КЊИГА О МИЛУТИНУ - I део

 

Данко Поповић

 

КЊИГА О МИЛУТИНУ - I део

 

Ласно је убити принца и једну жену

 

   Синовче, нисам ја раније био овако причљив. Овде ми је говор омилио, овде, у затвору. Раније - послови, бриге, не дају главу подићи па заборављаш шта је јуче било, а сад, цео живот ко на длану. Сећам се свега.

   Сећам се ко да је јуче било - звони са свих страна, а људи, дабоме, знају да се тако не дозивље на молитве и на покајања, него да се у рат позива.

   Изађем пред шталу, седнем на мерицу, а оно јутро, милина једна. Треба да се одмориш, балдисао си од копање, кошње и други послови - јека је рада, а ово сад, јека од звоњаве.

   Чујес ли ти ово, Милутине? - приђе ми мајка. Квржи прсте и вата се за реклу, гужва је. Знам како је њој кад чује звоњаву, два су јој сина - да кажем, моја два брата - погинула у прошлим ратовима, у турском и бугарском, а отац нам је - што би се рекло, њен човек - погинуо у Бугарској, на Сливници.

   Чујем, бре - велим јој - нисам глув.

   Па шта чекаш, видиш да људи одлазе школи.

   Ја устадо, дадо јој ону мерицу, па на сокак из они стопа. Она, моја мајка, стоји са мерицом у рукама пред шталом. Е, ту сам слику запамтио. Моја мајка, са мерицом у рукама, стоји испред штале и гледа за мном, а говеда зарикала, да л' од оне звоњаве, да л' стока штогод предосећа - не знам. Знам да ми беше тешко. Тешко, бре, синовче - како који рат, а теби из штале оде пар волова. А то није играчка. Волови су волови, зна се шта је сељаку пар волова. Таман подигнеш волове и укоскас, а оно, узме држава, треба да вуку, топове, да вуку комору, провијант. Ама треба, бре, волови и да ору, и да вуку жито, и сено, и дрва, треба да и' продаш, да узмеш коју пару, а не овако, да иду џабе. Кажем ти, није ни лако ни због волова, ово је трећи пар волова из моје штале за три године, а они које су ми мобилисали месец дана раније, знаш каки су били - ко уписани. Ал добро...

   Одо ја школи, а тамо - шта да кажем. Учионица пуна свршити људи, искупили се, дабоме, да нам учитељ каже шта се ово догађа, зашто опет морамо у рат.

   И како не отвориште врата, погушићете се - велим ја. Пригријало сунце, летњи дан, базде опанци и тежина, зној; осећа се на шталу и оборе. А учитељ држи штапић и показује Сарајево, на карти. Чисто се радује. И фали Младобосанце. Они су учинили своје, узлетели се у небо као мученици. Бацили бомбе, каже, убили швапског принца и његову жену.

   Василије седи и гледа ме искоса, ко вели: чујеш ли ти учу како презвоњава.

   Ласно је убити једног принца и једну жену, ама рат се не добија убијањем принчева и жена - мислим се. Интересује мене шта ће сад да буде - мисле ли остали Босанци за тим младим Босанцима, оће ли дићи каку буну и устанак? Није нама до њинога узлетања у небо, ни досад се у мученицима није оскудевало. Нама, богати, помоћ треба. Оће ли они уз нас против Шваба? - Одманем ја вако главом. Нису ми ту чиста посла. Не волим да се Босанци напразно јуначе, да убијају принчеве и жене, а после, гузицу у страну па наша сељачија данак да плаћа. Па је л' тако? Ако си и Србин и сељак, ниси стока, не волиш да те неко прави лудим.

   Полакоте, учо, полако, немој тако све из једног витиља, нисмо ми деца - вели Павле и намигује на ме. А учитељ тера своје. Тамо, вели, по Босни и по другим крајевима де живе наша браћа Јужни Словени, устанак само што није плануо.

