понедељак, 20. новембар 2017.

Ратник са седамдесет рана

Када сам први пут читао биографију Будимира Давидовића морао сам неколико пута да застајем и проверавам да ли сам добро прочитао податке о овом храбром каплару српске војске. Готово невероватно и превише епски је звучао податак „човек са седамдесет рана“ а онда када сам прочитао како их је зарадио схватио сам да се то заиста догодило, ипак остало ми је нејасно како их је овај јунак пребродио. Биће да га је тог дана Бог помиловао по глави јер другачијег објашњења нема...

Будимир Давидовић је у Први светски рат ушао као искусан ратник. Имао је иза себе учешће у два балканска рата где се показао као врло храбар, строг и правичан човек. Због својих карактеристика добијао је најодговорније и најтеже задатке у борби против Аустријанаца, посебно се истакао у хватању „живих језика“ како су тада говорили за заробљавање непријатељских војника. Имати живог непријатеља у шаци, значи да потенцијално можете сазнати одређене информације које могу бити од пресудног значаја у борби: број непријатељских војника, њихове положаје, расположење, стање наоружања и слично...

Свој први велики ратни подвиг у Првом светском рату Будимир Давидовић остварио је већ 1914. године у борбама на Словцу када је заробио четворицу Аустријанаца. Новинар „Политике“ Милан Шантић тридесетих година прошлог века обишао је све преживеле хероје рата и сабрао њихове приче у књигу „Витези Слободе“. Том приликом разговарао је и са Будимиром и о његовом подвигу на Словцу написао:

„Као три сенке у ноћи, Будимир Давидовић и његови другови преваљивали су простор у кратким скоковима. Погнути претрче по неколико корака, па легну у траву и осматрају терен пред собом. Свакога часа може пушка планути, свакога часа смрт их може стићи. А кад су се примакли рововима на неких две стотине метара, наставили су пут пужући. Тихо, неприметно, као неки ровци.

- Пст, пст - упозори другове Будимир. - Ено, онде, поред сена. Оно је стражар. Пазите!

Без даха су се примицали. Заобишли су сено, па зашли са стране. Онда хитро, као веверица, скочио је Будимир из траве и готово узјахао на стражара.

- Стој! Полажи оружје!

Стражар није уопште покушао да се брани, иако није био сам. Још три аустријска војника спавала су у сену. И они су се предали без речи.

- Опростите, господо Аустријанци, што смо вам прекинули сан, - подругивао им се Будимир, отпасујући им фишеклије и претресајући џепове. За то време Милић и Стојић држали су пушке на готовс, спремни да убију свакога који покуша да бежи или да се брани.

- Немојте се љутити, господо Аустријанци, али ово је наше, српско сено. А сад напред!“

Ређале су се нове битке и нови подвизи Будимира Давидовића. Нажалост, дошли су и порази, па и страшна српска епопеја преко албанских гудура и изгнанство на грчко оствро Крф. Видали су Срби тамо своје ране, јачали своје тело и ум, обучени у нове француске унифоре и опремљени новим наоружањем чекали су тренутак за тријумфални повратак у отаџбину.

Опорављена српска војска под командом генарала Петра Бојовића кренула је на Солунски фронт у борбу за повратак својим кућама. Та борба трајаће готово две године (1916-1918).

На Солунском фронту долазе нови изазови за јунака наше приче каплара Будимира Давидовића. Опет му се поверавају најтежи извиђачки задаци. Постаје веза између Војводе Бабунског који се налази у непријатељској дубини и комаданта пука. Сваки његов прелазак је био изузетно драматичан и тежак у сваком смислу. Пробијати се кроз непријатељске редове опасане жицом, стражарима и бугарским цивилима било је тешко и за птице, а камоли за људе. Будимир Давидовић је обучен у бугарско сељачко одело недељама пролазио кроз бугарске непријатељске линије и преносио од Војводе Бабунског извештаје, чак је и сам бележио информације о стању непријатеља које је могао да види током пробијања. Касније је Будимир Давидовић неколико пута мењао јединицу. Учествовао је у крвавим борбама на Соколцу. Једне ноћи ишао је у патролу и једва извукао живу главу. Двадесет и четири сата лежао је непомично међу каменицама. Бугари их приметили, па нису могли ни напред ни назад. Ту су погинула два његова саборца: Драгомир Марковић и још један Ваљевац. Он се тек другог дана извукао низ једну падину. У чети су се сви зачудили када су га угледали, јер су засигурно сматрали да је погинуо.После једанаест месеци носио је машинску пушку и са њом чуда починио у Бакову Потоку.

Почетком деветсто османаесте јавио се у јуришну чету и ту је приликом напада на положаје Крвави Зуб - Обла Чука, Кравице - Западни Ветерник, завршено ратовање Будимира Давидовића.

Након успешног напада српске диверзантске групе на вишеструко бројнијег непријатеља, уследиле су тешке борбе прса у прса. У тим борбама Будимир Давидовић је задобио седамнаест рана од убода бугарских бајонета али није клонуо, наставио је са борбом.

„Направисмо покољ, али избодоше ме на 17 места...“

Увидевши да се непријатељ опоравио од првобитног шока који су изазвали изненадним нападом, српски диверзанти били су принуђени на повлачење. Ту почиње права животна драма Будимира Давидовића. Један Бугарин баци на њега две бомбе. Он успе једну бомбу да одгурне ногом, другу ухвати руком. Хтео је да је врати Бугарину у земуницу. Међутим тек што ју је ухватио, бомба експлодира и њега обави густ облак дима. Бомба му разнесе руку све до рамена. Будимир скочи у грозници, није желео жив да се преда. Имао је још снаге да покуша да се извуче.Придиже се и поче да бежи у правцу наших ровова. Али није погодио место где је просечена жица, него се уплете у бодљикаве жице. Надљудском снагом успео је Будимир да се искобеља из жице, искиданог одела и коже. Рука му је висила на кожи која је држала да не отпадне потпуно. Окрену се и иза себе види два бугарска војника која су потрчала ка њему. Левом руком из торбе извуче последњу бомбу. Зубима је ишчупао упаљач и бацио бомбу иза себе. Ослободио се пратилаца, али не може да види пролаз који су направили у бодљикавој жити. Видевши да нема излаза, он се последњом снагом затрча и ускочи на жице.

О, како у рату све ствари постају могуће. Иако је жица била висока читав метар, он је са једне на другу прескакао и тако претрчао свих пет појасева. Када је прескочио последњи појас жице Будимир паде и остане онесвешћен. Када се повратио био је суочен са тешким стањем, сав у крви, го и без руке.

Шта ћу више да живим, - мислио је тада Будимир. Никада више нећу вредети ни себи ни другима. Целог века био сам сиромах, туђ слуга. Радио сам туђу земљу, али био сам снажан, па сам могао да радим. А сада? Богаљ, просјак, за којим ће трчати деца по селу. Не, мени не треба живот...

Размишљао је тада Будимир да се убије и прекрати своје муке, али није имао више ништа од оружја код себе. И тада се појави његов командир Периша Мићевић. Он је Будимира много волео и увек га издвајао од осталих војника. Командир Мићевић и његов посилни на једном шаторском крилу пренели су Будимира Давидовића до превијалишта. Стигао је у последњи час. Излив крви био је јак и он би ускоро умро. После је пренесен у Доњи Пожар, у треће пуковско превијалиште. Оперисао га је др. Алкалај. Одсекао му руку из рамена, а као чудо у својој лекарској пракси показивао седамдесет и четири парчета од бомби што је извадио из његовог раскрвављеног тела.

