субота, 25. август 2018.

Официри са Колубаре умирали у беди

10 ПИТАЊА О ЗАБОРАВЉЕНИМ ХЕРОЈИМА ВЕЛИКОГ РАТА

Аутор: Драгољуб Стевановић

Иако је проглашена велика победа, ратна слава је многе заобишла у новоствореној Краљевини СХС – борци са Цера и Кајмакчалана брзо су заборављени, а тешка судбина стигла је и небројену ратни сирочад и војне инвалидеВелики рат – велике победе и велики хероји славом овенчани. Историја за уџбенике, сто година по завршетку и даље интригантна.

Саговорник „Магазина” етнолог Димитрије Вујадиновић поводом овогодишњег јубилеја, сто година од завршетка Великог рата позабавио се „другом страном медаље”. Каква је послератна судбина бројних знаних и још бројнијих незнаних ратника који су имали среће да преживе страхоте рата?

"Јунаци у боју, надничари у миру"

Тако је настала и изложба „Заборављени хероји” која је недавно одржана у Дому Војске Србије. Претходне две изложбе истог аутора носиле су називе „Хлеб у Великом рату” и „Српкиња, хероина Великог рата”

1. Како су посетиоци реаговали, какав је ваш утисак?

Мислим да су све три изложбе изузетно добро примљене. Међутим, приметио сам једну генерацијску разлику код посетилаца. Средња и старија генерација са пажњом је посматрала изложбене паное и читала пратећи текст. Код већине била је очигледна потресеност оном шта су видели. Млађе генерације, рецимо средњошколци, много су брже пролазиле кроз изложбу и мој утисак је да, и поред интересовања, немају образовну основу на коју би се приказани визуелни и текстуални наратив надоградио.

2. Скоро да нема породице у Србији која није преживела неко трагично искуство у Великом рату. Како тумачите толику спремност на жртве народа тог доба у Србији?

Велику победу је првенствено извојевао српски сељак, који је био најбројнији у војсци, и то не захваљујући врхунској војној опреми, већ органској повезаности са земљом из које је црпео психичку стабилност и непоколебиву одважност у одбрани отаџбине. Огромне жртве – између 25 и 35 одсто становништва је погинуло – и данас чине актуелним питање односа друштва према статусу бораца, инвалида, удовица и ратне сирочади у новоформираној Краљевини СХС, касније Југославији.

3. Како бисмо оценили тај однос, да ли је био праведан или је држава заборавила на своје ратнике?

Убрзо после завршетка Великог рата и стварања Краљевине СХС као да су пресушили витални центри исцрпљеног и бројно ослабљеног српског народа који се није снашао у условима поништавања његових дотадашњих историјских успеха, снова и тежњи. Бавећи се овом темом закључио сам да српски политичари нису били способни, па ни заинтересовани, да израде национални програм и модел културне политике. Како нису били спремни на такав подухват, прихватали су да мисле у оквирима које су им други одређивали.

4. На изложби су се из грађе коју сте сакупили могли видети и неки примери тог односа који је био дубоко неправедан. Наведите нам неке од примера?

Од судбина многих личности било да су они били обични војници или високи официри, старешине па чак и војводе могао би се направити филм. Рецимо Михаило Маџаревић (1893–1965) био је један од најхрабријих српских бораца. Током борби на Дрини заробио је цео вод Аустријанаца и за то добио „Златну медаљу за храброст”. Имао је још подвига, добио је и Карађорђеву звезду и то од краља Александра лично. Немамо места да набројимо све његове подвиге и признања током рата. Михаило је учествовао у свим борбама за ослобођење Србије, а демобилисан је 1920. године. Своја сећања објавио је у данас тешко доступној књизи „Кроз сјај и сенке рата”, 1933. године.

За време Другог светског рата прво је одведен у логор на Бањици, а затим је депортован у немачко заробљеништво. После рата иселио се у САД где је и умро 1965. године. Овај изузетан и частан човек неправедно је заборављен, а његови посмртни остаци још увек чекају да буду пренети у Србију.