   Из твоји уста у божије уши, учо - изађем ја напоље, не верујем ни у каке Словене, а нећу ни да се кважим са учитељом пред народом.

   Идем кући и све гредом мислим о тим Словенима. И да л' ће да буде ко што учитељ рече. Тешко ти, бре, да те у рат увлаче кад коме прасне ћеф. Увуку те у нешто што не разумеш. Богами. Слушо сам ја и отпре многе оне школце. Дођу преколета на ферије па се распричају о ослобођавању сви крајева де живе наша браћа - чујеш, наша браћа, а моја браћа изгинула због неке "наше браће". Кажем ти, распричају се пред општином, пред школом или пред црквом, како-кад, па све ко да ће неко да им поклони оно што би они могли да ишту. Сећам се једном о Великој Госпојини, пред општином - распричао се Велибор Ровић. Онако дугачак, припо се на један камен па везе ли везе. Ослободили смо, каже, Македонију. И стару Србију, победили смо на Куманову и на Брегалници, сад ћемо да се окренемо нашој браћи у Босни, Ерцеговини и у Далмацији.

   Све тако Велибор, ко да ми само треба да се окренемо, па да се тако и оствари оно што је он заумио.

   Добро, Велиборе, а колико ће то да кошта? - јави се Чедољуб Петровић, био онда још жив. Оће ли нам чељад бити бројнија и веселија?

   Чедољуб стар, ал уме да мисли. Коју смо ми вајду имали од дојакошњи ратова? - вели.

   Е не ради се о вашим амбарима и кошевима, шталама и торовима, о уједињењу се ради - дрзак, богати Велибор, дрзак, а нема га шака јада, дугачак ко притка. И болестан. Турбекулоза само што га није начисто појела, ал ето, оће и он да одређује судбину земље и народа.

   Кажем ти, није уча нама први тако говорио. Није. Слушали смо ми о томе подоста и раније.

   Ал добро, да се вратимо.

   Одем кући, а није ми лакше. Мучи сумња, сикирација. Чисто смешно, сељак си, а мучи те сумња због неки Словена и неки устанака. Ал опет, о рату је реч, о кожи се ради, о главуџи.

   Тумарам подрумом, пијем, не кријем. И псујем, што да не псујем. И краља и владу. И Гаврила Принципа.

   Не греши душу, Милутине - моја мајка Гвозденија иде за мном, крсти се, мисли, ваљда, да је и тај Гаврило неки великомученик и светац.

   Спреми ми белу торбу - кажем жени - двоје ланене гаће, двоје чарапе, ко и досад кад сам полазио у ратове. А жао ми жене - ни са њом нисам средио. Болесна је. Деца се у њој не примају. Троје је родила, а ни једно се није одржало.

   Мајка ми певца испекла, по обичају, ко да ћу на свадбу, а три дана сам косио на сирћету и на перју белог лука - ал, ајд, кад је таки обичај да Србин добро једе кад у рат и у смрт полази.

   Обучем нове чакшире, сукнене, а жао ми. Последње су - двоје сам у прошлим ратовима поцепао. Гуњ нећу да облачим, нов је, и једини - црквени, стајаћи, зашто да га сатирем о рововима. А жена ко жена, не жали га, каже: Милутине, може се десити, не дај боже, да погинеш, па нека се види да си био домаћин човек.

   Баш зато га и не би носио, зато што могу да погинем, кажем жени. Рачунам, ако погинем неко ће јој за тај гуњ косити и жито везивати - ал њој не вреди говорити, наумила се па не да. Облачи ме ко да ћу у народну песмарицу - све ново и најлепше рпа на ме.

   Немој, жено, претеривати - кажем јој - само двоје гаће и двоје вунене чарапе стави у торбу, то је човеку ратнику довољно. Ако нема среће, не могу ми ни кожне чакшире помоћи.

   Синовче, да ти себи не наудиш што се дружиш са мном, знаш како је.

