овамо си био неки ратник и спасилац отаџбине. Па богами, ружан си сам себи; вучеш се ћорав по планини са женом, дететом и кравом и не смеш да кажеш шта мислиш. Прешо си Албанију, вратио се преко Кајмакчалана, окитили те одличјима, а моро си да ћутиш да не изгубиш главуџу и испаднеш смешан.

 

Бошкови синови

 

   Затрешташе пушке, грунуше бомбе. Богами потраја то. А ноћ ко тесто. Ја изађем пред кућу, осмотрим, чујем и видим да се пуца у Сарића крају. Кад изјутра, лупи моја капија, ето ти Павла. Ајде, Милутине - зове ме - Бошку Сарићу погинуо син.

   Који? - питам га, знам да је један Бошков син са звездом, а други са кокардом на капи.

   Млађи је Бошку погинуо, онај партизан - вели Павле, па ми све каза шта је и како је. Млађи син дошо кући са њи тројицом. Ишли Његовом косом изнад Јанићијевића кућа. Пашчад и' салетела. А они други, дабоме, нису били глуви. Они од Филиповића кућа ослушкивали лавеж и тако пратили оне које пашчад салећу. Кад се лавеж зауставила код Бошкове куће, знали су ко је. Крену и опколе. И зову на предају. Кажем ти, човече - Србин Србина зове на предају, оће брата за заробљеника.

   А нико не сме да се преда. Не сме ни брат брату; у њином рату нема заробљеника; јок брате, ако се неки несрећник предо у невољи, или рањен, најцрњу је смрт изабрао.

   То су и они у Бошковој кући знали. Први искочи Бошков син - баци бомбу па за њом, али стигне га метак у авлији. А оно троје за њим, па и они ко Бошков син, нема ту шта, опкољени, а месечина ко дан, све и' побили.

   Ајдемо, Павле - шта ћемо, таки је у нас ред, да се при сарани нађемо једни другима. Кад ми тамо, а Бошков старији син дошо, ал не сме да уђе у авлију. Стоји, вако, на капији и не сме ни пред оца ни пред мајку. Наоружан, кокарда му на капи - овим очима сам гледо - стоји човек, ал оцу и мајци не прилази, не сме. А нешто га вукло да дође брату на сарану. И довукло га. Ваљда има нешто. Радисав, синовац Бошков, дошо и каже да му је син пред капијом. Бошко каже: Немам ја сина, мој син је, вели, мртав. И показује на сина у сандуку, на мртвог. Миран Бошко, каки миран, сломљен човек, а памет му ради ко сат; каже да су његови синови његови само кад су мртви, а ја се мислим: е, далеко смо догурали, баш ће нам вредети неке победе и слободе ако којим случајем до ње дође.

   Радисав изађе да пренесе поруку, да каже живом Бошковом сину да иде својим путем, овде нема шта да тражи.

   Ја гледам Бошка - он ти је, бре, опасан човек био, ал сад се слего. Убијен, како и не би. Подизо синове од оке меса.

   Приђе Бошко мени и седе вако поред мене. Загледа се у ме, па каже: Ово је, чича Милутине - тако ме звао - и твоја несрећа. Ја га гледам, а он мене не гледа, него му се очи у даљину отискују. Стави ми руку на раме, па опет понавља: Ово је, чича Милутине, и твоја несрећа. Ово, вели, не може да буде несрећа само моја, нит може да буде несрећа само једног човека; млого је, вели, ово голема несрећа да би била само једног човека.

   Млого, мислим се, млого голема, млого голема за цео народ; мали смо ми народ за волику несрећу. Гледам га наког, па би да га некако утешим. Е па сад, тако је време дошло, вели, Срби оће да победе Србе. Прошла су она времена кад су се Срби остављали политике док је окупатор у земљи, кад су прво бранили отаџбину па после изводили рачуне политичке. Сад је друго време, сад оће окупацију да искористе да би се међу собом обрачунали политички, така је сад рачуница, не мисли се на образ него на победу. А он, веселник, чисто се осмену, па вели: Што се ви стари ратници не окупите и не договорите, па не станете на пут овој пропасти; ко ће, вели, ако ви нећете, ви сте оцеви и спасиоци отаџбине!

   Ја га гледам, не смем рећи: који ратници и спасиоци, ови што су завађени не знају за оцеве, ни за мајке и сестре, они се око власти отимају.

   Кад, после неколико дана, тако око подне, виче Радисав, синовац Бошков: Ајде, вели, деда Милутине, обесио се чико!

   Ух, богати, зар усред бела дана! Ко се веша у ово доба, мислим се. Ал, опет, рачунам, он се није обесио у помрачењу, мозак му је радио ко сат; није му значи друго преостало.

   Скидам га ја са вешала, а све ко да чујем како ми говори: ово није само моја несрећа, не може ово да буде само једнога човека, млого је голема за једног човека. Богами ти кажем, лепо га чујем: што се ви стари ратници не окупите и не станете на пут овој несрећи?

   Е па морамо се некако окупити, размишљао сам, морамо да покушамо, да учинимо што можемо, ако ништа друго, оно да савес умиримо. Само, како? Требало би да нас неки од наши бивши старешина поведе, неки резервни официр.

 

 

Молио сам, ал не помаже

 

   Некако улето, четрес треће, Спасенија, жена Велимирова, бану ми у кућу. Зове ме да идем с њом Сретену, да молимо за њеног сина Вељка. Ти си, вели ми, Милутине, заједно с Велимиром и Сретеновим оцем Лазаром ратовао, ти си човек који сме пред Сретена. Вељка јој Сретен заробио, каже.

   Чекај, жено, како га заробио, па и твој Вељко је неки четник - не иде ми у главу да је Вељка заробио Сретен, друго је да су га заробили комунисти.

   Моја Живана стоји постранце и крсти се - чуди се жена како то Србин Србину, комшија комшији роб, они су, бре, заједно у школу ишли и овце чували, како то сад један другог заробљавају, зна се ко је власан да заробљава. И тера мене Живана да идем Сретену, ама из ови стопа. Ајде, Милутине, каже, ти си са Сретеновим оцем делио и зло и добро. Што сте исписници и што сте ратовали и Србију спасавали кад ваши синови заробљавају један другог! Натуче мени Живана нову шајкачу и просто ме гура да идем.

   Подне, богати, сунце пригријало, а зајесенило - и сам како то може бити код нас у Шумадији. Ништа лепше на свету. Ја пред школу, а оно под липом астал. Па чарсав ћенарски. За столом Сретен. Сам. Пред њим јабуке, ал не видим да је која начета. А кад човек ни јабуку у уста не може да тури, како да разговараш са таквим човеком? И вреди ли такога молити?

   Подаље, поред ограде, коњ оседлан, лупа ногом и бије се репом. Војска се одаљила. Нико Сретену није рад, нит је он коме. Ко да је ограђен неком оградом, невидљивом.

   Ни мени није пријатно да му приђем, ал ја се сетим покојног Велимира, па Лазара, Сретеновог оца - колико пута смо били заједно у позајмицама, на мобама. Сетим се лепи дана, о славама и преславама и мислим се: зар смо могли помислити да ће нам наши синови и ваке бриге задавати?

   И кажем ја то Сретену. Све му то кажем, а он вели да то све зна и сам и да му ја нисам моро и говорити. Седи тако, трља браду, погледа у ме. Онда шетка, шетка и гледа некуд. И ћути.

   Ја опет удри да му што више искажем о нама, ратницима из прошли ратова и о Лазару, његовом оцу, и о Велимиру, оцу заробљеног Вељка. А Сретен ми се наједном окрену и прострели ме погледом: Не можемо да опраштамо никоме! Нема ту шта да се прича!

   Зар тако! - лупим ја дланом о астал.

   Тако, чича Милутине, баш тако! Мора га стићи казна, да нас Србе не истребе; није време да се ми јуначимо и Немце да убијамо. Рачуница је чиста - ако њи убијамо, нас ће млого нестати. Ми смо малољудан народ, чича Милутине, вели, нас је прошлог рата нестало милион и двеста иљада - све он тако у бројевима - ако нас и овог рата буде тако нестајало, нећемо се одржати. А Вељко је предводио ону заседу код мале ћуприје, он је тад мого да убије Немца, а Немци после да побију стотину наши. Е па ја, чича Милутине, не смем и нећу, каже, да опростим живот човеку, који више воли једног мртвог Немца него сто живи Срба.

   Добро, госн капетане - ја њему све онако по звању његовом, иако је он Лазаров син, иако сам ја њега кад се из априлског рата вратио бранио од његовог оца Лазара, од мог исписника и ратног друга - Вељко није убио тог Немца, ил, не дај боже, више Немаца. А он ме претече: Није, јер сам га ја омео и разбио му заседу пре него што су наишли немачки камиони, а ти би видо, чича Милутине, шта би било с нашом нејачи и са селом и са овим стрејама нашим - показује вако на село.

   Ја слегну мало, ал опет, видим да ће Велимирову сину да слети глава, па кажем: Гледај, госн капетане, да се насулите ако икако може, није глава капа да је подигнеш кад спадне.

   Чича Милутине - окрете ми се он ко да га ватра опече - ако ти и мој отац, и други ваши исписници мени кажете да ја кренем на Немце, ја ћу да кренем. Па нек гори Србија опет. Нек изгори. Нек Немци убијају жене и децу. Нек све постане Крагујевац и Краљево.

   Ни ја нисам за то да гину деца - промуцам, видим, бре, куд он нишани.

   Е па, ако ниси за то да гину деца, онда ниси ни моро долазити да молиш за Вељка. Сад се послови велики свршавају, није земан за послове комшијске не треба арчити време. А руке му, шта да ти кажем, бледе и црне, нема у њима покрета, ко поломљене. Ал даве, даве богами. Реко би нема у њима снаге, ни зноја, не могу јабуку до уста, ко што ни уста не могу залогаја, ал ето, да задаве, да закољу, то могу. Ðернем ја лево и десно, тео би да дознам де ли је онај Велимиров затворен, а он ми рече да идем кући и да опет навратим кад ми затреба. А ја за његовим речима. Шта ћу.

   Моја Живана чека на сокаку, код Станковића капије. Пошла ми у сусрет, чека добру вест да је носи Спасенији.

   Не могу те обрадовати, нити ћеш ти Спасенију, кажем.

   Наопако, каки сте ви то људи - прекрсти се моја Живана - заборависте ко сте и одакле сте, ко су вам били очеви и дедови, о мајкама вашим несретним да и не говорим: како ћете, вели, на гробље о задушницама, тамо су вам мајке и бабе.

   Е па, Живана, нисам ја ту ништа крив, сад људи влас за се осигуравају.

   А она опет: Како те није срамота, Милутине, ваљда прво треба да се преживи па се влас сређује - застаде мало па ме погледа - и кака ће вам власт бити ако се за њу танџарама и ножевима јагмите. А ја гледам па се чудим како се моја Живана изменила на овој јагми и ветрометини, она сад говори ко да је књиге читала.

   Жено божија, не отима се ја око власти; ко мене шта пита и ко мене сад уважава, ово је неко друго време, ово је сад голема политика - све ја тако, а она мало ко устукну.

   Идемо тако нас двоје сокаком према Спасенијиној кући, а Живана оћуткује, видим пребира мисли.

   Јаој! - јекну човек тамо, код школе.

   Чу ли, Милутине? - укочи се моја Живана.

   Чујем ја, како да не чујем кад се до по села чује.

   Поново рикну - ко ће други него Вељко. Кркља. Ко да се убија посек.

   Милутине - гледа ме Живана у очи - да л' си ти молио Сретена ко што треба и колико треба?

   Како да нисам молио, Живана, молио сам и молио, камен би омекшао, ал ето, они су таки људи, слабо сад молбе помажу. Не тедо рећи: молили су тако и Вељка, ал ни код Вељка нису молбе помагале.

 

 

Не сме се душманин помињати

 

   Чекај, синовче, доћи ће и стари ратници на ред, сад ово да ти кажем.

   На сарани сина Милана Перишића моја Живана, дабоме, стоји вако уза ме, чекамо да дође поп, да одржи опело па да пратња крене. А попа нема; ни поповима није лако, страују да опелом не увреде убице, могло би им се то осветити - зар није помрчина појела попа после оне саране у Бучију.

   А Милан, веселник, шета по авлији, погледа на сокак да л' ће се поп појавити. Не зна човек како ће да сарани сина, без попа не може, нико се без попа не сарањује, само ајдуци, а његов син није ајдук.

   Видиш ли ти, Милутине, ни саране нам нису ко што су нам биле - Живана ми пришаптава - у сретна времена се кукало кад неко умре. Проста жена, ал види што види: никад се није више убијало, а никад се мање кукњава чула.

   И мени мучно. Ћути се, све се слегло и гледа преда се ко да смо украли мртваца, ко да је убилац међу нама.

   Било би добро да ви мускарци, старији људи залелечете - пришаптава мени Живана - мушка је клетва убојитија. Разборита моја Живана, зна да ни убилцима није свеједно да л' убијају народ који кука и проклиње ил народ који ћути. Ал опет, како ћу ја кад сви ћуте, ваљда прво треба Милан да закука, отац је.

   Што не кукаш, Милане - приђем му - сину ти је двајесдве године, школу је учио а ти надничио; сви смо се радовали и надали да и ми свог човека за лекара стекнемо, а сад, ево, ми за њим мртвим ћутимо и раменима слежемо.

   Милан ме погледа: Како да кукам, Милутине, каже, кад не смем душманина да поменем, а душмана је сада свуд, на све стране, каже, по потоцима су, по врзинама, а можда су и на овој пратњи. Стра га, каже, ако душманина помене јавно, да ће му убити и другог сина; не сме се, вели, душманин грдити. Овај што је грдио - Милан покаже на ковчег са мртвим сином - видиш како је прошао.

   Ја се слего. Шта да му кажем: у праву је, види човек докле смо доспели.

 

 

Не бацај лебац

 

   Орем ја на Црном Оглавку. Волови ми посустали, ја зауставим, седнем на гредељ плуга, запалим цигару.

   Здраво, чича Милутине! - трже ме глас с леђа.

   Помаже бог! - одговорим ја и окренем се: тројица с пушкама стоје у орању, намрштени, видим, не прија им мој поздрав, а ја, будала, научио - чим видим људе с пушкама кажем: помоз бог! Ко у моје време. Заборављам да има војске која бога не признаје.

   Имаш ли што за јело? - пита Пулов син, препознадо га.

   Одем до кола, узмем торбу, извадим заструг, леб и сланину и срче с ракијом. Гладном војнику севап је дати леба и уз леба. Узмите, људи, презалогајите што се нашло и попијте.