Око Будимировог кревета сваког дана скупљали се официри, а лекар им показивао извађене парчиће. Тако је за Будимира чуо и Регент Александар па дошао да га обиђе.

- Јеси ли ти Будимир Давидовић, јуначе? - питао је Регент Александар, стојећи поврх његовог кревета.

- Ја, Ваше Височанство.

- Јеси ли малаксао?

- Нисам, Височанство, нећу умрети док се не вратимо у Србију.

Регент Александар скинуо је са груди Карађорђеву звезду са мачевима и лично је предао Будимиру. Том приликом дао му је још и шест стотина франака.

- Ево ти највише војничко одликовање. А када прездравиш јави ми се. Ја те нећу заборавити.

Командант источне војске генерал Сарај сутрадан је уручио Будимиру Давидовићу француски орден Легије части. Тако је Будимир на својим грудима понео највиша одликовања, која један војник може имати: две Карађорђеве звезде са мачевима, Легију части, Белог орла с мачевима, Обилићеву медаљу за храброст и Албанску споменицу.

Након ослобођења и повратка у Србију, Будимира је снашла судбина многих његових сабораца који су остали инвалиди. Онако без руке био је присиљен да ради у надници код другога, а људи су га држали из сажаљења. После је носио млеко у Чачак, био монополски контролор, служитељ у пореској управи, па је било нешто боље. Али, све је то било далеко од доброг. Настало је дуго лутање и тежак живот. Посебно је потресно писмо које је 24. априла 1942. упутио председнику српске владе Милану Недићу:

„Молим вас да ми се додели нешто помоћи пошто немам никаквих других прихода, стар сам и сакат, умирем од глади на чачанској калдрми са женом и још двоје ситне деце“.

Будимир Давидовић је преминуо 1980. године у Чачку у 90 години живота.

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 17. новембар 2017.

Рогатички ратни херој - Александар Обрадовић

Као што Озрен има Споменка Гостића, а Требиње Александра Маслешу, који су као најмлађи борци Војске Републике Српске погинули у Одбрамбено-отаyбинском рату, тако и Рогатица има свог Александра Обрадовића који је живот дао бранећи отаyбину са тек навршених 16 година.

Као борац Рогатичке лаке бригаде ВРС погинуо је првог дана по Петровдану 1992. године. Породица Обрадовић из које потиче покојни Ацо до посљедњег рата бројала је четири члана. Уз оца Перу и мајку Петру чинили су је и синови Милија и Александар.

Перо је послије дуге и тешке болести умро прије четири године, а Петра почетком ове, тако да је ова угледна домаћинска кућа остала на Милији, који каже да му је од брата остала само блиједа фотографија, Медаља заслуге за народ и Споменица предсједника РС.

Све је почело уз први позив рогатичким Србима да је дошло вријеме да се морају бранити породице, куће и имања. Иако се то по годинама старости на њега није односило, Ацо се не слушајући молбу мајке и оца, придружио старијим комшијама. Једва му је, причају његови тадашњи саборци, скрпљена некаква униформа и војничке ципеле. Распоређен је да буде уз куваре, далеко од првих линија, али се Ацо није мирио са својим распоредом.

Иако му је командант бригаде Рајко Кушић, пред посљедњи договор за враћање заузетих српских села, наредио да иступи из строја, Ацо га, нажалост, није послушао. Није могао поднијети да не крене у борбу и кришом се придружио борцима на првој линији гдје је смртоносно рањен.

– Млад и храбар, ником није откривао ту чињеницу. Можда је мислио да је за јунака срамота да тражи помоћ. Желео је да ране победи сам. Неопажено се повукао и, скривен од свих, покушао да се превије. Злокобни сан услед губитка крви одвео је тог храброг дечака прерано. Саборци су га пронашли како лежи као дете заспало чувајући своје стадо – пише Кушић у својој књизи „За част и слободу – Рогатица у рату 1992-1995″, наводећи да се нада да ће успомена на Александра вјечно живјети и надомјестити његов кратки овоземаљски живот и подарити му вјечну славу.

Та слава била би већа и трајнија када би га се сјетили и у Општинској борачкој организацији и изборили се у Скупштини општине да нека од улица у његовој Рогатици понесе име овог неустрашивог дјечака.

Горан Козић који је ратовао са Ацом каже да је срамота што се Александру и сличним неустрашивим борцима не одаје пошта на начин да по њима имена добију улице, тргови и установе.

– Ту смо сви заказали. У првом реду ми њихови саборци, Борачка организација па и цијела друштвена заједница. Крајње је вријеме да им се почнемо одуживати. Давање имена улици, тргу и слично, најмање је што за њих можемо и морамо учинити – истиче он.

Катера, Глас Српске

"Дан Ветерана - Видовдан"

среда, 1. новембар 2017.

Ветерани против Вулинове иницијативе

Ветерани против Вулинове иницијативе

Поводом такозване иницијативе министра војног Александра Вулина, да се дан ветерана обележава 4. децембра, ратни ветерани једногласно изражавају своје противљење и наглашавају да је одабир тог датума апсолутно неприхватљив.

Чињеница је да су сами ветерани у претходним периодима, покренули идеју и иницијативу да се тај дан коначно обележава, али на Видовдан. Овај министров потез је још један од показатеља да држава и они који је представљају, немају "слуха" и интересовања за ветеранску проблематику у целини.

Мора се нагласити да се после толико година од завршетка ратних дејстава још кубури са људским правима целе борачке популације, а чињеница је таква да су она у сваком погледу запостављена. Та очигледна запостављеност најбоље се огледа у још једној чињеници, да нема коначног и праведног решења за целу борачку популацију, у виду тог дуго ишчекиваног борачког закона. Наравно, друштвени статус, права и одређене бенефиције или награде, требале би да буду регулисане тим праведним законом, и то искључиво на основу рана и дела. Опет, чињеница је да није тако, већ да су ратни ветерани, ратни инвалиди, као и породице погинулих третирани, најблаже речено, као социјални случајеви.

Није тешко закључити, да је вишегодишњи и данашњи однос државе и политичара који је представљају, према борачкој популацији апсолутно дискриминаторски.

Чињеница је да политичари који представљају државу, задње време у медијима и кажу неколико реченица везано за ветеранска питања, али не питајући ветеране ама баш ништа. Такође и ти медији испоставило се, немају "слуха" ни жеље да саслушају причу о реалним борачким темама. Најбољи је баш овај пример око идеје за дан ветерана.

Наиме, код ветерана се на основу потребе сећања и поштовања погинулих и живих ратника, родила идеја да имају дан ратних ветерана, када би се ово друштво сетило погинулих, а живима указало најосновније људско поштовање. Идеја за сам дан и датум обележавања је без икакве двојбе, Видовдан. Знајући да наша Црква тада даје помен свим погинулим ратницима од Косовског боја до данашњих дана, као и да је Видовдан стара војничка слава, живим ратницима то је био једини логични избор.

Ове године су се самостално, без икакве и ичије политике, у Чачку на Видовдан организовали и обележили тај дан, наглашавајући једину припадност Отаџбини и народу који су бранили. Тада је састављен и званичан документ, захтев надлежном министарству, да се дан ветерана на Видовдан уведе у календар државних празника, са јасном паролом која гласи: "Мртве не заборавите, живе поштујте"

У Чачку на Видовдан
Дан Ветерана
Политичари који су на надлежним функцијама чули су за ову идеју, и сада покрећу иницијативу да се дан ветерана обележава, али по њиховим одлукама а не нашим жељама. Чињеница је су већ одлучили да тај дан буде 4. децембра. Самим тим показали су да за нашу идеју и жељу немају слуха, колико год да је то за ветеране неприхватљиво. Ово је само један у низу безбројних негативних ставова према ратницима, од стране надлежних политичара, којим се наставља вишегодишњи неправедни однос према целој борачкој популацији ратова деведесетих година прошлог века.

