субота, 24. јануар 2015.

ВАТИКАН ПРИЗНАО КОСОВО

Папа примио Јахјагу

Папа Фрања примио је у приватну посету Тачијеву службеницу Атифете Јахјагу, која је изразила наду да ће Ватикан признати окупиране територије, саопштила је Јахјагина прес служба.

Јахјага је захвалила папи на пријему, оцењујући то као “гест поверења и признања косовских напора да ојача међурелигијску хармонију и амбицију за животом у миру и у слободи друштва са равноправним грађанима”, наводи се у саопштењу.
„Председница Јахјага је рекла да је Косово, данас као једна нова држава у Европи, прошло кроз тешку историју репресије и етничког чишћења и да се у његовим темељима налазе индивидуална и колективна жртвовања“, наводи се у саопштењу.

Јахјага је додала да је “Косово лаичка држава, али и инспиративна прича о међурелигијској хармонији и равноправности свих грађана, без разлике”.
Она је рекла да су након завршетка рата и у настојањима да очува мултиетничност и мултикултурализам, окупиране територије гарантовале права свим заједницама и наставиле да јачају међурелигијски дијалог, омогућујући лидерима три религије да изграде блиске међусобне односе, наводи се у саопштењу.

"Дан Ветерана - Видовдан"

недеља, 11. јануар 2015.

Зов Кошара

Дрхтиш ли несрећна земљо када се њено име помиње?
Сањаш ли народе мој дан повратка тамо, где српска нога годинама није крочила?
Памтиш ли то име које тако гордо одјекује у мислима и срцу, које са поносом и славом проносише хероји који су гинули гледајући у њу - у караулу Кошаре?

Био сам клинац, тек стасао да се момком могу назвати, али недовољно одрастао да и сам пушку могу узети када су највеће силе света нагрнули од сила и беса на нашу Србију. Рушили су фабрике, болнице, школе. Убијали су путнике у возу, избеглице у колони, децу на ношама....

А далеко од очију јавности, ван пажње медија, уз знање само малог броја људи одигравала се највећа битка модерне српске историје.


Битка за Кошаре...

Њих тек пар десетина, оскудно одевени, често гладни, понекад и без наде у боље сутра, стајали су као стене које ни већи од агресора нису могли прећи. Бранили су сваки камен, сваку стопу, сваки пањ у рејону карауле. И све су одбранили, осим саме зграде.

Њој није било спаса.

Ни срушена ипак није се предала. Напуштена од њених браниоца, издана од властодржаца, остала је у гудурама Јуничких планина да срушених зидова и изваљених врата брани ту стопу српске земље.
Тамо не иду Срби, али ни Шиптари... Кажу да караулу чува мртва стража. Духови војника чији су се животи тамо угасили.

И сањају рушевине ове светиње дан када ће њени браниоци вратити и из пепела је подићи. Поново јој рогове на крову ударити, ватру у пећи наложити, спаваоне поспремити. Сања и самује у ледом окованој планини...

Тихо Србине... Тихо.... Чујеш ли јаук? Чујеш ли зов?
Не, не бој се. То те караула зове да јој се вратиш.
Томе учи сина. О њој причај унуку. И увек, увек показуј у правцу где мртва стража брани срушену караулу.

,,Тамо далеко, у оној планини,
срушена зграда тужна у осами,
крај ње мртав војник празном пушком
мртву своју земљу брани"

Ненад Милкић аутор књиге "Последња стража"

"Дан Ветерана - Видовдан"

четвртак, 8. јануар 2015.

Одгајили двоје ратних сирочића и изградили им кућу

Мира и Данко Ђукић поред своје четворо деце, подигли кћерку и сина погинулог борца РС.

Мира, Бојана, Бојан и Данко испред нове куће
СРБАЦ - Сваку врсту милосрђа, па и најмање хумано дело треба ценити, али оно што су урадили 68-годишњи Данко Ђукић и његова четири године млађа супруга Мира може се назвати хуманитарним подвигом, што потврђују бројна општинска и републичка признања.

- У суседној општини Прњавор имала сам рођака Ђоку Бојанића који је као припадник МУП РС погинуо у рату 1993. године, оставивши иза себе двоје мале деце, Бојану са две и по године и Бојана са 13 месеци. Мајка Јасна напустила је децу и мужа шест месеци пре погибије и нестала у непознатом правцу. Касније смо добијали информације да је једно време живела у Вучитрну, потом у Шапцу и да је родила још троје деце. Неколико дана након погибије о деци се бринула једна старија бака из комшилука, што је погодило мог мужа Данка који ми је рекао да би било најбоље решење да усвојимо децу и подижемо их као што смо подизали наше четворо. Одмах сам прихватила и никада се ниједно од нас није покајало - прича Мира и додаје да деца сада неће да чују за биолошку мајку, па чак ни да јој се јаве на телефон.

