субота, 29. јун 2013.

Преминуо генерал Славко Лисица

Бивши генерал Војске Републике Српске Славко Лисица преминуо је данас након дуже болести на Војномедицинској академији у Београду, преноси РТРС.

Генерал Лисица је примљен прије 20-ак дана на ВМА због проблема са дисањем и срцем. Отпуштен је из болнице прије три дана, међутим синоћ му је поново позлило, након чега је опет хоспитализован. Два пута је реанимиран, међутим, преминуо је око поноћи.

Вријеме и сахрана генерала Лисице биће накнадно саопштени.

Славко Лисица био је генерал-мајор Војске Републике Српске у пензији, бивши командант Друге оклопне бригаде Војске Републике Српске, и командант Оперативне групе Добој (ОГ Добој). Био је један од ријетких команданата који је употребљавао војну тактику блицкриг. Оснивач је Центра војних школа Војске Републике Српске.

РТРС

четвртак, 27. јун 2013.

Бајк рок мисија: Увек уз браћу

Бајк рок мировна мисија 2013: Увек уз браћу, подршка Србима на Космету!


Бајкерски караван кренуће, дан после Видовдана, у суботу 29. јуна 2013.године пут Косова и Метохије у још једну, сада већ традиционалну хуманитарно-културну “Бајк рок мисију” у оквиру које ће се у Косовској Митровици одржати рок концерт.

Окупљање бајкера почиње око 09.00 часова испред Дома Народне скупштине Републике Србије, а полазак је предвиђен око 10.00 часова. Очекује се долазак великог броја бајкера из свих делова Србије, земаља у окружењу, али и из Пољске и Русије.

Акција је хуманитарног карактера, а има за циљ пружање подршке Србима на Космету који живе у изузетно тешким условима.

Обезбеђени су смештај и храна за све учеснике, као и гориво које спонзорише једна од нафтних компанија (НИС) која успешно послује у Србији.

Осим што има људски и хуманитарни карактер “Бајк рок мисија” представља највећи рок фестивал у земљи и окружењу. Треба поменути да су до сада на заједничком путу с бајкерима била највећа имена српске и еx-YУ рок сцене, Рибља Чорба, YУ Група, Ђорђе Давид, Дадо Топић, Алиса, Партибрејкерси, Краљевски Апартман, Владо Георгиев, Слађана Милошевић, Празан Простор, Ритам Нереда и многи други.

Долазак у Косовску Митровицу очекује се око 18.00 часова, а срдачан дочек какав бајкери ретко где могу доживети не може се описати.

Ове године наступиће Рибља Чорба, YУ група и Деспот, а почетак концерта је предвиђен за 19.00 часова.

понедељак, 24. јун 2013.

СРАМНО: Поштованији нацистички ветерани од данашњих ратних ветерана у Србији...

Немачка се НИЈЕ стидела својих НАЦИСТИЧКИХ "ратника", који су учинили безброј злочина,  чак им је и пензије давала, а Србија се данас стиди својих ратних ветерана... КО ЈЕ ОВДЕ ЛУД ВИШЕ???

Имамо овде неколико примера што је и више него довољно да утврдимо једну СРАМНУ истину, а то је да су поштованији били нацистички ветерани од данашњих ратних ветерана у Србији...


Карл Дениц


"Нацистички Адмирал Карл Дениц, у Другом светском рату командант подморничке флоте, адмирал флоте а након самоубиства Адолфа Хитлера постао је последњи канцелар Трећег рајха. Под његовом командом је потопљено на милионе тона "савезничких" бродова и убијено је на хиљаде морнара. По завршетку рата у Нинбершком процесу проглашен је кривим по 2. тачки (злочин против мира) и 3. тачки (војни злочин) и осуђен на десет година затвора. На слободу је пуштен 1. октобра 1956. године и ускоро му је влада Западне Немачке одобрила адмиралску пензију."







Ерих Хартман




Нацистички пилот Ерих Алфред „Буби“ Хартман, је био најуспешнији ловачки ас у историји ваздухопловства. Током Другог светског рата је као припадник Луфтвафеа постигао 352 ваздушне победе, од којих 345 над руским пилотима. После 10 година проведених у совјетском заробљеништву 1955. године је пуштен на слободу и вратио се у Западну Немачку. По повратку у Немачку постао је официр у Ратном ваздухоплвству Западне Немачке у којем је командовао првом ловачком јединицом наоружаном млазним авионима Локид Ф-104 Старфајтер. Пензионисао се 1970. год.







Герхард Баркхорн
Нацистички пилот Герхард „Герд“ Баркхорн, је био други немачки ловачки ас по успешности у Другом светском рату, одмах иза Ериха Хартмана. У ваздушним борбама на Источном фронту, извршио је 1.104 борбена лета постигавши 301 ваздушну победу, оборен је девет пута, једном се спасио искакањем и два пута је рањен. Заробљен је од стране Западних савезника али је из заробљеништва пуштен већ у септембру 1945. год. Војну каријеру наставио је у новоформираном ратном ваздухопловству Западне Немачке. Пензионисан је 1976. године у чину генерал-пуковника.









Поштовање ратних ветерана у Србији. ШТА ЈЕ ТО?!?

И још мало фотографија "поштовања" данашњих ратних ветерана...

Србија се стиди својих ратника!!!

За разлику од земаља у којима је поштовање ветеранске популације и њихових људских права на веома завидном нивоу, у Србији је ситуација тотално другачија.