5. Те кратке приче које сте изнели пред јавност речито илуструју тужну судбину многих ратника? Таквих примера је било много, зар не?

Да, рецимо Христифор Црниловић (1886–1963), талентовани студент минхенске сликарске школе био је добровољац и јунак батаљона 1.300 каплара. Умро је сиромашан у највећој беди 1963. године.

Ризну Радовић (1891–1939) саборци су назвали Стојан Комита, јер се са оружјем борила на фронту. Због јунаштва и храбрости одликована је Француским ратним крстом са палмама и са две армијске похвале. Умрла је као тежак инвалид, а после Другог светског рата нове власти су разрушиле гробни споменик и преорале земљу. Данас ова хероина нема гробно место нити било какав споменик! Сећање на Ризну је потпуно избрисано.

Многи су умрли у сиромаштву, као пуковник Миливоје Анђелковића Кајафа (1868–1940) један од најбриљантнијих српских официра који је значајно допринео победи у Колубарској бици.

6. Каква је била брига о инвалидима?

Више од 15.000 војника српске војске изгубило је једну или обе ноге током рата. У целој Србији није било фабрике за протезе. Школовање, здравствена заштита, бањско лечење, запослење, такорећи нису постојали. У свим већим градовима тадашње Србије, посебно у Београду, могли су се срести инвалиди који просе и живе у крајњој беди.

7. Коју би људску судбину издвојили као пример небриге према ратним инвалидима?

То је тешко, било је много трагичних случајева, али, ево, на пример, Будимир Давидовић (1890–1980) један од учесника пробоја Солунског фронта. У последњој борби рањен је са седамнаест убода, а због ручне бомбе ампутирана му је десна рука.

За своје јунаштво награђен је са две Карађорђеве звезде са мачевима, Орденом Легије части, Орденом Белог орла с мачевима, Обилићевом медаљом за храброст и Албанском споменицом. Али, после ослобођења снашла га је судбина многих сабораца који су остали инвалиди. Био је присиљен да ради у надници код другога, а пошто је био без руке људи су га у почетку запошљавали највише из сажаљења. Доцније је добио некакво запослење, али уз врло скромна примања.

8. Какав је био однос државе према ратној сирочади?

Поред више од милион и двеста хиљада жртава које је Србија имала, ненадокнадива трагична последица рата јесте више стотина хиљада деце ратне сирочади. Њихова судбина такође је била у рукама добротвора и хуманитарних организација, ако су имали среће, а већина је била препуштена да се сналази како зна и уме. Америчко друштво за помоћ Србији које су чинили наши људи из САД, али и њихови пријатељи Американци, више је допринело збрињавању ратних инвалида и сирочади од државе Краљевине СХС.

За ратне војне инвалиде, посебно децу која су остала без родитеља, највећу бригу показали су хумани донатори. У томе се посебно издвајају три жене – Мејбел Грујић, Делфа Иванић и Јелена Лозанић, као и многи други

9. Да ли се однос према ратницима променио после Другог светског рата, како према онима из Првог рата тако и према онима из Другог?

Потпуно је био различит третман ратника и инвалида из Првог светског рата и бораца, партизана из Другог светског рата, после 1945. године. Нови комунистички културни модел потпуно је маргинализовао жртве које је српски народ поднео током Великог рата . Идеја „братства и јединства” темељила се на принципу „уравниловке” да су сви народи подједнако дали допринос стварању једне велике утопије зване Југославија.

10. Како је нова држава видела српске жртве рата?

Истине о српским жртвама у Великом рату и одрицање од сопствене државе стварањем Краљевине СХС, касније Југославије, реметила је владајућу комунистичку идеологију и тумачена је као „великосрпска идеја”. Због тога је тај негативан однос чак и појачан после Другог светског рата према онима који су преживели Први светски рат и у њему се истакли по свом јунаштву.