Кад је 2008. године Бојана напунила 18, а Бојан 16 година, Данко је одлучио да им у родном Прњавору подигне кућу и да им то буде поклон за пунолетство.

- Општина Прњавор поклонила је плац, било је скромне помоћи од борачких организација, локалних фирми и комшија, али смо највећи терет на подизању куће од 350 квадрата са два трособна стана и пословним простором поднели ми, уложивши око 150.000 марака. Кад је завршила средњу школу Бојана се удала у Српцу и сада има трогодишњег синчића, а Бојан по завршетку средње школе повремено одлази на рад у Немачку, а кад се врати живи са нама - прича Данко и додаје да су Мира и он 2008. године добили признање за хуманост године од републичке организације заробљених и погинулих бораца и несталих цивила.

Мира је 2004. године за хуманост добила велико признање од тадашњег председника РС Драгана Чавића, уз новчану награду од 500 марака, а Данко је за Дан општине пре два месеца добио највише октобарско општинско признање за ово и друга вишегодишња хуманитарна дела.

- До неба смо захвални нашим другим родитељима које зовемо тата и мама. Нису нас разликовали од своје деце, чак су нам и више пружали - са сетом се присећа дечјих дана 23-годишња Бојана.

Мира и Данко имају три кћерке, Раду, Данијелу и Јелену које су удате на подручју србачке општине и сина Живка који са супругом Далиборком и своје двоје деце живи у заједничком домаћинству. Рачунајући и Бојаниног синчића, Данко каже да имају четрнаесторо унучади и четворо праунучади и да се он и Мира осећају срећним и поносним.

НАСЛЕЂЕ

ДАНКО је "велико срце" наследио од деде Вида који је за време Првог и Другог светског рата подигао по једно ратно сироче. Горак укус сиоротиње осетио је кад је остао без оца у трећој години живота и кад се његова мајка са троје малолетне деце борила да их прехрани за време гладних 50-их година.

СУШАРА И МЛИН

ЗА 48 година брака, Данко и Мира су пуно тога постигли. Поред лепе куће и неколико дворишних објеката имају сушару и млин за жито, 7 трактора, 3 комбајна и све прикључне машине, тако да без проблема обрађују 120 хектара, а могли би, кажу, четири пута више кад би добили државну земљу на концесију.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

Мојковачка битка - Битка на Божић

Мојковачка битка

Василија ВукотићВасилија Вукотић, кћи сердара Јанка, учествовала је као болничарка у Балканском рату, а у Првом светском рату налазила се уз свога оца у огњу историјске Мојковачке битке. Своје виђење овог судбоносног отпора црногорске војске, Василија је описала Антонију Ђурићу, а он га унео у књигу "Жене Солунци говоре", мада Василија није била на Солунском фронту, али је то учинио због значаја Мојковачке битке за српску војску у повлачењу 1915-16. године. Казивање Василије Вукотић доносимо у скраћеном обиму.
Сердарева кћи на бојишту
Врховној команди српске војске није преостало ништа друго већ да своје трупе усмери преко Косова и Метохије за Црну Гору и северну Албанију. Претећи српским трупама окружењем и уништењем, непријатељ је груписао све јаче снаге према Црној Гори, настојећи да бар на појединим деловима војске пресече одступницу. Зна се да је према Црној Гори било упућено око 90 хиљада српских војника и неколико хиљада избеглица. Највећи део аустроугарских војника, око двадесет хиљада, са близу седамдесет топова угрожавало је пут од Рожаја преко Сјенице према Бијелом Пољу и Мојковцу. Други део аустроугарских трупа нападао је положаје из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Бијелом Пољу и Мојковцу. Један део непријатељевих трупа јуришао је на положаје Гацко-Метаљка и према Билећи. У Боки которској и Кривошијама, међутим, биле су концентрисане јаке непријатељске снаге са мноштвом топова разних калибара, од којих је само према Ловћену било усмерено више од 270. Црна Гора је из свих праваца била под опсадом. Било је само питање дана када ће њена малобројна војска, исцрпљена у многобројним борбама и притиснута оскудицом у наоружању, муницији и храни, почети да попушта. Истина, непријатељ је рачунао да ће брзо сломити тај отпор и да ће заробити и уништити знатан део српске војске у повлачењу. Али, те наде су се изјаловиле.
Моме оцу, сердару Јанку Вукотићу, свакодневно стижу извештаји о кретању србијанских трупа: знао је, из дана у дан, да су поједини делови избили на обале Скадра, други су у том часу били у Тузи, трећи на маршу према Подгорици, четврти такође у маршу од Андријевице према Матешеву, пети између Андријевице и Виницке, а последњи одреди у пределу Ругова... Све те извештаје ја сам дешифровала и предавала оцу и другим официрима из Штаба. Мој отац је говорио да непријатељ неће моћи да концентрише знатне снаге преко Рожаја и Пећи због високих планина и лоших временских прилика - снажни ветрови и јаки мразеви десетковали би аустроугарске трупе. И други официри су закључивали да ће се непријатељ усмерити од Фоче, Горажда, Пљеваља, Вишеграда, Сјенице и Пријепоља према Тари и Мојковцу јер су путеви били неупоредиво бољи за кретање трупа и превоз топовских батерија.
Отуда су се и наше, црногорске, и непријатељске снаге груписале претежно на мојковачким положајима. Знатан део црногорске артиљерије, који се налазио у Босни и Санџаку, пребачен је на положаје око Мојковца.


