среда, 31. октобар 2012.

Данас је Св. Лука, а не "халовин"


"Браћо и сестре, драги пријатељи, данас је празник Светог Апостола и Јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског. Данас НИЈЕ ноћ вештица како нам се пропагира. Тај ''празник'' нема утемељење у традицији Србске Православне Цркве и као такав за Православне Србе није ни од каквог значаја. Позивам, поготову младе у Србији који су Православци да чак ни својим присуством на ''халовин'' журкама овој антиправославној пропаганди не дају на значају. Молим све моје пријатеље да овај статус поделе како би се моја молба проширила. Нека би дали Свети Лука и Свети Петар Цетињски нашим душама преко потребно исцељење"
Христос посреди нас. Срећна Слава...

СРБСКЕ СЛАВЕ УЗ ГУСЛЕ





уторак, 30. октобар 2012.

Рат им узео ноге, а мир наду

Архива, август 2010.   Извор: вести онлине...

Далеко од родног Сарајева, старе раје, од родитеља, далеко од свих које су волели и који су их волели, живе данас Милорад Тица (47) и његов ратни јаран Оливер Пајдаковић (37). Живе иза седам брда од некадашње среће, а још даље од здравља. Проклети рат узео им је ноге, претворио их у тешке инвалиде, а мир их је претворио у мученике.

Сачували војнички образ: Оливер Пајдаковић и Милорад Тица

Њима, борцима којима су на јунаштву честитали и пријатељи и непријатељи, поратно време донело је милион невоља и на лице им урезало огромне боре на којима јасно пише: "За ово се нисмо борили, ово нисмо заслужили."

Милорад данас самује у дрвеној монтажној кућици у брдима села Прелово код Вишеграда. Дани су му дуги, уморни, пуни горчине и питања без одговора. Отац га је напустио кад је био сарајевски клинац, рат му је узео десну ногу, мајка му је умрла од туге, супруга је узела кћерку и отишла...

Оливер данас живи у гарсоњери, у избегличкој згради на брду Бикавац изнад Вишеграда. Отац Рајко му је погинуо у рату, мајка и млађи, тешко болесни брат живе у Немачкој, у Ахену, супруга га је оставила и узела сина, а рат му је узео обе ноге...

Два ратна друга преживела су четворогодишњи пакао сарајевског брда Жуч, најкрвавијег босанског ратишта, сачували су српски војнички образ, а потом су отишли у заборав. Игром судбине, два ратна друга са Миљацке нашла су се заједно поред Дрине.

Пронашао сам их ономад заједно у Прелову. Листали су неке предратне странице сарајевског живота, празнили једну флашу пива и тражили начин како да спреме нешто за јело. Седели су на две стране некакве угаоне гарнитуре. На поду су стајале њихове протезе. Иако им се свет срушио, два јарана су збијали шале на свој рачун, смејали се, причали о медицинским сестрама из београдских болница и присећали се како су некад давно навијали - један за Сарајево, а други за Жељу.

- Нема, јаране, отишао живот низ Миљацку. Победили папци. Иди сад у Сарајево и нађи неког муслимана, али правог Сарајлију и питај га... Исто ће ти, болан, казати, да су победили папци и футе из Сребренице и Жепе - рече Милорад, устајући да пристави кафу за госта.

- Јаране, нестало нам каве... Опрости, хиљаду пута! - скршено ће Сарајлија.
- Би ли те нешто могао замолити? - упита Оливер.

Отишао сам до сеоске продавнице, купио им кафу, пиво и лубеницу...

- Слушај, јаране, с обзиром на то да си тако послушан, нешто контамо - могли бисмо да те запослимо, треба нам један малац за послушат... - смејали су се и, као да препричавају неки стари роман, почели о свом животу...

Милорад је живео у стамбеној згради у Вогошћи са мајком Љубицом, супругом Јадранком и кћерком Леом. Имао је добар посао и много разлога за срећу. Пре него што ће букнути ратни пожар у Сарајеву, послао је своје у Бар, код рођене сестре Гордане.

- Ја сам остао. То ми је била обавеза, да браним своје!

У подне, 3. јула 1993, Милорад је рањен у борбама на брду Жуч. Метак га је погодио у десну ногу. Повреда није била опасна, али због неадекватног лечења, ногу је ухватила гангрена и 25. августа легао је на операциони сто ВМА у Београду.

- Страшно је то, јаране. Пробудиш се и видиш нема ноге. У том тренутку, пред очима ми је била само моја седмогодишња ћерка Леа. Стајала је испред мене и питала ме: "Тата, како ћеш ти сад мене јурит?" У том тренутку, имао сам избор - да се убијем или наставим живот. Одлучио сам се за ово, верујући да ће бити људи који ће ценити моју рану. Али... - застаде Милорад и запали још једну.

После лечења, Милорад се, са протезом, вратио у Сарајево. И поново узео пушку и поново отишао на линију. Није, каже, могао да слуша како се папци хвале победама. Међутим, Жуч није без разлога проглашена за најопасније ратиште у Босни.

- Погоди ме гелер у главу на Видовдан 1995. И, хајд', опет у Београд, опет у болницу, опет оне сестре!

- Тебе је то, јаране, неко клепио по договору, само да видиш оне београдске секе! - упаде Оливер.
- Јоој, јесу фине цуре, јесу лепотице, па то нема... - тражио је речи Милорад.

Након дуготрајног лечења и тумарања по Србији и безуспешног покушаја да спасе брак, Милорад се 2006. са мајком Љубицом скрасио у брдима изнад Дрине.
- Мајка је туговала и за мном, и за Сарајевом, и за унуком. Није могла да издржи у овој недођији. Борила се и предала пре две године. Ето, остао сам сам. Боље ми је овде, нико ме неће повредити и питати где си пошао и што си дошао.

Шалом се бране од туге: Оливер и Милорад

Тамо, у Сарајеву, у Пионирској долини, Оливер је живео у кући, са мајком Олгом, која је била правник у "Босналијеку", оцем Рајком, ортопедом, и трогодишњим братом Бојаном. Имали су све што се пожелети може. И више од тога. Оливер је био добар фудбалер, играо је у подмлатку Сарајева и као 18-годишњак био на корак од првог тима.

- Али, рекли су ми: "Иди ти, мали, прво заврши са војском, па се врати и чека те место у тиму." Тако сам и урадио... - присећа се Оливер почетка 1991.

Неколико месеци касније, нашао се у групи младих српских војника које су хрватске зенге заробиле у Мирковцима и довеле у Загреб. Кад се вратио кући, у Сарајево, сви су већ, каже, причали о рату у Босни.

- Једна муслиманка, професорка, добра пријатељица наше фамилије, понудила се да брата Бојана одведе у Немачку код својих и спасе га онога што се може десити у Сарајеву. Одвела је Бојана, овде је почео рат, страдање. И отац и ја узели смо пушке... Наш живот се ођедном претворио у пакао... Онда је отац Рајко погинуо 8. децембра 1992. - обори главу Оливер.

Месец дана касније Оливера су погодила два метка. Један у плућа, други у колено. Дуго се лечио у београдским клиникама. И, као и Милорад, вратио се незалечен на положај. Претпоследњег дана маја 1995. нагазио је на мину и остао без обе ноге. На његову несрећу, лекари су му убрзо открили и канцер костију. Уследило је 20 операција и Оливер је, како каже, чудним чудом све преживео.

- На крају, изашао сам из болнице и кренуо у ову борбу у којој на сваком кораку доживљавам - не пораз, него разочарање... Нисмо, јаране, ни ја ни Милорад ни гладни ни жедни, имамо где и заноћити, али тешко нам је што нас нико не види, нико не каже: 'Ајте, борци, овамо, да мало седнемо, да вас мало пошаљемо у неку бању, да се дружите, да вам мало олакшамо те ране..." Није све у проклетом новцу и тих 150-200 евра инвалиднине коју примамо, нама треба нека људска реч... - рече Оливер, а Милорад потврдно климну главом.