   А, пиће никако, ми смо, чича Милутине, војска која не пије - каже Пулов син.

   Чуди ме да има војске која не пије - слегнем раменима, а он ће опет: Нама је потребна здрава памет. И поштење.

   Ја опет слегнем раменима и мислим се: има људи који су здраве памети и чиста образа и попију по коју, а може бити и обрнуто.

   Попиј - кажем му - и здраву памет сачувај. Ја сам са пуковником Ивовићем пред Ветерником пио грчки коњак, позвао ме човек, писмо ко људи и здраву памет сачувасмо и победу извојевасмо, није нам коњак ни помогао ни одмогао - све ја тако, о грчком коњаку, фалишем се да сам пио са пуковником и све би да сазнам зашто он не пије, знам да је пио, а отац му још више и деду му памтим, пио, брате, више од други, а он, никако, ни капи.

   Добро, синовче, да ниси болестан? - ускопистио се и ја. Никад нисам волео бекрије, а још мање трезвењаке, заветне; све би да дознам да л' они то сад ракију манишу да би се народу допали док се каке власти не домогну.

   Нисам болестан, чича Милутине - каже ми - него не пијем зато што наши непријатељи пију.

   Па добро, мислим се, нису вам они због ракије непријатељи, нисте се ви поделили на бекрије и трезвењаке, него на четнике и партизане.

   Онда, питам га, оћете ли ви штогод пити кад влас узмете, или ћете остати свеци до краја. Све ме интересује да они не трезвењаче само док се власти не докопају.

   Никад се ми нећемо изменити - чисто се љути на ме што ја сумњам у то.

   Добро, синовче. Понукам торбу и што је у торби.

   Видиш ли ти, чича Милутине, како ми тучемо Немце? - не може да ћути ни кад једе.

   Видим - кажем ја, иако, руку на срце, баш неке млоге Немце нисам мртве видо - ал видим ја да Немци не туку само вас, него и децу.

   Он ме гледа па вели да су све кости у темељу неке велике будућности узидане. Сви они ђаци у Крагујевцу што су стрељани, све су то темељи.

   Наслушо сам се ја о дечијим костима и темељима још преко Албаније, а после сам видо каки су темељи од дечји костију, виђало се то и у овом рату - распричо се ја. Говорим што мислим.

   А, тако! - трже се Пулов син и баци лебац. Не зове ме више чича, него само Милутине, наљутио се.

   Чекај, не бацај лебац - подигнем онај комад леба и пољубим, па му покажем на плут и орање - ово мора да се поштује. Покажем му онај лебац: Ја ово, синовче, поштено зарађујем, за мене нема леба без мотике.

   А он ме и не слуша. Само сикће: Шта би ти, Милутине, да савезници сами победе Немачку па да после сами сеире и деле свет. Е, за таке ко што си ти, Милутине, има! - пљесну Пулов син по кундаку.

   Чекај, бре! - ја њему, није ми право што ми прети, и ко је он, Пулов син, да прети Милутину. Ал кад је тако време дошло, суздржим се ја; Нисам мислио да те вређам, нити да савезницима додељујем уживанцију у победи, ал ето, има људи ко ја који не разумеју да се млого потпомазе ако се запали општинска архива, поготову ако су у тој архиви само спискови сељачки кућа и домаћина, године рођења и дани смрти.

   Све архиве има да се спале, каке да су! - одсече Пулов син. Оће да пали, и квит.

   Ја опет нисам рад да се пале спискови који само нама служе, а Немци због спискова који њима ни зашта нису потребни да пале наше куће, убијају чељад... све через неке артије која ником осим нама самима није потребита.

   Пази, Милутине, шта говориш - сева он и погледа у ону двојицу поред њега, и они се искрљештили - немој мислити да ми не умемо да убијамо.

   То ми није на ум пало - кажем - знам шта умете и можете, не морате ме млого уверавати. Ја сам реко што сте ме питали. Нити сам вас звао да дођете и да ме на орању гладна оставите, нити сам вас први шта пито, а кад сте ме питали - ја вам реко. Ако си тео да ти одговорим што си сам знао и желео, ниси ме моро питати; ако си ме пито да ме чујеш, отрпи да ти одговорим. Каку ти то слободу обећаваш ако убијаш за оно што ти се не свиђа, има ли у тој слободи каке слободе и за мене?

   Све су то озбиљне ствари, синовче. И смешне. Па је л' тако? Ти одратујеш своје, одужиш се отаџбини, а онда дође Пулов син па и он оће да ти соли памет.

 

 

Тебе, Милутине, више нико ни за шта не зарезује

 

   Сачекајдер мало, после ћемо о старим ратницима. Прво морам о Бори Јуришу. Да ти кажем, он је од Гарашића, а Јуриш - то име надели су му његови ратни другови. Ваљда зато што је јуришао. Познавао сам ја опаке људе из прошли ратова, јуришају ко ћорави па им после даду надимак - јуриш. И овог Бору ја сам добро познавао. И оца сам му, Јаблана, познавао. И деду, Боривоја. Они су били добри људи. И деда му и отац били су црквењаци. Послуживали за време службе у цркви и отпевали попу, носили му петраиљ и кадионицу док би светио водицу по селу и кад би ишо на саране и даће, а Бору су школовали за попа, учио богословију у Сремским Карловцима, добар је ђак био, млого се радовали његови, знаш и сам шта значи за једну сиротињску кућу да одшколује попа. Али, Бора њи преварио, није тео да се запопи, а све га је чекало: и црква, и црквени стан, и вотњак, и виноград, и два ектара зиратне земље, и два ектара ливаде. А парохија, шта да ти кажем, два села, оба богата и све његови људи. Ал шта то вреди, не теде Бора да се запопи, него се одаде комунизму, па све са оним опанчарима и абаџијама, главним комунистима. Па тако и четреспрве, оде Бора за опанчарима и другима, а отац му прецрче.

   Е тај Бора, синовче, дође са својима да се одморе и наране - мислим да је то било некако око Никољдана четрестреће.

   Сакрио ја њи на тавану моје штале. У сено. Међу њима један рањен. Не знам чији је, не познајем дете, ал познајем да га је рана запекла, да је у врућици и познајем да је наше горе лист, да мушки подноси гадне ране, ни зубима да шкргутне. Веле да је из Хрватске, од ове деце избеглица. Све му усташе побиле. Помиње сестру. Да ти срце прсне. Треба за њега млека и неког чаја, а могла би Живана и мелем да му стави. И није за рањеног младића да спава на тавану, треба га пренети у постељу да му Живана мења облоге - греота је, млад је несретник, мало је старији од мог Радоја. А Бора Јуриш ме задржава да га слушам, распричао се о порезима.

   Чекај, бре, Боро, нису порези највећа несрећа света и није сад вакат за решавање пореза. Таке ствари се, Боро, решавају у скупштинама, а не на таванима - кажем.

   Он ни да чује: Каке скупштине, каже, скупштине су имале доста прилике да укину порезе, па што и' нису укинуле! Не можемо се, вели, у скупштине уздати, та се питања решавају на јуриш, а не у трапавим скупштинским разговорима.

   Да оставимо то, Боро, за коју другу прилику, а ја ово дете да снесем са штале и однесем у постељу, тамо је топлије и удобније, Живана ће да му опере рану комовом ракијом и да превије мелем, ко свом детету. И млека млакушног да се напије, није таван шталски рањенику постељу да замени, ако може скупштину.

   Снесем рањеника и положим у своју постељу. Живана упали лојаницу и да се на посао. Ја подложим ватру, узмлачим воду, узмлачим комовицу. Па чисти ону рану. Па намажи мелемом и преви, Живана донесе млека и меда, па милина.

   Онај дечак се загреја и у образима зарумене. И заспа.

   Живана и ја тако седимо крај њега, а он дете, душа те боли. Кад задудња на врата. Па и у прозор. Видим цеви на прозору и није ми тешко да препознам кад кундак у врата удара.

   Узмем сикиру, станем до улазни врата и, санћим, питам ко је.

   Отварај, отварај! - брунда глас споља. И прети ми неко.

   Пази, Живана - дошапнем жени - ако уђу, реци да је овај у кревету наш син, Радоје, реци да се Радоје разболео.

   А шта да кажем ако ми и Радоја виде? - убледе Живана. Е, ту сад не можеш бити паметан. Шта ћу и куд ћу, не знам. А лупа на вратима не престаје, оће да одвале врата.

   Скинем прангу и станем на врата. И препознам Вучића Бајовића.

   Кога имаш у кући, Милутине? - подвикује ми, оће да ме уплаши. А ако ме уплаши, одо и ја, и моји, и кућа. Вучићу Бајовићу ништа није да те убије и кућу да ти запали. Оће Вучић и горе да ти учини. Био је пекар на занату код Милојице. Никад му ватре и ножа није доста.

   Зашто сија лампа у твојој кући, Милутине? - оће Вучић Бајовић да прође поред мене преко мог прага.

   Чекај, бре, Вучићу, не улази се тако у моју кућу; јесмо ли Срби и људи, треба ли мени у овој кући живети, а како ћу ако ми у кућу свако упада кад му се прасне ћеф! Де сам ја неко и нешто ако на свом прагу нисам?

   Милутине, не читај! - гурну ме Вучић, оће да прође.

   А моја ти Живана изађе на праг па из свег гласа: О, Сретене Чарапићу - савила дланове у левак, а глас јој ођекује - о, Сретене, капетане! Виче што је грло доноси.

   А Вучић се помео: Што се дерњаш, Живана, шта оћес? Зашто дозиваш капетана?

   Оћу да питам капетана Сретена Чарапића, сина Лазаревог, зашто су ова моја будала - показа на ме - и његов отац Лазар ратовали од девесто дванесте до осамнесте ако ни на свом прагу нисмо заслужили да нас поштују ко људе! Оћу, каже, да питам Сретена Чарапића да ли га је зато отац школовао за официра да његова војска сад упада у куће ратним друговима и комшијама његовог оца. Оћу да га питам зашто ће ми кућа ако у њој лампу не смем да упалим од његове војске ни кад ми је син болестан.

   Ја је гледам - чега се досетила, богати. И видим, Вучић спласнуо. Није знао да је дете болесно, каже. Све се правда. И оде. А Живана мени за очи: Одртавио си, вели, у ратовима, а не знаш како се са војском разговара.

   Стани, Живана - ја њој - знам ја како се с војском разговара, ал ови нису војска, видиш ти који су ови.

   А она ни пет ни шест: Тебе, Милутине, више нико ни за шта не зарезује.

   Ја станем вако па се размислим - стварно, тако и јесте, нико мене ни за шта не зарезује.

 

 

  Јутром, за росе

 

   Е, и ово морам казивати.

   Напасам ја стоку. Истерао сам је зором, да се напасе док не ођутри и не припече звезда: по врућини стока не може да пасе, може само да ладује.

   Милина једна. Свежина из траве, из лишћа. А тице певају, ко да није рат и окупација.

   Кад, од Крстовића трла иду двојица и једна девојка у средини, она двојица придржавају девојку, видим рањена је. Девојка - па рањена, и то ти је новос у овом ратовању садашњем.

   Засташе преда мном, а ја гледам, па ми жао девојке, тако рећи још је дете, мало је старија од мог Радоја.

   Куд ћете је, побогу? - оћу ја да приђем девојци, вичан сам око рањеника. А један само домане руком: Нема времена, каже, јуре нас, чича, четници космајски, од јуче, сада су за нама. Помози ако икако можеш.

   Бежите према оним виноградима - покажем према Сувом Оглавку - ја ћу да лажем за вас. А шта да кажем друго, дошло време да се само лажом може помоћи човеку.

   Седнем на склад и чекам. Откуд Космајци да пређу овамо? И ко ли су ова деца, и ова рањена девојка? Сељачка нису, то се може ласно препознати, а не јуре њи да и' престигну, него да и' побију, ту сад човек не сме да затаји. И реч си дао, Милутине, говорим себи.

   Стока се поплашина и поткочила, стоји и гледа. Отуд, иза врзине, изби строј. И право на мене. А ја, шта ћу, седим и гледам. Никог од њи не познајем, нису од ови наши што иду са капетаном Сретеном Чарапићем.

   Да ли си, чича, видео "црвене"? - пријахује један на коњу, ваљда је официр.

   Слабо ја видим, синовче - кажем официру и покажем на ово моје једно око - изгубио сам око у великом рату, па сад за ове ваше послове нисам погодан. Не могу му рећи да око нисам у великом рату изгубио да би се у овом рату бруко и потказиво, јер од потказивања нељудскијег посла нема, барем је тако некад било.

   Јеси ли видео црвене? - поново ме пита официр са коња.

   А ја: Видо сам. Два младића и једну девојку.

   Рањену? - пита официр и, ваљда, даде знак да ме подигну.

   Видо, кажем, помажу јој да иде, ваљда је рањена.

   И куд одоше?- пита официр. Ја покажем баш на Суви Оглавак, сам ми бог тако рече да кажем истину, а онај на коњу окрете према Радановом пољу. Лаже чича, каже.

   Одоше ко кишњи пљусак, све супротно од Сувог Оглавка. Боже, мислим се, како сад мора да се лаже, толико смо се на лаж навикли, да више нико у истину не верује.

   Боже, мислим се, ко се ваким временима надо, ко је мого помислити да ће вако штогод задесити човека који стоку напаса јутром, за росе, овде у нашој мирној и питомој Кошутици?!

   Чудим се, синовче, дабоме! И никад нећу моћи да се начудим.

   Чуо сам, бре, за ту револуцију, ал не могу да се начудим шта ће она у Кошутици.

 

 

Скупштинско питање

 

   Сећам се ко да је сад било - сањам ја покојног нашег краља Александра, баш онако како сам га и видо шеснесте у јануару: стоји на обали острва Вида, пред њим гомила наших лешева, везују и' за камење да веселници не пливају по води, а он, Лесандра, гледа, наслонио се на сабљу и вас црн, гледа према оном острву што га због наши мртваца назваше Острво смрти. Ја приђем, па станем, вако, и скинем шајкацу, ал не могу проговорити од вашију, пуна ми уста вашију, ко што је стварно и било, те ја чупај оне вашке из уста, вади, пљуј, а краљ Александар ми приђе и пита: Војниче, да л' ће мени српски народ моћи да опрости страдања волика?

   Не може ти опростити никад нико, ти си, краљу, начисто сатро овај народ и он ти више никад неће бити што је био, не може и да оће, нема ко, нема људи, изгинуо народ. Погледај, твоје величанство, ове људе - покажем му на оне наше лешеве, пуна и' обала - оба ти ока, твоје величанство, зашто ваки народ сатре; више ваки Срба неће бити,а мого си се њима дичити широм света.