Забрањена сахрана војводе Бојовића

Војвода Живојин Мишић био је дубоко погођен небригом државе према борцима, посебно инвалидима после Великог рата. Стално је говорио о потреби збрињавања ових људи, али као да су сви, укључујући и краља Александра, били глуви на његове молбе. У својим мемоарима остарели војсковођа је записао да је српским властима нова држава била дража и преча брига од старих јунака.

Војвода Петар Бојовић преминуо је 19. јануара 1945. године у својој кући у Београду. Било му је 86 година.

Нове власти забраниле су сахрану са било каквим војним почастима, а издата је чак и забрана присуства грађана уз претњу хапшењем коју је емитовао Радио Београд, иако је остарели војвода све време немачке окупације провео у свој кући не мешајући се у политику.

Најређе штампана Нушићева књига

Деветнаестогодишњи Страхиња Нушић, син Бранислава Нушића, био је добровољац у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1.300 каплара. Погинуо је у Колубарској бици. „Могао сам да га извучем – и нисам могао”, говорио је Нушић. Он никад није прежалио сина, а своја осећања исказао је у роману „Деветстопетнаеста – трагедија једног народа”. Кроз судбине малих, обичних људи Нушић је непоновљиво приказао ову дубоку трагедију српског народа, у спомен свима који су изгубили живот и за поуку будућим генерацијама. Ово потресно дело најређе је штампана и читана Нушићева књига.

Политика

"Дан Ветерана -Видовдан"

четвртак, 16. август 2018.

УЛИЦА ХЕРОЈУ ГРУБИЋУ: Погинуо је спасавајући туђи живот

УЛИЦА ХЕРОЈУ ГРУБИЋУ: Погинуо је спасавајући туђи живот

Грубић је био припадник елитног 53. граничног батаљона на Кошарама и оснивач и председник хуманитарне организације "Браниоци отаџбине `98-`99"

ГРУПА Врбашана прикупила је 1.500 потписа за петицију да једна улица у њиховом граду понесе име Драгана Грубића, борца који је бранио Србију на караули Кошаре 1998. и 1999. године. Драганов лик је ових дана освануо у Нишу, на муралу посвећеном четворици хероја са Кошара.

Грубић је био припадник елитног 53. граничног батаљона на Кошарама и оснивач и председник хуманитарне организације "Браниоци отаџбине `98-`99". Погинуо је 24. марта 2004. у 26. години у удесу при повратку из Крушевца, где је присуствовао обележавању годишњице НАТО агресије. Док је претрчавао ауто-пут да би помогао возачу чији је аутомобил ударио у банкину, на њега је налетело друго возило.

Према речима Југослава Зорића, Драгановог друга и саборца, Грубић је обукао униформу у јуну 1998, а од августа те године до 16. јуна 1999. био је тамо где је било најтеже, на самој граници са Албанијом. Био је у јединици званој "Громови", а његово кодно име било је "Гром 1".

ПРОЧИТАЈТЕ И: НЕКА ЗНАЈУ ЂАЦИ ГДЕ СУ ГИНУЛИ ЈУНАЦИ: Мурал у част четворице српских хероја са Кошара

Саборци истичу да је наставио борбу и по завршетку рата, прикупљајући помоћ за рањене другове и породице погинулих војника. Чак је подигао кредит у фабрици "Карнекс", у којој је радио, да би остварио своје циљеве. На челу "Бранилаца отаџбине 98-99" организовао је митинге подршке генералима против којих су подигнуте хашке оптужнице.

О жељи Драганових суграђана "да се сачува сећање на храброг и поштеног момка, искреног патриоту", изјасниће се Комисија за одређивање назива улица, тргова, квартова и делова места у општини Врбас. Према сазнањима иницијатора петиције, Комисија је већ предложила улицу која би требало да се назове његовим именом.


УЛИЦЕ И ПОГИНУЛИМ ПОЛИЦАЈЦИМА

КОМИСИЈА за именовање тргова и улица у Врбасу разматрала је и предлог да уличне табле добију и полицајци из ове општине, Милорад Рађеновић, Гојко Војновић и Александар Пантовић, који су изгубили животе у ратним дејствима на Косову и Метохији.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 10. август 2018.