- Зар је ова држава толико сиромашна да два тешка ратна војна инвалида не може једном годишње да пошаље у Игало или неку другу бању. Ако јесте толико сиромашна, жао нам је наше државе, више него нас - рекоше углас два јарана.


Кад папци провоцирају

- Више пута сам ишао у мој град, налазио по некога од старе раје и седели смо у кафићима. Многи међу њима су муслимани, почев од таксисте Зајка из Вогошће. Знају они да сам ја био частан војник... Шта ћеш, попијемо, присетимо се, али џаба, појави се однекле тај сребренички папак и почне провоцират... Зато све мање идем тамо. Зато и Зајко оће да оде из Сарајева - прича Милорад.



Мајка и брат у Ахену

Након што је неко време провео код бошњачке породице у Ахену, Оливеров брат Бојан се обрео у једном немачком интернату. Оливер и његови родитељи више од две године нису ништа знали о малом Бојану. Тек касније, Олга је успела да сазна где је, а потом и да стигне до Немачке где и данас живи са сином који је, такође, био велики фудбалски таленат, али га је тешка повреда кичме одвојила од терена.


Једина срећа

- Моја Леа је данас велика цура. Завршила је факултет и има свој живот. Поносан сам на њу - каже Милорад, покушавајући да сакрије сузе.

Ни Оливер није желео да прича о свом брачном бродолому, осим да има 16-годишњег сина, коме даје велики део пензије, кога виђа и који му је све у животу.

недеља, 28. октобар 2012.

Војвода Јован Стојковић - Бабунски


Јован Стојковић (Мартолци, 1878 — 1920), познат као Војвода Бабунски, је био четнички војвода са простора Македоније. Надимак Бабунски је добио по македонској планини Бабуни.


Почео је да иде у школу тек у десетој години, затим га је отац одвео у Велес, који је био бугарскатврђава у Македонији. Отац га је уписао у, тада једину, бугарску основну школу у Велесу. Учитељ га је одмах прекрстио у Бугарина и уписао под именом Иван Стојков. Јовановом оцу то није било по вољи, па га је након завршеног четвртог разреда одвео у српски конзулат у Скопљу, одакле је послат у Београд.
Дошао је у Београд, у гимназију и учио годину дана, па прешао у богословско-учитељску школу, отворену за Србе из Турске. Затим је опет нешто учио у Ваљеву, тамо завршио нижу гимназију, па учитељску школу у Нишу и Београду. Постао је српски учитељ у Тетову. Против војводе Бабунског одмах се дигла ВМРО. Имао је више сукоба са њима и заједно са војводама Глигором Соколовићем из околине Прилепа, Тренком Рујановићем, Јосифом Јовановићем и Михаилом Јосифовић, Јованом Долгачем, Василијем Трбићем, и Ценом Марковићем очистио је десну обалу Вардара од бугарских чета или ВМРО-а. Треба знати да су ове борбе биле жестоке, на нож. Годишње је гинуло у Македонијипо две хиљаде српских четника, бугарских комита или грчких андарта.
Када је 1908. године у Турској извршен преврат и када су дошли на власт Младотурци, прогласили су Устав и опште помирење, војвода Бабунски је неко време прекинуо четовање. Међутим, балкански чир се није могао лечити фразама. Младо-турци су ухапсили војводу Бабунског али је успео да побегне у Србију, одакле је 1912. на челу српске војске састављене од елитних четника прошао Балкански рат од Куманова до Битоља. Исто тако се истакао и на Солунском фронту.
Добио највиша српска и француска војна одликовања за учешће у Првом светском рату.

Умро је у Велесу до 1920. године када је имао 42 године живота. Између два светска рата подигнут му је споменик, који су1941. године порушили бугарски окупатори.


Маја 1907. у селу Дренову одиграо се чувени бој између српских четника и бугараша. Српска чета под командом војвода Јована Стојковића Бабунског и Василија Трбића Велешког опколила је бугарски одред војводе Стевана Вардарског и после вишесатног окршаја у потпуности га уништила.

Исте вечери, о Јовану Бабунском је испевана песма, која је касније препевана у познату четничку песму. Српски четници су запевали песму „СРПСКА МИ ТРУБА ТРУБАШЕ", која ће бити омиљена и у време балканских ратова и током Првог светског рата. Касније, она постаје незванична четничка химна, а за време равногорског покрета промењен је у већој мери сам текст.

Прва верзија песме Спремте се четници снимљена је 1924.
Испевао ју је Васа Буквић.

Спремте се спремте, четници.

Српска ми труба затруби
Во това село Дреново,
''Спремте се спремте четници,
Силна ће борба да буде!''

Најнапред иде пред четом
Јован Бабунски војвода,
По њега иде пред четом
Васиљ Велешки војвода.

Извика Јован Бабунски:
''Држ'те го село оздола,
Држ'те го село оздола,
Тува је Стеван Димитров!''

Извика Јован Бабунски,
''Предај се, предај Стеване!''
''Не се предавам Јоване,
Аз сам балгарски војвода!''

Повика Васиљ Велешки:
''Фрлајте бомбе четници!''
Почна ми кућа да гори,
Из куће Стеван говори:

''Пуштај ме, пуштај Јоване,
Чета ће да ми сагоре!''
Српска ми труба трубеше,
Дреново село гореше!

"100-годишњица ослобођења Старе Србије и Маћедоније (1912-2012)"
Музика: Милан - Мића Петровић











ПАТРИОТА


Рањени орао, патриота коме није било жао што се за своју земљу борио......



ЧИТАХ НЕКАДА КНИГУ О ЧИЧА МИЛУТИНУ
О СТАРОМ ШУМАДИНЦУ
КОЈИ ЈЕ БИО ПАТРИОТА ДО КРАЈА СВОГ ЖИВОТА.

ТАКО ДАЛЕКО ЈЕ ИШАО У ТОМ ЧИНУ
ДА ЈЕ СВОЈУ ТРАДИЦИЈУ ПРЕБАЦИО И СВОМ СИНУ
КОЈИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ И ПОГИНУ.

И ПОСЛЕ СВЕГА МИЛУТИНА НАКОН РАТА
ПРОГЛАСИШЕ ЗА КУЛАКА,
ЗАДЊЕ ДАНЕ СВОГА ЖИВОТА,У ЗАТВОР ПРОВЕДЕ
НА СТУБ СРАМА ГА ПАТРИОТИЗАМ ДОВЕДЕ.

САДА У ИНВАЛИДСКИМ КОЛИЦИМА
У ИСТОЈ ТОЈ ШУМАДИЈИ.ЈА СЕДИМ.
ВЕРОВАТИ ЖЕЛИМ, ДА САМ У ПРАВУ БИО
ШТО САМ СЕ ЗА СВОЈУ ЗЕМЉУ БОРИО.

И АКО СУ МЕ ИЗДАЛИ,МАЛУ ПЕНЗИЈУ ДАЛИ
И СВЕ МИ ТО НЕ БИ БИТНО, БИ МИ ЖАО САМО ЈЕДНО
ШТО МЕ МИЛУТИНУ СЛИЧНО, НА СРАМНИ СТУБ РАЗАПЕЛИ
МОЈ ПАТРИОТИЗАМ У ПИТАЊЕ ДОВЕЛИ.