Вишегодишња „дехуманизација“ наших ветерана довела је до нељудског односа према њима, како од самих власти тако и од друштва уопште. Задњих година може се приметити да власти, али и опозиције, скоро ништа нису урадиле на побољшању друштвеног, здравственог и социјалног статуса ратних ветерана. Небрига државе се даље пренела на медије које показују тоталну незаинтересованост за ветеранске животне теме, осим у кратким и штурим информацијама пуних предрасуда и осуде, када су у питању убиства или самоубиства и слична кривична дела у којима су главни актери ратни ветерани. На основу таквог „негативног“ вишегодишњег односа према ратним ветеранима у друштвеном и јавном животу Србије, створена је слика о њима какву не можемо видети у другим државама света, па чак и у земљама из окружења. Најједноставније речено, ратни ветерани, ратни војни инвалиди и породице палих бораца у Србији и њеном јавном и друштвеном животу НИСУ ПОПУЛАРНИ.

Такав „константан“ однос и статус „непопуларности“ довели су до „лошег“ стања и односа и међу самим ратним ветеранима. Превелики број ветеранских удружења, удружења ратних војних инвалида и породица палих бораца, „окренутост“ ка политичким обећањима (углавном лажним) довели су до несложности и нејединства , као и немогућности, невољности и неспособности да сами ветерани нешто промене и ураде за себе и своја основна људска права. На крају, све се свело на ратне дневнице и спора око истих, тужбе појединих удружења суду у Стразбуру, причама и петицијама у вези предлога закона о борачким правима. Конкретних решења нема нити их има на помолу, нити има нечије спремности, воље и жеље да се крене у решавање „коначног, трајног и повољног“ статуса за целокупну борачку популацију.

“Некоме“ у Србији то није у интересу, „некоме“ у Србији ветерани нису потребни и битни.

Из свега овога може се закључити само једно, а то је, да се Србија стиди својих ратника!!!

Братски: Ненад Станић...

Србин у Призрену: Тражим храну по контејнерима

Једини Србин који живи у самом центру царског града, ни стотињак метара од раскрснице главне улице и Бистрице и два минута хода од призренског позоришта, храни се из контејнера.

Сам у беди: Драган Бабарогић
- Како да почнем? Зовем се Драган Бабарогић. Имам 59 година. Од рођења живим у Призрену и никуда нигде нисам отишао. Три године се мучим да добијем држављанство. И немам. Ни држављанство, ни личну карту - слеже раменима скрушени човек, са зимском капом на глави када јој време није, обучен у поцепани, исфлекани и једини џемпер.



БЕЗ ХРАНЕ И ЛЕКОВА

Као да се стиди беде која ће искочити пред наше очи, отворио је подозриво приземна капијска врата, стара и крива, која још с улице указују на немаштину. Запуштена кућа од ћерпића у улици Медина, некада познате и богате призренске породице, у фази је распадања. Део фасаде уз улицу готово је обрушен. Мало, по мало, унутрашњи део куће слегао се до пода, греде се спустиле, степениште покривило. Малтер је добрано отпао, кроз кров киша сипи као кроз решето, а влага је дебелим слојем тамнозелене буђи обојила готово све зидове. Ту сем Драганових мачака нико не иде. Откључава полако и друга врата, једине дворишне просторије у којој живи и сања нормалан живот.

- Ништа ми нису дали. Чак су ми неке ствари из куће и нестале. Једем шта стигнем. По контејнерима тражим - прича показујући на свој иметак који се од прљавштине већ стопио са учађалом зидном браон бојом.

Зар један од ретких Срба који је остао у Призрену да копа по контејнерима?

- А шта да радим за опстанак? Нема никог да ми помогне. Добијао сам једно време помоћ, али сада опет ништа. А коме се све нисам обраћао за помоћ. Од српских институција нема вајде. Болестан јесам. Немам ни за лекове, а требају ми за плућа. Не набављам их. А где и да их набавим... Док су Немци били овде они су ми доносили, али сада нема. Живим од онога што се нађе. Не знам зна ли неко да уопште постојим. Чуо сам да је на интернету чак писало и да сам умро. Неко је ваљда такву изјаву дао, да сам погинуо - наставља причу несрећни човек.

Мачка једино друштво
Кауч са једином постељином, на коме је набацано пар мајица и гуњ, сва гардероба која поседује, заузима већи део просторије. Крај узглавља је стари шпорет, који више дими него што греје. Ту је и стари транзистор, којег је Драган наштеловао да ухвати по неку станицу, и телевизор старији од власника, тренутно бескористан. Неким чудом, програм има само ујутру. За гледање српских канала потребан је кабловски прикључак. На зиду идилични пејзаж шуме, језера и веселих кошута, потпуни контраст старом, окрњеном и прљавом Драгановом покућству. Крај у злато офарбаног рама је и фотографија беле лађе - Јадролиније и на централном месту бронзани полупрофил Јосипа Броза Тита. Сећање на оно време.

- Некада сам радио у Металцу и Елану у Призрену. Радио сам 20 година. Пре неколико месеци су дошли из Штрпца и узели ми радну књижицу и ето, нема ни њих ни моје књижице. Раније сам имао социјално, али ни то нема више.

Пластична башта
КАЖЊЕН ШТО ЈЕ ОСТАО

Купатило је старо и налази се у предњем небезбедном делу куће. Биће да је када зато завршила у два квадратна метра бетонског дворишта, у коме је једини извор воде - чесма.
- Да несрећа буде гора, цеви су зимус попуцале, па сам морао да копам и поправљам сам - показује Бабарогић готово нестварни призор.

Човек и у немаштини вапи за лепим. Око чесме, уредно је посадио пластично цвеће, које је довукао са разних сметлишта, пажљиво их сложио у букете и заденуо у отворене цеви, тек да подсећа на право двориште.

Бабарогићи су имали још једну породичну кућу која је спаљена и уништена до темеља.