И опет, када су ратни ветерани у питању, сви ћуте, медији ћуте. А они, ратници, и даље се боре, иако су ратови одавно завршени.

Та борба ветерана ће бити заснована на потребама које су им ускраћене, а које нису ускраћене ветеранима у свету и околини. Своје јасне захтеве које ће у наредном периоду апсолутно и без компромиса захтевати су:

1. Обележавање дана ветерана сваког Видовдана. (Државни празник)
2. Апсолутно признање права на ПТСП. (Без временског ограничења)
3. Националне пензије за ветеране, РВИ и ППБ. (Без дезертера)
4. Борачки закон праведан за све. (Поновити расправу у целој Србији)
5. Борачко министарство. (Ветеран министар)

Братски, ветеран са Кошара, Ненад Станић.



"Дан Ветерана - Видовдан"

среда, 4. октобар 2017.

Одликован на предлог непријатеља

Необична прича о храбром српском ратнику: Одликован на предлог непријатеља.

Ратник Богољуб Васиљевић, из села Барича код Обреновца, одликован је Карађорђевом звездом са мачевима на предлог заробљеног непријатељског официра, али му признање никада није уручено.

Петнаестог новембра 1914. године, Богољуб Васиљевић је са својим командиром и још неколико војника био у патроли на левој обали Колубаре, у Великом Пољу. Ту је, у сукобу са непријатељем који је надирао ка Колубари, тешко рањен његов командир. Војници су хтели да га изнесу из окршаја, али нису успели. Непријатељ је тукао све жешћом ватром и могли су сви да изгину…

Тако су командира вукли неколико метара, па су га оставили у једном лугу и вратили се на десну обалу Колубаре.

Кад је за ово сазнао командант сектора, пуковник Милојко Лешјанин, позвао је поднаредника Васиљевића и наредио му да се одмах врати и види шта се догодило са рањеним командиром.

Васиљевић је одмах извршио наређење. Узео је пешкир, везао га на пушку и прешао преко Колубаре међу Аустријанце. Рекао је да је “парламентарац”. Кад је дошао до места где су оставили рањеног командира, сазнао је да је заробљен и да су га Аустријанци пренели у Стублине, у пољску болницу.

Богољуб Васиљевић је потом наишао на Аустријанце. Као “парламентарцу” везали су му очи и одвели у Стублине вишем аустријском официру, који је командовао тим сектором…

Преко тумача Васиљевић је објаснио да је дошао да тражи краћи прекид ватре, како би се са обе стране покупили тешки рањеници и сахранили изгинули војници.

“Нема потребе да се за то бринете!”, рекао је грубим гласом надмени аустријски официр. “Спасавајте, ви који сте још живи, своје главе, јер ћемо у року од пет дана бити у Нишу, тамо где је сада ваша влада.”

Богољуб Васиљевић, пркосан, храбар ратник, одмерио је аустријског команданта од главе до пете и рекао:

“Бићете у Нишу свакако, али као – заробљеник!”

Аустријски официр је прогутао ову увреду и разговор се на томе завршио.
Везаних очију, праћен стражом, Васиљевић се вратио на десну обалу Колубаре. Обавестио је команданта каква је судбина задесила њиховог командира. Прећутао је шта је рекао аустријском команданту…

Није прошло ни месец дана, а у великом окршају на Космају Поћорекова војска је била страховито потучена. Међу заробљеницима који су пали у руке српских ратника нашао се и онај виши официр са Колубаре. Одведен је у Ниш, у заробљенички логор…

Кад је сазнао где се налази, јавио се на рапорт и нашим официрима испричао сусрет са поднаредником “парламентарцем”. Рекао је да је био запањен његовим држањем и то у време кад је изгледало да је Србија изгубила рат. Изразио је своје мишљење да овај војник заслужује да буде одликован.

Убрзо су проверени наводи аустријског вишег официра. Сазнало се да је реч о Богољубу Васиљевићу. Одмах је одликован Карађорђевом звездом са мачевима.

Цела прича убрзо је стигла и до тадашњег регента Александра Карађорђевића. Пошто је тада витештво још било на гласу, Александар је заиста доделио највиши орден Богољубу Васиљевићу. А, аустријски официр је, у знак војничког поштовања, пуштен на слободу

Али, судбина се поиграла са овим високим одликовањем, као што ће се поиграти и са животом Богољуба Васиљевића. Требало је да му ово одликовање буде уручено на свечан начин у Београду. Међутим, то никако није одговарало Богољубовом непосредном старешини, па га је овај послао кући на одсуство.

Тако је свечаност прошла без Васиљевића, а дани који су следили нису обећавали ништа лепо, па се заборавило на свечаности. Дошла је и 1915. година и повлачење преко Албаније. Васиљевић никад није сазнао да је одликован.

На Солунском фронту Васиљевић се одликовао храброшћу. Одликован је Златном Обилићевом медаљом за храброст.

После рата живео је скромно у свом родном селу Баричу. Умро је 1923.

Осам година касније, учитељ Радослав Ђорђевић рекао је свом ђаку Андрији Аци Васиљевићу да каже мајци Макрени да дође у општину и узме неко одликовање.

“Сећам се тога као да је јуче било”, прича нам Богољубов син Аца. “Био сам у четвртом разреду основне школе. Ишао сам са мајком и у општини су нам уручили Карађорђеву звезду са мачевима. Касније, кад сам одрастао, сазнао сам каква је до тада била њена судбина и зашто је мој отац није понео на грудима.”

Одликовање је, међутим, пало у руке Немцима у последњем рату. Бежећи од бомбардовања, 1941. године, породица Богољуба Васиљевића је напустила кућу. Кад се после неколико дана вратила, део куће је био срушен. Ствари су биле испретуране, многе су Немци однели. Међу њима и Карађорђеву звезду. Остала је само повеља о њој која се и данас чува.

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 31. јул 2017.

Ако је пропала држава, нисмо пропали ми!

Ветерани, шта се чека више?
За наша људска права нико се неће борити уместо нас...

Време је да удружења, односно њихови представници, почну озбиљно да раде свој посао, или да се склоне за сва времена. Предуго смо чекали, треба истерати причу до краја. Морају људи да смире страсти и да почну да раде. Хоће сви да воде главну реч. Не може тако. Главну реч ће водити наше потребе и наши захтеви, који најпре треба да буду општи и у свачијем интересу.

Наши захтеви ће нас окупити и коначно зауставити поделе и раздор. Главни циљ је праведан закон за целу борачку популацију, која апсолутно не треба више да буде у подређеном положају у односу на државу. Сви борци, ветерани, ратни војни инвалиди, породице погинуле наше братије, цивилни инвалиди рата, треба да учествују у изради тог коначног и правог закона.

Поновити неуспешну јавну расправу о закону, али овога пута у целој Србији, по свим општинама, а не у 4. општине како је било прошли пут. И на крају од закона није било ништа. Време пролази, а ми и даље чекамо. Заиста, ствара се прилика да ратници покажу и у миру своју борбеност и одлучност, братску слогу и вољност.

Треба добро размислити, али не дуго, одбацити све оно што нас дели и разједињује, превазићи све међусобне проблеме и оставити их по страни, па наставити борбу која је у нашем најбољем интересу...

