Слобода српским патриотама ''Чекамо вас'' !

Слобода српским патриотама ''Чекамо вас'' !
http://serbtrade.no

  Протест против извршне и судске власти Србије, спровођења казни против српских патриота и трајно неправедне казне.

Место: амбасада Србије у Москви, Мосфилмовскаиа ул.46
Почетак: април 30 у 14:00

(НЕ)ПРАВДА ЗА РУСКЕ ДОБРОВОЉЦЕ

Одломци из писма руског добровољца Сергеја Сухарева 06.05.2010.

…Многи руски добровољци су се борили овде, а многи су убијени… Срби су их сахранили часно.
Ја сам на многе ствари које је чинило српско руководство после рата затварао очи. Мислио сам, наравно, изгубили су рат…
Али према нама Русима, сада већ бившим добровољцима, однос је недопустив. Преостали руски момци нису били у могућности да нађу своје место у српском друштву. Имамо исте привилегије као и Срби, али не можемо да их користимо.



Једноставно блокирају сваки наш администраитвни корак. Нама су једноставно незванично после рата рекли – ми не знамо ко је вас добровољце звао овде, вратите се одакле сте и дошли, нама је било потребно руско оружје, а не ви… али нико нам то није рекао онда када је требало да се ратује.
Могли су и да нас не приме у своју војску. Неким руским добровољцима у форми регуларних, издали су фалш српска лична документа, што је њима после узроковало огромне проблеме.
А сада, кад Србија и Босна и Херцеговина имају оријентацију ка ЕУ и НАТО, започео је тријумф издаје, тираније и корупције.
Влада Републике Српске на неморалан начин је себи подигла плате, а свим другим запосленима који примају плате из буџета смањила колико год је то могла. Па овај случај је јасан – то је за банана републике као што смо ми.
Ствари су кренуле још горе, а то боли. Формирана је комисија која инвалидима мења степен инвалидитета. По мишљењу те комисије број ратних инвалида је волшебним начином почео да се повећава. Повећава се број оних са ампутираним рукама, ногама, повећава се број оних са оштећеним видом. Уопште, те комисије су вероватно пронашле ген за регенерацију људског меса.
Ја разумем да је криза и да је држава пред банкротом, али то није решење.
Српске власти су почеле да нас изједначавају са вехабијама. Иду на руку Американцима.
Руских добровољаца више нема у Босни, разишли се, остали су само мртви.
Одлучио сам да не идем нигде. Хоће и мени да смање инвалидитет са 2. на 4. групу.

Требам се одупрети свим легитимним средствима против одлуке те комисије. Испитаћу лекаре са светском репутацијом за дијагнозе и мишљење о томе којој групи инвалида припадам. Узећу и војног адвоката.
У тој комисији су користили неуро-лингвистичко програмирање, а то не само да је недозвољено, него је и кривично кажњиво. Ако сви само ћуте, ово безакоње ће се наставити.
Ја морам да победим у овом спору, због тога, да би показао нашој деци, која су напуштена – да је могуће супротставити се томе сагласно закону. На тој комисији, мени је председник комисије на своје прсте указао – рекли су да је за тебе у новинама написано да ти уопште немаш прстију, а код тебе су само нокти страдали. А у ствари код мене по две фаланге на четири прста недостају. Значи, код мене они расту само на једну фалангу. А оштећени вид их уопште не интересује. Нисам подлегао на ту провокацију. Мене је увредило да са њима треба трговати за то. Али ја нећу ни с ким трговати, али ни своје не дам. Ја ћу их тужити и тако ћу исправити своју грешку. Заиста, ја ниједно своје право нисам остварио, чак не уживам ни бесплатну медицинску негу и осигурање, а да не помињем друге бенефиције. Мислим да нисам заслужио такво понижење Срба – као фамозни раст прстију и све остало. Био сам лојалан грађанин Републике Српске, и то ми је хвала.

Ако Ви који ово читате, имате неки предлог – пишите ми. А ако има незадовољства пишите слободно председнику владе Републике Српске на e-mail: kabinet@vladars. или министру за рад и заштиту права ратних војних инвалида на: mpb@mpb.vladars.net.