- Како је изгледало 1999. године, три-четири дана бих могао да ти причам и нећеш да верујеш. Сестра Весна и ја се нисмо плашили. Комшије су нас чувале и нисмо имали проблема. Тако је било и 2004. године. Тих дана нигде нисам излазио. Дошле су комшије и рекле да не идемо никуд. И тако смо ми седели у четири зида данима, а после смо опет изашли напоље. Ми смо једини Срби у овом делу града. У нашој улици има и Албанаца и Турака и никада нисам имао проблема. Овде сам од рођења, па ми и данас помогну када могу - каже Драган.

У граду Призрену све укупно живи 17 Срба. Већина њих никуда није отишла из града, и тако остала ван система помоћи, јер нису повратници. Тако и Драган, према строгим прописима, нема право на помоћ нити за обнову своје куће, нити право на нову, па чак ни за најосновније апарате за домаћинство. Власти су се Србијом смењивале, кампање су биле и на Косову, а нико на врата Бабарогића није покуцао да пита треба ли нешто.

- То је велика неправда. Немаш право ни на шта. Ко да си кажњен што си остао у Призрену - додаје он.

Драган је у тим страшним нехигијенским условима неговао и тешко болесну сестру Весну. Тог времена се сећа са великом тугом, јер често за њу, нервно оболелу, није имао да купи лекове. Ако се може назвати срећом у читавој трагедији, због лоших услова живота Весну је Центар за социјални рад из Штрпца одвео у рехабилитациони центар Горња Топаоница.

Од цењене и велике фамилије Бабарогић, тако у Призрену остаде само Драган. На рођаке је каже и заборавио. Не сећа се да су га скоро обилазили.

- Од родбине ми је остала само сестра. Све је побегло, не знам ни где, ни куд. Знамо само за једнога, био је зубар. Он је за Нови Сад побегао. Сестра је сада у болници. Ни она ни ја се нисмо венчавали, тако да немамо никог.

Живот са мачкама

И оно мало хране што успут нађе, Драган често подели са својим мачкама, које су се настаниле у његовом дому.
- Оне су стално ту. Временом су постале моји пријатељи. Дам им нешто када имам, а и оне се саме снађу за храну - прича Драган.

Добар комшија

Недалеко од Драганове куће је продавница прехрамбене робе. Комшија Турчин, понекад га позове да причува радњу и робу. Каже, има поверења у њега.
- Драган је сјајан човек. Сви га ценимо и чувамо - причају његове комшије које га понекад и угосте за својом трпезом.

Кућа није на продају!

Драган Бабарогић живи у самом центру Призрена, где су куће на цени. Његова беда, трагање за храном, борба да купи сестрине лекове траје више од деценију, али уз све сиромаштво, каже да му никада није пало на памет да свој скромни иметак прода.
- Кућа није на продају - одсечно каже Драган, а затим правећи шалу додаје: - Ма, нудили су, нудили! Али, мале паре нуде, па нећу да прихватим.

Вести-онлине...

недеља, 23. јун 2013.

Годишњица пробоја коридора живота

Годишњица пробоја коридора живота

Данас се на Дугој Њиви код Модриче обиљежава 21-ва годишњица пробоја коридора живота.

Овом акцијом, Војска Републике Српске, у љето 1992. године, извојевала је побједу над снагама ХВО и тзв. Армије РБиХ и тако прекинула блокаду Крајине и Републике Српске Крајине, која је трајала 42 дана.

Више од милион и по Срба, који су живјели на простору од Добоја до Книна, избављено је из обруча и омогућено је нормално снабдијевање становништва.

У бици, која је била судбоносна за Српску, погинула су 273 војника Војске Републике Српске, 70 припадника МУП-а Српске и 70 бораца Војске Републике Српске Крајине.

Најважнија битка Војске РС

Пробој “Коридора живота” изведен је уз огроман полет који је носио војнике, те жељу да све своје потенцијале, снаге и умијеће искористе како би се спријечио егзодус Срба.

Поручили су то начелник бившег штаба Првог крајишког корпуса генерал Бошко Келечевић и командант бивше Крњинске лаке пјешадијске бригаде Војске РС Мико Шкорић поводом 21. годишњице пробоја коридора.

На Дугој Њиви код Модриче данас се обиљежена годишњица ове операције.

Захваљујући бриљантној побједи Војске РС више од милион и по Срба, који су живјели на великом простору од Добоја до Книна, избављено је уз обруча и омогућено је нормално снабдијевање становништва.

Акција “Коридор” трајала је од 14. до 28. јуна 1992. године чиме су окончана 42 дана дуга копнено-ваздушна блокада, побједом над снагама ХВО-а и Армије РБиХ.

У бици, која је била судбоносна за Српску, погинула су 273 војника ВРС, 70 припадника МУП-а РС и 70 бораца Војске РСК.

Генерал Келечевић рекао је “Гласу Српске” да је операција “Коридор” била најчистија акција српске војске у протеклом рату и одлучујућа битка за стварање РС.

- Специфично је то што су у то време, у мају, непријатељске снаге хтеле по сваку цену да пресеку највећих део РС, од Брода преко Дервенте, Добоја и према Кладову. Да су то урадили, вероватно не би Српска изгледала овако, а можда је не би ни било – рекао је Келечевић.

Шкорић наглашава да је акција “Коридор” примјер како се планирано и организовано припремала активност која је била веома значајна за даљи опстанак Републике Српске.

- То је била најјача операција која је извођена у Одбрамбено-отаџбинском рату и акција која је показала колико је добро била организована Војска РС – рекао је Шкорић.

Присјећајући се тих дана, Шкорић је нагласио да је директан повод за акцију била смрт 12 беба у бањалучком породилишту.

- Да у таквој врсти блокаде нисмо направили ту војничку акцију питање је шта би се дешавало – рекао је и додао да је “Коридор живота” веома важна акција за РС јер да тај дио Српске није ослобођен, упитан би био и други.