У суштуни наши захтеви су веома једноставни. Потреба је да се тражи и захтева, све оно што свуда у свету и нашој околини има. Нема ту ништа ново да се измисли, већ да се прилагоди нашим потребама. Е то је наше људско право. Да без икаквог компромиса тражимо све оно што нам одавно и припада. Ка се скрати прича, а више да се ради.



Неколико предлога захтева борачке популације, које апсолутно и без компромиса треба тражити у наредном периоду...

Главни захтеви:

1. Обележавање дана ветерана сваког Видовдана. (Државни празник)
2. Апсолутно признање права на ПТСП. (Без временског ограничења)
3. Националне пензије за ветеране, РВИ и ППБ. (Без дезертера)
4. Борачки закон праведан за све. (Поновити расправу у целој Србији)
5. Борачко министарство. (Ветеран министар)

Општи захтеви који улазе у борачки закон:

1. Признање статуса ратног ветерана на основу учешћа у рату. (војни и полицијски ветерани)
2. Бесплатна здравствена заштита за ветеране, РВИ, цивилне инвалиде рата и ППБ.
3. Подизање споменика погинулим борцима са пуним натписом имена и презимена у свим местима и градовима.
4. Бесплатно школовање за децу ветерана, РВИ и ППБ.
5. У случају смрти ратног ветерана, приликом сахране обавезно присуство почасног вода војске.

Преформулисати захтеве, додати нове, одредити приоритетне, односно главне и опште.

Братски, Ненад Станић

"Дан Ветерана - Видовдан"

субота, 1. јул 2017.

У Чачку први пут обележен Дан ветерана

У Чачку на Видовдан по први пут обележен Дан ветерана. Око стотину учесника ратова из деведестих година, упутило је захтев Влади Србије да се Дан ветерана прогласи националним празником и обележава у целој Србији баш на Видовдан. Подршку ратним ветеранима пружио је градоначелник Чачка.

Србија је једна од ретких земаља која нема национални дан посвећен учесницима рата, када би се борци окупили и на неки начин им била указана почаст. Тако је било до данас. На иницијативу ратника са Кошара, Ненада Станића, у Чачку је на Видовдан, тачно у подне, обележен Дан ветерана.

– Чекајући толике године на државу, на некога ко је требало да се бави са нама, донели смо одлуку да идеју о обележавању Дана ветерана остваримо на Видовдан.

То ће бити наш званични захтев од данас да уђе у календар државних празника. Тражимо он што свуда у свету постоји али и у околним државама. Једном речју да се мртви не забраве а да се живи поштују, рекао је организатор Ненад Станић, ратни ветеран са Кошара.

Обележавању Дана ветерана присуствовало је око стотину учесника ратова из целе Србије, али и Републике Српске. Сви они упутили су апел држави да се Дан ветерана уврсти као државни празник и да организацију у свим градовима и општинама преузме држава.

-Ово је прва иницијатива јавно и званично, да смо се ми сами ветерани скупили, препуштени сами себи. Трудимо се да се организујемо. Данас је велики празник, Видовдан, и доста људи је отишло да обележи тај дан, и на Газиместан и у Крушевац, због чега имамо нешто мањи број људи. Надамо се да ће ова идеја заживети и да ће се проширити. Ми ћемо у тој намери бити истрајни да се Дан ветерана уврсти као државни празник, рекао је Станић.

Након окупљања на Градском тргу, ветерани су се упутили до малог парка где су положили венце на споменик који је подигнут настрадалим Чачанима за време НАТО агресије 1999. године.


"Дан Ветерана - Видовдан"

четвртак, 22. јун 2017.

Ратни Ветерани најављују своју параду поноса за Видовдан - ДАН ВЕТЕРАНА

Ми смо поносни што смо били на бранику Отаџбине. Ко се поноси са нама нека дође у Чачак за Видовдан, на једину и праву параду поноса... Ратни Ветерани Србије.

Дан Ветерана – Видовдан
Мртве не заборавите, живе поштујте

Ратни ветерани Србије су после дугог низа година донели одлуку да почну са обележавањем дана ратних ветерана, самостално, без политике или било какве друге припадности.

Инсистирамо и наглашавамо једину припадност Отаџбини, и народу, за који смо се у овим последњим ратовима и борили.

У среду 28.06.2017. године, на празник Видовдан, у Чачку, код споменика погинулим борцима ратова 1990.-1999. који се налази у парку код аутобуске станице, обележићемо дан ратних ветерана.

Тада ћемо се сетити свих погинулих наших ратника, као и погинулих руских добровољаца који су дали своје животе за слободу српског народа.

То ће бити права прилика да се скренемо пажњу јавности и друштву, да је потребно неговати сећање на погинуле наше саборце, као и на потребно поштовање живих ратника, односно ратних ветерана. Циљ овог окупљања је, да ми ратни ветерани Србије, упутимо надлежним институцијама и држави захтев да се Дан Ветерана за Видовдан обележава као државни празник.


Програм догађаја: Скуп, ратних ветерана, ратних инвалида, породица погинулих бораца, ветерана Републике Српске, као и осталих званица, представника војске и полиције, представника Општине Чачак, представнике руске амбасаде, ће бити у 12,00 часова, на Градском Тргу у Чачку.

 Одатле ће се парадно проћи, пар стотина метара, улицом и кроз парк код аутобуске станице, до споменика погинулим ратницима ратова деведесетих. Ту ће се положити венци и указати почасни поздрав.

Овом приликом вас обавештавамо о том догађају и позивамо да присуствујете истом.

Братски поздрав!

Ратни ветерани Србије

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 5. јун 2017.

Јунак са Кошара коначно на ВМА

Милошу Јовановићу (38), из Троштице под Голијом, после 17 година следује права лекарска нега. Са тешко болесном мајком Росом (62) и сестром Марином (35) живи у туђој кући.

НОВИ ПАЗАР - Тек 17 година по повратку са ратишта на Космету, где је преживео пакао Кошара и озбиљно се раболео, Милош Јовановић (38) из забитог села Троштица ће коначно добити прилику да га прегледају и лече најбољи лекари у Србији.

Како истиче његова сестра Марина, Милош ће ускоро бити упућен на Војномедицинску академију у Београду, а по потреби и у неку другу еминентну здравствену установу...

- Недавно су нас посетили представници Друге бригаде Копнене војске из Краљева и уверили се у Милошево лоше здеравствено стање, те ужасне услове у којима живимо - каже Марина.

После повратка са Косова и Метохије, Милош се тешко разболео, ноћима не спава, а и када се то догоди - буди се и дозива своје погинуле другове... Дуже од деценије и по има психичке проблеме, тешко дише, а и енормно се угојио, па је од своје стандардне тежине која је износила 80 килограма "догурао" до чак 160 килограма. Нажалост, никада није испитан у некој специјализованој болници, а зато што нема праву дијагнозу није адекватно лечен и никада није имао све потребне лекове.

Са мајком Росом (62) оболелом од карцинома и сестром Марином (35), која не ради, јунак са Кошара који је у лето 1999. кући дошао сав у ранама, чами далеко и од Новог Пазара, у селу Троштице подно Голије, у трошној кући мајчиног рођака - без воде и купатила, те најнеопходнијих услова за пристојан живот и лечење. Због болести, није у могућности да ради и заради...

- Годинама смо се борили да, иако без икаквих прихода, некако преживимо и колико-толико помогнемо Милошу. Било је и веома драматичних тренутака, али је потпуно изостала помоћ општине, војске и државе. Так после неколико текстова у "Новостима" и још неким новинама људи су почели да се интересују за Милоша и наше невоље... Хвала свима - истиче Роса Јовановић, наглашавајући да су добротвори из Србије и дијаспоре сакупили око 3.500 евра, а неки су обећали и граћевински материјал за нови дом.