Ако Ви њима напишете, тако им дајете до знања, оно што и у Русији знају, каква се самовоља у Републици Српској спроводи.
Како се односе Срби према нама, који смо жртвовали све своје за њих; како Ви онда мислите да ће они убудуће да се односе према свему руском(?) Вероватно ће да ишчупају споменике погинулим руским добровољцима. Тако да се не мешају када НАТО нападне на Русију…
Ја сам одговоран за своје речи и жао ми је што су са мном тако поступили. То је била њихова грешка и надам се да ће је иправити.

Са поштовањем и братском љубављу,
Сухарев Сергеј

sergej.suh@sbb.rs
sergej.suh@mail.ru

НАЈВЕЋА СРБСКА ПОБЕДА

Пре више од деведесет година 14.септембра почела је артиљеријска припрема пробоја Солунског фронта. Дан касније, 15. септембра 1918. године, српска и француска војска кренуле су у напад који је за свега две недеље довео до капитулације Бугарске, а победоносно је окончан ослобођењем Београда 1. новембра.

СРБИЈА СЛОМЉЕНИХ КРИЛА

НАТО авиони на Батајници 21.06.2006.


Два авиона ф-16 из састава Ваздухопловних снага САД за Европу посетиће крајем седмице аеродром Батајницу.

Посета се реализује са циљем даљег унапређења војне сарадње САД и Србије,на наш позив упућен заменику команданта Европске команде снага САД, генералу америчког ратног ваздухопловства Чарлсу Волду,током његове посете нашој земљи у марту ове године.


Амерички авиони ф-16 из 555.сквадрона

Драгутин Димитријевић Апис - "Ова рака је за мене плитка"

СРАМОТА ЗА СРБИЈУ!!!

СРАМОТА!
Жарко, отац мале Милице Ракић, огорчен на Вука Драшковића због повлачења тужбе против НАТО-а (интервју објављен у "куриру" јула 2004 године)


БЕОГРАД - Иницијатива министра иностраних послова Вука Драшковића да Србија и Црна Гора одустане од тужбе против НАТО пакта изазвала је велико огорчење међу породицама жртава бомбардовања. Жарко Ракић, отац трогодишње Милице Ракић, која је погинула у НАТО бомбардовању, каже да ће тужити државу која је одустала од гоњења одговорних за злочине који су почињени бомбардовањем.

ПОШТОВАЊЕ ВЕТЕРАНА,ШТА ЈЕ ТО???

БОГУ И ВОЈНИКУ СЕ МОЛИМО ОНДА КАДА НАС НЕВОЉЕ ПРИТИСНУ!
...КАД НЕВОЉЕ ПРОЂУ БОГ СЕ ЗАБОРАВИ А ВОЈНИК НЕ ПОШТУЈЕ...

Поштовање,нема га уопште.Никаква је држава која не поштује своје ратнике.
Никаква и јадна,и таква ће бити све док не исправи ту велику неправду.
Не поштујући ветеране,Србске ратнике,држава не поштује ни свој народ,а самим тим ништа и никога.

ХОЋЕМО ДА НЕ БУДЕ ТАКО!

ЗЛИКОВАЧКА ЈАЗБИНА ТЕРОРИСТЕ АДЕМА ЈАШАРИЈА

ОКУПИРАНА ДРЕНИЦА

У првим месецима 1998. године на Косову и Метохији дошло је до праве експлозије насиља, нарочито у региону Дренице, јужно од Приштине где су локалне албанске наоружане групе током јануара и фебруара успоставиле контролу. С догађајима у Дреници коинцидирали су немири у северној Албанији, где су наоружане присталице бившег председника Салиа Берише крајем фебруара краткотрајно заузеле Скадар, одакле су се повукле тек после интервенције полицијских снага из Тиране. Недељу дана касније, у Дреници је интервенисала српска полиција што је изазвало сукоб који је окончан уз значајне жртве на албанској страни укључујући и један број цивила.

Тзв. Ослободилачка војска Косова издала је и саопштење да је "ослободила Дреницу" и да на овом "делу ослобођене територије Косова власт држе органи Републике Косово". Да се "сви српски уљези који се врзмају по Дреници" сматрају "окупаторима и зато их стиже заслужена казна"! У Дреници је на основу тог саопштења убијено 15 људи.