Савјетник министра рада и борачко-инвалидске заштите РС Милан Торбица је подсјетио да је одлука о пробоју Коридора донесена 18. јуна 1992. године, да би се одблокирао западни дио РС, те да је цијела акција завршена 6. октобра изласком српске војске на ријеку Саву.

Oбиљежавање пробоја коридора

Модрича - Служењем Свете литургије и парастоса за погинуле српске борце данас је у манастиру Светог великомученика цара Лазара на Дугој Њиви код Модриче почело обиљежавање 21. године од пробоја "Коридора живота".
На Спомен-обиљежје борцима погинулим при пробоју коридора положени су вијенци. Акцијом, која је завршена на Видовдан - 28. јуна 1992. године, окончана је 42-дневна копнено-ваздушна блокада западног дијела Републике Српске.

Најважнија битка Војске РС

Пробој “Коридора живота” изведен је уз огроман полет који је носио војнике, те жељу да све своје потенцијале, снаге и умијеће искористе како би се спријечио егзодус Срба.
Поручили су то начелник бившег штаба Првог крајишког корпуса генерал Бошко Келечевић и командант бивше Крњинске лаке пјешадијске бригаде Војске РС Мико Шкорић поводом 21. годишњице пробоја коридора.
На Дугој Њиви код Модриче данас се  обиљежена годишњица ове операције.
Захваљујући бриљантној побједи Војске РС више од милион и по Срба, који су живјели на великом простору од Добоја до Книна, избављено је уз обруча и омогућено је нормално снабдијевање становништва.
Акција “Коридор” трајала је од 14. до 28. јуна 1992. године чиме су окончана 42 дана дуга копнено-ваздушна блокада, побједом над снагама ХВО-а и Армије РБиХ.
У бици, која је била судбоносна за Српску, погинула су 273 војника ВРС, 70 припадника МУП-а РС и 70 бораца Војске РСК.
Генерал Келечевић рекао је “Гласу Српске” да је операција “Коридор” била најчистија акција српске војске у протеклом рату и одлучујућа битка за стварање РС.
- Специфично је то што су у то време, у мају, непријатељске снаге хтеле по сваку цену да пресеку највећих део РС, од Брода преко Дервенте, Добоја и према Кладову. Да су то урадили, вероватно не би Српска изгледала овако, а можда је не би ни било - рекао је Келечевић.
Шкорић наглашава да је акција “Коридор” примјер како се планирано и организовано припремала активност која је била веома значајна за даљи опстанак Републике Српске.
- То је била најјача операција која је извођена у Одбрамбено-отаџбинском рату и акција која је показала колико је добро била организована Војска РС - рекао је Шкорић.
Присјећајући се тих дана, Шкорић је нагласио да је директан повод за акцију била смрт 12 беба у бањалучком породилишту.
- Да у таквој врсти блокаде нисмо направили ту војничку акцију питање је шта би се дешавало - рекао је и додао да је “Коридор живота” веома важна акција за РС јер да тај дио Српске није ослобођен, упитан би био и други.
Савјетник министра рада и борачко-инвалидске заштите РС Милан Торбица је подсјетио да је одлука о пробоју Коридора донесена 18. јуна 1992. године, да би се одблокирао западни дио РС, те да је цијела акција завршена 6. октобра изласком српске војске на ријеку Саву.
На Дугој Њиви ће у недјељу бити служена света литургија, служен парастос и положени вијенци, а биће уприличен и пригодан културно-умјетнички програм. Обиљежавању би требало да присуствује предсједник РС Милорад Додик.

ОПЕРАЦИЈА "КОРИДОР 92"

Блистава и судбоносна побједа ВРС у одбрамбено-отаџбинском рату. У војној операцији „Коридор", која је извођена у љето 1992. године на простору Посавине, погинуло је 413 српских бораца (273 војника ВРС, 70 припадника МУП-а РС и 70 бораца Војске РСК). Рањено је 1.918. Супростављена страна бројала је око 25.000 војника из реда ХВО, муслиманских снага, регуларне Хрватске војске, и иностраних добровољаца "паса рата".Преко 1.200 их је погинуло.
Том операцијомм ослобођени су Дервента, Модрича и Оџак, нешто касније и Брод, чиме је окончана 42 дана дуга копнено-ваздушна блокада западних српским територија. 







понедељак, 17. јун 2013.

Кога се (до)тичу проблеми ратних ветерана? НИКОГА!!!

Још једна архива...

Занемарена је једна велика група људи који су били на ратиштима стицајем околности, јер су тамо живели или су, на разне начине, доспели у одређене војне и полицијске јединице. Ова прича је управо о њима, ратним ветеранима који су такође жртве ратова.

Владан Беара, психотерапеут: „Радим са ратним ветеранима већ неколико година. Ветерани су неко ко је овде непожељна тема, неко ко овде није добродошао, неко о коме је боље не причати, неко кога се стидимо, неко према коме осећамо чак и мржњу, можда страх. Ако бисмо грубо рекли, један део наше популације их осуђује, не зато што су водили ратове, него зато што су их ’изгубили’ или буквално изгубили, док их други део народа осуђује зато што су ишли тамо да ’кољу, пљачкају, силују, пале’ итд.“

Ратни ветеран Дејан из Власотинца: „Имам 30 година. Ратни војни инвалид сам. На Косову сам био. Рањен сам доле од касетне бомбе. Отишао сам као резервиста... Шта ви мислите, да ли је било у том моменту исправно да одеш у рат или не? Ја, који сам добио позив - моји су другови отишли - нисам могао да не одем! Пре свега, морао сам да одем и сматрам да је то исправно. Јер, ко је тај са стране који ће да дође да бомбардује и да баца ракете поред моје куће, где су били моје дете и супруга која је у том моменту била трудна, ни крива ни дужна да трпи ту страхоту? А ја сам отишао да заштитим недужне доле. Ја нисам отишао неког да прогањам и да убијам. Знаш шта ће свако да ти каже? Дај, пусти га. Тај је отишао доле да пљачка. То ме највише боли. И о томе нећу да причам.“