Нажалост, ова убога породица нема свој плац, тренутно су у беспућу, па се надају да ће општинари и војска испунити обећање и насути трасу до Троштице.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

недеља, 28. мај 2017.

“Хвала вам, бесмртни јунаци!“

ДА ЛИ СМО ИХ ЗАБОРАВИЛИ? Нека свако од нас макар каже: “Хвала вам, бесмртни јунаци!“

Тачно 1949. године, у Ђаковици је по наредби комунистичких власти подигнута у ваздух велелепна црква, спомен-костурница хиљада српске деце помрле у Албанији. Од остатака цркве и дечјих костију у Ђаковици су озидани јавни тоалети. У Србији се ни данас не слави победник са Цера, већ онај што је на главу ставио имитацију његове шапке, не читају се успомене победника са Колубаре већ мемоари једног легионара, у Србији данашњице се не поштује онај кога су на импровизованим носилима његови војници пренели преко Албаније, а велича онај који се сакрио и од војске и од народа!

Милунка Савић, шест пута рањавана, носилац по две Карађорђеве звезде, медаље Обилића и француске Легије части, издржавала се као самохрана мајка четворо деце радећи као чистачица.

Мајка Гаврила Принципа је преживљавала од милостиње!

Момчило Гаврић, који се као једанаестогодишњак, оставши без целе породице, са Дринском дивизијом повукао преко Албаније и постао најмлађи официр у Првом светском рату, умро је као сиромашни пензионер.

Милан Стојадиновић, најзаслужнији за финансирање српске државе на Крфу, човек који је личним средствима учествовао у изградњи спомен-костурнице српским јунацима на Виду, протеран је 1940. из Србије као издајник.

Па Слободан Јовановић, наш највећи правник, још увек није рехабилитован!

Мајор Драгутин Гавриловић који је рањен превео своју јединицу преко Албаније, ону исту коју је врховна команда избрисала из свог бројног стања, сахрањен је након Другог светског рата без и најмање почасти, у енглеској униформи, јер му је српску краљевску униформу одузела револуционарна власт.

Да је другачије, да ли би сликар Михаило Миловановић, оснивач Удружења ликовних уметности, био стрељан у Ужичкој републици под оптужбом да је енглески шпијун?

Зар би Јован Дучић преминуо у емиграцији као народни непријатељ, док су његова дела била готово забрањена у отаџбини?

Др Арчибалд Рајс, професор Криминалистике на Универзитету у Лозани, који је на позив српске владе истражио и презентовао свету злочине аустроугарске војске у Мачви и Подрињу, који је своју имовину потрошио на финансирање српских избеглица, чије тело почива на Топчидеру, а срце на Кајмакчалану, преминуо је након свађе са једним српским железничаром. Сви су они прешли Албанију, али и Растко Петровић и Мика Алас и Дис и Станислав Бинички и политички прваци Љуба Давидовић и Андра Николић. Они су истински делили судбину свог народа.

Има ли међ’ вама, господо политичари, некога ко би као Андра Николић и Нушић животима синова одбранио част отаџбине? Има ли некога међ’ нама ко би као мајор Тодоровић певао српску химну док су га Аустријанци спаљивали, неког пуковника Гајића који би на позив за предају Београда уместо белом одговорио са три српске заставе?

Они су и обични људи, сељаци, скромни и уздржани, али горди, несаломиви и слободни. Они су и Драгутин Матић, редов са најпознатије ратне фотографије на основу чијег је профила један јапански психолог сачинио читаву психофизичку студију о напрегнутости овог ратника. Они су и моји прадедови Крста и Јеремија. Они су и ваши преци.

Али, да ли су такви преци заслужили овакве потомке? Или: да ли смо ми овакви заслужили такве претке? Зато вас молим, нека бар на секунд свако срце туче к’о топови на Текеришу, нека свака душа заигра Марш на Дрину, нека ушима одзвањају речи мајора Гавриловића, нек’ се стегну груди уз Тамо далеко, нека свако у мислима оде за прадедом својим, нека свако од нас макар каже: хвала вам, бесмртни јунаци!

(Србски ФБР, Магацин)

"Дан Ватерана - Видовдан"

четвртак, 25. мај 2017.

ЗБОР ратних ветерана у Чачку на градском тргу за Видовдан

"Нека њихова борба не буде заборављена, а жртва узалудна, већ нека за нова поколења послужи као пример родољубља."

ЗБОР ратних ветерана у Чачку на градском тргу за Видовдан, 28.06.2017. у 12.00 часова, под називом "Дан Ветерана" - Мртве не заборавите, живе поштујте!

Учесници рата из Чачка и Србије ове године ће на Видовдан, 28.06.2017. обележити Дан ветерана. Једино Србија нема национални дан посвећен учесницима рата, када би се ратни ветерани окупили и на неки начин им била указана част.

– У Србији не постоји дан који је посвећен учесницима рата. Свуда у свету постоји Дан ветерана, у САД, Европи, Русији, и нашој околини…Само код нас не постоји. Не постоји тај дан када би се мртвих сећали и указали поштoвање живима. Без икакве политике, без острашћености, људски и братски… Идеја је да се Дан ветерана организује на Видовдан. Један од главних захтева биће да тај буде државни празник, званично ДАН ВЕТЕРАНА. На тај дан наша Црква даје помен погинулим ратницима од Косовског боја до данас.

То је прилика да се сви учесници рата на тај дан окупе, да направимо праву параду поноса. Ветерани ће бити бескопромисни по том питању. Скупићемо се овде у Чачку на тргу, и код споменика у малом парку код главне аутобуске станице. Позваћемо званичнике града, војске и полиције да присуствују, позваћемо породице палих бораца, ратне војне инвалиде, ратне ветеране из Републике Српске, представнике Руске амбасаде…

Збор ратних ветерана ће бити на градском Тргу у 12.00 часова, одакле ће се парадно проћи до споменика, без икаквог митинговања, где ће се у ставу мирно одати пошта погинулој братији ратова деведесетих...
Мртве не заборавите, живе поштујте!

Ово је прилика за све оне који имају поштовања према својим ратницима да то и покажу. Поделите објаву и обавестите пријатеље кликом на линк догађаја: Дан Ветерана у Чачку на Видовдан

"Дан Ветерана - Видовдан"

Ветеран са Кошара о родољубљу, борби за Отаџбину, части и непристајању на заборав (видео)

Емисија ОШТРИЦА на ТВ Телемарк 13.априла била је веома значајна за све оне који су своје родољубље, част и достојанство ставили у службу државе и народа, који их је, видно маргинализовао, а чини се неке и потпуно потиснуо и заборавио. Тема емисије била је „НАТО агресија на СРЈ 1999.године“, која је трајала читавих 78 дана.
„Свако на свој начин памти те дане, а свакако је најтеже онима који су изгубили своје најмилије.. Тешко је било и онима који су били у првим борбеним редовима. Било им је тешко тада, а ништа им није лакше ни данас… када су, чини се, заборављени од државе и друштва“ – рекао је новинар, водитељ емисије, Небојша Јовановић.

„О ратним данима на Кошарама, рањавању и животу после тога“ Јовановић је разговарао са Ненадом Станићем који је као војник био учесник још једног рата, у Босни и Херцеговини 1992. године.
„24.март је, тај сам напад на Отаџбину, угрожавање слободе, живота, спремности да се Отаџбина и брани, што смо касније и урадили“ – одговорио је на питање на шта га асоцира тај датум, Ненад Станић.