Адем Јашари из села Доњи Преказ био је главни у Дреници. Руководио је свим терористичким акцијама. Он је био командант читаве Дренице. И Адемов отац Шабан Јашари, старац од 72 године пуцао је на припаднике МУП Србије. Давне 1981. године убијено је неколико полицајаца, као и 1991, када је једна полицијска патрола покушала да ухапси Адема Јашарија, који је од тада био у бекству. У међувремену је због тероризма осуђен на 20 година затвора.

Његови сарадници су јавно причали о његовим злоделима. Када је 1997. године у Окружном суду у Приштини суђено 15-чланој групи које је оптужница теретила да су као припадници сепаратистичке илегалне органиизације извели неколико терористичких акција у општинама Глоговац, Вучитрн и Косовска Митровица у којима је убијено четири, а рањено 16 лица, сви оптужени су помињали Јашарија. Првооптужени је био Бесим Рама, који је на саслушању признао да је учествовао "само" у нападу на патролу милиције у насељу Сипоље на путу Косовска Митровица- Пећ 17. јуна 1997. када је у службеним колима убијен милиционер Предраг Ђорђевић, а тешко рањен његов колега Зоран Вукојичић. Описујући тај напад он је признао да је на патролу милиције пуцао из аутомата, заједно са Адемом Јашаријем који је пуцао из своје снајперске пушке. Пуцао је, према сопственом признању, стојећи, из непосредне близине на аутомобил у коме су се налазили полицајци, сакривен у грмљу:

- Адем Јашари ме преварио. Позвао ме да те вечери идемо у кафану и да понесем аутомат. Када смо колима изашли на асфалтни пут, схватио сам да не идем у кафану, и успротивио сам се. Јашари ми је рекао да ћемо други пут отићи у кафану, а сада да се иде у једну акцију. Мислио сам да одустанем, али сам се уплашио, па сам морао да пристанем, - испричао је на суду Бесим Рама.

Заборављена највећа Србска доброчинитељка у НДХ - Диана Будисављевић

Диана Будисављевић,највећа Србска доброчинитељка у НДХ,заборављена од стране свих држава,као и од Србије.

Беседа на Видовдан - Ава Јустин Поповић

Србски црвени барон - Мајор Бранко Вукосављевић

Оно што је за Немце Манфрд фон Рихтофен (Црвени барон), за Французе прослављени ас Жорж Гијнемер, за Србе је мајор Бранко Вукосављевић ,командант прве српске ловачке ескадриле и командант српског ваздухопловства при пробоју Солунског фронта,први командант Ваздухопловства Краљевине СХС.

ВИТЕЗОВИ БЕОГРАДСКОГ НЕБА

Шести ловачки пук у одбрани Београда априла 1941. године

Предвиђајући рат југословенска Врховна команда и Влада су Београд прогласиле "отвореним градом". Но, то није спречило немачко "Луфтвафе" да нападне наш престони град и да га разори. Југословенску престоницу је од напада из ваздуха бранио елитни Шести ловачки пук и јединице противваздушне одбране Ваздушне зоне Београд. У тој неравноправној борби ваздушног Голијата и Давида, упркос срчаности и јунаштву наших небеских витезова, победила је фашистичка сила. Храбри пилоти Шестог ловачког пука су ушли у историју, јер су као орлови бранили свој главни град од најезде црних јата хитлерових "флуг-цојг"-формација. Они су истински витезови београдског неба, сећање на њих живи, а традиција се преноси покољењима, па и на генерацију садашњих пилота-ловаца.

Мирни херој - Обрад Достанић Пацко

Обрад Достанић
Мирни херој Пацко

Војник српске војске у Првом светском рату погинуо је сахрањујући непријатељског војника


На фотографији: Споменица Српско-бугарског рата 1913. године

Јабука на гробу непоменика - Живојин Лазић Солунац

Живојин Лазић Солунац

Први Србин на Кошарама после 12 година

ЕКСКЛУЗИВНО - РЕПОРТЕР ПРЕССА НА ГРАНИЦИ СА АЛБАНИЈОМ

Први Србин на Кошарама после 12 година

„Прекрстио сам се и пољубио једини релативно здрав зид карауле. Палим цигарету и остављам је на прагу некадашњег улаза... Све је остало исто као априла 1999, када су у караулу славодобитно ушетали 'победници' - још је по кругу разбацано нешто њихове војне опреме, очигледно добијене на 'зајам' од страних помагача..."