   Због уједињења сам жртвовао свој народ - вели ми он. Ја тедо да га упитам је ли видо шта је од тога било, јел' видо српске избеглице из Хрватске и Босне, са Косова и Војводине, ал се трго, откуд то краљ може знати кад су њега убили пре рата.

  Тог дана седим под тремом, кад лупи капија - ето Павла, сав у гајтану и одличја на њим.

   Ајде, Милутине, облачи се, позвао нас мајор Миша Радовић да идемо с њим, треба да миримо закрвљену браћу.

   Миша Радовић је, синовче, бивши резервни мајор српске војске, добар и честит човек, а ратник да га није било већег и бољег у нашем крају, човек домаћин, пуна му кућа, четири сина, снаје и унучад; најбољи челар и калемар у нашем крају, од његови калема је Шумадија процветала и родила увелико.

   Не могу ти рећи да сам баш био рад том послу с мајором Мисом, ал не могу да му се не одазовем. Обучем се, окачим она одликовања, нашареним се па ајд с Павлом, пред нашу школу. ту нас сачека мајор Миша и још наши солунаца. Ту нам мајор рече зашто нас је позвао, зафаљује нам што смо га послушали и дошли и опет се дотаче намере. Људи, ми смо у годинама, вели, имамо и унучад, а рат овај оваки видите и сами шта нам доноси. Рат је, вели, међу нас унео само раздор који нас уништава више него окупатор. Ако вако потраје, нама неће бити потребни душмани, туђин, довољни ћемо бити сами себи. Ми смо у своје време учинили за спас Србије више него што смо могли и смели, нека нам то послужи као право да сад учинимо шта можемо да се недужна земља и народ избаве од зла како се међу нама досад никад није јављало.

   Ја се размишљам, синовче, да л' да кажем коју, ал опет рачунам - ово што је мајор Миша наумио не може бити ништа ружно, нит би се човек на ваком послу могао обрукати, ако ћемо руку на срце, од овог посла ми сад немамо важнијег. А опет, и тај коме треба прво да идемо, мајор Калаић, човек је којега познајемо и који познаје нас. Био је овде пре рата геометар, а сад, сад како је посто мајор, ко му је мого дати толики чин, то не знам, знам само што чујем, да командује неком краљевом гардом и да је са Равне Горе дошо у наш крај.

   Мајор Калаић нас дочека, чисто се и обрадова, а благ је и умиљат, па како је од нас виши и кад седи, он нас шкропи лепим речима и још умилнијим погледом. Добро је - каже мајор Калаић - што је резервни мајор Радовић окупио и њему довео солунце, што се досетио да за тако важна посла окупи оне што су највише страдали за спас отаџбине. За њега је овде, каже, најважније оно што ми немамо, због чега смо у прошлом рату изгубили ко око, покаже на ме, ко руку, ко ногу. Ми смо га, вели, ганули. И лепо је од нас што смо се тако окитили одликовањима - загледа он нас. Загледа одличја. И нука нас јелом и пићем. Наређује меанџији да нас служи - оваке госте, он, мајор Калаић, каже, није имо, а не верује ни да и' је овако сјаћене и кафеџија скоро видо.

   Да л' се зајебава? - гледам мајора Калаића.

   Господине мајоре, ми смо чистим срцем и у најбољој намери вама овде дошли, не да ручамо, него да по савести својој испунимо дуг према народу, како смо га сваки од нас у три рата испуњавали - ушчустрио се, богме, наш мајор Миша Радовић, говори, само везе, бркови му само одскачу, ко да је на рапорту. Ево, сваки од ови стари ратника - руком показује мајор Миша у нас - рећи ће шта тишти народ и милу нам отаџбину. Њи је - опет мајор Миша показује у нас - наш покојни краљ Петар, први ослободилац водио преко Албаније а они њега носили. Застаде, поћута, па настави. Јес, он њи водио а они њега носили, и тако до велике славе стигли и зато се њима мора веровати - показује на нас - пред отаџбином никад нису лагали и грешили.

   Мајор Калаић чисто тронут, клима главом, одобрава, тапше по рамену мајора Мишу и нука нас да се приватимо јела и пића, ми смо његови гости и мило ће му бити ако ми штогод са совре коју је за нас приредио поједемо, ко што би и он да је за совром било којег од нас. А ми можемо да причамо, зато смо се, каже, и састали. Кућа се он са нама, наздравља и добродошлицу жели. Само ви говорите, људи, олакшајте души, све што вам је на срцу стоварите овде. Он, мајор Калаић, зна, каже, како је срце стари ратника и шта је брига за отаџбину.

   Мајор Миша поглади бркове, па ће строже: Ако овако наставимо, војводо, нису нам потребни ни Немци, ни Бугари, ни Мађари, ни усташе, довољни смо сами себи, истребићемо се и без њи.

   А ми у глас - одобрили се - повлађујемо мајору Миши.

   Мајор Калаић седи и слуша. И смејуљи се. Баш сте се лепо, каже, искупили. И на добром сте се послу нашли. Добро сте се и досетили. Души ћете севап учинити - гледа нас, па устаде, прошета око нас и опет седе. Добро, каже, кад сте ви дошли да мене мирите са комунистима, јесте ли се то ви помирили са њима? Прво, каже, треба ви да се са њима помирите, па онда мене да мирите.

   Мене нешто текну.

   Мајор Миша се не да, има он сва могућа одликовања и две Карађорђеве звезде са мачевима. Тако је - каже наш Миша мајору Калаићу - тачно, сви Срби треба да се измире и саједине, сви, де су да су, па кад послове војничке обаве и спасу отаџбину, онда нека воде политику и нека се свађају. На изборима. И по скупштинама. Какав је ред и какав је адет код прави и угледни народа у Европи.

   А шта ти, чича Милутине, мислиш - загледа се мајор Калаић у ме - да л' ти мислиш ко и господин мајор Радовић?

   Ја се спута. Шта да кажем? Видим да му се не свиђа оно што говори мајор Радовић и знам како пролазе они који говоре како се њему не свиђа, ал како ја сад да издам нашег Мишу, старог српског резервног мајора. И кад буде крај - крају, дошли смо да миримо закрвљену браћу, не смемо дозволити да нас заплаше ко децу.

   И ја тако мислим, госн мајоре - одбрусим ја и загледам му се у очи право, а он се трже. И слеже. Ја сам, каже, мислио друкчије - лепо нас гледа, смирио се.

   Ја сам , каже, мислио да ми прво треба да се обрачунамо са комунистима, па са Немцима. Са Немцима, каже, има ко да се обрачуна и без нас, а са нашим комунистима ако се ми не обрачунамо, неће се нико обрачунавати. И још нешто, Немци мора да оду одавде кад - тад таман да од нас нико на њи пушку не опали, а комунисти ако узму влас - никад ни довека, дуже ће нам бити под њима него под Турцима. Је ли тако? Шта мислите? - окрете се он мајору Миши.

   То је скупштинско питање - каже му Миша, одма, у брк.

   Скупштинско питање, велите, е кад би могло бити скупштинско - он ману главом, а смеје се, па ти га је тешко разумети. Гледа нас, гледа, а ми ћутимо, чекамо, а он тек почне: Драги пријатељи, млого сте осетљиви. Засузили над комунистима. Свиђа вам се што се јуначе, припуцавају на Немце. Личе вам на српске комите, можда вам личе и на вас. Је л' тако! Волите ви да се пуца на Немце. Никад вам није доста џумбуса; ајдучка крв, вели, воли устанке, не може без устанка. А овамо, на челу тог устанка стоје они који су на вас пуцали четрнаесте, дабоме, они, шта се чудите. И ви се не питате што тај устанак није поведен у Загорју, па да Немци у Вараждину стрељају петнаест иљада ђака и младића, ко у Крагујевцу и Краљеву, драги родитељи отаџбине! Што то врзино коло није тамо заиграло, него другови из Загорја дошли овде, у Шумадију да се животима ваше деце и унучади поигравају. А оцеви, оца вам очињег! Ништа вас није опаметило, ни она Албанија, ни острва смрти, ни плаве гробнице, него сте сад дошли да ми цмиздрите над судбином црвене тевабије. Оћете ли се кадгод опаметити - пита нас - је ли, несретни родитељи још несретније отаџбине. Знате ли ви да и Немац на нашу лудост рачуна, зато нам је и одмерио "сто за једнога", само нама и ником више, ни Словенцима, ни Македонцима, о Хрватима да и не говорим, само Срба сто за једног белотрпог Швабу.

   Устаде, па ми се од неког стра ил од они његови речи учини да је још виши него што је био. Иде са чашом у руци па се са сваким куца, а ми ко да нас куцка у главу. Веруј, синовче, није пријатно ни погледати га, очи му се зажариле, а сав зарасто у брадурину.

   Шетка, шетка он, па опет умиреним гласом, потијо: Па што ми да будемо будале и да се продајемо сто за једног, која је то рачуница?! Ви Шумадинци треба од Вараждинаца да учите како се са непријатељима треба разговарати; насели сте, вели, навукли вас комунисти на танак лед. Њима поверовали, а мени не верујете, чуди вас што ја ваше песме не певам и не ђипам у вашем колу, чуди вас, јер ја носим ваша знамења на капи.

   Скиде ти он, синовче, ону шајкачу па загледа кокарду, оне орлове, нешто чапка прстима, не можеш знати шта снује, па ће опет: Требало би сад, вели, у кукњаву да ударимо, пред нама да су калуђери, јок бојовници, калуђери са преврнутим одеждама, са свећама наопако упаљеним. Ово је време за клетве и молитве, није за плитку памет и јефтино јуначење. Али ви, драги родитељи, не слушате Варваринце и Мишарце, него вам Вараждинци просипају вашу кавурму, овде у Шумадији, а тамо у Вараждину не ђускају у колу и не певају песме које се главама плаћају, драги моји, бистри родитељи - баш тако рече "бистри" родитељи, а ја видим куд смо ми са својим седим тинтарама забасали.

   Спусти мајор Калаић чашу па се шетка около нас и све нас милује руком по главама, све једног по једног, а онда опет нали чашу, али само себи, и на душак је испи, док дланом о длан, па седе и загрли мајора Мишу.

   Ето, вели, тако сам ја мислио, драги родитељи отаџбине, али кад ви мислите друкчије, и ја ћу друкчије, ваше су жеље за ме наређење, историја командује, мораћу вас послусати.

   Синовче, ја видим колико је сати. Виде и остали. Ћутимо ко заливени. Синовче, свака му друга "родитељи отаџбине". Не говори се тако кад се на добро мисли.

   А што ви мислите, би л' се комунисти помирили са нама? - пита он и све нас редом загледа. Ми се спетљали, погледамо у мајора Мишу, а он ко да је прозван, вели: На томе ће тек да се ради, ово је наш почетак.

   Устаде Калаић, притеже каишеве на себи: Кога ћу, вели, послушати, ако не вас, оцеве отаџбине нећу. Цупну он, поздрави нас војнички, ми ђиписмо, отпоздрависмо, војнички, јакако, испратисмо га до фијакера и остадосмо тако поздрављајући га и гледајући како фијакер одлази према вашаришту. Кад ли се наједном он са задњег седишта окрете и из оног гевера осу на нас паљбу рафалом. Звижди и пршти олово, не можемо очима да верујемо. Не умемо ни да се склонимо.

   Лако је вама било са Швабама, Немцима и Бугарима! - дере се на сав глас. Коњи се поплашили, устукују, не смеју напред, довезоше га опет овамо пред нас, сами коњи, од стра неког коњског.

   Ваши непријатељи су долазили и одлазили, а моји непријатељи оће да остану овде, заувек - стоји у фијакеру, могла би га сва чарсија чути. Идите ви па се са комунистима прегањајте по скупштинама, а ја ћу са њима да разговарам врелим оловом!

   Нигде никог у чарсији, ни псето да пређе преко улице, само ми, гомила ислужених ратника, убледели, слушамо и гледамо поманиталог четницког мајора како се дере и све више застрашује коње. Неће он да чека француске гумене куглице из наши докони прича са Крфа.

   Зна он, каже, нема те скупштине у којој ће било ко осим комуниста моћи да говори, а тешко да ће и они шта смети да кажу у својим скупштинама. Вама би, маторим будалама, требало доделити да с комунистима у скупштинама разговарате - ево што би вам они то дозволили! - одмери нам до лакта, узе дизгине од оног војника, па трже. Коњи полетеше. Сева потковица по турској калдрми. Оће точкови са фијакера да поспадају.

   А ми - ко попишани.

   Стојимо на оној калдрми, накинђурени, у стајаћим оделима и са одликовањима на прсима и нико ни у кога не гледа.

   Ја! - уздану наш мајор Миша Радовић и пође уз чарсију.

   Јес вала! - узданем и ја.

 

 

Узми очев гуњ

 

   Не сећам се баш тачно којег је дана стиго позив за мојег Радоја да се јави у команду.

   Дабоме, Немци су били одступили, четници побегли. И Руси су били и прошли. 1944, ујесен.

   Ја на дрвљанику цепам дрва, кад моја Живана дође и даде ми једну артију, позив за мог Радоја да иде у војску.

   Је л', Милутине, како нашег Радоја могу да мобилишу кад он није служио војску? - пита ме, сва убледела, уплашила се.

   Ваљда је то неко одредио - оћу ја да одговорим, иако не знам ни сам. Да је среће, она мене тако нешто не би ни питала, али ето, пита, мајка је па пита. Оће да зна како могу да јој мобилишу сина који још није служио војску.

   Смири се, Живана, велим, није само наш син позван у војску, видиш да купе и млађе од нашег Радоја. Из целе Шумадије.

   Боже, Милутине - севну Живана на ме - како то говориш. Да се ја смирим зато што се и друга деца у војску мобилишу. Јеси ли ти крштен, човече, зар је лакше ако је несрећа већа? Ја би се, каже, смирила кда би они војнике у војску позивали - видиш ти да они у војску не позивају ове људе од триеспет - шет и четрдеспет - шест година, него оне што нису војску служили.

   Е па, тако је време дошло - шта друго да јој кажем, не знам ни ја зашто они у војску оће децу а неће војнике. Ваљда је то нека њина рачуница.

   Одем у вајат, узмем белу торбу, па се вратим и бацим је пред Живану.

   Спреми ти ову торбу за ме, кажем јој. А она ме вако гледа, чисто се збунила, па пита што ли ће мени бела торба. Бела торба се, каже, носи у рат, по нашим обичајима.