Битка на Божић
Уочи боја на Мојковцу, у Колашину, где је био мој отац, прослављено је Бадње вече. Војници и официри насекли бадњаке и запалили велику ватру пред зградом у којој се тренутно налазио Штаб. Ватру је упалио мој отац, сердар Јанко, па редом остали официри и војници, бацајући на пламен храстове гранчице, које су варничиле и пуцкетале. Ја сам међу њима била једино женско чељаде. Дочекивала сам их са упаљеном свећом и житом. Плануше пушке и означише почетак великог славља. Божићње расположење беше све обузело.
Око бадњака који су лагано сагоревали одјекнуше гусле, песма испуни простор и све ме то подсети на оне сцене из "Горског вијенца". Ноћас, уочи великог празника православних, осећам да сви слуте да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, да ће се и сутра сударити две војске, једна малена, али храбра, која брани своје куће и свој голи крш, своју чељад и своје мајке, и друга, силна, која је кренула да освоји туђе, да нас учини робљем... И, ево, у здравицама, уз подигнуте чаше, чују се и речи заклетве да непријатељу неће уступити ни педаљ земље, да ће изгинути на бранику отаџбине.
- Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може, крст и топуз нека се сударе - Његошеве стихове говори мој рођак Ђуро Вукотић, наздрављајући осталим официрима. - Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу...
Кад се мало стиша расположење, мој отац нареди покрет. Кренули смо према Мојковцу. Ноћ мрачна. Ледена. Ми на око хиљаду метара надморске висине. На челу колоне је сердар Јанко...
У свануће смо стигли на положаје Доњег Препрана. Од Горњег Препрана, где је био непријатељ, делила нас је река Тара. Лепо су се могли видети непријатељски ровови...
Борба је већ у јеку... Земља и небо су у пламену...
И као да се наједном, неочекивнао, пред мојим очима, пуним језе и ужаса, отворио пакао и наговестио да је само питање часа кад ће све да се суноврати са ових висова и нестане. Огањ већ увелико сажиже људе који покушавају да се одупру злој судбини; сажиже и коње одавно посустале под теретом топова и граната које месецима вуку с брда на брдо. Шума унаоколо је рањена, стабла пресечена у корену, гране искидане и здробљене, а изнад обале реке сукљају дим и пламен...
Непријатељ је заустављен
Не зна се само кога ће пре да прогута: њих или нас? Или, можда, заједно, у исти час? Хоће ли ико преживети да потомцима исприча како је било, како су црногорски орлови, ови кршни младићи, пуни снаге и поноса, полетели да својим грудима затворе мојковачка врата и све путеве ка Црној Гори и тако заштите одступницу изнемоглој српској војсци коју је са три стране притисла непријатељска сила и прети јој окружењем и уништењем?
Шапућем молитву Свевишњем не би ли нас и овог јутра, на Божић, на велики празник православних, узео под своје окриље и својом моћном руком зауставио најезду непознатих и непозваних људи који из ужарених топовских цеви сеју смрт... Јер, праведно је, и поштено је, и људски је ово што радимо: бранимо свој образ и свој голи крш. То је једино што нам дедови оставише: образ и крш. Камен се овде диже високо, у недоглед, губећи се у плаветнилу неба... А земље мало, педаљ-два, тек да се не каже да је нема. Бранимо тај крајичак, неба, тај педаљ земље, ту литицу над реком...
А ко зна, можда се овог истог часа и они тамо, преко реке, у плавичастим униформама и с телећацима на леђима, који заклоњени иза стабала ослушкују дејство своје артиљерије и чекају заповест да бесно кидишу и да нас сатру, збришу с лица земље, да нас учине робљем и обесе због понашања и непоклека пред туђином, можда се и они моле истом Богу и уздају се у његову заштиту...
И у том тренутку сулуде ратне вреве, која се од раног јутра проломи изнад обале Таре па се све више и све брже поче пењати у висине и испуњавати простор, јасно се распознају гранате аустроугарских хаубица. Њихови шрапнели, као рој свитаца, зује око наших глава. Једна тресну на педесетак метара од места на коме сам стајала и као оштрим сечивом искомада стабло букве... Суров призор пресече ми дах: снажни коњ, који је до малочас вукао брдски топ, лежао је у снегу с предњим ногама увис, док су задње биле притиснуте топовском цеви и гомилом сандука...
До тог часа укопан, непријатељ је прешао у напад. Рачунали смо да нас може напасти баш на овај велики празник верујући да црногорски ратници нису на положајима, да су испунили цркве и манастире да узму свето причешће, потом отишли својим кућама да помилију децу коју месецима нису видели. Сви војници су, међутим, били на положајима и као да је свак себи издао заповест: ни корака назад!
Стиже ордонанс и јави моме оцу да је непријатељ већ освојио део простора испод Развршја. После неколико тренутака ето другог ордонанса, да јави да су борбу прихватили Липовски и Колашински батаљони и да је непријатељ заустављен.
Јуриш Ровачког батаљона 
Ситуација се мења готово из часа у час. Стигоше извештаји да је Ровачки батаљон предузео жесток напад и избио на Бојину њиву, пошто је силним јуришем разбио непријатеља. Тога дана, око подне, Прва санџачка дивизија генерала Петра Мартиновића напала је непријатеља фронтално и потиснула га са освојених положаја.
Планина се цепа, столетна букова шума претвара се у иверје, снег је увелико обојен људском крвљу. Тресак за треском не јењава. Све се ломи. Кида... Поред нас, на Доњем Препрану, била је наша хаубица. Кад избаци огромно зрно сукне и пламен. Хаубицом командује Митро Радовић, са леве и десне стране су батерије под командом Младеновића и Вуковића, а са Пржишта брзометном батеријом гађа Живојин Павловић.