СВАКО ВЕЧЕ МЕ ПРЕКО ТВ АПАРАТА УБЕЂУЈУ
ДА САМ ЗЛОЧИНАЦ БИО
ШТО САМ СЕ ЗА СВОЈУ ЗЕМЉУ БОРИО

ПРИЛАЗЕ МИ НЕКИ КЛИНЦИ,ГОВОРЕ МИ НЕКИ РУКОВОДИОЦИ
СИЛНИ НЕКИ ЕВРОПЉАНИ ДОЛАЗЕ, ПО МОМ ДОСТОЈАНСТВУ ГАЗЕ
УБИЈАЈУ МОЈУ ТРАДИЦИЈУ КОЈУ МИ ДЕДА У НАСЛЕДСТВО ДАДЕ

ШТА ДА КАЖЕМ СВОМ СИНУ ЈЕДИНЦУ, ДА ЛИ ИМАМ ПРАВА
ДА МУ ТРАЖИМ
ДА НАСТАВИ ТРАДИЦИЈУ .

ПАТРИОТА, ПАТРИОТА, У МОЈОЈ ГЛАВИ СЕ МОТА.
ПА ЗАР ЈЕ СТВАРНО СРАМОТА БИТИ ПАТРИОТА.
СВОЈУ ЗЕМЉУ БРАНИТИ, БУДУЋНОСТ СВОЈОЈ ДЕЦИ ГРАДИТИ.
ИЗГЛЕДА ДА ОДГОВОР НЕЋУ ЛАКО НАЋИ ПО НЕКАДА МИ СЕ
УЧИНИ МОЈ МИЛУТИНЕ ДА СЕ ПАТРИОТИЗАМ НЕ ИСПЛАТИ.

НИШТА, ОСТА МЕНИ ДА ГУРАМ КОЛИЦА ДО КРАЈА ЖИВОТА.
МЕНЕ ЛИЧНО НИЈЕ БИЛО СРАМОТА ДА БУДЕМ ПАТРИОТА.
ЈЕДНОМ ЋЕМО МИЛУТИНЕ ПРИЧАТИ, КАДА СЕ СРЕТНЕМО ТАМО,
ТАМО ГДЕ СМО, СВИ ИСТИ САМО ШТО ПАТРИОТЕ НАЈПРЕ ДОЛАЗЕ,
ТАМО ОД ЧЕГА, НИЈЕДАН ЧОВЕК НЕ МОЖЕ ДА ПОБЕГНЕ.



субота, 27. октобар 2012.

Четири брата бране Отаџбину

Архива, 1999.

Породица Ђоковић из Атенице код Чачка дала све синове да бране земљу.


"Кад чујем да бацају бомбе, тешко ми је. Жао ми је све деце у овом рату. Али, опет се тешим: они су сад заједно са својим друговима и сви деле исту судбину", каже мајка Милева



Четири сина су у војсци. Негде на Космету. Они су јој све што Милева има. Они и Љубинко.

Имали су обоје и посао у Чачку, у "Слободи". Али, сад не раде. Фабрика је сравњена са земљом. Седе у кући по цео боговетни дан, у Атеници код Чачка. Очи на телевизијском екрану, уши на телефону. Хоће ли се јавити?

- Послала сам најмлађем Видоју писмо по другу - прича Милева Ђоковић у чијем гласу се осећа нека исконска, људска нада да ће јој се деца вратити жива и здрава. - Ако га нађе. Ваљда ће. Молим се Богу да их сачува. Знам да они тамо где су брину један о другоме, али ја овде стрепим. То је јаче од мене.

- Ово су за све тешки тренуци - додаје тихо Љубинко.

Били су рањени...

Прича мајка о својим синовима. Шта воле, како се слажу, колико су везани један за другог, какви су као људи... И ништа не улепшава.

Најстарији је Србољуб. Двадесет шест му је година. Студент географије. Ово му је други рат. За време првог је био војник у Мостару. Била је то, сећа се Милева 1991, за њу најтежа година.

- Тада је био и рањен у ногу - прича док јој очи не силазе са телевизијског екрана који се овде у њиховој кући у Атеници више и не гаси. - Али, ми то нисмо ни знали. Био је тенкиста и, хвала Богу, жив се вратио.

Годину дана млађи Александар је војник под уговором са војском на пет година. Ради као возач у санитетској служби. Ожењен је и има ћеркицу Барбару од три године. Он једини сада са својом породицом, док ради за војску, живи у Нишу.

- Ненад ми је био рањен прошле године, као редован војник на Косову. Њему су двадесет две године. Он је извиђач. Погодио га је метак шиптарских терориста и прошао кроз бутину док су пролазили кроз једно село - брижно прича мајка Милева. - Кажу доктори да су му три тетиве биле оштећене. Дуго је ишао на штакама. Њега сам, Богу хвала, сада видела. Био је прошле суботе. Дошао је на сахрану свог друга и комшије Мише, који је доле погинуо. Био је тај дан и одмах се вратио.

О најмлађем Видоју, коме је двадесет прва, Милева и Љубинко немају вести више од месец дана. Завршио је био средњу и запослио се у "Моторемонту".

- Био је тамо и ноћ и дан - каже мајка Милева. - Радио је трећу смену када му је стигао позив. Сада је у војсци возач.

А неки се крију

Љубинко показује слике својих синова. Лепи, насмејани момци, пуни снаге и живота. На свакој слици осмех. И увек су заједно.

- Синови су нам све што имамо - говори Љубинко. - Зато смо највише и желели унука. Снају смо дочекали као ћерку. Сада ни њу а ни унуку Барбару не виђамо. Само се чујемо телефоном. Стигне вест од неког преко треће или четврте руке да су живи. Онда се и ми смиримо. Јављају родитељи једни другима. Размењујемо бројеве телефона. Друго и не можемо.

- Седим уз телефон - додаје Милева. - По цео дан. Не мрдам. Бојим се неко ће звати. Јави ми се повремено снаја из Ниша и каже: "Јављали се. Преко Аце." Ал’ то опет није онако као кад му чујеш глас. Најтежи су ми били ускршњи празници. Поред толике деце ми сами.
Сузе почеше да клизе низ мајчино лице.

- Дође ми и овако некада - руком обриса очи Милева. - Не може човек да се уздржи. А некада ми се чини: јака сам. Могу... Треба много снаге за четири сина.

Зову људи Ђоковиће у Атеницу. Јавља им се родбина. И они зову. Храбре једни друге. Мајке између себе размењују стрепње и наду. Оне се најбоље и разумеју.

- Кад је кренуло ово бомбардовање - прича Милева - а мом Срби попуцали капилари у очима. Много се нервирао. Сутрадан му стигне позив чим су прве бомбе на Косово пале. И он га прими. Неће да бежи, да се крије. Такви су и Аца и Ненад и Видоје.

- Мој отац, а њихов деда Тихомир, томе их је учио - прича Љубинко. - Говорио им је: "Ако дође некада до рата, децо, будите храбри и поштени. Никада не пипајте туђе злато." Они су то запамтили. То су добри и разумни момци. Научили су да стварају радом, јер су научили и да се муче као деца када није било свега да им се приушти. Деда Тихомир им је стално говорио: "Поштење, децо, побеђује, то немојте никада да заборавите". Зато ме сада једно само боли. Гледам оне који су избегли позиве, оне који су се извадили на ко зна све које начине. Шетају овом улицом. Срећем их. И окренем главу на другу страну. Мени четири сина у неком рову, а они мирно пролазе.

- Ма мени је само да им чујем глас - упорно ће Милева. - Друго не тражим. Да знам да су добро и здраво, ништа више. На све друго сам огуглала. Сирену за узбуну и не чујем, о склоништу и не мислим. Само буљим у телевизор, слушам где се гађа. Кад чујем да бацају бомбе на све стране, тешко ми је. Жао ми је све деце у овом рату. Ал’, опет се тешим: они су сад заједно, са својим друговима и сви деле исту судбину.

Милева је најмлађем Видоју опет ноћас написала писмо.

- Написала сам му да не мисли много о нама, него о себи и својим друговима. Казала сам му да се чува, да буде паметан и не брине много јер све ово мора брзо проћи. Јавила сам му да су браћа добро и да једва чекам да се сви заједно окупимо. Ето, то сам му писала.