   Спреми, Живана, торбу и у торбу све што треба, знаш и сама, није ти првина. Оћу да заменим нашег Радоја.

   Алал ти вера, Милутине! - обрадова се моја Живана. Све послује и торбу пуни више него што треба. Баш добро, каже, што си жив, Милутине, ко би ми сад заменио дете.

   Обучем се ја. Све на мени шумадијско. Нови опанци, нов гуњ. И ордење прикачим, Карађорђеву звезду. Рачунам, идем у војску која нема Карађорђеве звезде, ласније ће ме примити, а право да ти кажем, чуо сам да ће они да попуњавају неке личке и босанске јединице па да се не брукам пред Личанима и Босанцима, нек се види какав сам ратник био.

   Одем нашој општини - тако је у позиву наређено - а тамо ођекује песма. Ко увек кад се у војску и у рат одлази. Мобилисани младићи загледају пушке, деца ко деца, чисто им мило што опасне справе држе у рукама. А ја, опет, не волим да видим децу под оружјем. Ја би у рат слао старце. Младићи су од нас само бржи, а ми старци смо сигурнији. А за неку брзину и није нужда, Немци неће баш тако брзо бежати; кад Немци оступају и ми старци смо добри, а кад наступају, ми смо још бољи. А што се здравља тиче, ми старци смо млого сигурнији од младића, мање се разболевамо.

   За столом, вако насред дворишта - комисија. Официри, младићи. Артија и спискови пред њима.

   Приступим ја и поздравим војнички. И кажем све шта је и како је - да сам дошао да заменим сина који војску служио није и не зна шта је рат.

   Они официри ко да не верују очима, погледају се и осмеују.

   Батали, стари - каже ми официр - матори си, уз то и ћорав. И све ме, тако, гледа у ово око које немам.

   А ја њему: Нисам ја у доколици ни оматорио ни оћоравио, него ти мене пусти да ја идем уместо сина.

   Не дам се ни ја, шта да ти кажем, оћу, бре, да обавим посо ради којег сам дошо. Помислим на Живану, како ће њој бити да јој оде Радоје, а да останем ја, који сам вичан рату и по годинама саспео за умирање.

   А она комисија ни да чује. Нема те у списку - вели ми официр - нити те може бити. Гледа ме момак ваког маторог и ћоравог и још се чуди што ли ми је, што ли сам навро да негде зајазим јендек. А ја њему не могу да објасним да на те послове у којима се без погибије не може и треба слати старо, кљасто, богаље и ћораве, ваке ко што сам, побогу, ја. Па је л' тако? Ми смо своје одслужили, па ако ћеш и наживели се, за нас и није нека штета ако одапнемо. Штета је за оне пред којима је живот.

   Чекај, младићу - не могу ја њему рећи друже, како да му будем друг кад он може син да ми буде - знаш ли ти да сам ја са пуковником Ивовићем ратово? Знаш ли ти да сам ја ово на Ветернику стеко? - покажем на одликовања. За ово је мене Степа предложио, није он ово делио за причање и певање, нити за пландовање по пољима и шумама, нама је сваког дана био рат, није с мене па на уштап.

   Они се официри, шта ли су, загледаше. А ја навалио да ме приме. Од мене, кажем, није било бољег у пуку, а какав је пук био, бољег пожелети није мого ни Степа, па немој ни ти - наврћем воду на моју воденицу, знам зашто сам ту и који посо треба да обавим. А онај официр ни да чује. Ко ће друге да замени, каже, ко ће мене, ето, вели, ја немам ни оца ни стрица, ни браће од стричева, ни сестара немам, све су ми усташе поклале и у јаму побацале, а ја, вели ми, идем да ратујем.

   Ја ћу, ево, ја ћу да заменим и тебе. А стараца има још, зовите и, немојте штедети старце, штедите младе, на млађима свет остаје; боље ми старци да гинемо него ви који треба да се жените.

   Оном официру би мило. Стаде вако да ме тапше по раменима. Фала ти, чича, вели, ал то што ти оћеш, не може. Све он то мени тако, ко да ја то и без њега нисам знао, ал, ето, моро сам да пробам, родитељ сам, лакше ће ми бити на души, а кад се не може и кад мора како мора, шта могу.

   О суде небески, зар се баш опет мора; што се Срби не опамете па да једном причекају да други рат отаљају, што ли увек журе у погибију - идемо сокаком и размишљам, ал шта могу, тешим себе да није ово само моја судбина. И тешим се да рат неће још задуго. И да Радоје са војском неће даље од Београда, ваљда ће се ту задржати, неће ваљда преко воде у равницу - бојим се равнице, знам кака је, окусили смо ми њу четрнесте, за неколико дана пропиштали смо мајчино млеко. Ни сад не би могло бити боље.

   Код Стублине, чека ме, Павле.

   Ајдемоте, позовем га па му узгред све испричам - де сам био, шта сам тео и како се завршило.

   Павле иде за мном па се снуждио, обесио нос ко и ја. Зна човек како ми је, сина у рат шаљем. Измичем ја, а Павле застаје.

   Добро, Милутине, зар ниједан рат не може да се заврши док Срби не изгину?

   Така нам је судбина - шта друго да му одговорим. А он табана за мном, па опет застаде. Је л', Милутине, да л' можда ми имамо неког свог човека који ће мало причувати српску младеж? Ја сам, каже, чуо да је и овог рата највише српске крви проливено.

   Па ко ће него Срби, други су друкчији, нису на то навикли - шта друго да му кажем. Пожурујем га, треба са сином да се поздравим; ал право да ти кажем, то што ме пита и мене интересује - како то ми никад немамо неког свог, који ће да сачува штогод српски живота, да се наша крв не пролива вазда више него у други народа.

   Шта је, синовче, не свиђа ти се ово што ја говорим. А што си ти мислио? Како си ти то замишљао српског сељака, баш би волео да знам.

   Очију ти, зар си мислио да ми лако шаљемо своју децу на кланицу!

   Кажеш, не верујеш да ми толико размишљамо о фронтовима. Него, је л' да идемо ћутке и не бринемо бриге, ко да туђе главе на раменима носимо. Е, синовче, толико ти познајеш свој народ.

   Ал добро, то су твоје ствари.

   Дође ја кући, па зовнем Радоја.

   Узми ово, сине - скинем торбу и предам је Радоју, а срце оће да искоћи, па све ово једно око окрећем устрану, оће око да ми засузи. А Радоје приметио па би да ме теши, он мене...

   Не јуначи се, мали, него узми и ово - скинем гуњ и пружим му, а он неће, добиће, каже, одело, енглеско.

   Ама које одело енглеско, нема за нас среће у оделу туђем, облачио сам ја то, млого је то скупо, нема код Енглеза ништа џабе. Узми ти гуњ, видиш да је нов и да је подужи, а ти си, благо мени, сине, израсто из твог гуња па ти је мој гуњ потаман. Немој ти жалити мој гуњ.

   А Радоје опет неће. И опет ми каже да ће добити одело енглеско.

   Уто бану Мијаило, те ми помаже. Што си се ускопистио, Радоје, вели, узми очев гуњ, зна Милутин шта ти говори; није оцу лако у ваким приликама да мења гуњ са сином; што ће теби енглеске прње, ратуј ти у свом гуњу, ко и твој отац што је и ко твој покојни деда што је погинуо турског рата - зна Мијаило шта говори - док си у очевом гуњу, чуваш се метка и шрапнела, не трчиш за командом ко мува без главе.

   Обуче мој Радоје мој гуњ, а ја му на поздраву кажем:

   Не истрчавај, Радоје, то чине будале и кукавице.

   Не нишани док пуцаш, ако не нишаниш можеш веровати да ни у тебе не нишане. И без тога ће вас млого изгинути.

   Не посежи за туђом муком и оделом - никакав сат, ланац, цокуле, нити каку другу ствар од непријатеља не смеш узети, ни од каког, ни од мртвог.

   Чувај душу, цареви и краљеви ти је сачувати неће, добро се зна ко за мртвим војником плаче.

   Немој ме оставити сама како ни камен не може бити сам па да те изгледам и привиђам и онда кад целом свету буде јасно да си негде зајазио јендек.

   Моја Живана изљуби Радоја, ал не даде сузи. Узе му вако шајкачу и ко мало је накриви. Њему сузе само што не грунуше, па се окрете и оде. Ја га гледам каки је и колики је, а срце се скаменило. Колико ли вреди та наша отаџбина кад јој све најдраже дајемо - једнако. Ал тако је кад си народ. И кад си сељак. И Србин. И Милутин. И Милутинов син.

 

 

  Претакање вина

 

   А читалачки часови, синовче, сваки час. Мало-мало, па зову на неке конференције и на читалачке часове. Оће народ напречац да преваспитају. Читају ти што они оће - а мени није до читања.

   Матор сам ја за учење, притисле ме бриге, имам свог посла, кажем Љубини Пантелијиној. А она ни да чује: Мораш, чича Милутине, то је по одлуци виши форума, вели, одозго дошло, мора се прорадити ПОРЕКЛО ПОРОДИЦЕ.

   Ништа ја не могу да упамтим. И не треба ми. Ја не знам ни са мојом породицом шта је и како је - кажем јој. А нећу да јој кажем: ти, Љубина, ако си тела да будеш неки професор, што ниси завршила школе него си двапут понављала и од школе отпала. Ја сам човек инокосан, није за ме да дреждим по учионицама. И шта им то значи да од нас стараца праве ђаке.

   У пословима сам попустио, синовче, стоку не гледам  и не тимарим како треба, а Живана ми грдне бриге задаје. Како ноћ, она седне на клупу под трем и седи, чека.

   Ајде, Живана - узмем је за руку и поведем је у кућу. Ниско небо, облаци отежали, ко да ће снег, тешке ноћи, влага и студен. Ајде, Живана, читаћу ти Радојево писмо. Не смем јој рећи: ко у ово доба чека сина да се врати из рата, не враћа се отуд тако лако.

   Ето, тако, преварим је па је уведем у кућу.

   Наложим ватру, она се распламса, задудњи шпорет.

   Сад ћу ја да ти читам, а ти седи ту - посадим је на троножац и седнем на други до ње. Узмем Радојево писмо, једно једино. Принесем шпорету, одшкринем ринглу, светлост падне на артију, а никака ми светлост и није потребна јер писмо напамет знам, утувио сам сваки ред.

   Живана седи ко аветиња. Седи и слуша, па се и обрадује. Ко да он мора бити жив ако постоји његово писмо. Ал ето, она ваљда, мисли да је жив док она слуша шта он пише. Слуша и запиткује: Добро, Милутине, зашто служи тај фронт у том Срему? Да ли се баш не би рат завршио да није тог фронта де сад гину наша деца?

   Не би, Живана, никад се не би рат завршио да тамо не гину наша деца - кажем јој и опет читам Радојево писмо.

   Је л', Милутине - прекине ме Живана - да л' наш Радоје уме да ископа ров, да л' Радоје има чиме да копа?

   Како да нема, како би то било - кажем јој - да неко истера децу на равницу а да сваком не дадне ашовчић; знаш ли ти шта је равница, а шта су Немци. Немци нису мачији кашаљ. Немци су Немци, опасни су и без равнице, а тек у равници; зар деца да се пусте у равницу пред немачке митраљезе и бацаче а да се сваком не да ашов. Каки би они команданти били, Живана, божију ти мајку! Стоку не би смели тако истерати на фронт, Живана! Како смеш тако нешто да ме питаш, не сме се од фронтова правити кланица, Живана, зна се како се деца шаљу на фронт! За њи се одговара, пред народом - узданем ја, да не вичем више, а овамо, у себи, мислим сто мислим.

   Милутине - пита ме - да л' су они нашу децу обучили ратовању, да ли нису извели пред Немце без обуке па да нам деца страдају у тој равници?

   Ја шта су, обучили су и. Нису могли неспремну децу извести на фронт пред немачке митраљезе. За тако нешто би морали одговарати кад тад. Знаш ли ти, Живана, да су команданти други оцеви војницима; сви се за победу боре, а како би победа била ако би се толика деца сатрла.

   Обришем чело, протрљам браду, па опет узмем да читам Радојево писмо.

   А мој Радоје пише, ко сваки млад војник кад пише мајци и оцу - то се никад не пише како је стварно него се улепшава. А мени, који знам шта је и како је, од тога још теже, оће срце да ми прсне. Мислим се: зелени сине мој - а не смем пред Живаном да кажем - пишеш ко да ја нисам три рата ратовао пре него што си се ти родио.

 

 

  Од села до села, по равноме Срему

 

   Не знам куд ћу и шта ћу па претачем вино, нечим морам да се занимам. Кад - лупи капија. Ја погледам, видим, ето Јанка Радишића, иде мојој кући, једва ноге вуче, па све: би и не би. Скањера се, а ја преда њ: Шта је, Јанко, да ти се није слошило?

   А он мени руке око врата, загрли ме. Мени се ноге подсекоше, јер знам ми Шумадинци се само у големој невољи грлимо.

   Говори, Јанко! - истрго се ја, а он се зароза, стаде наглас да плаче. И вади неку артију.

   Шта би?! - подвикнем. Да му није син рањен или погинуо?

   Твој син је погинуо, Милутине - удари Јанко у плач.

   Шта кажеш, сунце ти! - не могу да верујем.

   Живана нас угледа и би јој све јасно. Пође - и ни речи. Скаменила се. Не умеде ни закукати.

   Све смо чинили да му детињство буде лакше и што лепше - загрлим Живану, морам да је тешим иако не знам како, ни зашто. Заклањо сам га. Терет сам, од којег се човек у плећима повија, на се товарио да би он растао прав и витак. Можда сам и погрешио, може бити да би ситнији некако прошо, да га, мањег, не би олово закачило. Не зна човек откуд несрећа вреба.

   Шта да ти кажем, синовче, кад погибе мој Радоје, никако ми посо не би по вољи. Не мили ми се. Продам коње, што ће ми. Остадо ја и без јармова. И не оре ми се. И крава се ратосиљам, шта ће ми. И крмачу спрасну продам, шта ће ми и она - тако сам онда мислио.

   Петрија Рачова, мало-мало па је ето. Зове да идемо школи, на читалачке часове. А ја нећу, није ми потребна никаква наука.

   Што - дрну се она - да ниси млого учеван?! Ставила вако руке на кукове, а очи јој уцаклиле: Шта знаш ти о Титу и Партији?

   Жацну ме. А ништа не смем да кажем. Ћутим, а она се ко мало слади. Дођи, вели, биће ти лакше, знаћеш зашто ти је син погинуо.

    Знаћу, они ће ме научити! И да л' она стварно говори што мисли? Ако лаже, онда је добро; али ако верује у оно што говори, онда је наопако.