Ратни ветеран Марјан из Врања: „Имам 27 година. Учесник сам рата ’99. на Косову. Рањен сам. Пре рата сам радио као ауто-електричар. Две године касније отишао сам у редовну војску. Отишао сам у Ниш, из Ниша у Призрен. Призрен, Призрен, Косово, Косово, значи то је то. Отишао сам мирно. Отишао сам у весељу, имао сам испраћај и све што уз то иде. Тек кад се све то после десило, тек тад сам себи поставио питање – што се ови људи веселе, јасно ми је. Али, што сам се ја веселио... кад се све то на крају десило? Били су моменти када је била пуцњава, упади, пушкарања с једне и друге стране, с њихове, с наше. Међутим, враћали смо се много пута живи и здрави, што се каже, без огреботина. Међутим, било је и тренутака када вратимо неког од наших бораца или на леђима или на носилима, или рањеног или мртвог. Кад се све то заврши, дођеш из те заседе, из те патроле у логор. У моменту се заборавља, јер је ту ипак већи број војника. Седиш, запалиш цигарету, мало се огрејеш, поразговараш са друговима. Тад и немаш времена да размишљаш – шта ћу сутра, како ћу сутра, шта ћу након недељу дана, месец дана, годину? У тим моментима кад се припуца, само гледаш да спасиш главу, да се извучеш тог момента жив и здрав. А шта ће касније да буде, нико није имао времена да у тим моментима размишља о томе.“

Владан Беара: „Са својом сопственом смртности ретко кад се суочите - када неко вама драг умре, када преживите саобраћајну несрећу или кад напипате чвор на дојци. Али, то је врло ретко. Ратни ветеран се са смрћу сусретао сваког дана више пута. Каже један наш ветеран: ’Било је дана кад неко каже – Еј, бог те, данас нико од наших није погинуо!’ То су људи који су сваког дана гледали у смрт. Данас имате избор – да ли ћу да идем да урадим тај интервју или ћу да останем код куће да спавам? Али, ратни ветеран има избор – да ли да седнем на овај камен или да седнем на онај камен? У зависности од тога на који седнем, преживећу или ћу погинути.“

Ратни ветеран Марјан: „Рањен сам 3. маја ’99. Била је нападнута наша стража. Изашао сам да спасем своје другове, међутим, погођен сам у обе ноге. А 4. маја ујутро транспортован сам у нишку Војну болницу. Прошао сам аутопутем и видео своју зграду. Видиш кућу коју ниси видео месецима. Пролазиш поред ње, а не можеш да свратиш. Ја сам тек пре једно годину дана стао на своје ноге, пошто сам имао јако тешку повреду. Ногу сам донео у кеси, која је била сат-сат и по одвојена од мог тела. После су ми је у Нишу састављали. На сву срећу, нога је остала. Каква таква, али је моја. Тад ми није био проблем. Било шта било, остала је глава на раменима. Међутим, када видиш своје другове који се скупе за викенд да играју фудбал, да играју кошарку, то је ипак неко дружење, а ти си везан за те штаке. Зашто сам ја морао да будем тај који... Али, нас је ретко ко могао да схвати. Самим тим, не уклапаш се у ону средину из које си отишао и поново се у њу вратио.“

Ратни ветеран Дејан: „Јавност уопште не зна шта ми све преживљавамо и колико дуго носимо у себи бол и тугу, а поготово наше породице које су суочене с тим. Ја бих најсрећнији био кад бих могао да живим као сваки нормалан човек. О томе може само да се машта у тренутној ситуацији, кад си одбачен од друштва и нико те не види. А кад је требало да одеш, отишао си...“

Владан Беара: „Сви трауматизовани ратни ветерани су и депресивни и склони агресији. С друге стране, сви се они питају за смисао живота. Сви они кажу: ’Па, за шта сам ја све ово доживео? Па, какав је ово живот?’ Ратна траума мења најдубље животне филозофије, мења нешто најдубље у личности човека, и то је проблем. Са тим сећањем, са тим искуством тешко је живети даље. Е, а кад још имате једну средину и једно друштво које избегава да се тиме бави, кад окреће главу од тих људи, кад нико неће да прља руке са њима, онда стварно ја не знам шта да кажем.“

Ратни ветеран Дејан: „Ја ниједном нисам легао као нормалан човек у десет сати. Никад не спавам. Нико те не схвата. То је најтеже у животу. Да ли сам ја нормалан или су ови ненормални? Милион питања себи постављаш. А околина кад те осуди, кад ти људи не верују... Ти хоћеш да кажеш да имаш проблеме, они те не схватају. Поготово када одеш у Дом здравља да се обратиш за помоћ, доктор мртав ’ладан: ’Шта, бре, хоћеш ти? Где си ти био у војсци? Ти си био доле у телећој или јагњећој бригади!’ Ја вам причам о ономе што сам доживео. Као – Дај, бре, човече! Шта је било, бре? То је било, зајеби то. Ево ти лекчић, бенсединчић, дијазепам. То је класика. Научио сам целокупну апотеку. Ево ти петице, десетке, па попиј пар комада. Па нисам ја биљка да спавам! Они су ме претворили у биљку! А нико неће да те саслуша. Коме се изјадати?“