1992.године, са осамнаест и по година, Ненад Станић је служио редовни војни рок у Тузли. Тада се причало да неће бити рата у БиХ, али се догодило супротно. Станић је са групом војника отишао дан раније од оне колоне војске из касарне и аеродрома Дубраве, где је страдало више од осамдесет војника…

Пре самог почетка бомбардовања, група чачанских, старијих, бораца са искуством, направила је списак људи који би се, у случају рата држави ставили на располагање, да је бране, што су и учинили. Тај списак је предат војном одсеку и 24.марта сви су били „добровољно мобилисани“, задужили униформе и послати на „бојно поље“. Војска их је упутила на Кошаре. Били су спремни да, као и њихови преци, одбране род и државу.
Кренули су у реон карауле, јер је тих дана, тачније 9.априла 1999.године на Велики Петак караула била заузета. Били су у Јунику већ у ноћ између 10. и 11.априла, одатле су прешли у Батушу, и правцем Маје Главе и граничног камена Ц4. Били су појачање млађим војницима граничарима који су претрпели први удар и напад 9.априла који је константно трајао све време. И остали су ту до самог краја.

„Људи не знају да се доле водио рат прса у прса“ – каже Станић, припадник 125.моторизоване бригаде.

Непријатељ је ушао на територију Србије, пробио линију одбране, група је у самом доласку већ осетила борбу, јер је од Батуше до карауле била под минобацачком, па под снајперском ватром, али није било губитака. У том периоду војска са Кошара је успела да врати терористе до границе и да се формира линија одбране, која није пала до самог краја, односно до повлачења. 14.априла су имали блиску борбу испод саме Маја главе, где је погинуло неколико наших бораца, и сталним напредовањем у борби су 16.априла вратили терористе на њихову полазну тачку, на саму границу.

У тој блиској борби са непријатељске стране деловала је терористичка пешадија – Шиптари из тзв.УЧК, на тој линији и касније на Горожупу и Паштрику, било је и специјалних САС јединица, норвешких јединица, плаћеника, муџахедина, Француза, Енглези су радили на артиљерији, Италијана који су били на минобацачима. Ненад Станић је рањен из италијанског минобацача.

НАТО авијација је стално надлетала, прво извиђачка, а касније, кад се линија одбране развила и српска војска укопала бомбардовали су положаје касетним бомбама.
Код тог сталног померања борбене линије били су скоро очи у очи са непријатељима, па тада авијација није дејствовала због њихове војске.

Непријатељи су имали план да направе продор дубље у територију и да са око 14-16.000 НАТО војника који су чекали у Албанији уђу даље, спусте се ка Ђаковици, ка Метохији, Пећи… Међутим, српска војска их је зауставила.

„Нажалост, дошло је неко чудно наређење да се војска повуче, поражавајуће… “ – сведочи Станић о том времену.

„Нас је било, у том реону где сам ја био, око триста, а њих око три хиљаде, и стално се тај број повећавао… Са нама су били Руси, добровољци, који су се борили раме уз раме са нама, била је и једна добровољачка јединица Грка која је раније била и у Босни“ – каже Станић.

„Што се тиче ветерана, још није све речено, а тек ни учињено… Борба тек почиње…
Мртве не заборавите, живе поштујте!“ – поручује Ненад Станић.

ПОГЛЕДАЈТЕ целу емисију:


Извор:Телевизија Телемарк,
пренео: ФБ репортер - Биљана Диковић

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 15. мај 2017.

Горео сам у возилу: Исповест војника из „тузланске колоне“

Био сам рањен у ногу и почео сам да горим. Испао сам из возила и пао на асфалт који је такође био у пламену.

Овако описује за “Блиц” Миодраг Вукмирица тренутак напада на „Тузланску колону“ 1992. године у којој се и сам налазио.

Успео је да угаси пламен који му је јео кожу тако што се уваљао у земљу оближњег парка, али је одмах потом и заробљен.
– Метком сам погођен у ногу, а од ватре су ми страдале лева страна тела и обе шаке. Како је истрага показала, први пуцањ десио се баш где сам ја настрадао. А био сам у видно обележеном болничком пинцгауеру. Ко је први запуцао, вероватно нико никада неће сазнати – присећа се Вукмирица.

Од ожиљака много му теже пада то што се о овом злочину у Србији данас не говори. Колико је њему овај дан променио живот може да стане у једну реченицу коју је јуче изговорио: “Данас ми је 25. рођендан!”.

Био је редовни војник у колони која је изненада нападнута при повлачењу и добро памти како је Тузла изгледала тог 15. маја 1992. године.
– По подне је Тузла била пуна људи, шетали су градом и пролазили том истом раскрсницом где смо нападнути. Али око пола седам, када је наша колона кренула, на тој истој раскрсници нису била ни два аутомобила, није било ни двоје људи. Птице се нису чуле – са језом се присећа Вукмирица.

Заробио га је командант цивилне полиције који је видео да је редован војник и казао да га ставе на страну. То је, каже, била срећна околност. Одмах потом притрчали су и станари зграде да му укажу помоћ. Пребачен је у болницу где је људски негован 25 дана, а онда је био у затвору још 35 под, како сам сведочи, тешким условима. Тек након два месеца прешао је у Републику Српску, а потом и у Србију.

Апелациони суд у Београду правоснажно је ослободио припадника полиције БиХ Илију Јуришића оптужби за ратни злочин, јер није било доказа да је наредио напад на колону војника ЈНА у Тузли 1992. године.

Шест метака у тело, један у грло

Миодраг се данас пита зашто су он и други војници морали да страдају као глинени голубови. Погинула су 54 војника, а рањена 44. Неки од њих остали су му пријатељи и данас.
– Има неколико људи из Србије који су то преживели, а о томе се овде више не прича. Један мој пријатељ имао је шест метака у телу и седми у устима. Он има једну тужно-лепу причу. Не бих волео да се то заборави – казао је Вукмирица.

БЛИЦ

"Дан Ветерана Видовдан"

среда, 12. април 2017.

Ако ме иселе спалићу се

Ратни војни инвалид Дарко Ђурић (44) пред деложацијом из стана у Бањалуци. Правду узео у своје руке и самоиницијативно се уселио у зграду намењену ратним инвалидима. Стекао станарско право у насељу Ада.

МОГАО сам да идем у Немачку или било где у иностранство, па да почнем из почетка да се кућим на време. Али не, ја сам остао у свом граду, у Републици Српској за коју сам се борио још као дете сматрајући да ће то да ми се врати једног дана, али сам се преварио! Прети ми се деложацијом и нуди неуслован стан за живот - овако исповест за "Новости" почиње Бањалучанин Дарко Ђурић (44), који ових дана очекује друго дете.

Ђурић је још са 17 година отишао у рат, а већ у 18. је тешко рањен код Брода, након чега му је извршена висока ампутација леве ноге. Од тог дана, као ратни војни инвалид друге категорије чекао је да му власти омогуће кров над главом, конкурисао је за стамбено питање као приоритетна група, али до пре пет година живео је као подстанар.

Када је и сам схватио да би тако могао и до краја живота, одлучио је сам правду узети у своје руке и уселити се самоиницијативно у зграду намењену породицама погинулих бораца и ратних војних инвалида у Лазареву, на адреси Књаза Милоша 29, у стану у власништву Града.

У међувремену, оженио се супругом Божаном, добио сина Стефана (14) и дигао кредит да опреми поменути стан. Накнадно му је јављено да је стекао станарско право над станом од 40 квадрата у насељу Ада, у потпуно неусловном стамбеном објекту, поготово за инвалиде.