   Оће Петрија Рачова и Живану да води на те седељке, богати, да седе маторе жене, у цринини и да слушају читање.

   Ајде, богати, Петрија, остави се ти тога, доста је мојој Живани јада, она би ишла на гробље да нам Радоје има гроба; пусти ти, кажем, Живану нека кука по вотњаку, није она за читање.

   А она, Петрија, опет: Ти, Милутине, вели, треба да знаш да се ово сад није гинуло ко некад, некад се није знало зашто се гинуло - то она мисли на прошле ратове, кад смо ми гинули.

   Жено божија, ја ни стоку не гледам, у кући ми се лебац не меси. Не знам де ми је Радојев гроб, а ја да идем на читалачке часове. Ваљда ја имам већи брига и пречи послова. Одвратим ја тако Петрију од моје куће.

   А Миленко Игњатијевић ми не силази са ума. Био је моји година кад је дошо на фронт прошлог рата и однео сина погинулог.

   Све смишљам, па одем Јанковој кући. Читам оно писмо Јанковог сина. Све лепо описује како је погинуо мој Радоје. И де је сарањен. И како је обележио Радојев гроб да се може сигурно пронаћи, паметан човек, зна како се сарањују војници у туђини и даљини.

   Е па, лепо, мислим се, знам шта ћу и како ћу.

   Други гледају своја посла а ја заметнем торбу.

   Дани пролазе, а ја од села до села по равном Срему. Спавам по сламама, а изјутра и по дану људи ме са чуђењем загледају. И војска. Мене жив стра уватио - вратиће ме кући, не можеш ти ископавати гробове како оћеш, ко те пита кога ти у гробу имаш, гробови су државни... па кад се боље размислиш тако му и дође.

   А оно моје одело шумадијско ме издаје, свак одма види ко си и одакле си, те ја једној кући. Видим човека пред шталом, намирује стоку. Било то увече. Ја се осврнем око себе па питам човека: Пријатељу, опрости, ал морам нешто да те питам. Он човек спусти кофу, пошо био да рани свиње, па ми приђе и рукова се са мном, а гледа ме, богати, ко белу врану.

   Јеси ли ти Србин, поштено да ми кажеш! И немој ми замерити.

   Човек се лепо вако окрете, око себе, погледа, па климну главом и рече да јесте Србин. Ал једва некако, ваљда човек уплашен, знаш како је било тамо Србима.

   Ал опет, мени лакну. Добро, кажем, така и така ствар, све му ја испричам шта је и како је и зашто сам ја до њега сврнуо, да би да коначим па сутра да кренем.

   Немаш куд да идеш, дошо си де треба, твој гроб је, вели, у нашем атару. Добро вели, човек, твој гроб - па је л' тако, што ти је синовљев гроб него и твој гроб.

   Мени се свали камен са срца. Уведе он мене у кућу, кришом, па у главну собу. Чекај ту, вели, нико те неће видети.

   Ух, сунце ти - нећу да кажем - нисам ја, човече, лопов, нисам дошао ником у тор, ил обор, него да дете своје носим.

   А онај човек, Сава се звао, Сава Арсенијевић, он лепо донесе срце ракије па каже: Пријатељу, ништа се, вели, не брини, помоћи ћу ја теби и твога ћу сина пронаћи - нука ме оним пићем. Каже: Твога ћу пронаћи, ал моје синове не могадо. Остадоше у пустој Митровици под кречом. Исприча ми човек како су му синове побили у Митровици четреспрве.

   Па добро, зашто? - питам га; знам да је зато што су Срби, ал опет, ето, питам, отргне ми се тако.

   А човек прича, језа те подилази; да л' је штогод црње од Србина.

   Кад би неко доба, Сава устаде и рече: Време нам је.

   А месечина ко дан, ко да небеса знају да откопавамо изгинулу децу... Понесе он алат, па напред, по оном писму Јанковог сина. И све ко да га је он, Сава, закопао. Познаје човек свој атар и зна све де су деца наша закопана.

   Кад тамо, земља разрована. Нисам ја први који је дошао по свога. Ко зна да л' су кости мојег Радоја остале ил су однете. Ал ја ћу једне однети ко што су и други можда моје - рачунам, и то је боље него да остану овде, одужићу се неком ко је мога несрећника однео. И то је боље него да ми остане без гроба, икаког. Ал' послужи ме срећа, нађо ја мојег Радоја.

   Добро, да ти не дуљим и да те, синовче, не мучим, зна се како је човеку који носи мртвог сина са бојишта.

 

 

  У чему је ствар

 

   Слеже се моја Живана, ко и ја; шта ћемо, нисмо само ми ојађени, ми барем имамо свој гроб. Седимо тако увече, причамо о нашем Радоју. Кад, једне вечери, лупну неко на прозор. Ја отворим, чујем, шапуће неко, зове ме именом.

   Ко је? - питам мало гласније, а онај глас мени - да говорим тише.

   Ко је сад? Назујем опанке, пригрнем гуњ, па под трем.

   Шта је, људи, које добро? - питам, а једва ја њи видим.

   Добро нема, чича Милутине, сад је добро само српским душманима.

   Видим ја у коју се жицу удара. Због ваки гостију можеш да се сетиш кад си мајку за сису ујео, ал ја се не плашим. Кад буде најпосле, ако власти дознају, ја ћу рећи: и ви сте мени вако у кућу упадали и вама сам лепа и с леба даво, није због ваше звезде, него зато што су вас прогонили, ко прибогу ви сад ове.

   Добро - питам ја - у чему је ствар.

   Па ето - вели ми онај четник - ти знаш, чича Милутине, да смо ми из Србије оступили преко Сјенице и Босне. У Босни је одлучено да се неки од нас врате у Србију и овде да чекамо прилику да се боримо и срушимо овај комунистички режим.

   И све тако онај четник прича мени и како је њему Сретен Чарапић још у Босни, у оступници, мене препоручио. Ако стигнеш у Шумадију, реко му Сретен, потражи чича Милутина Остојића званог "Ћоро". То ти је човек на кога се можеш ослонити, пријатељ је, ратни други и исписник мога оца Лазара.

   Све најлепше о теби причо је Сретен Чарапић - вели ми тај четник. На тебе се Србија сад може ослонити. Судбина те за то подесила. За време рата ниси био ни на једној страни. Ниси се ником замерио. На тебе се сад неће сумњати. Ни мотрити. Ми, вели, имамо своји одани људи, има кућа које су биле и биће наше - али на њи се мотри па нам нису ослонац, а на твоју кућу се не мотри.

   Све он тако, само што отворено не каже да се на моју кућу не мотри зато што је она сатрвена.

   Добро, тачно, тако му и дође, кад си сатрвен онда од тебе нико не зазире, нити мотри на те.

   Добро - кажем оном четнику - добро ти је Сретен Чарапић реко, све је то добро замишљено са ваше стране. Ал да се упитамо: зашто би ја вас крио и помагао вам?

   Због твог сина, Милутине - вели онај четник.

   Како због сина, мислим се, па му кажем да ми је син погинуо.

   Баш зато што је погинуо, вели ми он. Ви родитељи чија су деца изгинула треба да се осветите онима који су вам извели децу на кланицу.

   Знаш ли ти, Милутине, колико је деце из Шумадије и Београда изгинуло у том Срему? А зашто?

   Видим ја на шта он циља, ал ћутим.

   А он долива. Сад је земан да се комунистима осветиш за сина и за сву ону децу што су изгинула у Срему.

   У Срему су, каже, изгинула српска деца. Ви, Шумадинци, вукли сте оданде сандучине у којима се распадала снага ваши синова, синови вас позивају да и' осветите и нама помогнете.

   Кога ти сад у освету оћеш да увалиш - мислим се. Кад смо се ми држави и политичарима за лудости њине светили, да смо за то били кадри! И зар се баш и вама четницима не бисмо могли светити, зар ви нисте побили оне Немце у Страгарима, а њини после дошли и попалили све до кокошара!

   Е па слушај - решим се ја да га прекинем да ми он више не набраја, доста ми је невоља и отрова и без његове речи - ништа ти од мене не вреди, нико се више на мене не може ослонити, ја сам и сам без ослонца. Моје је отписано; све што ја имам то је на гробљу.

   Па је л' тако, синовче? Чекам, бре, да ја и Живана помремо. Све смо уредили. И спомен подигли од буковичког гранита, шлајфован, нема га бољег у целом гробљу.

   Кажем ти, све смо средили и чекамо да се поред нашег детета нађемо. Живана се, веселница, пита које ли ће од нас двоје бити боље среће, да л' ће она, или ћу ја први до Радоја. А ја њојзи: Ко ће, ваљда ћу ја, старији сам од тебе, ваљда ће једном бити неког реда и правде. А њој чисто криво, знаш како је, мајка је. И све ми тако, кажем ти, чекамо да нам се заврши ово овдашње и да се са Радојем састанемо. Ложимо помало ватру у шпорету, морамо зима стегла, снегови навалили, и тако се грејемо. А у кући како да ти кажем, шта је кућа кад у њој никака весеља не може бити, него двоје стараца старији него што јесу седе па ни кроз прозор да погледају.

   Онај четник ме гледа, гадљиво, брате, гадљиво му се искривило лице. И врти главом.

   И ти си ми Србин! Шумадинац! Солунац! Сељак! Домаћин! - стаде он опет да набраја. У Филиповића крају залајаше пашчад. На војску , нема шта да се мисли, знам како пашчад лају на војску.

   Значи, отуд сокаком иду овамо. Бежи, кажем оном четнику, бежи преко вотњака! - покажем му правац, онуда му је најсигурније и најпогодније. Нећу да ми опет праште пушке око куће. Нећу мртваце за прошћем и у свињцу. А и рачунам, севап је помоћи прогоњеном човеку. А ни једни ни други - ни гониоци ни прогоњени - нису ме никаквим добром задужили. Не верујем да су и друге. Много ће воде морати да протекне Јасеницом док се не покажу њина дела.

   Идите од мене с милим богом. И једни и други.

 

Шта је то кулак

 

   Да л' прође две пуне године од ослобођења, не могу ти тачно рећи - лаје псето и салеће, оће да откине. Ко ли је сабајле?

   Видидер, Милутине, ово није ни на твора, ни на лисицу, ово је ко на неку војску - моја Живана се загледа у ме, текнуло је нешто.

   Коју војску сад, рат је прошо? - приђем прозору и погледам, а не видим, снег витла, те ја огрнем гуњ па изађем у авлију.  Кад, имам шта видети - Бора Јуриш дошо мојој кући. Стоји у авлији са још неколико људи, наоружани.

   Шта је ово, Боро, кака је ово тевабија, јесу ли ови овде через тебе, или через мене?! То је через кукуруза и через шенице - каже Бора - мора да се одузима, чича Милутине.

   Да се одузима, јакако! Де год је више, па и да није баш више, него да се може умањити, али сви да трпимо - не могу ја вас учити, ви сте, кажем, устали за једнакос да се бијете, немој да се догоди да неко тамо има више и боље него што му је потребно на овој оскудици. Него, Боро, немојте стајати на том кијамету, прво у кућу свратите, како је и ред, па онда да послујемо. Он не теде, видим ја да се постиђује, па ми чисто криво; док беше за време окупације, он мало-мало, па га ето, са својима, онда ми је кућа због њега могла изгорети, а сад му, у миру, неугодно у кућу да наврати. Све забашурује мој позив.

   Код нас, чича Милутине, вели, и министри једу ко и народ, ништа боље - још он прича ко што је у рату причо, ко да сам ја дете, ко да се ја нисам наслушао прича у ратовима; једно се у рату прича, друго се у миру догађа, тако је од како је гавран поцрнео.

   Из твоји уста у божје уши, Боро - кажем, а не смем рећи да му не верујем. Млого се они љуте кад им се не верује.

   Морам да ти погледам кош и амбар, да видим имаш ли какви вишкова, чича Милутине! - узврпољио се Бора Јуриш, све нешто устрану гледа; не може му ни бити пријатно, познајемо се.

   Па добро, Боро, зар ти мени не верујеш, зар је дотле дошло? - питам га, а не смем га упитати како баш он да ми дође, зар немадоше којег другог, мање славног и јуначког, за тај коморџијски посао. Зар је због тога Бора оставио своје богословске школе и цркву и зар је због тога он своје име променио - а звао се Боривоје Гарашић, рекао сам ти, док није постао Бора Јуриш, мада ја не знам зашто се није могао борити и под оним пређашњим именом, под којим су се борили и његови стари, богами, ништа лошије од њега. Кажем му, криво ми - зар ће своју славу и јунаштво сад по амбарима и кошевима да утроши. Идем за њим, а он загледа у амбар, под тумбаше, па у кош. И опет пита: Да немаш дегод жита сакривеног?

   Чујеш, Боро, да мене није когод потказао да сам жито сакрио? - питам га, шта знам, има сад ове деце што потказују. Ето, Жику Скочајића пријавио син да је жито сакрио. Тако је време наступило, деца оће да напредују, а то се понајбоље постиже кад рођеног оца пријавиш, шта се може, деца су деца.

   Није те нико потказао, чича Милутине, вели ми Бора, него је у житу сад оскудица и глад је на све стране.

   Шта је ту је, Боро, узми што имам, а ја ником не могу жито дуговати пре него што се погодимо да му испоручим, а поготову не могу дуговати жито које немам.

   Богами, чича Милутине, ту ти ја не могу помоћи, ко не измири задужење, мораће у апс, ово је сад борба против кулака.

   А шта ти је то кулак? - питам га, јер човек који треба и мора у апсу да лежи и, може бити на робију да иде треба да зна шта је и ко је. Ја, Боро, подоста памтим, а доста сам и од наши стари слушо, казивало се и препричавало се, било је свакојаки људи, имали смо свакојаког добра и зла, било је разне части и доброте, а ни у погане се није оскудевало, ама за тог кулака никад ни чуо нисам.

   Кулак, то ти код Руса значи домаћин - објашњава ми он, видим ја да ни њему није право, постиђује се, али од морања тврђег града нема.

   Добро, Боро - питам га - зашто ја теби жито не би предао, за кога да га кријем, да ми није потребно да раним браве сину за свадбу, да га не чувам унучад да раним? Он само ману главом, не одговори. Ваљда је њему и теже него мени. Срамота човека. Нисмо ми под овом капом небеском од јуче. На истом се гробљу сарањују и моји и његови више од двеста година; живели смо како доликује, а њему сад запало да преврће по мојим зградама, да тражи оно што зна да не може наћи. Ал ето, он мора што мора. Чисто ми га жао. За овакве послове није требало одређивати Бору Јуриша, нити икога од људи овдашњи, не треба да се замера комшија са комшијом, не може бити корисно за народ и државу ако се растуре комшилуци и пријатељства; није пред добро ако се у томе оскудева; за таке послове требало је доводити друге људе, однекуд са стране, из други крајева, а најподеснији би били Турци, Немци, Мађари, Бугари, ил Руси, брате, ти кулаци су њини, они су са њима дервили.