Беара: „С времена на време у Србији се деси неко масовно убиство, рецимо, као Чедић у Лесковцу, који је поубијао седморо људи, а био је ратни ветеран на Косову. Па онда, кад је Ровчанин у Нишу убио троје-четворо, опет ратни ветеран итд. Ми смо имали ветерана који и дан-данас ради у полицији. Он каже: ’Сто пута ми се у току дана деси да ми човек, кад му приђем да га легитимишем, каже: ’Бежи, пандурчино!’ Мени рука крене за пиштољ и размишљам, како да га не убијем! Треба ми велика снага да га не убијем тог тренутка.’ Људи уопште не схватају колико овде међу нама има оних који носе велику патњу у себи, велики бол. Ако нећемо помагати тим људима да на неки начин разреше своју трауму, да се уклопе у мирнодопско друштво, која нам је друга опција? Шта да радимо? Да их препустимо самима себи? Ратни ветерани нису убице, нису животиње, нису монструми. Трауматизовани ратни ветерани су нормални људи, који имају тешкоће да се уклопе у мирнодопски живот. Они су, пре свега, нестрпљиви. Они више не могу да поднесу чекање да се ствари поправе и да крену на боље. То је суштина. Они имају ниску толеранцију на фрустрацију. Све оно што ми тешко подносимо док чекамо, они подносе далеко теже од нас.“

Ратни ветеран Марјан: „Отишао сам код једно четворо-петоро људи, који су ми обећали да ће да ме запосле кад се будем излечио. Једноставно, кажу: ’Ух, што не дође пре месец дана!?’ Онда ти сва она убеђења да ће бити боље падају у воду.“

Ратни ветеран Дејан: „Немам воду, не плаћам струју, ионако немамо, лоша је. То ми држава није обезбедила. О чему више ја да бринем?! Због чега да се бринем?!“

Ратни ветеран Марјан: „Прођеш све то и на крају те нико не пита где си био, шта си радио. Једноставно, као да се ништа није десило.“

Владан Беара: „Проблем у војсци је то што ускоро следи реструктурирање Војске, следе нека отпуштања. Покретати тај ум посттрауматског стресног поремећаја, ратне трауме, у војсци није баш популарно, зато што многи процењују да ће, уколико добију етикету да су трауматизовани, изгубити посао, што је донекле вероватно и тачно. Што се полиције тиче, неке старешине имале су више разумевања за питања ратне трауме, док су неке реаговале по принципу – О, шта њима фали? Види како су јаки, могу волу реп ишчупати. Мислим, то су будалаштине. Ради се о људима који су били на разним местима, који су доживели разне ствари, видели ствари о којима ми не можемо ни да сањамо.“


Број самоубистава?

Владан Беара: „Код нас се не зна или ја за то не знам. Можда неко зна, али ја не знам, иако се бавим тим проблемом. Прво, зато што код нас не можете добити податак колико је људи било мобилисано, бар ми не можемо да имамо тај податак. Друго, не знамо колико је људи трауматизовано, зато што постоји проблем код дијагностиковања. Многи нису добили дијагнозу - посттрауматски стресни поремећај, а требало би да је добију. Они имају дијагнозу - анксиозно депресивни синдром. Имају дијагнозу – алкохолизам. Имају дијагнозу – гранични поремећаји и слично. У 90 одсто случајева то се своди на дијагностиковање, давање медикамената. А, заправо, сам психотерапијски рад изузетно је редак код нас.“

недеља, 16. јун 2013.

СЕЋАЊА НА СЛАВНУ НЕВЕСИЊСКУ БРИГАДУ

Данас се навршава 21 година од оснивања славне Невесињске бригаде. Тим поводом биће служен помен погинулим борцима, а делегације општине Невесиње и Општинске борачке организације положиће цвијеће на Централно спомен обиљежје бораца Херцеговине на Гвозду.

На часном и херојском путу одбране вјековних огњишта погинуло је 486 припадника бригаде, а преко 1.200 је рањено. Ова војна формација прва је у РС одликована Орденом Немањића.

Предсједник Скупштине Борачке организације Невесиње Жарко Радовановић наглашава да је Невесињска бригада држала фронт од близу 100 километара и да није уступила ни педља своје територије.

– Са поносом можемо истаћи да бригада није направила ниједан ратни злочин о чему говори податак да ниједан припадник Невесињске бригаде није оптужен пред неким међународним судом. Невесињци су учествовали у многим биткама широм РС и увијек су се враћали свијетла образа – истиче Радовановић.

Радио Невесиње

петак, 7. јун 2013.

Муке ратног ветерана: Лакше му било на Кошарама

Невоље ратног ветерана из старопланинског села Дојкинци. Притиснут тешком болешћу Гогић (34) све теже успева да опстане у овом суровом крају.

Зоран Гогић
ПИРОТ - Притиснут тешком болешћу, која све више узима маха, Зоран Гогић (34), из старопланинског села Дојкинци, све теже успева да опстане у овом суровом крају. Јер, уместо да зарађује за храну, струју, одећу... обрвала га је наследна болест - спироцеребрална атаксија - која му незаустављиво одузима делове мишића и тело чини тешко покретним...

У дотрајалој кући, коју је наследио од оца, без струје и воде, сам проводи дане и ноћи јер га је, управо због поменутих здравствених проблема, пре неколико година супруга оставила и одвела двоје деце. Нажалост, Зоранову муку користе и поједини мештани, ради да ућаре на туђој невољи...

- Прошле зиме морао сам да дам замрзивач комшији који ми је спремио три кубика дрва, а струју су ми исекли због дугова. Имам нешто мало дотрајалих електричних апарата, али ми не вреде, баш као ни црно-бели телевизор, стар тридесетак година. Посебно је тешко зими, кад се смркава у четри после подне, а раздањује ујутру у седам, па су ми ноћи дуге као године. Ех, да сам бар погинуо... - очајан је Гогић којем је, као редовном војнику на Кошарама, после напада НАТО, кадровски рок био продужен за пет месеци, иако је једва преживео ондашњи пакао на граници са Албанијом.