Од споменика српским ратницима остала само – патика!

СТИДА НЕМАЈУ! Од споменика српским ратницима остала само – патика!

Прошло је готово три месеца од како смо писали о срушеном споменику српским војницима у току Првог светског рата, али надлежни тај споменик још нису обновили.

Наиме, како у тексту под насловом „И-грех-и-срамота-у-сред-мачве-срушен-споменик-српским-ратницима“ пише да је још у септембру прошле године, услед саобраћајне несреће, срушен споменик српским борцима из Првог светског рата који се налазио у центру мачванског села Ноћај.

Све до маја ове године остаци споменика лежали су срушени у трави, и тек након нашег чланка, ти остаци су покупљени и однешени, мада се ни до данас не зна где су завршили.

Ових дана поново смо обишли ово мачванско село и на постаменту видели само патику коју је неко оставио. Шта би требало патика да симболизује – само може да се нагађа!

Оно што је посебно срамотно је чињеница да у Ноћају живи махом православно српско становништво, управо потомци ратника који су изгинули и чија су се имена налазила на споменику. И док широм Хрватске, Босне и окупиране територије Косова и Метохије руше српске споменике и све оно што подсећа да су ту живели Срби, нејасан је овакав однос мештана Ноћаја који своју данашњу слободу дугују управо људима чија су имена била наведена на споменику.

Директор локалног Завода за заштиту споменика културе Љубиша Шолаја одговарајући на питање новинара зашто споменик још није обновљен, рекао је да је новац пребачен Месној заједници Ноћаја, односно дат на располагање Радославу Панићу, помоћнику митровачког градоначелника, који је пореклом управо из овог села. Нажалост, нисмо успели да ступимо у контакт са Панићем, а како нам је речено у локалном СПС-у чији је он кадар, вероватно је разлог сезона пољопривредних радова.

Иначе, споменик је постављен 1922. године од стране тадашњег Месног одбора да се њиме сачува успомена на све Ноћајце који су изгинули у ратовима за ослобођење Србије од 1912. до 1918. године.

Иако се пролетос каменорезац из Лаћарка Зоран Рибић сам понудио да бесплатно врати споменик у првобитно стање, његов предлог још није узет у разматрање иако је већ готово годину дана прошло од рушења.

(Милан Миливојевић)

Митровица.инфо

"Дан Ветерана - Видовдан"

среда, 8. август 2018.

Кукавичја јаја

Ветерани не треба да штрајкују глађу, доста су били гладни. Такође не треба да повређују сами себе, доста су били повређени. Не треба да моле и просе. Треба да ЗАХТЕВАЈУ!

 Целу причу треба окренути у супротном смеру, за толико се има људског поноса и ратничке части... И на крају, нема ко други...

Све остало је губљење времена и енергије, све друго је лаж и превара. Много је екстремних и самозваних потурених "кукавичјих јаја", као и политичких мутаната који нам соле памет. Свему томе мора доћи крај, а ми смо једини који можемо и требамо да им станемо за врат. Треба нам одвојити жито од кукоља, ионако су нам скоро све опоганили. Остало нам је таман толико колико и јесте највредније, а то се не даје и не продаје... Никада!!!

Живи били, братски поздрав...

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 6. август 2018.

Прст у око, песницу у зубе

Како сам сматран за будалу са ратишта, инако ћу рећи следеће...


 Ако мислимо нешто учинити како треба, морамо почети и са раскринкавањем појединих ликова који сматрају да могу да вуку за нос ратне ветеране. Односно, морамо се оградити од таквих, а много их има...

Нама ратницима нису потребне ни екстремне левице, ни екстремне деснице. Такође нам не требају ни комунисти, ни демократе, ни радикали, као ни напредњаци.

Квази монархисти, квази верници, квази хуманисти, квази политичари, квази генерали, квази ратници, квази синдикати, квази уметници, квази удружења и квази вође..., такође треба да се држе подаље од нас.