   У том лупи капија. Богами, јаче него обично. Знам ко је - Василије ко би други.

   Бора Јуриш се као трже. Не би му право. Познаје он Василија, а ово што се догађа и није баш за неки шеретлук.

   Е па, Милутине, ти немађ жита - ужурба се Бора Јуриш. Ти ћеш морати у апс.

   Кажем ти, синовче, тако ми рече, да ћу морати у апс зато што немам жита. И жури се, а у Василија и не погледа.

   Ја не верујем. Како да идем у апс и зашто, синовче! Није апс мала ствар. То и деца знају. Млого је то велика увреда. Рачунам, није никакој власти препоручљиво да цвели свој народ. Не верујем му, богами - нисам никуд из куће излазио па и не знам шта се у народу ради.

   Е па, Боро - довикује Василије, не да измаћи Бори Јуришу - ти ћеш далеко догурати; ако овако наставиш, имаћемо ми Шумадинци свог министра.

   Мени неугодно, богати. Како то мислиш, Василије, зар онај који нам амбаре преврће и који нас апси да нам буде министар? Зар тако ми да имамо свог човека?

   А Василије се цери и показује за Бором Јуришем. Наки це, вели, најбоље да напредује.

   Ја стојим и мислим: боже, Бора је мојој кући долазио док су њега и његове прогањали... да л' је могуће да се вако брзо људи мењају?

   Василије ко да чита моје мисли. Милутине, вели, ми отпадосмо ко тринесто прасе. Док су куће гореле и главе летеле - гледа Василије све тамо куд оде Бора Јуриш - док се без нас није могло, они су нас у звезде ковали, а сад смо ми девета рупа на свирали. Све он тако, а ја се мислим: да л' они то својом памећу нешто мисле, ил оће да личе на Русију и њине комунисте; дал' они то тако морају, ил не знају како би друкчије.

   Ајде, Василије, у кућу - зове га Живана. А он ће мени: Ајдемо Крстиној кући да им се у жалости нађемо.

   Којој жалости, којем Крсти?

   Крсти Тијовићу, пресвиснуо јутрос.

   Чекај, бре, Василије, зашто је пресвиснуо?

   Е па, кад те рођена унука поткаже, шта ћеш него да пресвиснес.

   Потказала га за жито, ко и Жику Скочајића син? - питам.

   Није за жито, за друго. Крста грдио влас, а унука га пријавила. Крсту позвали, саслушали га у варошици па га пустили. Он се вратио кући, и пресвиснуо, јутрос га нашли ладног.

   Нећу да му идем - кажем. Није Крсти било теже него мени. Њега је, барем имао ко да изда, мене ни да изда нема ко. Камо среће да ми је син жив и да имам унуку, па нека ме потказује. Кад је тако време дошло да унуцима користи ако своје дедове издају, ако им је и то нека рачуница - па нек издају.

   Ал опет, није ми мило што унучице тако ласно потказују своје дедове, није то у реду, нешто није како треба ил са дедовима ил са унучади. Не верујем да је то добро ни за свет који треба да се ослања на унучад која дедове потказују; то не може бити нека лепота и сигурација.

 

 

  Не вреди нам да завидимо лоповима

 

   Моја Живана никако да разуме, чуди се - како то ја морам у апс због жита. Ти, Милутине, ниси лопов, ти си, каже, домаћин, зашто да те апсе? - проста, неписмена жена, крсти се. Јесу ли они крштени, кад си ти шта укро!

   Не апсе они мене, Живана, зато што сумњају да сам лопов и да сам туђе жито крао, они мене апсе због мог жита које немам. И не апсе они мене ко српског него ме апсе ко руског домаћина, апсе ме као кулака.

   Је л' могуће да те и то стреви, Милутине, зар је дотле дошло?

   Тако је време, Живана - оћу да је уразумим и утешим.

   Моја Живана ме гледа, гледа, па се опет прекрсти: Чега су се, вели, досетили, да те апсе, а да се не можеш ни жалити, јер ти ниси српски, ти си ко руски домаћин - збунила се моја Живана. Ти би, Милутине, могао да се жалиш, само... не знам сад коме.

   Немој се, Живана, мучити, него ми спреми поњаву кака је човеку у апсу потребна - а све погледам на стражара, тео би да видим како је њему, мора он знати да ја нисам за апс.

   А моја Живана се крсти - спреми ми ствари и крсти се. Поздравља се са мном и крсти се, гледа за мном низ сокак и крсти се - проста, старовремска жена.

   Како би било да не идемо кроз село, видеће нас људи, него да ударимо атаром? - питам стражара. Он пристаде, видим одговара му, да се не постиђујемо, обојица.

   И кроз варошицу да не идемо, познају ме људи, а познају и тебе, знају људи да ја нисам лопов, срамота ме, а ни теби није ово за неку дику, знају ти људи оца и децу.

   Он пристаде. Иде лепо уза ме и све ми каже шта ће са мном да буде. Вели: прво време бићеш овде, а онда ћемо вас кулаке да потерамо у даљи, стални затвор.

   Добро - питам га - оће ли мени да се суди? Обичај је да човек не иде на робију пре суђења.

   Оће, чича Милутине, оће да се суди, биће све како доликује - говори ми он, а једва ноге из блата извлачимо - нећеш ти на робију без суђења, није, каже, ово стара Југославија.

   Ја оћутим. Није ми до тога да браним стару Југославију, газим блато и мислим се: није теби, Милутине, понајтеже; помисли као је оним судијама који ће ти судити и осудити те за жито које ниси ни украо ни имао па га ниси ни сакрио, има међу судијама и добри и честити људи.

   Уђосмо у бивше среско начелство. Ту је затвор. Ту је увек био - сетим се ја како сам пре рата због оног писма краљу долазио у то начелство и како ми је начелник претио да ће да ме апси а ја знао да не сме и реко му: не смеш ти, бре, да апсиш домаћина из Шумадије.

   Е па, чича Милутине - опет стражар мени рече "чича" - ми све ово радимо да сиротињи буде боље. Неугодно му, изговара се, ко да је он крив, ко да ја не знам одакле овај ветар дува. Апси, бре, и ћути, мислим се. Што ми о сиротињи жвалавиш. Ко ће имати асну ако мене уапсе. Шта ће сиротиња имати од тога.

   У оном дворишту подрумски прозори са сви страна у решеткама. А на прозорима, у решеткама, главе ко моје, оседеле. И гуњеви провирују. Млого гуњева, ко пред Брегалницом на нашим мртвацима. Вире људи. Гледају.

   На вратима пред зградом појави се Бора Јуриш.

   Боро, браво! - кажем му. Алал ти вера!

   А Бора ме, вако, гледа и пита што му алалим.

   Е па, Боро, ви комунисти сте сила; поапсили сте домаћине шумадијске; то, бре, нико није смео да чини досад, ни књаз Милош, нико није смео да загризе ту јабуку, бојали се Шумадинаца, а ви сте сад све победили, можете одсад да апсите кад год вам прасне ћеф, зашта оћете и кога оћете. Он ме само гледа, а ја му додам, од срца: Поведите рачуна, Боро, може ово да вам се врати кад тад, Шумадија је ово, млого она дуго памти. Мене можете вређати како вам је воља, мислим се, ја сам човек који нема нигде никога, ал има људи који имају или ће имати унучади, с њима гледајте шта ћете; свака је сила за време - немој да вас њини унуци у очи погледају кад окрезавите и оседите ко прибогу ја. Ил, не дај боже, да се с вашом децом и унуцима погледају у очи - знам добро како то може да изгледа.

   Пази добро, Боро - не марим ја што он мене ћутка - вас је, велим, на ово подговорио неко ко Шумадији не мисли добро, или је не познаје, не говорим ти због мене, са мном можете како вам прдне у главу, ја сам човек прекинут, али има људи који се настављају. Велики би рај на овој земљи морали да начините да би вам ово било богом просто.

   Ћути, Милутине - осврте се Бора око себе да га ко не чује - претрпи се, вели, проћи ће ово, можда је ово нека грешка.

   То би тек било наопако ако на власти људи могу волико да погреше, бољи су и тирани него таки - мислим се.

   Било је некако предвече, затвореници су се спремали за починак, а ја са Мијаилом. Пушимо, код нужника. Мијаило зловољан. Ето, Милутине, каке смо среће, каже, Адам Поповић умре ласно, умре Драгомир Станковић и толики наши исписници, а ми после онолико наши ратова да се опет нађемо заједно, у апсу.

   Наши исписници су сретни људи, зато су и помрли - тешим га - а ми нисмо и не може се умрети назор, нама је вако досуђено.

   Како нам је досуђено кад нам није ни суђено - љутит Мијаило, не воли човек затвор и не воли да издржава осуду без суђења.

   Требало је да се нама суди по пропису, ваљда смо ми то заслужили, толике смо ратове ратовали и толика одличја скупили, ваљда смо заслужили да нам суде ко људима, да у судницу дођу наши пријатељи и наша деца, наша унучад, па и наши адвокати, да се види да ми нисмо кривци, да ми нисмо ништа крали и крили.

    Буди задовољан, Мијаило, што смо заједно; ето, и Павле је ту, доћи ће и Василије и други наши ратни другови.

   И лоповима се суди по пропису, зашто и нама да се не пружи иста прилика, барем ко лоповима, што смо ми гори од њи; и нама, вели, треба судити јавно и пред народом, да се ми окренемо и погледамо људима у очи, па и судијама - опет ће Мијаило. Тео би да гледа у очи судијама. И својим познаницима. И тужитељима. Таки је човек - воли да гледа у очи.

   Не може то тако, Мијаило, прошла су та времена кад си ти мого да гледаш у очи, сад се на то ништа не даје; нису они тебе уапсили да би ти пред унуцима и познаницима образ светлао - оћу ја да га умирим, а он ни да чује.

   Немој сад да се правимо луди, Милутине, ми смо ову земљу спасавали, вели, шта би било да нас није било; само да смо гладовали за ову земљу колико смо гладовали преко Албаније и оно од Драча до Валоне и само да смо боловали колко смо боловали за спас отаџбине - задужили смо да нам се бар сад суди, бар ко што се суди убилцима и лопурдама.

   Е, нисмо ми те среће, Мијаило, наша је судбина - наша, не вреди нам да завидимо лоповима. Лопурде имају своју, а ми своју судбину, и квит.

   А Мијаило, опет, тера своје: Моји унуци ће овим бити отровани, они ову моју несрећу никад неће моћи да забораве, а деца не треба да расту са мржњом у срцу.

   Мијаило, у камен ударио, немој отров на унуке преносити, ти барем имаш унуке, фала је богу, нека су ти живи и здрави.

   Богами, Милутине, нисам сигуран у то што збориш, могу унуке да стигну муке прадедовске.

 

 

  Видиш колико нас је!

 

   После нас утоварише на воз, па у други затвор. Мијаилу криво.

   Ја могу да се попишам на ваку судбину, вели Мијаило; да је среће нама би се поносили, не би нас возали у форгонима; добри синови и унуци у добрим народима у овим фургонима возе свиње и стоку, не возе своје очеве и дедове који су часно служили народу и држави, некад.

   Така су времена, Мијаило, не може да се извољева кад се из апса у апс иде. Ми ово на издржавање казне у друго место идемо, не могу нас лимузинама возити, видиш колико нас је...

   И ето, дођосмо овде.

   Чича Милутине! - приђе ми ти дана онај буцмасти плавушан, водник, леп момак. И пре је он мени прилазио, познаје ме, вели. Па ми и руку стави на раме, душеван момак, лего ми на срце, и све ко да и ја њега однекуд познајем, ал ето, не смем да га приупитам који и чији беше, све се бојим може бити да му познајем оца ил деду, па како би им он онда на очи. Зато ћутим, а он једнако држи руку на мом рамену и све се осврће да га ко не види, па ми вели: чича Милутине, така је и така ствар, ово је револуција, она не може без жртава. Треба, вели, да помислим на руску револуцију. Руска је била млого тежа и млого је више кулака појела. Прича он, богати, да су тамо у револуцији, милиони кулака - тако су они своје звали - најцрњу судбину доживели. Све су и' у Сибир слали, целе породице слали у Сибир.

   Ја га гледам и слушам, годи ми то што он оће мене да утеши, ама не могу никако да сконтам шта је то с нашим људима те се теше Сибиром и руском револуцијом, да л' и неки црв нагриза, изнутра, да л' и негде у души штогод пече. Помишљам, није ни њима лако, није нека дика за ваког младића и ратника да чува у затвору бивше ратнике - па се, ето, изговара на руски Сибир и већом несрећом покрива ову нашу. Ја би да га приупитам кад смо се то ми Срби тешили Сибиром и кад смо ми у Србији Сибир имали. Умал га не упита: добро, синовче, каку су срећу и лепоту људску постигли што су толике људе у Сибир послали и тамо поморили, имају ли они нека оправдања за то и види ли остали бели свет та оправдања?

 

 

  За добру смрт смо закаснили

 

   Затворски брица ми завуче машиницу за шишање под пазухо, па и на стидно место; оће, каже, да ме удеси, за то се, каже, постарала нова влас, да удеси шумадијске домаћине и старе ратнике - намигне ми кришом.

   Што ме удешавате кад сам у затвору, питам, нећу на заветине, не морам у апсу да се лицкам.

   А он, брица - ни абера. Оће и браду да ми ошиша.

   Е, то се не може, синовче, не дам ја браду. То ми је светиња.

   Не може, вели, да остане. И није брада светиња, четници је, вели, обрукали, и свеци би браду обријали кад би могли.

   Четници су своју браду обрукали, синовче, нису моју. Не носим ја њину, него своју браду. И немој ми браду дирати - ускопистио се ја.

   Мора, каже, због здравља да ми скине браду. Здравље је, каже, човеку најважније.

   А ја опет не дам, нису ме амо довели да ме оздрављују, због другог су ме дотерали. Немој ме правити макањом, неће моје здравље да страда због браде, други разлога је за то било и биће.

   Брада је моја од жалости моје, она ми је због Радоја - издрљим се ја на ово једно око, а он ко и да не примећује да ја имам само једно око.

   Ти си, чича, сад у затвору и не може како ти оћеш, не може овде да се извољева; нисам ти ја крив што си ти имо млого ектара па те у затвор довели - стоји он са оном машиницом, чека да ја попустим.