Сада, док чека и стрепи, Милева има још једну муку:

- Телефонски рачун који је стигао не можемо да платимо. А не можемо ни да не зовемо. Не знам шта ће бити. Ако ми узму телефон, узеће ми душу. Како ћу онда да чекам да ми се синови јаве?

Смрт их је стигла загрљене

Архива, 1999.

Бомбе су погодиле стамбену зграду у центру града где су се у том тренутку, у продавници у приземљу, задесили двогодишњи Марко и његов 29-годишњи отац Владан



Тог дана освануло је сунчано и мирно јутро, колико сада може да буде мирно у новопазарском крају. Сопоћани, Петрова црква и Антун-Алемова џамија купале су се у првим сунчевим зрацима. Нико ни слутио није да ће за само неколико сати НАТО зликовци и овде да оставе свој крвави печат. У налету њихових авиона, тог 31. маја око 13.30 часова, гранате бачене на сам центар града усмртиле су тринаест цивила, међу којима и двогодишњег Марка Симића и његовог 29-годишњег оца Владана.

- Био сам у канцеларији кад је дат знак за узбуну - прича дубоко потресен Веселин Симић, стриц настрадалог Владана. - Зачуо се звук бомбардера. А онда је уследила снажна експлозија. Па још једна. Погођена је стамбена зграда у самом центру града у чијој се близини не налази никакав војни објекат. У тој згради живе социјално угрожени грађани. У приземљу је робна кућа "В. М. Комерц" у којој су се у тренутку гранатирања затекли Владан и Марко.

Мртви у купатилу

Одмах после експлозије Веселин је дотрчао до бомбардоване зграде. Још је била обавијена димом и прашином. Свет је почео да се окупља. Из рушевина су се чули јауци.

Око двеста мештана се одмах пријавило да да крв. Нико није гледао на националне разлике. И док је Веселин покушавао да дозна да ли су Владан и Марко живи, пришао му је синовац Дејан и саопштио тужну вест.

Судећи по свему, Владан је после прве експлозије зграбио Марка и склонио се у најскровитији кутак робне куће у купатило. Али, гелери су косили на све стране, па и тамо. Смрт их је стигла загрљене.

У међувремену Владанова супруга Оља је кренула да тражи своје најдраже. Иако у поодмаклој трудноћи, журила је ка рушевинама као да је слутила да се нешто страшно десило. Свекар Момчило ју је вратио кући, а онда јој саопштио страшну вест.

Владан потиче из угледне породице Симића, староседелаца у Новом Пазару. Сви они раде у фирми Веселина Симића и сви дишу једном душом. Зато стриц Веселин и стрина Милица тугују очински и мајчински и зато је Веселин превалио овај далеки пут до наше редакције да исприча о породичној трагедији.

Кроз кућу Симића после трагедије прошло је десетак хиљада суграђана који су дошли да изјаве саучешће. Јер, није било становника овог града који није познавао Владана. Био је омиљен спортиста, одличан фудбалер домаћег клуба "Нови Пазар", па је прешао у "Липу", садашњу "Јошаницу" где је био именован за директора. И таленат и дружељуб ље Владан је наследио у породици. Отац Момчило је наставник математике и био је омиљен као голман у локалном фудбалском клубу. Мајка Рада је наставница физичког васпитања, а старији брат Дејан био је рукометаш. Данас је угледни пословни човек, директор фирме "В. М. комерц".

Преживео четири гранате У кући Симића тренутно влада мук. Ипак, у тами несреће ишчекује се болна светлост новог живота. Снаха Оља, Владанова жена, ових дана треба да се породи.

Читав град дошао је да испрати малог Марка и његовог оца Владана на последње путовање. Сузе су се сливале низ образе, а клетве упућене пилотима који су и тада надлетали варош стизале су једна другу. Нико није отишао, није се уплашио. Био је то пркос огорченог народа због невиних жртава.

- А десило се, како то каткад хоће судбина - наставља причу стриц Веселин. - Владан је био резервиста ВЈ од почетка агресије. И за то време је више пута измакао гранатама. Кад су први пут бомбардовали Нови Пазар, испред Владана на тридесетак метара пала је граната. Преживео је. Кад су други пут гађали град, опет су испред њега пале гранате. Био је у касарни. Преживео је. Гранатирана је и касарна у Рашкој и мост на Ибру. Промашили су тада мост и Владан који је био близу опет је преживео. И већ је својим пријатељима почео да говори да не верује да ће овај несрећни и невероватни рат да преживи. Али, није помишљао да, уколико се нешто страшно и деси може да страда његов првенац син Марко.

Веселин застаје. Сузе су јаче од речи. Само рука милује фотографију. Дуго гледа у Марка и Цалета, како су звали његовог братанца Владана. А они Милица волели су их као своју децу. Онако како то бива у сложним старинским српским породицама.

Иако још видно скрхан болом због губитка најмилијих, Веселин жели да остане забележено да је тог дана у продавници са његовим Владаном погинуо још један сјајан човек. Четрдесетогодишњи Драган Симовић је оставио за собом супругу и двоје деце. Син му је баш тих дана завршио средњу школу и прикупљао документе за упис на правни факултет. Уместо радости и славља настала је велика туга.



понедељак, 22. октобар 2012.

Ко слаже и изда, МЕТАК!!!


Ја сам до сада био у два "пакла" и спреман сам ако затреба за још један, јер за толико имам снаге. Једино ко ми може командовати је нови ВОЖД. А док он не дође, чекаћу стрпљиво. Ја сам ратник и то ћу бити до краја. Политике никакве не подржавам, а ко хоће нас ратне ветеране да подржи, нека изволи, али само искрено и часно.
Ако нас неко случајно буде слагао и издао, МЕТАК!!!

Добровољац.

субота, 20. октобар 2012.

Сећање на „Орлове Грмеча“ из Другог крајишког корпуса



У бањалучком насељу Чесма данас је откривен споменик за 25 погинулих бораца Другог извиђачко-диверзантског одреда Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске, познатог као „Орлови Грмеча“.



Министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Петар Ђокић рекао је да су „Орлови Грмеча“ уградили животе у најславније странице историје Српске да би она данас постојала.

„Зато нас данашње обиљежавање упозорава да никада не дозволимо да заборав превлада. У времену које долази, не смијемо заборавити храброст ових људи“, истакао је Ђокић.

Ђокић је навео да је ова јединица током рата бројала 844 борца, да их је 25 погинуло у отаџбинском рату, а 200 рањено, те подсјетио да су одред и појединци који су му припадали одликовани орденом за храброст.

Он је нагласио да су сви у Српској дужни да брину о путу сваког одреда и јединице Војске Српске, као и да се обиљежава дан страдања бораца, који не смију пасти у заборав.

Ђокић је рекао да је Влада Српске помогла у изградњи овог споменика и додао да ће помоћи и у изради монографије ове јединице и документарног филма о њеном ратном путу, као и о свим другим јединицама и бригадама Војске Српске.

Спомен-обиљежје у бањалучкој Мјесној заједници Чесма за 25 погинулих бораца Другог извиђачко-диверзантског одреда, у саставу Другог крајишког корпуса Војске Српске, открили су Ђокић, командант ове бригаде Миле Шушљик и најмлађе дијете погинулог припадника ове јединице.

Откривању споменика присуствовали су и предсједник Борачке организације Српске Пантелија Ћургуз и свештенство Бањалучке епархије.

Прије тога, у цркви Светог Луке служен је помен за погинуле борце.
20. октобар 2012.

петак, 19. октобар 2012.

Руски цар Николај II објављује рат Немачкој и Аустро-угарској јер су напали Србију

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: Руски цар Николај II објављује рат Немачкој и Аустро-угарској јер су напали Србију - 21.07.1914.