- Не пада ми на памет тамо да се селим! У Ади је живот неуслован и за здраву особу, а камоли за човека са инвалидитетом, зграда нема грејање, лифт и ходници су преуски, у тоалету нема места за машину за веш. Морам да легнем у каду да бих потпуно затворио врата. Друго, како мисле дрва да цепам и ложим да бих загрејао просторије - тврди Дарко.

Ђурић појашњава да му је тај стан додељен као самцу, на основу бодова од пре 10 година, те да нико није уважио његове дописе да је у међувремену стекао породицу.

- По правилима, мени самом припада 45 квадрата као РВИ друге категорије плус 12 квадрата додатних за сваког новог члана породице, дакле то је скоро 80 квадрата, а не бедних 40 колико ми нуде само да ме се реше, оглушавајући се на моје захтеве да тражим ново бодовање. Па за кога сам се ја борио? - огорчен је наш саговорник.

Последњи захтев да са породицом напусти тренутно место становања десио се, прича Дарко, 1. фебруара.

- Замислите, дошли су на врата да нас упозоре да морамо напустити стан у време када су најгори минуси били, а моја супруга у другом стању. Померили су рок за напуштање стана за четири до пет месеци. Не пада ми на памет да изађем. Ако ме натерају, запалићу се. Ипак верујем да ће надлежни уважити моје захтеве за поништење решења за Аду и омогућити ми ново бодовање, те омогућити да останем у овом или ми доделе други стан сличне квадратуре и услова - упозорава Дарко.

Зграда у којој тренутно живи у потпуности је прилагођена инвалидима, од улазних врата, преко лифта, до близине центара за рехабилитацију које посећује готово сваког дана.

ЛЕГАЛНО ПО "СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ"

ЂУРИЋ је свестан да његов улазак у тренутни стан и није можда био најбоље решење, али наглашава да није имао пуно избора, те се позива на "Службени гласник".

- Знао сам да је овај стан у власништву Града и да је празан, а имам право на њега, јер у "Службеном гласнику" пише да се у напуштен стан може уселити инвалид и породица погинулог борца - каже Ђурић. - У згради има још празних станова, Град ни не зна шта има у власништву. Сви комунални рачуни овде уредно стижу на моје име.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

четвртак, 6. април 2017.

ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ СЕСТРЕ ВОЈНИКА ПОГИНУЛОГ НА КОШАРАМА: Платили 17.500 евра за тело јунака!

ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ СЕСТРЕ ВОЈНИКА ПОГИНУЛОГ НА КОШАРАМА: Платили 17.500 евра за тело јунака!

Душица Коматовић открива да је породица дала велики новац разним мешетарима како би после три године напокон дошла до посмртних остатака њеног брата Саше Коматовића.

Војник резервиста Саша Коматовић дао је живот за отаџбину током битке на Кошарама 6. маја 1999. године са својим другом Владаном Станојевићем. Породица је његове посмртне остатке сахранила три године касније.

Сестра Душица открива за Курир да је породица била жртва многих превара.
- Ни данас не знамо како је Саша погинуо. Постоје две верзије. Према једној је рањен, погођен снајпером. Друга је да су Саша и Владан налетели на минско поље и са собом у смрт одвели 28 припадника терористичке ОВК. Породица нема званичну информацију како је погинуо. Све то се десило на Ђурђевдан пре 18 година. Саша и Владан су кренули да извуку свог колегу Мандића, који је био рањен. Том приликом креће стравична офанзива терориста и њима се губи сваки траг - прича Душица Коматовић.

Случајно сазнали

Породица је случајно сазнала са Сашин нестанак и погибију тако што је његов отац срео његове саборце у Крагујевцу. Тада почиње потрага.
- Прво су нам рекли да је Саша рањен у главу, а Станојевић у руку и да не знају где су. До нас долазе информације да су примљени у болницу у Ђаковици, али да је она бомбардована. У Београду смо претраживали болнице и мртвачнице. Обилазили сваки конвој.

Са друговима са Кошара...
Саша стоји трећи здесна
Разни мешетари покушали су да се овајде о несрећу породице Коматовић.
- Почињу да нас зову неки људи и траже нам откуп за Сашу. Говоре нам да је жив и да се налази у заробљеништву у Македонији. Укупно смо дали око 35.000 марака (17.500 евра). Један адвокат из Крагујевца, презива се Жигић, који је напустио земљу, преварио је много породица на исти злокобан начин. За једно писмо тражили су нам 5.000 марака, а за телефонски позив 10.000 марака. Пристали смо, а разговори су били снимани. Једну касету је узела Државна безбедност, док је другу задржао адвокат. Хтели смо да се чујемо са Сашом, али нам је адвокат рекао да су они одустали и да је Саша рекао да му спакујемо беле старке, фармерке и мајицу, да му пошаљемо, те да ће се примопредаја извршити у Мађарској. И обавезно да понесемо 35.000 марака.

Уцена

На крају, породица је пристала на уцену.
- Оставили смо 17.000 марака на уговореном месту, у том хотелу у Мађарској, нашли смо и писмо. Стриц је чекао два дана и на крају се вратио, свестан да је у питању велика превара - каже Душица.

Тужна судбина: УБИЛИ ГА ЗБОГ ОРГАНА

Сестра Душица верује да се брату догодило оно што се десило многим Србима тих година - да је убијен због трговине органима.
- Трагедија се десила на граници с Албанијом. Претпостављам да су му узели органе. Био је здрав момак, спортиста... Сви знамо шта се тамо налазило. Мислим на „жуту кућу“ - сматра Душица.

Курир

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 31. март 2017.

63. ТРЕНУТАК ВЕЧНОСТИ: Велика промоција књиге о битки на Кошарама и у Русији

Књига српског књижевника Момчића Минића "63. тренутак вечности" преведена је на руски језик и биће промовисана у тој земљи.

Момчило Минић је ветеран и припадник легендарне 63. падобранске јединице војске, који је прошао сва ратишта у бившој Југославији. Промоција књиге која говори о рату на Кошарама заказана је за 25. мај у граду Вороњежу, у организацији Међународног клуба Руско-српског дијалога.

Поред аутора промоцији књиге присуствоваће и још неколико ветерана 63. падобранске бригаде, а руски падобранци, припадници чувене ВДВ бригаде, који ће бити домаћини организоваће заједнички скок са колегама из Србије, назван "Скок пријатељства".

Позван је и амбасадор Србије у Русији Славенко Терзић. Руски падобранци дан после промоције за пријатеље из Србије спремили су посебан програм са обиласком знаменитости града и околине.

Курир

"Дан Ветерана - Видовдан"

среда, 8. март 2017.

Борац са Кошара од свих заборављен

Милош Јовановић из Троштица код Новог Пазара, без услова за живот. Од доживљеног стреса на Косову, тешко се разболео, често је и гладан. За хуманитарца Хида Муратовића Јовановићи један од најтежих случајева.


Милош Јовановић (десно) са мајком и сестром и новопазарским хуманитарцем Хидом Муратовићем

ТУЖНА судбина војника и ратника који се на Косову храбро борио за своју отаџбину...

У засеоку Троштице, удаљеном два километра од Белих Вода и магистралног пута Нови Пазар - Сјеница, у изнајмљеном и дотрајалом кућерку, склепаном од летава и блата, у беспућу и беди, живи породица Милоша Јовановића (38), војника и храброг борца на Кошарама, сада тешког болесника и невољника, кога су сви заборавили.

Уз Милоша су његова мајка Роса (62), тешко оболела од карцинома дојке. Сестра Марина (35), једина здрава, тешком муком у немаштини брине о болесном брату и још болеснијој мајци. Од имовине поседују само краву и неколико кокошака. Ако се изузме Росина социјала од 13.000 динара, других примања немају.