   А кад је то било срамота и кривица за човека што има дванес ектара обрадиве земље?

   Није некад, сад јесте - претече ме он - сад је време сиротиње и беземљаша, зато си ти у апсу, зато ћу ја да те обријем. Млого сам ја, каже, жешћи обријо, било је и неки војвода.

   Јеси, ал везане! - скочи Мијаило, оће брицу за гушу. Па се окрете мени: Што га бренујеш, Милутине, он је затвореник ко и ми, није он никака влас, њему је овде место! Вата Мијаило брицу за гушу.

   Немој, Мијаило - браним ја - остави се сецикеса; не дирај га, кажем, има он залеђину; њему су власти наредиле да нас шиша.

   Па је л' тако, синовче? Не доликује нама да се са џепарошима и јајарама кавжимо, ми смо, бре, били домаћини и ратници.

   Одустадо ја да браним браду, ни досад нисам ништа одбранио. И што јесам, залуд, залуд ми је. Никака је рачуница срџба у затвору. За срџбу смо ми закаснили, поодавно.

   У затвору је купање млого неугодно, поготову за старије људе. Старији човек може да се купа сам. И заклоњен. Да га нико не види. Стар човек је ружан. И себи и другима. Шта је ружније од старог голог човека, ајде, реци и сам. То ја кажем и оним нашим чуварима.

   Немојте ме постиђивати, немојте ме до гола свлачити пред овом децом - покажем на оне младиће осуђене због лоповлука и други безобразлука - никад се пред млађим нисам свлачио до голе коже, немојте се спрдати са мном; ајд што сте ме уапсили, али немојте ме купати. Нисам у затвору здравље да чувам и нисам уапшен ради чистоће.

   А редари ни да чују. Сви морају на купање, не сме у затвору да базди, овде је, кажу, млого људи, без купања ће ударити смрад и којекака гамад, а то је љага за државу.

   Па држава ме баш и није задужила, ал кад је тако, кад се мора, онда ајде да се ја опет одужим њојзи, и овде, у затвору.

   Свлачим се и шакама покривам стидна места, а видим тако и Радован Бањанац и Павле.

   Де су вам ките, јунаци са Цера и Колубаре, смежурили се дрзавотворци, ни гузица немате, ко матори курјаци! - подврискује Аћим, млад, леп, лопов, сецикеса. Чудан момак, у затвору због млоги безобразлука, а види се да је бистар и начитан. Они његови, лопови, пипкају нас и спреда и отпозади, шегаче се, а врела вода удара из десетина тушева, пара се подигла густа и непрозирна. Прс пред оком се не види, погубисмо се у оном смраду попарени људски телеса, утуче нас бука и дрека младих лопова.

   Гунђају и псују моји исписници, серу се на одличја што су их из оног рата донели. Псово би и ја судбину што ме није усмртила на Кајмакчалану, па да се сада не кувам у овој смрадној пари и да од лопова не браним своју матору стражњицу, ал шта ми вреди.

   Мијаило без престанка гунђа. Примакне ми се, па вели: Онолики наши непријатељи, Турци, Бугари, Мађари, Швабе, Немци и други не могадоше нас побити, него сад ово доживљавамо. Колико смо само бикова подигли, што нас који не пробурази, него да се сад голим гузом међу лоповима гурамо, под старос.

   Е, за добру смрт смо закаснили, Мијаило, не вреди нам се вајкати - тешим га, а тешко и мени, и ја би утехе, било каке.

   Добро, Милутине - опет ће Мијаило, све овако на прсте рачуна - ја котам, ми смо, ето, у затвору, на робији, а нисмо ни лопови, ни убилци. Да л' смо ми сад побеђени? Шта је са нама, може ли се победити свој народ? И да л' смо ми нечији народ?

   Откуд ја то знам? - не могу више да поднесем запиткивања. Ни мени, брате, ништа није бистро. Можда је све кака погрешка... можда ће нас они пустити. И покајати се кад - тад.

   Не може бити погрешка, Милутине; како нас неко може погрешно да уапси, што ти је, нисмо ваљда на то спали да нас тако потцењују.

   Има грешака и грешака; баш је њима стало да млого мисле о нама, имају већи брига и пречи послова, па и погреше - тешим га.

   А он се дрну: Бре, Милутине, ми треба да се жалимо, ми треба да пишемо некоме, ваљда и ми Шумадинци имамо неког свог човека.

   Коме да пишете и коме да се жалите; Ко је тај који о вама брине! - умеша се један деран, затвореник, види се, школац. Ви сте и горе заслужили - назва нас геацима и цепаницама, види се отресит и опасан. Ви сте, вели, њима, комунистима, дали синове и лебац сте им дали; да није било вас они не би победили - сикће онај, плаовит, а млад је и јак.

   Чекај, бре! - брецну се Мијаило.

   Шта да чекам, ти си чеко па си дочеко, дртино сељачка, а сад ту гуслаш!

    Мене стра, удариће Мијаила.

   Кад смо ми њи убијали, ви сте за њима цмиздрили - искрљешти се и, богме, удари Мијаила прстом по челу. И опет сикће: На туђем сте гробљу запомагали и лелекали, сад је дошао ред да на свом гробљу кукате а да вас нико не чује, мајчина вам геацка, домаћини шумадијски, стари ратници! Кад смо ми тели да спасемо вашу славу и победе, ви сте нам леђа окретали; избројали сте нам свкау јаловицу и сваку гибаницу коју смо појели, звали сте нас гибаничарима; кад смо, вели, ми са њима преко нишана судбину вашу решавали, ви сте њима помагали, нисте нама, њима сте веровали, а они вам подвалили; насели сте, вели, на њину политику: нису тели да вам узму шаку шљива док вас нису намамили, а сад вам узимају и последње зрно жита, децу вам остављају без комада леба, а вас водају по затворима, гаће вам скидају и пуне вам маторе гузице прашком да вам се у шупку гамад не залеже - онај деран, богати, приђе Мијаилу, увати га за уво и поче да га уврће; а онда се очас окрете мени, увати ме за нос и повуче. Трпим ја, нећу да се бијем, нисам ја у тим годинама. Чекам га да ми пусти нос, дишем на уста ал чекам, имам ја одговор за њега.

   Како он попусти, а ја њему: Мајчина ти, велим, шмокљава, и теби и твојима, командантима и вођама, кога ви осуђујете и откуд вама право да уврћете уши и носеве старим ратницима! Не купају овде мене случајно, нити сам ја случајно запао међу лопове који нас за маторе гузице штипају и исмевају се нашим телесима што су Албанију издржала, нама који смо прешли преко Вида и кроз Африку и преко Кајмакчалана - одрешило се мени овде, ето, откачило ми се, провалила нека тегоба. Нисам ја овде, кажем, само зато што су ови нека превелика сила били, него ме овде у овој пари и смраду маторог и гологузог излажу шегачењу сецикеса и јајара свакојаки зато што сте ви, ти и твоји команданти, гола говна били. И честите људе кињили, а богме и клали. Јес, свакој протуви дали нож у шаке и овластили је да коље, санћим, да нас заштити, нас старе ратнике и славу нашу и наши отаца. А они за нашу славу пили и гибаничили, клали људе, па чак и жене и децу. Нећу да га штедим, а нећу ни да вичем, говорим да ме само он чује.

   Павле га шчепа за руку, оће да удари - те ја не дај, није ред да се у затвору бијемо, гологузи.

   Е па, не дамо и овима да нас вуку за уши, чак и сад у затвору; шта би радили да су победили - сикће Павле, оће да пријави оног дерана затворској управи. Ја не дам. Нисмо зато у затвору да будемо доушници онима који су нас затворили. Није то посо за нас. Није никад ни био. За те послове су други људи, плаћени. А ми треба да сачувамо душу, а могаднемо. И да се вратимо својим кућама. И својим гробљима.

 

 

  На каке смо гране спали

 

   Да је среће, синовче, ја би ти казиво како се овцама пушта крв и стока затрављује, али шта ћу, казује се оно што се мора.

   Ајде, чича Милутине, износи ту сламњачу, што се скањераш - пожурује ме чувар, младић један, водник. Пожури, чича, каки си ти солунац - добар неки дечак, мисли да су солунци људи способни за све, па и за затвор - треба да се износе ствари.

   Ужурбали се и узмували чувари. Читав се затвор диго на ноге. Из неки павиљона тамо већ су изнели ствари на круг. И постеље. Тамо, иза барака, већ спаљују сламњаче.

   Добро, синовче, што бас толико мора да се жури, кака то нама опасност прети?

   Велика је опаснос, чича Милутине, вели, велика опаснос. Непријатељ је, каже, убацио ваш у затвор.

   Чуди ме да се он толико помео и узбудио због вашију а и не хаје што смо ми, толики људи у затвору.

   Зар тај непријатељ нема неког опаснијег оружја и бољег савезника него што је вашка? - питам га, оћу да дознам нешто и о њему и о његовим непријатељима.

   Не знаш ти непријатеља, чича Милутине, ти си, каже, наиван. Ваш је опасно и подмукло оружје у рукама непријатеља.

   Прво и прво, ваш није у рукама непријатеља - журим ја са оним стварима - ваш је у нашим недрима и у затвору је. И не верујем да је њу убацио непријатељ; ваш је можда дошла са неким од нови затвореника, из наши кућа.

   А около, шта да ти кажем. Магле се и пуше апарати. И пумпе.

   Сукља пламен и дим од спаљени сламњача.

   Кашљем ја, ко и други, од оног прашка и дима. Кашље и водник. И псује. Каки сте ви кулаци, каже, како вас није срамота, класни непријатељи, богаташи, а имате вашке!

   Е, ако је тако, ако сам ти ја тај непријатељ, онда ћеш ти у Шумадији имати поприлично непријатеља. Него, младићу, фали ти бога што си комуниста у Србији, па су ти класни непријатељи у тежињавим гаћама и опанцима, и ко што видиш, вашљиви; помисли, кажем, како је комунистима у богатим земљама, де су им непријатељи фабриканти и друга сила. Ту се, богме, не би прошло ласно ко са сељацима шумадијским.

   Е ниси у праву - не свидеше се моје речи оном младићу, па ме вако повуче за рукав и даде ми знак да се склонимо мало у страну - ниси у праву, чича. Волео би, каже, да су моји класни непријатељи у свили и кадифи. Најгори су и најопаснији они у тежињавим гаћама. И најжилавији. Ништа није жилавије од тежињави гаћа, сукна, обојка и опанка, поготову кад се још дотури српска шајкача. Паметан дечак, начитан, а говори ко извор кад се на камену кикоће. Кажем ти, вели: Ласније је енглеским комунистима са њиним класним непријатељима него нама са нашим - показује вако на моје гаће, да простиш тежињаве - млого је, чича, вели, жилав непријатељ који има вашке. Са таквим се лако не излази на крај.

   Е па, не вреди ти се вајкати, младићу, тако је како је - истресем ја оне ствари, сламњаче и ћебад. Не верујем да ме је неко овашљивио намерно.

   Каки смо код своји кућа, таки смо ти и овде - нећу да га бренујем, оћу све у очи да му кажем - не можеш ти апсити сељаке а да ти они у затвору буду ко господа; каки ти је народ таки су ти и затвореници; не можеш ти нама узети слободу а да не узмеш наше вашке, то иде једно с другим.

   Па и то јес, што кажеш, чича Милутине, не вреди, не можемо ми апсити господу и богаташе кад њи нема; апсиш кога имаш - разборит дечак, не чита он оне књижице узалуд.

   И немој ми се сикирати, кажем му, нисте ви нас довели амо да нам угађате да би нама било потаман, нигде затвори не служе сужњевима за уживање.

   Е, чича Милутине, морамо да бринемо о вама, каже, ми смо вас узели на свој образ и на своју душу.

    Е, ако сте нас на душу узели, онда вам неће бити лако - ни сам не знам како ми реч излети из уста, а он се тек загледа у ме, ману главом, па оде.

   Радован Бањанац ми приђе. Гунђа. Ето, каже, који смо ми Шумадинци, на какве смо гране спали. Нашим непријатељима су највећи и најљући непријатељи наше вашке, на то смо саспели. Наши' се вашију боје, нас - ич.

   Е, мој Радоване, тако нам је како нам је, а можда ће бити и горе. За нас је важно да стигнемо на наша гробља, под наше бусење.

   Па је л' тако?

 

 

  Није ми до филмова

 

   Заврши се биоскоп. Излазе људи између они клупа. А музика уши да пробије.

   Шта мислиш о филму, стари? - пита ме чувар, неће да сачека да изађемо напоље, на ваздух. Очију ми, мене пита шта мислим о филму, ко да сам ја за то да мислим о филмовима. Кад смо ми у Шумадији мислили о филмовима? Нисмо знали ни да постоји то, а што нам је требало кад смо имали своје разоноде и весеља. То са филмом, то је сад после овог ослобођења дошло. А ја имам пречи ствари о којима морам да мислим, није ми до филмова - све ја тако, срамота ме рећи да ми се придремало и да сам заспо кад су се оне слике залетеле. Ал он, опет, оће да зна шта ја о филму мислим; ваљда му је тако наређено да провери шта ми мислимо, да види како су нас преваспитали, да л' џабе лебац у затвору једемо.

   Шта има да мислим о филму - кажем му - мислим о својој судбини, кућа ми се испразнила, опустела, а ја о филму да мислим.

   Шта мислиш о глумици? - опет ће онај стражар. Јебеш глумицу! Само што реко, слете ми капа. Пуче шамар. Забриде ми образ и слине кљунуше.

   Добро, синовче, је л' ти то мени, Србине, одвали шамар због оне упишуље! - дрнем се ја, не издржа, нисам у годинама да се кавжим, ал када буде крај крају, шта ће ми ваки живот.

   Ти, бре, божју ти мајку - насрну опет онај стражар - вређаш, каже, једну Рускињу! Правиш се луд, вређаш земљу социјализма! И ослободиоце ове змеље. Знаш ли ти, вели, шта би било са светом, да није њи! Ко би, каже, свет ослободио!

   Па ваљда сам и ја неки ослободилац био - и ја њему оштро, што да га штедим, није то од мене заслужио, а мислим се: боже свевишњи, што нас казни да наши синови и унуци вако брзо забораве све наше муке и патње за ову земљу.

   Она је - не престаје стражар о глумици - једна пожртвована партијка, на коју треба сви да се угледамо.