Највиши манифест

Божијом милошћу Ми, НИКОЛАЈ ДРУГИ, Император и Самодржац Сверуски, Цар Пољски, Велики Кнез Фински и друго, и друго, и друго. Објављујем свим верним Нашим поданицима: Следећи историјским својим заветима, Русија, један (народ) по вери и крви са словенским народима, никада није посматрала на њихову судбину незаинтересовано. Са пуним једнодушјем и посебном снагом пробудила су се братска осећања руског народа према словенима последњих дана, када је Аустро-Угарска објавила Србији очигледно неприхватљиве захтеве за Државу. Презревши уступљиви и мирољубиви одговор Србске владе, одбацивши добронамерно посредовање Русије, Аустрија је журно кренула у оружани напад, почевши бомбардовање незаштићеног Београда.
Прунуђени услед насталих услова да донесемо неопходне мере предострожности, Ми смо наредили да се доведу армија и флота у ратно стање, али, стрепећи за крв и имање Наших поданика, улагали смо све напоре ка мирном исходу започетих преговора. Услед дружествених односа, савезница Аустрије Немачка, упркос Нашим надама на вековно добро суседство и не верујући Нашим уверавањима, да донете мере никако немају према њој непријатељске циљеве, почела је тражити хитно њихово укидање, и добивши отказ у том требовању, изненадно је објавила Русији рат.
Сада предстоји већ не заступати се за неправедно окривљену родну Нама земљу, већ оградити част, достојанство, целовитост Русије и њен положај међу Великим Државама.
Ми непоколебиво верујемо, да ће у заштиту Руске земље дружно и самопожртвовано устати сви верни Наши поданици.
У грозни час искушења нека буду заборављене унутарње распре. Да се укрепи још тешње јединство Цара са Његовим народом, и да одбије Русија, подигавши се као један човек, дрзки напад врага.
Ево, са дубоком вером у исправност Нашег дела и смиреном надом на Свемогући Промисао, Ми молитвено призивамо на Свету Русију и храбру војску Нашу – Божији благослов.
Дано у Санкт-Петербургу, у двадесети дан јула, у лето од Рождества Христовог хиљаду деветсо четрнаесто, а Царствовања Нашег двадесето.
На оригиналу Сопственом Императорског Величанства руком подписано: „Николај“.

Када су Французи одбили помоћ српској војсци приликом преласка кроз Албанију сматрајући да ,,се мртвац не може оживети,, руски цар је поставио ултиматум, да уколико се не помогне српској војсци, Русија склапа сепаратни мир и повлачи се из савезништва. Тек тада су Французи пристали да помогну српској војсци. Да је тада склопио примирје, остаје да нагађамо шта би се даље дешавало са царском Русијом..

ПИСМО АУСТРИЈСКОМ ФЕЛДВЕБЕЛУ МИРОСЛАВУ КРЛЕЖИ

АНТОНИЈЕ Тодоровић

ПИСМО АУСТРИЈСКОМ ФЕЛДВЕБЕЛУ МИРОСЛАВУ КРЛЕЖИ -  (део писма)


Господине Крлежа,

У четвртом броју "Републике", часописа за књижевност и уметност, за месец април 1954. године, штампали сте Ваше записе из год. 1916, 1919, 1920, 1921. и 1933. године. У заглављу "Година 1919", под насловом "Смјена на јасеновачкој станици", на страни 277, кажете:

"Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!"
На истој страни на дну кажете:
"Дер шварц Георг (Карађорђе, моја прим.) игра данас на међународној рулети и добио је главни згодитак. Београдској господи иде карта, тко би то могао да повјерује? Греј, Лојд Џорџ, Поенкаре, Клемансо, Вилсон, све су то београдски асови. А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке. Но Алзо сјавус. Гут шаун мраус".

Пошто се ове гадне рјечи г. Крлежа, односе на српски народ, јер је он једини од Балканских народа тада ратовао против Аустрије, дужност Вам је да одговорите јавности:

1. Да ли су те речи израз Вашег духа и мишљења о српској војсци, што ће рећи о српском народу, или Ваше средине у којој сте били и чули их?
2. Ако нису израз Ваших мисли и осећања, зашто их не ставите као туђе под знаке навода, или зашто се бар једном реченицом не оградите?
3. Кад питате: "Тко нас је победио?", чим употребљавате личну заменицу у првом лицу множине, "нас", види се да и себе убрајате у побеђене, само није јасно кога сматрате са Вама још побјеђеним, да ли све аустријске поданике или само Хрвате, или сте пак мислили на аустријску војску у којој сте Ви били фелдвебел?
4. Зашто Ви ове записе нисте штампали пре овога рата, него тек после 35 година, а то сте могли бар у времену пре шестојануарског режима.
5. Шта би било г. Крлежа, кад би један српски књижевник сео и написао један роман о злочинима почињеним од хрватских усташа над Србима у овом рату и генералисао то као дело целог хрватског народа?
6. Сматрате ли Ви г. Крлежа да оваквим књижевним радом убијате ратнички дух код деце и унучади оних хероја из Првог светског рата, када их називате "ушљивим циганима" и "багром за вјешала"?

А сад, г. Крлежа, ако нисте знали, потрудићу се да Вам изнесем једно, том Вашем мишљењу потпуно супротно мишљење целог тадашњег културног света и то не само савезника Србије, већ и њених противника.

Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: "Штета што тај мали народ није мој савезник".

Нови бечки "Греие Прессе" најдушманскији лист против Србије и српског народа, писао је 1918. године о српском народу: "Остаће загонетка, како су остаци српске војске, који су се спасили испред Макензенове армије, могли доцније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар".

Келнске новине од 1918. године у чланку "Психологија повлачења", пишу: "Мало војника се тукло онако како се тукао српски војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи".

Немачки лист "Годлисцхе Рундсхау", од 1917. године, пише: "Војска малене краљевине Србије представљала је у почетку рата нешто најбоље што је икада једна мала, у културном погледу у многоме назадна држава, могла створити на војничком пољу. Одлично организована, обучена, са великим и скорашњим (1912) ратним искуством, јединствена и одушевљена за народну идеју велике Србије, храбра са пожртвовањем и поуздањем у победу - таква је убојна сила ушла у рат. Она се борила са беспримерним пожртвовањем и силном упорношћу, па чак и при пропадању китила је славом своје заставе. Српски војник био је достојан противник и српска се војска у повољним приликама могла често показати као надмоћна. Правичност, чак према иначе мрском непријатељу, захтева да се то јавно потврди".

Кемал Ататурк, иако је Турска у Првом светском рату била на противничкој страни Србије, када је 1919. године примио отправника нашег посланства у Турској, Трајана Живковића, рекао му је: "Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету - Срба, који потамнеше славу старе Спарте".

Велики син грчког народа, Венизелос, када је на улицама Атине спазио српског војника у униформи, пришао му је и рекао: "Овај је војник достигао славу наших дедова Спартанаца. Угледајмо се на њега, ако хоћемо да будемо достојни потомци наших предака".

Француски државник Луј Барту, 1916. године, на прослави Светог Саве на Сорбони, рекао је: "Крилатица француске револуције: слобода, братство и једнакост није била крилатица само за француски народ, већ за цео свет. Она је наелектрисала народе целога света. Пример за то нам пружа српски народ који је у борби за слободу бацио на жртву и имовину и животе. Француска неће закључити мир док не осигура егзистенцију и врати слободу српском народу, који је у средњем веку играо међу народима света културну улогу и имао свога великог културног мисионара Св. Саву још у XIII веку, кога на данашњи дан прослављамо".

Руски научник Мељуков, том приликом о Св. Сави је рекао између осталоги ово: "Мајка Русија неће ставити мач у корице док не врати слободу најмлађем детету, али зато и најмилијем детету словенске породице - Србији".