Оскудица у малој кући највидљивија је када се помене храна. О сеоским славама и преславама Зокију неко нешто и понуди, али он нема фрижидер, па не може много да узме. Оно мало пасуља и кромпира што добије, каже, збрчка како зна и уме, па има шта да једе неколико дана...

- Има, срећом, и добрих људи, а највише ми помажу таксиста Дејан Видаковић из Београда, па доктор Аца из амбуланте у Височкој Ржани, а повремено ме обилази и поп Бојан Васић. Ту је и чика Лаза из Београда - не заборавља борац са Кошара и старопланински тешко оболели усамљеник, Зоран Гогић, надајући се да ће локална самоуправа у Пироту испунити обећање, те ће му обезбедити струју и један мали телевизор у боји.

ПОМОЋ

СВИ који желе и могу да помогну Зорану Гогићу, новац могу да уплате посредством Рајфајзен банке, на рачун број 265-0000000984016-57, и име Гогић Зоран, или на адресу село Дојкинци, 18306 Височка Рзана . Број телефона познат је редакцији.
Добродошла му је и помоћ у храни, обући, одећи, лековима...

Новости


субота, 1. јун 2013.

Од Гаврила Принципа праве Бин Ладена

Пред обележавање стогодишњице Првог светског рата озбиљни покушаји пребацивања кривице на Србе. Данашњи вредносни систем пребацује се на 1914. Релативизује се кривица утврђена Версајским уговором.

РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ / Тошо Борковић
УЗРОК Првог светског рата била је борба европских сила за политичку и економску доминацију над Европом и колонијама широм света. Ово пише у уџбенику историје за осми разред из кога уче српски ђаци. Другачије виђење узрока и одговорних, упозоравају поједини наши стручњаци, све је присутније у страној историографији у којој се кривица за избијање Великог рата нагиње и ка Србима, а Гаврило Принцип ставља у исту раван са Бин Ладеном.

- Србија неће дозволити ревизију историје којом би се за почетак Првог светског рата оптужио српски народ - изјавио је недавно премијер Ивица Дачић. - Није Први светски рат избио због сарајевског атентата у коме су учествовали и Срби и Муслимани, него због хегемонистичке политике тадашње Аустроугарске.

Нова, „политички коректна“ писања историје с почетка 20. века нису почела јуче, али су са припремама обележавања стогодишњице Првог светског рата, постала уочљивија. Ко се поиграва чињеницама?

- Различити људи са различитим намерама - каже за „Новости“ Момчило Павловић, директор Института за савремену историју. - Немачка је на конференцији у Версају експлицитно означена за изазивача Првог светског рата, а та чињеница се релативизује и прича пребацује на Србију и атентаторе у Сарајеву. Свако сазнање које има историјски извор није проблем, ма како непријатно било, али када се данашњи вредносни ситем пребацује на 1914. па се говори о терористима и тероризму, онда ствари добијају другачију конотацију.

Ревизионистички тренд, према историчару Чедомиру Антићу, постоји дуго:

- Ми не можемо и не смемо да га прихватимо, али нема користи ни да будемо увређени и свађамо се са три или четири моћне државе које преко нас изравнавају своје рачуне и извозе сопствене кризе и фрустрације. Не треба нам овде тумачење у складу са некаквим нашим националним интересима. Данас је истина наш национални интерес.

Антић наводи да је у многим уџбеницима и историјској литератури европских народа Гаврило Принцип представљен као терориста, као Осама бин Ладен. Није ту реч о оцени атентата, него о потпуном контекстуалном промашају и политизацији историјске науке. Лоше је, наводи, што у овоме учествују и политичари који представљају модерне европске државе, али и научници чије су дело и углед неспорни.

Историчар Данило Шаренац каже да се у означавању криваца клатно креће у једном, па у другом правцу и да се већ двадесетак година не говори о само једном кривцу. Британац Ноел Фергусон донекле помиње српски „допринос“ избијању рата, али се пре свега бави британском трком у наоружању. Шаренац каже и да читајући стране ауторе није наишао на конкретну оптужбу на рачун Срба и да сваљивање кривице на ову страну није узело маха. Србији свакако не одговара лагодно повезивање 1914. и 1992. године, а седамдесетих година, наводи, у неким радовима, чак је и Русија дошла на ред као сила којој је „одговарао“ рат.

Гаврило Принцип
- Немачки историчар Фриц Фишер је доказао да је Немачка умешана у избијање рата, а Ноел Малком да нема умешаности Србије у атентат. У Босни тумаче атентат на сасвим другачији начин, док Џеј Винтер каже да је терористички акт била провокација за улазак у рат и ту имамо учитавање данашњих стандарда у прошло време - прича нам Шаренац и додаје: - Ревизионисти су склони спектаклима и наглавачке окрећу ствари, али од тога тек понешто остане у науци.

Дајући пример историчара Албертинија Луиђија који је критиковао Немачку, али није био примећен док није преведен на енглески језик, Шаренац указује на то да и српско виђење неће бити доступно страној јавности док се научни радови не преведу на стране језике. Нови аргументи и ревизије, закључује, не морају бити увек лоше, јер отварају дискусије.

У том правцу размишља и Антић па каже да државни ауторитет треба да стане иза неколико великих пројеката које треба завршити током наредне две године:

- Србија би требало да помогне издавање ваљане научне монографије неког од угледних страних историчара о узроцима избијања Првог светског рата. Та књига треба да буде објављена од стране неког угледног британског или америчког издавача. Затим, потребно је да најважнији документи српске државе о узроцима избијања рата и процесима који су претходили, буду објављени у иностранству, на енглеском језику. Филм о почетку рата или још боље о улози Краљевине Србије у рату, њеном страдању и неком од стотина хуманитараца који су у њу похрлили из демократских држава, треба да сними неки оскаровац, по могућству из САД. За то је потребан велики новац, али наше власти су током претходних деценија ионако много трошиле.