Непријатељ је открио положај хаубице и засипа нас гранатама. Нико и не помишља на заклон. Петар Мартиновић и сердар Јанко стоје и посматрају положај захваћен огњем и димом. Пошто учесташе гранате, генерал Мартиновић рече моме оцу:
- Склоните се, сердаре, није право да изгубите живот сада кад сте нам најпотребнији.
Али, отац ни да се помакне. Стоји на брегу и напрегнуто осматра и ослушкује ток ратне вреве...
Уто стиже мој рођак Ђуро Вуковић и рече да је Ровачки батаљон, под командом капетана Милинка Влаховића, пошто је својим грудима искидао неколико редова жице којом се Шваба штитио, успео да га потисне са Улошевине и да га разбије и гони... Ровчани су, каже Ђуро, јуришали на нож, ломећи све пред собом. Још напредују, разгоне непријатеље и Бог зна где ће се зауставити... Колашинска бригада, под командом Милоша Меденице у јуришу сатире непријатеља у густој шуми. С бока је непријатеља ударио извиђачки одред под командом Крста Поповића. Непријатељ у нереду одступа преко Бојине њиве у Улошевине, остављајући за собом своје мртве и рањене. Њихових лешева је толико, вели Ђуро, да се сатима не могу пребројати...
Седам палих колашинских барјактара
Предвече стигоше још неки ордонанси са бојишта и рекоше да су у борбу ступила и два наша регрутска батаљона, младићи између осамнаесте и двадесет друге године. Пуни снаге и националног поноса једва су чекали прилику да се ухвате укоштац са непријатељем, да му покажу шта је у колевци одњихала Црна Гора и како се гине за отаџбину... Младићи су, рекоше ордонанси, већ неколико пута јуришали на непријатељске положаје утврђене бодљикавом жицом. Да би се припомогло регрутним батаљонима, у битку је бачен део резерве Дробњачког батаљона на челу с капетаном Николом Ружићем. Многи младићи су изгинули. Дробњачки батаљон има велике губитке, а капетан Ружић је рањен...
Стиже још једна црна вест: из Колашинске бригаде, која се читав дан бори, погинуло близу сто војника, рањених још толико, а међу погинулима је и седам барјактара... Стиже глас да су отац и стриц Љуба Полексића пали у боју...
Бори се Црна Гора. Рањеници пролазе поред нас, неке преносе на носилима, друге на коњима, хитају према Штитарници, где ће их превити.
Колико их је тек остало на бојишту, иза столетних букава, без свести! То нико не зна. Измеђале се у мојој глави све те црне и ведрије вести, једне пуне слутње, друге испуњене надом и охрабрењем. Обузело ме неко чудно осећање и ја бих, ако ми отац дозволи, да зграбим пушку и кренем доле, на разбојиште да, попут оних младића из регрутног батаљона, обарам Швабе... Али, мој отац, смркнут, утонуо у бриге и ја се не усуђујем да тражим дозволу да се удаљим... Дошло ми да кликћем: Еј, моја мала, моја велика Црна Горо! Велика си и величанствена у овом тренутку љутог боја, на овај крвави празник, на овај свети дан, пун страве и ужаса. Сва си у пламену, Црна Горо, гориш и нестајеш; твоји синови леже међу овим деблима с пушком чврсто прислоњеном уз образ. Многи већ леже без крви, без свести, згрчени, искомаданих црева, откинутих руку и ногу... Нема ко да их опоје и сахрани. Еј, Црна Горо, племе ти љубим, образ ти љубим, крш ти љубим, не дај се! Нека Шваба упамти овај дан, овај православни Божић, овај мраз, снег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово српско племе на чију је земљу пошао...Где год је покушао продор, непријатељ је дочекан ватром и на нож. Победа наше војске била је потпуна...
Ропство сердара Вукотића
Признање донесе депеша - захвалност краља Николе за сјајне успехе Санџачке војске на Мојковцу и око Берана:
"Њ.В. Краљ Господар изјављује преко начелника штаба Врховне команде своју велику благодарност храбрим и неустрашивим Колашинцима, који тако јуначки бране своју отаџбину и поздравља вас са: живела храбра Санџачка војска и њен славни командант и официри...."
Али, агонија се приближавала: Санџачка војска, која је четрдесет пет дана бранила мојковачке положаје, штитећи одступницу братској српској војсци, није више имала снаге - њено бројно стање било је готово преполовљено. Након крвавих борби на Мојковцу сазнали смо да су све српске трупе прошле кроз Скадар и да ту очекују савезничке бродове који ће их превести на Крф. Међутим, војска је држала те положаје све до 21. јануара, када је стигло последње наређење да се разиђе "јер војска више не постоји"...
Слом Црне Горе мој отац је доживео као најдубљу личну трагедију. Иако му је тада било тек четрдесет девет година - био је оронуо као старац. Пао је у очајање и ми, који смо у тим часовима били око њега, мислили смо да је свршено, да неће преживети. Одвели смо га некако у село Грлић, близу Даниловграда, код рођака да ту издане пре него што угледа плавичасте аустроугарске униформе.
Крај гробнице Николе Пашића
Али, судбина је хтела да преживи и падне у руке аустроугарских војника... После ослобођења и уједињења, мој отац се, као и други, вратио из логора дочекан свим почастима и признањима не само због битке на Мојковцу већ и због других битака које је успешно водио у три рата. Умро је 1927. године у Београду и сахрањен у издвојеној парцели на Новом гробљу, десно од главне капије, одмах до гробнице Николе Пашића. Умро је у шездесет првој години живота. Годину дана раније унапређен је у чин армијског генерала. Држава му је подигла споменик... У исту гробницу сахрањена је, 1932. године, моја мајка Милица.
А Мојковац и данас живи у памћењу потомака. Да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави српској војсци у бок и позадину, можда би судбина српства била заувек запечаћена...
СПЦ - Преузето са srpskonasledje.co.yu
"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 2. јануар 2015.