Јапански професор медицинског факултета у Токију, за време Првог светског рата шеф мисије јапанског црвеног крста у Паризу, рекао је у свом говору о Св. Сави и ово: "До овога рата ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратничким духом. Овога пута, морамо признати да нам је српски војник то првенство одузео. Не замерите господо Срби што смо на то мало и љубоморни".

Када је на истој прослави почео да говори амбасадор Белгије, речима: "Србијо сестро по судбини", чуо се јецај у сали Сорбоне.

Када смо 1915. године били на Албанској обали и када су савезници решавали да нас спасавају, велики син француског народа Бријан, тада је у француском парламенту изговорио ове речи: "Када би само један једини Србин апеловао на Француску да га спаси, јер неће да буде роб, дужност би Француске била да упути своју флоту и спаси га. А овде није случај о једном једином, већ о више од стотине хиљада хероја тога по броју малог али по духу великог народа српског. "Вив ла Сербие" заорило се у парламенту и на тај начин је изгласана одлука о нашем спасавању.


А сада г. Крлежа, осврћем се на Ваше речи: "Неписмена багра за вјешала". Зар Ви као књижевник и академик, не знате за највеће духовно благо српског народа - Српску народну поезију, и зар не знате да су поједини књижевни ауторитети западних народа као браћа Грим и Гете, морали учити српски да би могли да студирају то наше духовно благо које је створио аналфабет. Зар Вам није позната генијална фигура Вука Караџића, који је као самоук дао свом народу најсавршенију азбуку и створио му књижевни језик? Зар Вам није позната, такође, генијална фигура мислиоца и песника Његоша? Питам Вас јесу ли и они "ушљиви цигани"? Потребно је г. Крлежа да знате и ово: једном приликом Трумбић је причао када је био у посјети код Клемансоа (државника Француске) са италијанским државником Сонином - када се повео разговор по питању "Лондонског уговора" (Уступање Далмације Италији за њезин улазак у рат на страни савезника), по којем је цела Далмација до реке Цетине требало да припадне Италији. Сонино је рекао да савезници хоће да поцепају Лондонски уговор који су потписали. На то је Клемансо одговорио: "Лондонски уговор поцепао је српски војник који је стигао из Солуна у Сплит и Љубљану пре него Ваш војник, иако Вам је то било на домаку". А, г. Крлежа, тај српски војник који је усиљеним маршем стигао од Солуна до Далмације и Љубљане и допринео да се Далмација припоји Хрватској, односно, Југославији, не тражи хвалу, али се није надао да ће га један син хрватског народа и то књижевник назвати "багром за вјешање" и "ушљивим циганином".

Осим тога, да ли сте се г. Крлежа упитали откуда то да зе време последње окупације Хитлер наплаћиваше контрибуцију само од Србије, а она његова зверска наредба - "за једног убијеног Немца, 100 југословена", извршавала се само у Србији? Да ли се случајно и Хитлер није сложио са Вама да је српски народ "ушљиви циганин" и да га треба истребити?

Да завршим ово моје отворено писмо речима:
Не заборавите г. Крлежа да Вам српски народ неће заборавити ову нанету му увреду, јер сте и пре извесног времена пљували по београдском гробљу (Ваша полемика са Левантићем), а сад пак пљујете на милион и више гробова хероја српског народа, хероја из Првог светског рата расејаних на три континента света. Сем тога, неће Вам се заборавити, неће се заборавити ни злотвору Павелићу и његовим усташама на више стотина хиљада гробова које су овога рата српском народу створили.




среда, 10. октобар 2012.

Срамно: Генерал Вељко Раденовић, херој одбране КиМ, сахрањен без државних почасти


Извор: СРБИН-инфо

Није испраћен уз највише државне почасти, али је зато остао у народној песми „Ђенерале, ђенерале“.


Чувени српски ђенерал Вељко Раденовић сахрањен је 1. октобра у 14 часова на Новом гробљу у Крушевцу.
Преминуо је у свом граду у 57. години живота у суботу, 29. септембра.
Командовао је Посебном Јединицом Полиције у Призрену све до повлачења српских снага 1999 .
Прославио се ослобађањем Ораховца 1998. где су шиптарски терористи неколико дана држали Ораховчане као таоце.
Колико је овај човек био храбар највише илуструје чињеница да, као дијабетичар, није смео да се излаже стресним ситуацијама, али да се он на то није обазирао. Знао је да у један џеп стави инсулин, а у други чоколаду и да каже својим момцима: ,,За мном браћо!”
Укуцајте име ђенерала Вељка Раденовића у претраживач. Појавиће се линкови који воде ка песми Косовских божура – Ђенерале, ђенерале. Има, наравно, гомила оних који воде ка причи о Сувој Реци где се спомињу Посебне Јединице Полиције и ђенерал Вељко Раденовић као њен вођа.
О њему биографских података нема. Као да никад није постојао. А за постпетооктобарску власт и није постојао, а ни она – за њега.
Није испраћен уз највише државне почасти, али је зато остао у песми:

Ђенерале, ђенерале

Ти велико име носиш
од јунака Хајдук Вељка
Он је тук’о чете турске,
а ти банде арнаутске
Он је тук’о чете турске,
а ти банде арнаутске

Ђенерале, ђенерале
нек’ је твојој мајци хвала
што јунака родила је
да се српству врати слава

На команду за мном браћо
Твоји момци дика српска
Разбијају упоришта
враћају нас на огњишта
Разбијају упоришта
враћају нас на огњишта

Ђенерале, ђенерале
нек’ је твојој мајци хвала
што јунака родила је
да се српству врати слава

Одавно су Арнаути
злом враћали нашем добру
С’ тобом нам се Сунце буди
на Космету родној груди
С’ тобом нам се Сунце буди
на Космету родној груди

Ђенерале, ђенерале
нек’ је твојој мајци хвала
што јунака родила је
да се српству врати слава!


Глас Косова и Метохије

Овако Гваврило из Ораховца, аутор песме о Вељку у Псми Ђенерале, Ђенерале говори о ономе што зна о њему:

Гаврило Кујунџић о Вељку

"Покушаћу да нешто кажем о Вељку. Ја њега памтим из 1976. или 77. Не могу тачно да се сетим године када сам као музчар свирао у хотелу „теранда“ у Призрену. Тад смо се и упознали и сазнао сам да је рођен у Брежанику, насељу на улазу у Пећ из правца Дечана. Он је са неколико својих другова из прве генерације која је завршила полицијску школу у Сремској Каменици, био распоређен на радним задацима у Призрену. Ту је службовао цео свој радни век и испуњавао је своје обавезе савесно а кад су дошле оне тешке године, 1981. и надаље по целом Косову и Метохији букнуле демонстрације, он се истицао храброшћу и био увек ту где је најгушће. А кад су почели ратови 92. у бившој нам држави, почело је и на Косову и Метохији да се кува и појавиле су се УЋК банде по забаченим местима и шумама и било је неопходно Да се на то одговори, па је због тога оформљена Посебна Јединица Полиције а за командира те јединице постављен је Вељко Раденовић баш због показане храбрости. Он није имао високи чин, али због његове храбрости, његови саборци су га прозвали ЂЕНЕРАЛОМ. Имали су велико поверење у њега, баш због те његове команде „ЗАМНОМ БРАЋО!“, као што сам и у песми описао. И велике је битке водио прса у прса са УЋК бандама по забитима и местима где је тадашња држава изгубила сваку контролу. Ја сам му посветио песму у знак захвалности за спас србског живља у Ораховцу 1998. године, јер после четири дана опсаде и кад сам мислио да за нас више нема спаса, Вељка сам видео испред цркве у горњем делу Ораховца са још два своја саборца у пратњи. Био је сав гарав од барута, јер се три дана пробијао кроз најтеже УЋК препреке, кроз села где су постављене заседе, кроз Зрзе и Белу Цркву и мада га је на улазу у Ораховац чекала „потковица“ (заседа) са неколико хиљада УЋК-оваца, он је успео да се пробије и ибегне „потковицу“, уђе са друге стране у Ораховац и натера у бекство „УЋК“ јединице."