   Е па добро, добро, ако је ко што велиш, идемо даље...

   Рукујем се са мајком и женом. Ударим сокаком у село.

   На све стране одлеже дерњава. Кад се пре изопијаше толики људи? Зашто певају и плаше голубове, што се сад јуначе, рано је?

   Урошева кафана - препуна. Пије се с ногу. Све плаћају Урошевићи. Они пију и најгласније певају, они највише и псују и песмама прете Шваби - није им тешко, они су одувек највише песама и знали и певали, а многе су и сами срочили; већ су и о Апису и другима певали, и о Гаврилу Принципу - они ће да певају, други ће да гину.

   Ајде, Милутине, да пијемо и да певамо, - Перо Урошевић, узо чашу и налива ми ракију - земан је земља да се брани.

   Ајте ви Урошевићи са мном да ратујемо. Мени је ово трећи рат, а теби, Перо, и твом брату Јефти није ни први - кажем. Зна то и он добро, него неће Урошевићи белу торбу да прте. Два месеца они под оружјем парадирају окићени значкама ко комите, ал неће тамо де се гаће крваве него певањем и дерњавом показују властима како воле краља и Србију. Таки су били и у прошлим ратовима. Њини су синови и сад по командама у позадини, а туђу децу напијају да се пијана дерњају кад би требало да плачу.

 

 

А да се ми о Турке не огрешисмо

 

   У чети ми беше студент Младен Јеринић, син најбољег газде у нашем крају, Марка Јеринића. Дошо Младен из Беча, добровољно, оће и он да брани Србију. Фала му. Србија мора да се брани.

   Шта ће са нама бити до послетка? Питам Младена, а он ме, душа наша, вако загрли. Очију ми, школац, у Бечу школе учио, ал загрли Милутина. Мени мило, што да кријем, мило ми, загрли ме студент, мене, обичног сељака. Пун је вере и лепоте. Србија је, каже, извршила највећу могуцу мобилизацију коју је икад једна земља извршила у својој историји. И све он тако, а ја га гледам, па ми га чисто жао. Некако ми није за војника. Слабачак је и сувоњав, није, да кажем, нека коска.

   Ништа се ти, Милутине - вели ми Младен - не секирај. Гаврило Принцип је пуцњем у Сарајеву отворио врата новој историји. Нису у Сарајеву погинули само један принц и једна жена, вели, Аустрија је тамо пала; видећеш кад устану Чеси и Словаци, па наша браћа Словенци и Хрвати, Славонци и Далматинци и Босанци. Кад се то дигне, оде Аустрија богу на истину.

   Добро, Младене - кажем му - добро ако ће и Словенци, и Славонци, и Далматинци, и Босанци. У реду, ако је тако договорено.

   А Младен долива: Аустрија ти је, вели, Милутине, њима ко нама што је била Турска, морају је рушити, шта ће друго...

   Видим да и он верује у те устанке. Поверујем и ја. Ваљда ће свако своју Турску да руши. Ободри ме Младен.

   Е па добро, идемо даље.

   Добисмо ти ми битку на Церу, освојисмо положаје по Мачви. Наступамо у оне крајеве из који смо били одступили.

   Да бог сачува. У Кривајици - тридесетак жена и деце Швабе повезале и поклале. Тако у Завлаци и по другим местима, на све стране, по Мачви и Јадру. Фотографи залацају апаратима, сликају мртве жене и децу. Треба, кажу, за архиву државну и за новине по свету, да се види и зна кака се зверства чине над српском нејачи.

   Заустависмо се на једном ђерму. Ту је и једна баба. Дели војницима јабуке.

   Је ли, баба - пита Василије - јесу ли опасне Швабе?

   Нису све Швабе опасне, синко - рећи ће она баба - опасан је Шваба који говори нашки.

   Василије се труди да заподене разговор са мном, запиткује: Који су то људи отуд што говоре ко и ми, Милутине, да л' су то они Јужни Словени о којима нам причају официри?