За државу најјефтинији животи оних који су за њу гинули

За разум и свест не треба много да би се схватило шта је прече и шта има предност...

"Део из члана 69. Устава Републике Србије:
Инвалидима, ратним ветеранима и жртвама рата пружа се посебна заштита, 

у складу са законом.!!!"

Неразумно се понаша држава према онима који су у ратовима гинули, који у миру и даље гину, који у миру, мира немају...

Једноставно је разумети проблем, ако би се искрено желело да се тај проблем и реши. Није искрена држава или барем они који представљају државу, по питању решавања проблема који се тичу борачке популације у Србији.


"Опет и по ко зна који пут ова наша држава показала неозбиљност, неодговорност и неспремност да коначно и искрено изађе у сусрет целој борачкој популацији, и покаже да има жеље и воље да помогне у решавању нагомиланих проблема."  

Конкретно та "неискреност" државе показала се скорије током такозване јавне расправе о предлогу нацрта борачког закона. Расправа је била, само не тако јавна како држава жели да прикаже. Више се радило о некаквим илегалним састанцима у 4 града Србије, на којима није учествовало ни 0,5% борачке популације.
Линк са београдске расправе:  Илегална јавна расправа о новом борачком закону
Линк са крагујевачке расправе: СРБИЈО ТУЖНА ЛИ СИ

У суштини и оно мало учесника у расправи, односно 95% тих учесника не прихвата предлог закона као најбоље решење, на које се чека више од 15 година. Закон би требао да одговара свима али у овом случају није тако. Ратницима не треба милост и милостиња, већ им је потребна ЉУДСКОСТ!!!  У овом и оваквом предлогу закона свега и свачега има, али људскости понајмање. Овај се предлог закона и не бави људскости према борачкој популацији, већ се "бави" о њиховом социјалном, друштвеном, здравственом и материјалном стању. Мада и од тога не би требало да буде  некакве "вајде", већ сасвим супротно, јер доста тога је у плану за смањивање, односно укидање. Решила држава да се "вади" из кризе на леђима РАТНИХ ВОЈНИХ ИНВАЛИДА, ПОРОДИЦАМА ПОГИНУЛИХ БОРАЦА и РАТНИМ ВЕТЕРАНИМА!!!  Решила држава а ратнике није ни питала.