На месту крваве битке ... Михаило Меденица на рушевинама некадашње карауле Кошаре


Ово је исечак из репортаже новинара Михаила Меденице.

Наш репортер је на 12. годишњицу напада на Кошаре успео да обиђе остатке чувене карауле која је била прва и последња одбрана Србије у врлетима Проклетија. Албанци су се, после страховитих губитака које је ОВК (потпомогнута снагама НАТО и албанске армије) доживела између априла и јуна 1999. године, зарекли да српска нога никада више неће крочити на ову „забрањену територију".



Први Србин на Кошарама после пакленог обрачуна вероватно ће бити и последњи. Јер, осим негостољубивих људи, тамо на сваком кораку вребају и касетне бомбе и минска поља. Нема ко да их очисти, а ни зашто.



Пушкарања на Проклетијама почела су већ са првим бомбама које су пале на територију Косова и Метохије, да би права битка започела на Велики петак, тог априла 1999. Циљ напада ОВК био је копнени улаз преко карауле и пресецање комуникације између јединица ВЈ у Ђаковици и Призрену. Према Кошарама је кренуло више од 2.000 припадника ОВК, док је караулу и њену околину бранило свега 200 војника ВЈ, којима због неприступачног терена нису могле да притекну у помоћ оклопне јединице.



Званични подаци ВЈ говоре да је у борби на Кошарама погинуло 150 припадника ОВК, међу којима и два НАТО војника (један Француз и Италијан), као и неколико добровољаца из Алжира, док је број рањених припадника ОВК око 300.
Без минута паузе, 78 пуних дана, наши војници беспоговорно су држали положаје. Црни биланс: 60 погинулих Срба, 150 рањених и барем неколико стотина са трајним ожиљцима на души.
Била је то последња битка у којој је српска војска показала своју величину, а српски солдат своју храброст.



„Фотографишем ровове наше линије одбране. Трудим се да што дуже гледам у караулу, јер добро знам да се више враћати нећу. Време ће учинити да од ње ускоро не остане ни оволико, а нови снегови ће обрисати траг Срба који су се усудили да после '99. дођу до ње", пише у ексклузивној причи, заједно са фотографијама са Кошара и исповешћу војника који је преживео пакао најчувеније битке током рата на Косову и Метохији.


ИСПОВЕСТ НИКОЛЕ Ш. (32), КОЈИ ЈЕ НА ОДСЛУЖЕЊУ ВОЈНОГ РОКА ПРЕЖИВЕО ПАКАО КОШАРА

Сваки сумрак био је опраштање од живота

Бомбардовање је увелико трајало. Премештали смо се са положаја на положај, покушавајући да останемо неоткривени за НАТО авијацију и снајперисте ОВК. Сваки дан је био нова премија, а сваки сумрак наново сумирање живота и опраштање са друговима, јер ни бог није знао ко ће од нас да озори, а ко ће заувек да остане у том блату - почиње своју исповест Никола Ш, данас тридесетдвогодишњак, а те '99. године војник на одслужењу војног рока у Косовској Митровици


Припадник чувене 125. моторизоване бригаде, која је уз граничаре и специјалне јединице Војске Југославије поднела највећи терет пакла Кошара, како је и у војној литератури и документарним филмовима касније названа борба око карауле уз саму границу са Албанијом.