   Да је среће, Василије, ти би мени о нашим кућама причао, ти би о нашим сокацима, о виноградима, кукурузима и вотњацима говорио. Онолике наше отаве по ливадама, онака наша стока, а ти ми о Јужним Словенима. Откуд ја то могу да знам? Ваљда за то има људи разборитији од мене, људи на положајима, ваљда се зна ко је зашта надлежан. Са мном разговарај о орању и о сетви и о рогатој стоци. Све некако гледам да се склоним од Василија, али он трапуља за мном и љути се. Санћим, што ми наступамо? Да не наступамо, не бисмо, каже, гледали ову грозоту - показује ми на куће спаљене, на згаришта на некадање котаре. И на једну капију. Лепа капија. Зидани стубови, али која јој је вајда од лепоте. У капији човек, биће домаћин, ко да је изашао да дочека госте, вако, лепо обучен старац - виси, обешен, да бог прости чисто смешан.

   Е па, ми морамо да наступамо, Василије; ми наступамо кроз своју земљу, не наступамо кроз туђу - окрећем ја главу да не гледам оне јаде, чељад побијену и повешану око спаљени кућа. Свуд си то могао видети по Мачви. А Василије ме тек довати за руку и вако тргне да га у очи погледам. Видиш ли ти, Милутине, да ови ни калемљено воће не поштују; видиш ли вешају и о питоме крушке и јабуке. Искрљештио се Василије, гурка ме да гледам у дворишта поред који пролазимо, ко да је, боже ме опрости, важно да л' вешају о питомо ил' о дивље дрвеће.

   Гледај, Василије, преда се, не осврћи се, лакше ће ти бити; не гледај около, врдај мало погледом, није бог човеку дао очи да гледа све што се може видети - не знам шта би друго да му кажем, није мени лакше него њему, ал рачунам: ако гледам преда се, мање ћу несреће наше видети.

   Је ли, бре, Милутине - повуче ме опет Василије за рукав и заустави, и у очи ми се загледа - да се ми о Турке не огрешисмо?

   Ја га гледам, да није шенуо - како ми можемо о Турке, наше старе злотворе, да се огрешимо. А он, вако, трља браду. Ми смо, каже, против Турака грдно ратовали ал, руку на срце, ваког јада и срама од њи не видесмо - показује на једно детенце убијено, женско, заголићено, да бог опрости, на једној му ножици чарапа, дебела, од вунена сељачка плетива, пуна крви, а рој мува зукти око њега. Дете базди, божју ти мајку, дете убили, муве га напале, а оно заголићено и базди, еј базди. А дете женско и заголићено. А подаље, нема ни десетак корачаја, виси жена - млада, витице јој низ груди, а груди раскопчане и види се да је осрамоћена, на једној јој се нози, да простишс, гаће задржале, да бог опрости, а ја се мислим: мора да је ова жена мајка оне девојчице, сличе једна другој ко јаје јајету. Па се мислим: да л' се у овај злочин умешаше они што говоре нашим језиком, божију ти мајку?! Василије иде за мном гурка ме и опет приупиткује: Да л' смо се ми о Турке огрешили?

   Може бити да смо се о Турке огрешили, Василије, ал то није нашом намером. Како смо ми некад могли знати које нас несреће чекају; ко је могао знати да ћемо и против ваки људи ратовати, ко је знао да и ваки људи има на белом свету.

 

Перорез

 

   Не знам како се оно место зваше, знам само да је било у недељу, чуло се црквено звоно у даљини. А ми се око швапског барјака отимамо. Да бог сачува. Мајку једни другима псујемо на истом језику. Стењемо. Цепамо једни другима утробе. Не знам што ли нам је швапски барјак толико устребао, зашто због једне крпе да изгину толики људи.

   А мени баш западе да отмем онај барјак.

   Поручник Гарашанин ме пофаљује пред стројем. То диже углед свима нама Шумадинцима - каже.