И доста тога се сада може овде писати и распредати, објашњавати шта, коме и колико припада, и ко према коме има какав однос. Могу се наводити један по један примери дискриминације од стране те исте државе према њеним ратницима, али таквих је примера и превише. Може се вршити и поређење када су у питању новчана средства која држава одваја за разно разне издатке, који много више коштају или су скупљи од "одштете" за смрт једног погинулог ратника.

Нико овде не умањује ничији живот, већ једноставно се скреће пажња, да живот једног ратника не би требало да буде најјефтинији за државу за коју је тај ратник ратовао и изгубио живот. Може се поставити и питање или више питања. Зашто би живот једног, било ког политичара, био "вреднији", (ако тако може да се каже, када се говори о новцу) него живот једног погинулог ратника? Зашто би живот једног странца "вредео" више од живота једног ратног инвалида?

Оваква и слична питања не намеће борачка популација, већ сама држава са својим дискриминаторским односом према истој тој борачкој популацији. Не схвата држава да је тај и такав однос дојадио ветеранима и ратним инвалидима. Чаша горчине и незадовољства је одавно препуна, а савим је извесно да ће се ускоро прелити и то пред Скупштином, где ће се постављати многа питања, на која ће држава "морати" да одговори. Опет треба поновити: Ратницима не треба милост и милостиња, већ им је потребна ЉУДСКОСТ!!!

За "Дан Ветерана Видовдан" - Братски, Ненад Станић...


Да би скратили причу и изнели суштину овог писанија, треба ипак навести неколико примера када је држава имала, има или ће тек имати:

Нагодба исплативија од парнице

Новим Законом о парничном поступку који је на снази од 1. фебруара, сви који туже државу Србију морају прво да покушају са њом да се нагоде у поступку медијације и тако уштеде новац и време избегавајући дуготрајни судски поступак.

Велики број тужби и одштетних затева, којих је према подацима Републичког правобранилаштва само током прошле године било више од 42.300, отићи ће у заборав, а корист ће имати и грађани и државни буџет.

Нагодбе са државом и до сад су биле могуће, али тек по окончању парничног поступка, што је доводило до нагомилавања тужби, а неретко државу водило пред Европски суд за људска права у Стразубуру.

"Идеја да неко ко жели да води поступак против државе прво треба да има прилику да покуша да се поравна са њом, је изузетно корисна и примењена је у свим европским државама", изјавио је данас Тањугу државни секретар Министарства правде Слободан Хомен.

Према његовим речима, онај ко жели да поднесе тужбу против државе, прво треба да се обрати Републичком правобранилаштву и види да ли постоји могућност поравнања како би му држава исплатила штету.

"На тај начин се далеко брже долази до новца који вам дугује држава, јер се нећете упуштати у дуготрајан судски поступак, а с друге стране и држава штеди, ако ни на чему другом онда на судским трошковима који су често и већи од потраживања грађана према Републици Србији", нагласио је државни секретар.

Закон је предвидео да онај ко жели да тужи државу мора да се прво обрати јавном правобраниоцу са захтевом за медијацију (током које се преговорима тражи најбоље решење за обе стране, које у случају сагласности има дејство извршне исправе).

То је једини обавезан поступак медијације који се уводи у правни систем Србије и омогућава нагодбу државе са оштећеним.

Примери потврђују правило

Највећи број тужби грађани су подносили тражећи новчане накнаде од око 20.000 динара, затим адвокати којима нису исплаћени хонорари за одбране по службеној дужности, пољопривредници због неисплаћених рата субвенционисаних кредита.

По траженим износима ипак су предњачиле тужбе којима су тражене одштете за убиства, махом из периода деведесетих година. Државни секретар напомиње да је Министарство правде у више наврата склопило споразуме са оштећенима поводом одштетних захтева, што би убудуће требало да постане пракса.

Тако је током прошле године оштећенима исплаћено више од 25 милиона динара због неоснованог притвора, међу којима је генерал ЈНА Влада Трифуновић.

Нагодбом је до одштете раније дошла породица убијеног Ивана Стамболића, којој је исплаћен износ од 25 милиона динара, пошто је правоснажној пресуди утврђено да је Стамболић убијен по наређењу бившег председника СРЈ Слободана Милошевића, а да су убиство извршили припадници Државне безбедности.