петак, 5. октобар 2012.

Ране боле за 5.200 динара


Извор: Вечерње Новости 06. септембар 2012.

Двадесет година голготе Ивана Матузовића. У ПИО одбрусили: "Нека те издржава онај ко те послао у рат". Рањен код Вуковара дум-дум метком

Иван Матузовић

ЧЕКАЈУЋИ десету операцију кичме, која ми је током битке код Вуковара 1991. разорена снајперским дум-дум метком, све се чешће питам чији сам ја инвалид - с тешком муком изговара Панчевац Иван Матузовић.

- Мобилисан сам у јуну 1991. у ЈНА. Рекли су нам да идемо да бранимо Југославију - каже Матузовић. - Рањен сам 17. октобра исте године, а кад сам после три и по године изашао из болнице у колицима, те Југославије више није било. Остале су само ране и бол. Војска је рекла да не може да ми да пензију и упутила ме на Републички фонд за пензијско-инвалидско осигурање. У општинској филијали Фонда ПИО су одбрусили: "Нека те издржава онај ко те послао у рат."

Саговорник "Новости" дрхтавим рукама из брда преписке с државним институцијама вади папире који доказују да му је тек 2001. после десет година чекања и девет операција Фонд ПИО признао статус стопостотног ратног војног инвалида. Међутим, прву пензију добио је тек пет година касније, у фебруару 2006. године.

- Добио сам 5.200 динара јер је држава сматрала да толико заслужује стопостотни инвалид с одузетим ногама - горко каже Матузовић. - Годинама шаљем молбе од општине до министарстава да ми повећају пензију, али увек добијам одговор да за то нема законског основа. Где су им били ти закони 28. јуна 1991. године, усред ноћи, кад су дошли по мене, пробудили ме и из кревета одвели у рат. Чији сам ја то војник био? За коју је државу ратовао мој саборац који ми је издахнуо на рукама?

Наш саговорник наглашава да је био припадник диверзантске јединице која је 17. октобра 1991. настрадала због издаје.

- Од нас педесетак, које су рано ујутро послали у акцију, преживело је само дванаест - каже Матузовић. - Зенге су биле обавештене да долазимо и поставили су нам заседу. Наше јединице, које је требало да нам штите одступницу, повучене су и остали смо у клопци. Мене је метак погодио у кичму кад сам покушао да извучем Зорана Цигоја, кога је рафал пресекао преко стомака.

Рањеници су покупљени с бојишта тек дан касније, по закључењу примирја, али наш саговорник се тога не сећа јер је свести дошао тек на ВМА. С болом се сећа три и по године проведене на неурохируршком одељењу и бројних операција.

- Дум-дум метак ми је тешко оштетио шест пршљенова, ноге су остале одузете - каже Матузовић. - Први пут сам сео после четири месеца. Зрно ми је покидало и мишиће па од тада више не могу да контролишем нужду. Обилазила ме је само мајка, а жену сам видео кад сам дошао кући, са другим човеком. Као у причи "Све ће то народ позлатити", никоме нисам био потребан.

Ветеран показује папире по којима је панчевачка филијала ПИО лаконски закључила да му не треба помоћ трећег лица.

- Иста служба је одбила све препоруке ВМА да ми је неопходно бањско лечење, а ни за инвалидска колица никад се није нашло пара у буџету - каже Матузовић. - Живим, просто речено од милостиња и добре воље људи. Носим половну одећу коју ми поклоне, једем храну коју ми уделе. Месечно ми за лекове треба 3.000 динара, али пошто немам те паре, онда их и не пијем. Тражио сам и да ми дају пелене на рецепт али су ме одбили. Кад се унередим супруга ме одгура у купатило и опере.

Матузовић се оженио други пут 2009, Жаклином, која брине о овом тешком инвалиду.

- Шта да кажем, ја без посла он неспособан, живимо од данас до сутра - каже Жаклина.

- Храна нам је при крају, за лекове нема, дугови се гомилају, за дрва немамо. Не знам како ћемо кад се врати с операције.

Крајем септембра Матузовић очекује нову тешку операцију.

- Пролетос су ми открили тумор кичмене мождине и морају поново да ми отварају кичму и главу. Не знам шта ме чека кад се вратим. Можда ће ми искључити воду и струју. Дугујем више од 100.000 динара, стигла ми је опомена пред утужење. Понекад помислим да су боље прошли моји саборци који су погинули.

БИРОКРАТЕ СУЗАМА НЕ ВЕРУЈУ

У ГОМИЛИ преписке стоји и молба команданта панчевачке Војне поште 2875 Заводу за социјално пензијско и инвалидско осигурање у Панчеву, упућена 1998. године, којом се за бившег војника тражи потврда за бесплатан превоз.
- Матузовић је ратни инвалид 3. категорије са 80 одсто неспособности и оваква потврда му је потребна ради честог одласка с пратиоцем на лечење на ВМА у Београд, а посебно сада кад поново иде на операцију. Молимо вас да издате овакав документ - пише у молби коју је потписао пуковник Зоран Кандић. Међутим, ни овакве ургенције нису омекшале срца бирократа.

четвртак, 4. октобар 2012.

РАТНИ ВЕТЕРАНИ БЕЗ НОВОГ ЖИВОТА


Да, ја ратовах! Победих? Изгубих?
ГДЕ ЈЕ МОЈ МИР!!!???

У Србији се веома мало зна о ратним ветеранима; није познат њихов тачан број, да ли су се и како вратили у нормалан живот, својим пословима, породицама. Није позната стопа њихових самоубистава. Није познат ни број инцидената са смртним исходом које су узроковали српски ветерани ратова током 90-их година.

Oквирне процене о броју људи који су учествовали у рату износе око 600.000, и да се по стандардима Светске здравствене организације може очекивати да најмање 60.000 њих пати од вијетнамског синдрома (посттрауматског стресног поремећаја, ПСП). Велика је опасност од последица дугогодишњег занемаривања ове друштвене групе (и ПРЕДРАСУДА да је реч искључиво о "губитницима" и "ратним злочинцима", а не и о жртвама рата).

Међутим, оно о чему институције ћуте јесте колико је инцидената и убистава у вези с повратницима са ратишта. Међу ретким случајевима убистава када се експлицитно знало да је реч о вијетнамском синдрому јесу случај ветерана са Косова Д.Ч. који је у Лесковцу поубијао седам чланова супругине породице, и случај припадника државне безбедности В.Р., такође ветерана са Косова, који је у Нишу убио неколико својих колега.

Не само да се мало говори о последицама које по своју околину могу произвести игнорисани ратни ветерани чије проблеме држава и даље пренебрегава већ се у потпуности занемарује и оно што би они имали да кажу о свему што се последњих година дешавало. За сва посттрауматска друштва од изузетне важности је дијалог између ратних ветерана и особа које нису имале искуство рата. Треба саслушати њихове доживљаје неправде, одговорности, кривице, смрти, страха, бола, патње, повратка из рата, траума, бесмисла, губитништва, безнађа. Иста је огорченост због занемаривања од стране друштва и власти, иста тескоба због поремећених породичних, пријатељских, комшијских односа. Због подељености друштва, не треба се разговарати о политици, већ искључиво о непосредном ратном и послератном искуству.


Међу ветеранима има добровољаца, професионалних војника, мобилисаних, лекара и припадника паравојних јединица, чија су искуства са ратом и повратком из рата веома слична, без обзира на мотиве који су их одвели у рат.

Један од њих је прецизно описао свима заједничку ратну трауму:

"Мислио сам да ће време да залечи ране, али не. Све се згрудвава, сада ми је теже него након рањавања. Тада ме је само болело, и само сам хтео да се опоравим, да се вратим својима. Сада се питам чему све то?",

Ево како их и други описују...