Борио се Милош храбро на Косову, на албанској граници свакодневно је био под НАТО бомбама и ударима терориста из Албаније који су кидисали на Србију, издржао је у рову све до наредбе о повлачењу и жив се вратио кући, али и одмах потом тешко разболео.

- Свега је тамо било, од преживљеног стреса све се у мени пореметило, био сам изгубљен и једва сам стајао на ногама, а потом сам, од психичких, хормоналних и метаболичких поремећаја почео нагло да се гојим. Нисам имао услова да се адекватно лечим, до неких лекова и данас тешко долазим - каже Милош.

Наглашава да је, док се на Косову борио за Србију, имао 80, а сада је тежак чак 160 килограма.

- Тешко дишем и ни тренутак не смем да се одвојим од пумпице која ми олакшава дисање... Лоше се и хранимо, јер немамо могућности да набавимо мени потребну специјалну храну. У оближњој продавници хлеб узимамо "на рецку", дугујемо за три месеца и струја нам је искључивана јер нисмо могли да је платимо - жали се Милош.

Сав терет борбе за преживљавање породице Јовановић на својим леђима носи Милошева сестра Марина, која се због бриге о болесном брату и мајци још није удала.

- У кући немамо воду, ни купатило. Све перем у металном кориту рукама и воду доносим са удаљеног бунара, купамо се у подруму. Кроз оронулу кућу често нам шетају пацови, деси се да некада упадне и змија... Милош не сме и не може ништа да ради, мајка је тежак инвалид, немоћна сам да било шта променим - прича Марина.

Породицу Јовановић посетили смо са новопазарским хуманитарцем Хидом Муратовићем. Свашта је, каже, видео током деценија бављења хуманитарним радом, а Јовановићи су један од најтежих случајева.

- Све им је потребно, од хране до лекова. Кућа прокишњава и хладна је, немају каучеве, за Милоша је потребан посебан лежај, добро би им дошли телевизор и фрижидер, сањају и о веш-машини. Добили су нешто намирница за прву помоћ, платили смо им и дуг у продавници (50 евра), понећемо им и нешто од одеће и обуће, међутим, њима је потребна већа помоћ како добрих људи тако и државе, поготову што кућа у којој живе није њихова и што сваког тренутка може да се сруши - истиче Муратовић, носилац "Златне плакете" нашег листа у акцији "Најплеменитији подвиг".

ПОМОЋ ЗА СОЦИЈАЛУ

Уз помоћ Хида Муратовића, Милош Јовановић је недавно, после дуго времена, "сишао" у Нови Пазар где је почео да припрема документацију за социјалну помоћ која би му, како наглашава, пуно значила у борби за опстанак у забитом селу на падинама Голије. Нада се да надлежни неће много закерати и да ће му и држава за коју се храбро борио бар на тај начин помоћи.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"



недеља, 19. фебруар 2017.

БРАТ ДО БРАТА: Мали Зејтинлик – Помен на српске хероје

Снијег на Романији ни ове године, на Васкршње задушнице, није спријечио чланове породица, пријатеље и саборце да одају пошту на војничком спомен-гробљу Мали Зејтинлик у Сокоцу. Тамо је смирај нашло скоро хиљаду јунака Одбрамбено-отаџбинског рата.

Брат до брата, отац уз сина, рођаци, пријатељи, саборци – на мјесту вјечне страже хиљаду српских бораца сарајевско-романијске регије и данас достојанство, част, бол.

Брат погинулог борца Радојица Трифковић каже да му је овдје сахрањен брат, као и посмртни остаци 29 убијених мјештана Чемерна. Он подсјећа да су муслиманске снаге 10. јуна 1992. године напале село Чемерно и извршиле покољ 29 мјештана, а да за тај злочин још нико није одговарао.

Милена Кртолина, мајка погинулог борца, у рату је изгубила двоје дјеце, а остала је и без супруга.

Међу друговима који су дали живот за отаџбину и Божидар Марковић из Вогошће. Један од најмлађих. Његова сестра Драгана каже да је имао само 16 и по година, али да није био он једини.

„Било је још његових другова, вршњака, који су се 1992. године придружили и хтјели су да помогну свом народу колико су могли“,са тугом и поносом каже сестра Божидара Марковића.

Ни снијег, ни хладноћа, нису спријечили ратним вихором расељене сарајевске Србе да из свих крајева Српске – Бијељине, Зворника, Братунца, дођу на зимске Задушнице на гробове најмилијих, које уз постдејтонски егзодус нису жељели да оставе ван граница Српске.

Брат погинулог борца Мило Трифковић каже да су тада са собом понијели и кости својих најмилијих и да их нису хтјели оставити.

Радосна Трифковић, супруга погинулог борца, каже да на Мали Зејтинлик долазе на Задушнице, Марковдан, као и када су остале годишњице. Тешко им је, али како додаје, наставиће да посјећују гробове својих најдражих.

Прислужене су данас свијеће и на гробу Јеле Ђуричић, мајке хероине, која је преминула прије 15 мјесеци, а која је годинама свакодневно оплакивала гробове два сина и мужа и, како их је звала, све српске дјеце на Малом Зејтинлику. Светом и поносном мјесту које свједочи о српском херојству у минулом рату.

РТРС

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 17. фебруар 2017.

Прича о дечаку јунаку: Данас у Москви пројекција филма о Споменку Гостићу

У Амбасади Србије у Москви данас ће премијерно бити приказан документарни филм „Споменко на вјечној стражи“, који је посвећен Споменку Гостићу, најмлађем погинулом борцу Војске Републике Српске.

Аутор филма Миле Савић рекао је Срни да ће ово бити прво приказивање филма о Споменку у Русији, а поводом Дана бораца Војске Републике Српске.

„Срећан сам што ће филм бити приказан у Москви, јер херојство нашег Споменка, његова љубав према српском народу и жеља за слободом, као универзалним правом свих народа, не смију бити заборављени. Веома је важно да се за Споменково херојство чује и ван граница Републике Српске, а поготово у братској Русији“, истакао је Савић.

Он је подсјетио да је прије Русије филм приказан у Србији и Аустрији, те напоменуо да би, након Москве, филм о Споменку требало да буде приказан и у граду Вороњеж 20. фебруара.

Савић је навео да је пројекција филма организована уз свесрдну подршку Амбасаде Србије у Русији и Представништва Републике Српске у Москви.

Пројекцији филма требало би да присуствују представници Амбасаде Србије у Русији, Представништва Српске у Москви, Института руске академије наука, Фонда светитеља Василија Великог, Московског патријархата, Московског државног универзитета „Ломоносов“, Московског дома народа, Савеза „Насљедници побједе“, Српске патријаршије у Москви, те званице из јавног, културног и друштвеног живота.

Филм је снимљен у сарадњи са Борачком организацијом Републике Српске, а претпремијерно је приказан 20. марта у добојском Центру за културу, поводом обиљежавања 23 године од Споменкове погибије.

Петнаестогодишњи Споменко Гостић, који је одбио понуду да се склони од ратних страхота, већ је с комшијама и пријатељима био борац Војске Републике Српске, погинуо је од гранате 20. марта 1993. године недалеко од свог села Јовићи на планини Озрен.

Споменко Гостић сахрањен је на мјесном гробљу Горњи Улишњак, гдје почивају његова мајка и бака. Предсједник Републике Српске одликовао га је Орденом заслуга за народ.

Почетак данашње пројекције у Москви заказан је за 19.00 часова.

Искра
, СРНА, РТРС


"Дан Ветерана- Видовдан"