- Једне ноћи, негде почетком априла, официри су нам рекли да раном зором будемо спремни за полазак, саставивши некакав интервентни вод од нас 20 војника различитих родова. Згледали смо се ћутке знајући да не идемо на неко лепше место, али нам није било ни на крај памети да ћемо завршити у живом паклу, који се речима заиста не може описати. Кренули смо још пре сванућа цивилним возилима пут Метохије и планина. Размишљао сам о брату, који је већ прошао сва бојишта и све страхоте, мајци која нас чека а не зна ништа о нашој судбини... Ћутали смо, возили се и молили бога да НАТО не провали нашу колону и у секунди прекине сваку помисао да свему можда постоји срећан крај - застаје, да се присети, или да пак још дубље у себе потисне већ бледа сећања на најстрашније дане живота, када се већ помирио са чињеницом да су шансе за повратак кући далеко мање од оних да сконча на Проклетијама.

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

ХРАБРИ РУСИ

„Једног јутра лудо храбри руски добровољци уз покличе су утрчали у шуму и поскакали у ровове. Само су нас изљубили, показали да бежимо наниже и заузели наше бусије. Више их никада нисам видео, али се надалеко чуло с којом су храброшћу бранили и одбранили наше положаје"

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

- Стигли смо у подножје планине, и даље несвесни куд идемо. Нико нам ништа није говорио, а сад схватам да је тако и било боље. Сместили смо се по неким земуницама и у њима провели наредну ноћ, покушавајући да не заспимо на дебелом минусу, јер је у тим тренуцима он гори и од метка. Будни смо дочекали зору и команду за полазак. Полако смо напредовали шумом, залежући на сваки фијук минобацачких пројектила ОВК и језиви звук отварања контејнера са касетним бомбама над главама. Дошли смо до заравни, брисаног простора који смо морали да претрчимо са све опремом на себи, водећи рачуна да до шуме стигнемо брже него снајперски метак до нас. Ту сам први пут погледао смрти у очи, гледајући како другови падају покошени метком и јаучу, покушавајући да се откотрљају у страну док их не погоди нови... Претрчавали смо један по један, немо се поздрављајући са оним иза нас, покушавајући успут да одвучемо рањене до шуме, или барем што даље одатле, па да неко следећи успе да их одвуче још који метар...

Даље нам није требала никаква команда, ко би успео да претрчи то парче на којем су нас скидали снајпери и дохвати се густе борове шуме, залегао би у први ров на који наиђе. Било нас је по двојица у сваком, а ровови тек нешто загребане земље и балван испред сваког као грудобран. Није нам било ни устајања из њих, нити померања у њима. Малу нужду смо вршили у флашама, а о великој није било ни говора - говори Никола, палећи цигарету за цигаретом.
- Оне су ми недостајале, јер смо евентуално смели да запалимо само дању, ноћу ни случајно да жар не би одао наше положаје. Тада смо већ постали свесни где смо, у шуми подно карауле где су наши више него јуначки држали положај против десетоструко надмоћнијег непријатеља. И то оног најгорег, којег од густе шуме и положаја терена и не видиш, већ само чујеш борбене покличе, претње и звуке метка који те је још једном промашио... Пуцали смо тек кад видимо сенку испред себе, и кад је постајало јасно да ће за корак-два ускочити у ров или прићи довољно близу да убаци бомбу у њега. Били су то неки језиви, неартикулисани звуци људи коју су или на тешким дрогама, или потпуно растерећени да ли ће погинути или не. Тако, данима лежимо на боку у том рову, покушавајући да не заспимо и одговоримо на паљбу, док нас са свих страна засипају минобацачи и НАТО касетне бомбе.


++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

ПУЦЊАВА И СМЕХ

„На крају смо толико пукли да смо пуцајући причали о обичним стварима. Пуцамо и смејемо се како би нам добро дошла кафа и цигарета, више и не бројећи који нас је пројектил по реду промашио"