НЕПРАВДА:

 "Ја у продавницу у Призрен, немамо паре, Србин држи продавницу, 150 дин. пакла ’беста’. У Врању 30 дин... Ми дошли да га бранимо... ми гинемо, остадосмо инвалиди, а он, бре, на нама зарађује паре. Е, тада сам се први пут запитао за смисао овог рата."

"Ја сам са мојом јединицом пропуштао свакодневно њихове шлепере. Трговали су са Србима, док смо се ми борили. На сваком шлеперу су зарађивали по десет хиљада марака. Изградили су себи велике куће. Сада дођем и кажем да дају прилог за протезу борцу који је остао без ноге, да дају нешто да купимо прибор за школу детету борца који је погинуо. Они кажу да немају новаца... Е то ме толико боли."

"Кажу они нама: нико не сме да упали ватру, да се загреје. Одаћемо положај. Подигли смо шаторе, кад одједаред се дими оџак из њиховог шатора, и ником ништа."

НЕИЗВЕСНОСТ:

 "У рату је неизвесност огромна. Има је и у миру, али мање. Кад се помеша страх са ишчекивањем, човек само да полуди... Чим примиш позив за мобилизацију, неизвесност. Шта ако одбијеш позив, а шта ако одеш у рат, какав ћеш да се вратиш? Кад се рат заврши, и даље неизвесност, какав ће бити живот даље, како ћу живети са комшијом..."

"Ја сам био рањен... Не знаш колико је мртвих, ту си у заклону; не знаш кад ће да дође помоћ; питаш се: да ли ћу издржати и остати жив... Ујутру једва чекаш да дођу по тебе... Овај поред мене умро... Мислиш у тим тренуцима, сад је ред на тебе... најтежи су тренуци од момента рањавања до момента кад ти укажу помоћ... Примљен у болницу, секу ми униформу, крв и блато измешано... Ем сам повређен, ем ми узели документе и новац, нико не зна где је... Тај ми је новац много значио, ја сам га поштено добио..."

БЕСПОМОЋНОСТ:

"Најтеже је кад човек запомаже, а ти не можеш да му помогнеш. Не смеш да му се приближиш, погинућеш, а мораш да слушаш како јауче. Осетиш се потпуно беспомоћан. После размишљаш: да ли ће ико мени да помогне? Многи су погинули кад су покушавали да пруже другом помоћ. Људи просто не могу да издрже запомагање рањеног човека."

"Чекао сам у ходнику. Није било довољно сала за операцију. Дошла сестра и рекла: Докторка, хоћемо ли овога? Докторка рекла: Пусти њега, он је добровољац, ко га је терао да иде тамо. Тада бих је убио само да сам имао снаге. Отишли су, а ја сам остао да лежим на носилима, потпуно беспомоћан..."

"Одједном као доктор поручујеш камион врећа, 1500 комада. У том моменту се човек смрзне на помисао да ће све то да се напуни... Постајеш свестан да ће у рату бити масовне смрти и да нема гаранције да у једној од тих врећа нећеш бити ти."

СМИСАО:

"Кад уђеш у наше запаљено село, сакупљаш лешеве, тада се појави мржња... шта су им криви наше жене и деца. Кад уђеш у њихово село, не размишљаш више, немаш сажаљења... Кад они спале наша села па после ми њихова, они наша, ми њихова... Касније, кад седнеш, питаш се шта нам ово све треба. Кад уђеш у пето, шесто спаљено село, питаш се докле овако. Код првог не размишљаш."

"Кад се председник извинио Хрватима, ја сам се питао који је смисао нашег боравка на ратишту. Ја сам најебо, остао инвалид, а ништа нисмо урадили. Он се њима извињава, а они поубијаше толике људе, цивиле, децу. Поубијаше толико, а он се њима извињава. За шта, зашто, зато што су нам поубијали децу? Извињавамо се што сте нас убијали, а ми се бранили!"

ОДГОВОРНОСТ:

"То су све била деца. Командир и ја најстарији. Они као пилићи иду за мном, а мени се мота по глави шта да одлучим. Они имају сигурност, кажу ти си најстарији, а немају појма колико ја не знам."

"Био сам кући и одлучио да се не враћам тамо. Рекао сам: идем у затвор. Из затвора ћу да изађем жив. Мајка ми је рекла: немој сине, нико наш није био у затвору... Одлучио сам да се вратим и био тешко рањен... Никад са мајком нисам о томе разговарао. Мислим да је страшно боли и дан-данас. Имала је један инфаркт."

СТРАХ:

 "Свакодневно се јавља страх... лифт, степенице, ауто... То оставља трагове... Рат је био другачији... Кад су нас бомбардовали, другар ми је дао цигару, руке се тресу, а ја не могу да узмем цигару у руке. Кад је прошло, тек тада је дошло, неки притисак у главу, почнеш дубоко да дишеш, презнојаваш се, не можеш да пресечеш тај страх, да га контролишеш."

"Човек заборави и на сопствено дете, па се после тргне... страх да ли ћу се вратити жив... Кад види себе да је остао без ноге, руке, страх да ли ће искрвавити... Човек не зна колико вреде делови тела док их не изгуби..."

ПАТЊА:

"Можда ми је било лакше када сам ја био повређен, него када је други, поред тебе лежи рањен, крвари, умире, виче како га боли, јауче, нема му спаса... Свако од нас ће тај бол да носи на души до краја живота, не можеш да опишеш то што осећаш. Мозак не функционише како би желео."

"Доктори око мене, ја нисам могао да причам, дошао неки Лесковчанин и почео да прича... Кад је споменуо моје село, у стомаку ме запекло. Он спомене моје сељане, и ја сам се толико напрезао, и сузе, кад је споменуо моју кафану и мене и брата... тад сам проговорио. Рекао сам да сам ја власник те кафане..."

ПОСЛЕ РАТА:

 "Људи мисле да сам опасан по околину. Виде у мени звер."

"Видим у разговору да ме многи избегавају, да не желе да седну за мој сто у кафани, плаше се од мене, шта могу да урадим."

"Бојазан да ми се не свиди оно на ратишту, сањао сам да их убијам и уживао у сну. Када сам се пробудио, помислио сам да нисам нормалан."

"Осећам некакву несигурност без оружја, као го, без свога ја. Не могу да спавам ако не носим пиштољ. Направио сам појас за пиџаму да могу да спавам са пиштољем."

"...Ћеркица ми је дошла у посету, на ВМА. Прво што ме је питала: Имаш ли ногу? Имаш ли руку?... а неће да приђе. Једноставно, боји се мене. То одбацивање од стране деце и њихово несхватање је јако болно. Минут је трајао као сат. Пита: што си нас оставио, зашто си отишао? Питања толико болна да се растужиш... не можеш да објасниш детету због чега си био, где си ишао. Касније те већ дете прихвати. Тек онда схватиш шта је живот, колико може да траје и како може да се заврши..."

"Чекаш да се вратиш кући, само о томе размишљаш, а онда се суочиш са тим. Није могуће ни са женом разговарати. Како њој причати о ратишту? Не разуме она то и гледа те чудно... Отац те не разуме... Са својима си, а сам си... То ми је најтеже пало."

"Отац ми је рекао: јебем ти те твоје лекове, само ћутиш и ни са ким не разговараш. Ми смо навикли да се смејеш, шалиш, викнеш... Не могу да се смејем зато што су они то навикли. А кад ћутим, питају ме што ћутиш. Онда схватиш да си у кући сам."

"Ја хоћу нешто да урадим по кући, а стриц дотрчи: Немој ти, остави, мени се врати слика како би требало да буде. Тада је глупо рећи човеку... тада, у тим ситуацијама лако осетиш патњу за некадашњим животом, за ствари како би требале да буду, а нису..."

На крају можемо завршити овако:

„Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас''. Св. Јован Златоусти.