За обележавање прославе 100. годишњице Првог светског рата, према речима Антића, поједине европске државе одвајају велика средства. Велика Британија ће, на пример, издвојити 60 милиона фунти, а Француска обележава годишњицу атентата у Сарајеву пројектом „Сарајево срце Европе“. По њему, нелогично је, а и парадоксално што је Сарајево препознато као место на ком је започео светски рат, јер нити је рат почео у Сарајеву, нити је тамо пала прва жртва, већ је прва жртва рата био грађанин Србије. Аустроугарска је, подсећа, упркос спремности Србије на уступке, позиву да спор реше велике силе или чак Међународни суд у Хагу, одлучила да освоји и уништи српску државу. Светски рат је започела Немачка ступајући из својих империјалних интереса у рат са Русијом и Француском.

Павловић подржава одржавање научне конференције поводом годишњице рата и каже да оно што је научно не би требало да буде спорно, али ако уз то иду и политичко-пропагандне активности, онда то добија другу конотацију.

- Помиње се, тако, обнављање споменика Фердинанду, као и скуп државника у Сарајеву. Ту се ради о некој намери изазивача Првог светског рата да се направи ревизија тумачења историјских чињеница - оцењује Павловић. - Посебно је занимљиво што бивше републике СФРЈ, које су учествовале на супротној страни, сада учествују у организацији конференција, али не са институцијама из Србије него са аустријским и немачким.

ФРАНЦУСКИ ФИЛМ “СРЕЋАН БОЖИЋ“ ПОНУДИО ДРУГИ УГАО

Век после почетка Првог светског рата међу непријатељима је почела стидљива ревизија историје. Француски филм „Срећан Божић“ Кристијана Кариона, из 2005. године, направио је праву малу револуцију у устаљеним схватањима и понудио хуманији приступ трагедији која је живота коштала милионе људи. Филм говори о изненадном, кратком примирју, током Божића, када су војници изашли из својих ровова, честитајући једни другима празник, делећи пакете које су добили од својих кућа, размењујући немачко пиво за француско вино и британске бисквите. Прича је инспирисана догађајем на фронту близу Лила, крајем 1914. године, за који многи историчари тврде да је био истинит. Сматра се да је било још оваквих примирја током 1915. и 1916. године, у којима је, чак, било и фудбалских утакмица.

Јавност је у првом тренутку с одређеним симпатијама примила овај нови приступ, али су ране ипак дубоке и дуготрајне, па се на све то, на крају, гледа само као на неку врсту козметичких промена. Историја је у суштини задржала свој ток. Ипак, многима је јасно да су хумани односи, у одређеним тренуцима, зависно од личности, могли да постоје.

У сваком случају, у победничком табору последњих година се истиче да би коначно требало ставити тачку на анимозитете везане за ту трагедију. Почело је, тако, да се гласно говори о великом страдању немачких војника и њиховим ратним гробљима по Француској. Некако у исто време одлучено је да се више не говори о Дану победе у Великом рату, већ о - Дану примирја. Слична судбина задесила је и сећања на Други светски рат. (Г. Ч.)

БУКА И ОПРЕЗ

ВЛАДА Србије основала је Одбор за обележавање 100 година од Првог светског рата, на чијем челу је председник Томислав Николић. У Одбору су министри, као и директори релевантних институција, од САНУ до библиотека. - Програм се још конципира у сарадњи са министарствима одбране, културе, рада, социјалних и борачких питања. Потом ће предлог програма ићи на усвајање и буџетирање - каже нам Радослав Павловић, саветник председника Николића. - Све ће се координисати из једног центра. Пратимо и како се други - Француска, Русија, Италија, Аустрија... спремају за годишњицу. САНУ ће као кровна институција организовати скуп на који ће доћи 20 историчара из ЕУ, Америке, Канаде и 30 из Србије. Нећемо се бавити фалсифиКатима и политиком, већ хоћемо да одамо почаст прецима и жртвама. Гајимо културу сећања. Све што будемо радили афирмисаће се и у свим нашим дипломатским представништвима.

ЛАКШЕ ЈЕ ОКРИВИТИ ДРУГОГА

КОЈИ би били мотиви да неки научници пишу „своје“ историје? - Било би веома тешко у наредним деценијама објашњавати новим поколењима највећих европских држава како су због два, суштински бесмислена, рата изгубили примат у свету - наводи Антић. - Наиме, 1914. у Европи је било свих шест светских сила, а данас се међу пет глобалних сила света једва може сврстати и читава ЕУ. И то није последица стицаја околности, већ кратковидости и екстремизма европских елита. У таквом случају лакше је за све окривити неког другог, посебно ако је много слабији. Наводно, ЕУ би била раније створена, али су то спречили задрти екстремисти са периферије континента, народ са дефектом културе, неспособан за модернизацију, који је започео и завршио столеће геноцидом над својим суседима, чији су национализам и тероризам покренули светски рат и тиме посредно допринели појави нацизма.

ЛЕКСИКОН

ИНСТИТУТ за савремену историју са другим институцијама организоваће научну конференцију и објавити зборник радова „Први светски рат и балкански чвор“ заједно са „Светом“ из Москве. Припрема се и велики лексикон Првог светског рата по угледу на француске лексиконе, а помажу се и регионалне организације у Крупњу, Лозници и у другим општинама у западној Србији у којим је започео аустроугарски напад.

Новости