Нагодба за исти износ склопљена је и са четири породице настрадалих у покушају атентата на лидера СПО Вука Драшковића на Ибарској магистрали 1999. године, пошто је правоснажном пресудом такође утврђено да су у убиство били умешани припадници ДБ-а.

Драшковићу је исплаћено укупно шест милиона динара, како због Ибарске магистрале, тако и због покушаја атентата у Будви 2000, за који су такође правоснажно осуђени припадници ДБ-а.

Новинару Жељку Бодрожићу је, према споразуму са Министарством правде исплаћено 800.000 динара, док је четворици малолетника, оштећених у "случају владике Пахомија" исплаћено по миллион динара, иако владика није осуђен, јер је случај застарео.

Из државног буџета исплаћено је и 900.000 долара америчком држављанину Брајану Штајнхауеру коме је Миладин Ковачевић нанео тешке телесне повреде у тучи у Бостону, а потом су му српске дипломате помогле да напусти САД.

Министарка правде Снежана Маловић недавно је најавила да ће држава покушати да се нагоди и са породицом Бриса Татона, који је на смрт претучен у центру Београда 2009. године.

Радио-телевизија Србије – 4. март 2012. 12:39


Породици Ивана Стамболића 250.000 евра одштете

Држава Србија исплатила је породици бившег председника Председништва Србије Ивана Стамболић одштету од 250.000 евра, за претрпљене душевне боли због свирепог убиства Стамболића, изјавио је данас Државни секретар у Министарству правде Слободан Хомен.

"Министарство правде Србије у име државе закључило је споразум о накнади штете са Стамболићевом породицом која је годинама водила судски спор пред Првим општинским судом у Београду за накнаду штете за претрпљене душевне боли", казао је Хомен.
Истичући да одлука о накнади почива на судској пресуди, он је објаснио да је убиство Стамболића велики преседан, јер је тадашњи председник Србије Слободан Милошевић наложио убиство бившег председника користећи Државну безбедност и припаднике Јединице за специјалне операције.
"Ово је потврђено и правоснажном судском пресудом", подсетио је Хомен и напоменуо да је "неко је у име државе Србије починио злочин и да држава мора да надокнади штету".

Према његовим речима, Стамболић је политичка жртва и ликвидиран је са циљем да му се никада не нађе гроб, а тако би и било, оценио је државни секретар, да није спроведена акција "Сабља" 2003. године.

"Став Министарства правде био је да је срамота да се води спор за надокнаду штете када је у питању такав преседан", навео је државни секретар и указао да је пре потписивања Споразума прибављено и мишљење јавног правобраниоца, који је проценио да је износ од 250.000 евра реална вредност, која би иначе припала породици Стамболић у судском поступку.
Државни секретар је оценио да је износ који је држава исплатила породици Стамболић мали и недовољан да надокнади све оно што је породица Стамболић преживела, указујући да би у свету тај износ био вишемилионски.
Подршку решавању тог проблема дао је и премијер Србије Мирко Цветковић, додао је Хомен, после чега је Влада донела одлуку о исплати.


Хомен је подсетио да је Специјални суд у Београду 2005. године изрекао пресуду Стамболићевим убицама у којој је закључио да је комадант ЈСО Милорад Улемек Легија по налогу Милошевића, издао наређење припадницима своје криминалне групе да убију Вука Драшковића и отму и убију Ивана Стамболића".
Ову пресуду је две године касније потврдио и Врховни суд Србије. Стамболић је отет и убијен 25. августа 2000., када је последњи пут је виђен како џогира на трим стази београдског парка Кошутњак.
Суд је касније утврдио да су га отели припадници ЈСО Бранко Берчек и Ненад Шаре, уз образложење да га воде на информативни разговор, а одвезли на Фрушку Гору.
Берчек је с леђа, из пиштоља "берета", испалио два метка Стамболићу у потиљак, затим су га убацили у јаму, посули кречом, полили водом и закопали, а преко хумке ставили пањ.
Стамболићеви посмртни остаци пронађени су 27. марта 2003. у оквиру полицијске акције "Сабља".

Тањуг | 13. 03. 2010.


Држава Вуку исплаћује 190.000 евра

Лидеру Српског покрета обнове Вуку Драшковићу држава Србија је почела да исплаћује 19 милиона динара, што је око 190.000 евра, на име одштете због покушаја убиства у Будви и на Ибарској магистрали, објавио је "Ало!". Драшковић је првобитно тражио три пута већу суму, али се нагодио са државом.

Вук Драшковић је у Првом основном суду поднео тужбу против Србије и захтевао одштету од чак 600.000 евра због покушаја атентата на њега 15. јуна 2000. у Будви и покушаја убиства на Ибарској магистрали 3. октобра 1999. године. Међутим, после поравнања с државом, лидер СПО је пристао на 19 милиона динара, односно два пута по 9,5 милиона.