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Чујемо како нам пројектил прошишти изнад глава, и не знамо да ли да се радујемо што је нас промашио, или жалимо што неког није... Најстрашнији су ипак били ти тренуци кад чујем да се над крошњама отворио канистер са касетним, и чекамо да видимо где ће да попадају. Све око нас се жути од тих малих проклетих убица, и знам да сваког тренутка могу да експлодирају... Трудимо се да останемо будни, већ је ко зна која ноћ по реду како непрекидно пуцају по нама и засипају нас с неба... Успевали смо с почетка да се мењамо на сваких сат времена, да бисмо на крају заспивали на минут по минут, тргнувши се кад год запуца. Мркли мрак, не видиш прст пред оком, али насумично пуцаш у таму, надајући се да ће замрети ти кораци који су све ближи и ти фанатични крици. Јауци рањених се преламају са топотом граната, „стрељане" гране падају свуд по нама, као да су се и оне заинатиле да активирају те касетне бомбе што на метар од рова већ данима ћуте... Више се и не сећам колико сам у том првом наврату био на Кошарама кад нам је стигла смена и улетела у наше ровове, показујући да се трком повучемо ниже, ка потоку. Једва сам успео да устанем и ходам. Недељу дана на боку, недељу дана стрепње да је сваки секунд последњи. - Николина јединица успела је да се извуче из шуме и поново претрчи ону проклету зараван. Дохватили су се села у којем су се прегруписали, уверени да су завршили своје војевање на Кошарама.

- Одморили смо неколико дана, морали смо, иначе бисмо скроз психички пукли, кад је поново стигла команда да се враћамо на Кошаре. Мада смо знали шта нас чека, тад нам је, чини ми се, било некако лакше, баш због тога што смо знали шта нас чека, и због оних хероја који су остали горе и којима је сваки човек вредео као бригада.
Опет иста рутина, претрчавање, гледам како двојица трком носе специјалца просуте утробе, шума, ров...


++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

ШИШТАЊЕ

„Данима лежимо на боку у том рову. Чујемо како нам пројектил прошишти изнад глава, и не знамо да ли да се радујемо што је нас промашио или жалимо што неког није"

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++


Напади су били још жешћи него првог пута, уколико је то уопште могуће. Ни дању више није било предаха, пуцали смо тек кад их видимо кроз густе дрвореде, штедећи муницију. Надирали су из Албаније као да им нема краја, а нас је било толико колико нас је било, покушавајући да држимо огромну линију, знајући да много тога зависи од одбране Кошара. Ту сам спознао лимите организма - на једно око буквално спаваш, а другим пазиш да ти терориста не ускочи у ров и баци бомбу. Када би ОВК заћутао, НАТО би бесомучно тукао и обратно, па онда „хорски" и једни други.
Пуцамо све ређе, све је мање муниције, а све већа опасност да пламен из цеви намами снајпер или минобацачки пројектил. Терен је такав да наши оклопњаци не могу да приђу, док њима све иде на руку. Имају нас као на длану, али опет не успевају да нам пробију линије. Сећам се херојства наших падобранаца, војне полиције и чини ми се припадника 72. Специјалне бригаде, који нису зазирали ни од чега већ су јуришали навише ка тачкама на којима је била утврђена ОВК. Знам да су их се терористи плашили к'о ђавола, а ми смо их из свег гласа поздрављали кад прођу крај нас, молећи се да их се исто толико врати, али... - сећа се Никола, приповедајући како после свега човек напрасно огугла на присуство смрти око себе и...
- На крају смо толико „пукли" да смо пуцајући причали о обичним, свакодневним стварима. Малтене као да се спремамо за излазак у град... Пуцамо и смејемо се како би нам добро дошла кафа и цигарета, више и не бројећи који нас је пројектил по реду промашио... Прошло је не знам ни сам колико дана, тело обамрло од лежања на боку, и једино што смо могли јесте да с времена на време заменимо положаје, како бисмо заменили стране на којима лежимо. Били смо убеђени да нас овог пута нико неће заменити, кад су једног јутра лудо храбри руски добровољци уз покличе утрчали у шуму и поскакали у ровове. Само су нас изљубили, показали да бежимо наниже и заузели наше бусије... Никоме се нисам више обрадовао у животу, и ни због кога се нисам тако растужио јер сам знао шта их чека! Више их никада нисам видео, али се надалеко чуло с којом су храброшћу бранили и одбранили наше положаје... Можемо ли сад да ставимо тачку на причу, и више никад не поменемо Кошаре, молим те - завршава Никола, не желећи да говори о погинулим и рањеним друговима, већ ћутке на фотографијама гледа ту шуму у којој је живот те '99. године - био прецењена ствар и „луксуз" доступан малобројнима.

Михаило Меденица