   Е, мој несретниче и са мном - слегнем се ја - зар ти ниси имао на кога да се угледаш, него на руску глумицу; толики наши ратови, битке и јунаци; да је неке среће, ти би се на нас угледао - покажем му ја на људе који су се окупили и прате нашу свађу. А ти мени шамарчину. Знаш ли ти да ја две Карађорђеве звезде имам и Албанску споменицу, зар сам ја те среће да мени од мојег Србина звони уво због једне Рускиње, и то глумице!

 

Јесам, ја сам Павле...

 

   Познајем те, познајем, ти си онај што је са Милутином разговарао, недељом. Сећам се, како се не би сећо: лепо сте се слагали, лепо, богами... звао те "синовче", а ти њега, ко и други, "чича". Сећам се ко сад да вас гледам, тебе и Милутина... седели сте на оној клупи... Фала ти што си дошо.

   Оћу да ти казујем. Ово је због Милутина. Ајдемо под трем да седнемо за астал. Да попијемо Милутину за душу. Богами, имамо и коме...

   А теби Милутин, лего на срце.

   Шта кажеш, говорим ко Милутин. Може бити, може бити...

   Е па, ето, прође и време затвора. Издржасмо и то, а Милутин не издржа. Прште му срце. Прште. Прошлог лета. За време копње кукуруза. Не могу ти посигурно рећи да л' прође две или три недеље откако ти оде из затвора, приђе ми он па ме пита: Оћемо ли, Мијаило, да копамо кукуруз?

   Државни - правим се ја, оћу да га искушам - затворски кукуруз да копамо, побогу?

   Кукуруз је кукуруз - вели он.

   Како ти кажеш, Милутине, ако ти велиш да копамо - да копамо.

   Да копамо, нека виде голанфери и сецикесе и нека виде ови што су нас поапсили да смо ми домаћини, да нисмо ко они.

   И копамо ми. И лакнуло нам од тога. Затворске њиве велике, а кукуруз, милина ти погледати. А Милутин, шта да ти кажем, није бољег копача било у срезу. Ко сад да га гледам - копа Милутин како је копо некад док је имо за кога да копа и зашто да живи. И све, веселник, погледа у небеса. Заоблачило се, стра га да ће киша.

   Ама, Милутине, да ми не испаднемо смешни што смо вако нагрнули. А он, ни да ме чује. Пожурује и остале. Ово је пред кишу и берићет, говори. Јесмо ли домаћини и људи?

   А они затвореници, сецикесе и провалници, љуте се, нису они никаки домаћини, нису ни будале. Не иде им у рачун, неће кукуруз у њине кошеве.

   Кукуруз је кукуруз, чији је да је, на нашем је образу - једнако ће Милутин.

   Ал шта то вреди, откуд сецикесе знају шта је кукуруз и копња, они људи не верују ни у каки севап, не мили се њима кукуруз. Ал ајде ти докажи Милутину, изгубио се био, заборавио да су домаћини једно, а лопурде друго. Лепо му је говорио Павле: Милутине, ови су људи опасни, они су за апсану створени, њи би свака влас на свету апсила и побила ко пацове; они су крали из кућа чија су чељад побијена за време рата, немој се инатити са такима, нисмо ми у тим годинама да можемо са њима на крај.

    А Милутину не иде у главу, залетео, па тера своје, копа, веселник, онако како га дао бог и како га ми познајемо, копа брже од осталих, а кад истера врсту, он се врати па разгледа копњу и примећује оно на шта други не обраћају пажњу. И то му дође главе...

   Истера своју врсту, па ко да је, да простиш, у својој њиви, иде вако и гледа како су други окопали.

   Дабоме, стара навика, не одриче се човек у тим годинама лако навика... остало му то тако у крви. Ми сељаци кажемо: то му је у крви. Ал да л' баш у крви, то ни доктори не знају; ја сам баш пито доктора Чабрића - испричам му све о Милутину вако ко теби сад, па га питам да л' му је судбина била у крви. А он вели: тако се то само каже, Мијаило, а стварно не знамо шта је у крви, то је ствар неиспитана, нисмо то још посигурно утврдили.

   И тако, види Милутин да је у оним врстама што копају сецикесе и провалници кукуруз снужден. Зна човек, повуче снуждени струк кукуруза и види да је подсечен, да мангупарија подсеца кукуруз.

   Поче свађа. Љути се Милутин, љуте се сецикесе, реже ли реже. Милутин псује, дабоме, људ ко рис... псује им матер бескућничку - не сме да се уништава божија биљка која рани човека и стоку, црва и мрава и тицу небеску.

   Не знам шта му би те се нако даде у псовку; мислим, луд човек, шта он има да се свађа са лоповима и разбојницима, ратним пљачкашима, човек треба да зна са ким може да се свађа - ајде, реци и сам.

   Милутине - приђем му ја - немој им псовати матер, не познајеш ти зликовце, не знаш ти како они своју матер цене. А он ни да чује: Не могу, вели, сваке напасти да се бојим, срамота је, Мијаило. Видиш ти шта је са нама Шумадинцима, то је, вели, наопако, чега се све ми бојимо, па зар сад и од ове гамади да страујемо.

   Милутине, кажем, нисмо ми више на цени, ми смо прегажени, шта има о томе да се прича.

   Он ни да чује.

   Онај Брља - тако су га звали, а био је главни међу лопурдама - смеје се и показује на Милутина: Погледајте, вели, лудог чичу, чита нам молитву, вуче мачка за реп, псује нам матер бескућничку, литија чича, улизује се властима, оће чича у своје гробље, у селендру, боји се да не остане у затворском гробљу. Све тако, па онда псује и он Милутину матору матер сељачку и буздованску. Псује, па каже: Ниси ти за затвор, затвор није за лудаке. У лудницу ћеш ти, ал прво има да платиш за потказивање.

   Ама, није то било у питању, њи Милутин није ником ни поменуо, каки потказао, кам да јесте. Да јесте, можебити да би друкчије било. Није, де је он мого да потказује њи, деца су они за њега, мало старији од његовог покојног Радоја.

   Ја мислим да су они били сигурни да Милутин неће казати ни за ћебовање... ја тако мислим.

   Е да смо се ми надали да ће они Милутину ћебе на главу, друкчије би ми, али ко се томе мого надати. Руку на срце, мислим да се ни они баш нису надали да ће се нако завршити; али ето, није срце могло да издржи, превршило - доживео да га ћебују сецикесе и лопурде у затвору и, дабоме, попустило срце и готово.

   Не знам да л' прође два дана откако га ћебоваше, срце му попусти. Старачко срце, синовче, попустило. Дабоме. Окрени, обрни, тако је. А човек није од челика, пресвисне човек. Тако ти је с једне стране, с друге како год погледаш испаде да је Милутин лепо умро. Сажалила му се небеса. Умро, због кукуруза.

   Па кад погледаш, тако му дође - због кукуруза.

   А Живану да обиђеш, свакако. Причо сам ја њој о теби. И да си се са Милутином лепо слаго. И како сте седели недељом на оној клупи у затворском кругу, а она сва срећна, па ко да ће засузити. Дабоме, мило јој да је Милутин у затвору имо са ким лепо да разговара.

  

 

Поред ватре, увече, без ведла

 

   Бог ти помогао, дете.

   Јесам, ја сам Живана Милутинова. Шта ћу, ја сам његова, ко што је и он мој. Понекад ми се чини да би било боље и за њега и за ме да нисмо наши, ни он мој, ни ја његова, а онда се у глави изокрене, па чисто мислим: добро је баш и овако што је он мој и ја његова.

   Баш, вала, тако - за инат судбини.

   А ти ли си тај, благо мени! И благо мом Милутину.

   Чула сам, чула. Све сам чула. Причали ми они наши кад су се вратили са робије. Причали. Кажу: немој се сикирати, Живана. Милутину је камен са срца спао. Сит се наразговарао, недељом, пред подне. И све о теби, дете моје, ко да те сам бог посло мојем Милутину да се ратосиља мука.

   Е фала ти, од неба до земље. И фала ти што си дошо и мене да обиђеш.

   Добро, ако оћеш о Милутину...

   Добро, ево овако...

    Седим под тремом, предвече. А мачка вако лежи, боже ми опрости, ко да је мртва.

   Погледам у небо, чини ми се да је пред кишу, па ми чудно, што ли ми не сева у крстима - кад ли, отуд преко потока, чу се Радојка, виче: О, Живана, о Живана - па малко застане, а онда опет - Живана, озови се!

   Озвала би се ја да могу, ал де је мени та снага да се довикујем преко потока. Изађем ја до капије те ме Радојка угледа. Виче: Живана, знаш ли да ти је умро Милутин?

   Ене - де, а што? - питам је. А она, жена разборита: Није, каже, то за разговоре преко потока. Право вели, прошла су та времена кад смо ми на сав глас могли рећи како је зашто ко умро.

   Ваљда ће ми когод јавити, мислим се, ред би био да знам како је умро и зашто је умро, да л' је штогод болово, ил је умро напрасно.

   Шта чекаш, Живана - чуди се Радојка - што не лелекнеш, жено, умро ти је човек и домаћин, наки човек, ником на сенку није згазио, мраву пута није препречио, зар ћемо ћутећи и смрт дочекивати! Лелекни, жено! Ти лелечи отуд, а ми ћемо одуд, да ти се одазивамо, па ћемо и да приупитамо зашто је и како умро наш Милутин. Немој, вели, да се смрт улуња, да је нико не примети и да јој се нико не огласи - ко ће ако ти нећеш и кад ћеш ако сад нећеш.

   Е, имала би ја да лелечем и наричем за већим јадом, ал ћутим. А то што је Милутин умро, и време му је. Руку на срце, није ни имао зашто да живи.

   Чуше људи шта је са Милутином, па ето, и долазе, како је и ред. И седају вако под тремом. И Лука Лукић дошо. Пружи ми човек руку, па вели: Најгоре је, Живана, што ми не можемо Милутина да осветимо.

   Лука, побогу! - трго се ја, шта он то говори. Дође ми, да бог опрости, чисто смешно, кака освета? И коме да се светиш, богати; Милутина су тамо одвели наши људи, није њега одвео неки окупатор, не може ни речи бити о некој освети.

   Лука опет о освети, а мене, постено да ти кажем, жив срам поједе, немам чим да послужим људе, на ваки дан, да попију Милутину за душу.

   Е сад му никака влас више ништа не може, - ето Јеврема - сад власти могу да му пљуну под прозор. Немој да се сикираш, Живана - теши ме Јеврем - више му нико ништа не може.

   Шта има да се сикирам, ваљда је тако усуд одредио, мислим се, Милутин је најважнији посо обавио, донео је Радоја из Срема.

   Опет звекну капија. Ето и Василија, прекустурио се.

   Сад ће ваљда бити по заслузи - снуждио се, богме, Василије, ништа није остало од оног његовог шеретлука, видим, потресла га смрт Милутинова, па ми га жао, исписници су, заједно су радили и ратовали.

   Сад ће Милутин добити место које је заслужио, на небесима, не гине му рајско насеље.

   Дај боже да се он негде са нашим Радојем нађе, а за рајско насеље чисто сумњам, не верујем ја да ће ни на небесима за мог Милутина бити неке ладовине, и тамо ће стићи важнији, ко и досад, мислим се. А Василије опет: На небесима нема преваре, горе се зна шта је ко био и шта је заслужио, горе није ко овде, да се дели према политици, више о Милутину не морамо да бринемо можемо му само завидети. Прича, ко да је био на небесима. Сад сви причају, једни ти обећавају овде, други на небесима, олако се обећава на све стране.

   У реду, Василије, вели Лука, то за небеса, али и ми треба да учинимо што је до нас, ми треба да вратимо Милутина на наше гробље. Да не остане у затворском гробљу. Власти су се огрешиле што су Милутину одредиле да умре у затвору, немој да му ми досудимо затворско гробље, вечиту робију.

   Ја и' гледам, мило ми што су они вако за мога Милутина, и што су људи на свом месту каки је људи било код нас у Шумадији, каки људи и треба да су, ал ја опет страујем како ће га чак отуд возати - није то да тераш плуг, или дрљачу, него тераш мртвачки сандук и крстачу кроз толики свет, па ће народ да излази и да пита кога терају, и де је веселник умро, а ста они да кажу - да је умро у затвору. А што да умре човек домаћин у затвору? Како да докажеш да није ни лопов ни убилац? А да кажу истину - још горе. Истина је, ако ћемо поштено, најгора.

   А једном ја вако поред шпорета, кад, звекну капија. И кораке чујем. Закуца неко на врата.

   Ајде! - кажем. Врата се заценуше, неко пита: Стрина Живана, јеси ли жива?

   Шта ћу, жива сам - кажем, а не могу по гласу познати ко је.

   Познајеш ли ме? - пита.

   А ја кажем: Не познајем. И не видим.

   Па што не упалиш ведло, што тако седиш у мраку?

   Ето, тако - велим, а право да ти кажем и не пали ми се ведло, некако ми у мраку ко и лакше и лепше; кад је ведло онда видим све по кући и некако видим ову велику празнину и пустош наше куће, а кад се смркне, онда се то мање види. И, кад смрачи, ја све ко да нисам сама. Све ко да ће сад - набанути моји, Радоје и Милутин, све ко да су ту негде за послом.

   Добро - оринглим ја шпорет, па погледам - а, ти ли си, Ненаде!

   Јесам, каже, стрина Живана, дођо да видим како си и да мало поразговарамо. Седе он, вако, поред мене на троножац. И цигару запали. Лепо од њега, онај дуван замириса, дошо човек у кућу.

   Пуши он и лепо са мном. Уздану човек, поштен ко душа, врсник мога Радоја. Млого му је, вели, жао чича Милутина. Млого. Ал шта вреди морали смо да га уапсимо.

   А што ти, ниси га ти уапсио, нити би, како то говориш, дете?! - збунио ме.

   А он опет, ко да га је он уапсио, све вуче на своју душу. Морали смо, вели, да га упасимо да би друге заплашили.

   Ене, а што?

   Тако, да би на чистац истерали. Да имамо више жита; била је велика оскудација код нас у рани - требало је ранити градове, војску, требало је притећи у помоћ гладнима. Прича тако, а ја видим да се нешто постиђује и да му је тешко на души, да га је амо нека мора нагнала, па ми га жао, млад је још, уз то, друговао је са нашим Радојем.

   Добро, дете, немој се ти због тога сикирати, проћи ће то па ће се на Милутина заборавити, ко да није ништа било, ко да није ни постојао; немој, благо мени, ти своју младу душу тровати и теретити, нека ти је богом просто; Милутин је био стар човек - све ја тако, волим ја што је он дошо и што Милутина има ко да жали, вако, насамо, кад дође и седне поред ватре, увече, без ведла.