Тај новац ће му бити исплаћен у неколико рата из трезора Народне банке Србије. Саговорник "Алоа" из Трезора тврди да је исплата већ почела. То, иначе, није једини новац који је држава морала да исплати председнику СПО.

"Пре тога, Драшковић је добио пет милиона динара пошто је тужио Србију због прислушних уређаја који су пронађени у његовој кући", наводи извор "Алоа".

Вук Драшковић јуче није био доступан за коментар, а у седишту СПО-а је речено да ће му порука новинара бити пренета, али се лидер те странке није јавио. Вукова супруга Даница Драшковић одбила је да одговара на новинарска питања. "Нећу да говорим. Нећу", одговорила је и одмах прекинула везу.

Већ исплаћено више од милион евра!

Породицама Веселина Бошковића, Звонка Осмајлића, Вучка Ракочевића и Драгана Вушуровића, који су страдали у покушају атентатата на Драшковића на Ибраској магистрали, држава је до сада исплатила по 250.000 евра. Исто толико је добила и породица Вука Стамболића, који је убијен 25. августа 2000. године. Због неоснованог боравка у притвору, генерал Владо Трифуновић добио је 6,2 милиона динара, а његови сарадници, пуковници ЈНА у пензији Берислав Попов и Сретен Радушки, по 4,2 милиона динара.

вести-онлине Уторак 29.11.2011


Породица Бриса Татона тражи 300.000 евра одштете од државе Србије, јер ништа није учинила да спречи убиство

БЕОГРАД - У Вишем суду у Београду данас је одржано припремно рочиште по тужби породице убијеног француског навијача Бриса Татона, која тражи одштету од државе Србије од 300.000 евра. Родитељи и сестра убијеног Татона траже по 80.000 за душевну бол и још по 20.000 за претрпљени страх.

Алан и Сузан Татон, Брисови родитељи 
Адвокат Слободан Ружић, заступник породице Татон, рекао је да МУП Србије готово ништа није урадио да спречи трагедију.

- У извештају МУП-а се наводи да је на Теразијама било огромно обезбеђење. Међутим, хулигани који су напали француске навијаче, скупљали су се баш у парку испред Теразија. Нападнути Французи били су у хотелу у Призренској, на 20 до 30 метара од места где су се скупљали хилигани, који су слали свог емисара у хотел да види да ли су ту навијачи ФК Тулуза тамо - рекао је Ружић и додао да је из овог очито да полиција није радила добро.

Он је напоменуо да држава покушава да оспори туижбу тврдећи да може да буде одговорна само за случајеве штете од терорстичћких аката, али то правно није тачно, јер се у овом случају ради о организованиј групи хулигана што се види и из правоснажне пресуде за убиство Татона.

- На снимцима са места убиства види се и да је полиција била тамо само неклолико минута пре трагедије - рекао је Ружић.

Он је предложио да се тзв. међупресудом утврди да ли има основа за жалбу, јер то заступник државе оспорава. Да би се поступак убрзао, предложио је да се родитељи и сестра Татона због слабијег имовног стања не позивају на суђење, већ само ако суд оцени да је неопходно да се саслушају.

Заступница државе: Убиство Татона није исто што и тероризам

Брис Татон 
Заступник државе Савка Манговић, заменик државног правобраниоца, рекла је да држава не раздваја тероризам и акте насиља који угрожавају безбедност грађана, али да у овом случају о томе није реч.

Она није могла да одговори на бројна питања судије Јелене Килибарде: колика је била процена МУП-а Србије да ће доћи навијача из Француске, да ли је успостављен контакт са француском полицијом и ФК Тулузом...

Судија Килибарда је рекла да суду још нису достављени и неки писани докази на које се позива држава у одговору на тужбу. Заступница државе рекла је да ће предложити да се саслуша командир полиције који је био одговоран за акције МУП-а.

Она је рекла да је полиција сигурно опратила навијачке групе и да ће о томе доставити извештај суду.

Правобранилац Манговић се сложила да нема потребе да се врши психијатријско вештачење родитеља јер се ради о смрти лица.

Наставак припремног рочишта заказан је за 30. јануар 2012.

Хулигани осуђени на казне од четири до 15 година
Брис Татон је претучен у центру Београда на Обилићевом венцу 17. септембра 2009, непосредно пред фудбалску утакмицу Партизан - Тулуз, коју је као навијач француског тима дошао да прати.
Од повреда задобијених у тучи преминуо је 12 дана касније у Клиничком центру Србије.
Због тог злочина су хулигани, махом навијачи Партизана, осуђени на казне затвора од четири до 15 година.

Блиц 10. 10. 2012.


"Дан Ветерана - Видовдан"