Да не би било некакве забуне, за себе могу рећи да нисам никакав светац, ни паметњаковић, ни стручњак, па да могу некоме нешто сугерисати. Једноставно ми не дозвољава моја "ратничка част" да ћутим и да трпим да "неко", не знам ни ко, ради "нешто" за мене, а истина је само да ми штету наноси.

До сада је тако било, и биће све док им не гурнемо прст у око, ако треба и песницу у зубе. Са нама и нашим стрпљењем не би требао нико да се игра... Сви знамо због чега, а много ћутимо и трпимо. Нека сви размисле подобро како ће и шта ће чинити. Најпре ми ветерани требамо ставити прст на чело. Имамо наше потребе, имамо наше захтеве. Препуштени смо сами себи па нам зато и нико од "ових" наведених и не треба. Довољна нам је братска слога, а хвала Богу међу нама је велики број честите и способне браће.

"Радије ми је изгубити главу него образ"

Без икаквог скривања и фолирања стоји иза свега,
главом и брадом, ратничком чашћу, Ненад Станић...

Братски поздрав, живи били...



"Дан Ветерана - Видовдан"

Јунак Возуће - Евгениј Василев

Евгениј Василев - добровољац ВРС у 4. озренској лпбр
Заслужује ли овај пали јунак макар назив улице у Српској?

Евгениј Љубенов Василев је рођен 06.01.1973. године у Софији, у Бугарској. Био је запослен у полицији. Учествовао је у мисији УН-а у Камбоџи. Напустио је свој посао, сигуран и слободан живот у Софији и као добровољац дошао је у Републику Српску и ставио се на располагање ВРС и српском народу у борби за слободу.

Ратна дешавања из тадашње БиХ гледао је на бугарској телевизији, и на CNN-u пошто је знао енглески. Након извештаја о рату у тадашњој БиХ знао је својима да каже: "CNN лаже о дешавањима у Босни и о Србима, то је пропаганда западних сила. Ту пропаганду сам доживео и видео у Камбоџи против Црвених кмера..." Родитељима није рекао истину о својој одлуци, већ им је рекао да иде на одмор у Србију. Приликом поласка из Софије рекао је брату Александру следеће: “Идем да помогнем Србима, они су наша браћа. Не брини брате, вратићу се за твоју свадбу.“

По доласку у Републику Српску и јављању у ВРС, добио је распоред у 9. оперативну групу (ОГ) Добој, а из 9. ОГ Добој, распоредили су га у ТГ „Озрен“, односно 4. Озренску лпбр ВРС. Био је храбар борац, спашавао је и превијао рањене саборце.

Долази и тај црни и несрећни за Возућу 10.09.1995. године. Након огорчених борби са вишеструко јачим непријатељем, браниоци Возуће и долине Криваје морали су да почну са повлачењем. Кренули су у пробој према слободној територији Озрена. Евгениј је погинуо у рејону Лозне у борби са непријатељем приликом пробоја 10.09.1995. године, као и многи борци ВРС који су се задесили на том ратишту.

Ексхумиран је без лобање и идентификован маја 1997. године. Након идентификације његови посмртни остаци су уз војне почасти испраћени из Бања Луке у родну Софију, у којој је сахрањен 21.05. 1997. године. Погинуо је за српски народ и Републику Српску.
Указом председника Републике Српске посмртно је одликован „Медаљом заслуга за народ“.

(Информације дао Евгенијев брат Александар, добровољац Војске Југославије на Косову и Метохији за време НАТО агресије и бомбардовања СРЈ, рањаван и одликован.)


Дана 10.09.2017. године у склопу обележавања годишњице "Страдања Срба Возуће, насеља у долини Криваје и јужног Озрена" у цркви "Светог Великомученика Георгија" у селу Стог откривена је и освештана Спомен плоча бугарском добровољцу Евгенију.

Спомен плоча је постављена уз финансијску помоћ општине Петрово и Завичајног удружења Завидовићана из Добоја, а на иницијативу команданта 4. Озренске лпбр ВРС пук. Новослава Николића и Евгенијевих сабораца.
























"Дан Ветерана - Видовдан"