   Бог и душа, волео би да смо ми Шумадинци угледни по чему смо и били, по дебелим свињама и биковима, по сувој шљиви и ракији.

   Ту је погинуо и Аксентије, фамилијаз наше школе. Јурнуо на бајонет. Пробуразили га због шарене царске крпе. Закопали смо га. Док сам га затрпавао, пролазило ми је кроз главу како је Аксентије слушао учитеља док је овај причао деци како су се наши стари јуначили, за го нож ватали и око барјака се отимали. Па ето, и наш Аксентије тако, ко наши стари из прича за децу. А шта ја да кажем његовој деци ако се кад вратим кући па и' сретнем?!

   Ту је Војислав Дикинац грдни рана допао. Крнут бајонетом. И он види шта је и како је. Шапуће ми - не може да говори - да узмем онај перорез и да однесем његовим укућанима.

   А тај перорез јуче му дао престолонаследник, кад је обилазио положаје, па Војислав сав срећан беше. Фалио ми се да ће перорез однети кући, да се Дикинци њим поносе. И да га чувају. Велика је то ствар. Поклон од будућег краља.  Која кућа има таки перорез?

   Ја тражим онај перорез, не могу да га нађем. Преврћем џепове, торбу - нема га. Тражим га по слами, нема га, а Војислав ми га у аманет даје да га носим и предам његовим укућанима.

   Шта да кажем Војиславу, он умире, а перореза нема. Ваљда му испо негде док се крџумо по војишту или док су га рањеног овамо носили. Не верујем да му га је когод укро.

   Жао ми Војислава и криво ми на престолонаследника, што је дао перорез једном мученику, Дикинцу. Да му није дао, може бити да би се Војислав мање јуначио и, може бити, не би погинуо.

   Војислав је умро пред нама, и лепо смо га закопали.

   Ти дана многи нам се предадоше. Заробисмо и официра. Па седимо, тако, и причамо. Један из Загреба, Србин, распричао се: није Србима у Аустрији ништа лакше и лепше него Србима у Србији. И тамо Србе прогањају. Апсе. Насрћу на куће и имовину. Лупају излоге, растурају радње занатлијама и трговцима, Србима.

   Зашто, бре? - питам ја пред свима.

   Како, зашто? Па због принца Фердинанда.

   Добро, је л' то Швабе тако поступају са српским живљем? - питам.

   Ама, каке Швабе, радићевци и франковци. У Босни, чујем, још црње, Србе расељавају, у логоре трпају, имовину и куће отимају...

   А, то ли је, мислим се.

 

 

  Ми смо народ сувоземан

 

   Потерали су нас преко Саве, у Срем.

   А са чим, брајко, с којом војском да пређем Саву? Немаш понтоне, а имаш сељаке који не знају да пливају.

   Људи се поткочили, не иде им се преко воде. И стока се узнемирила, предосећа воду. Волови искрећу вратове, гледају у нас, а ми не смемо стоци у очи погледати. Суде небески, како ли ће нама наша команда у очи погледати!

   Клопарају точкови испод топова и кара, топти коњица. Шљука пешадија. Ама није то као кад се ми по Србији крећемо.

   Приђем уз обалу, страх ми се у кости завлачи - зар смо ми војска која може да пређе преко толике реке.

   Што ли нас овако натоварише? - вајка се Павле.

   Придржавајте се за волове - саветујем ја - волови нам могу на води значити више него на орању. Једино нам они могу помоћи.

   А мост се љуља.

   Официри вичу да се жури и да се отаљава.

   Држим се Павла и Василија, да се не раздвојимо у помрчини и гужви.

   Де смо ово? - пита Павле.

   Што ће ти то да знаш; све друго знаш, само ти то фали - идем ја за командом.

   На добром нисмо, нити смо му се упутили; подавиће се и они који од нас боље пливају - вели Василије.

   А Павле никако не престаје да запиткује. Стало му је да зна де је и куд је кренуо.

   Тамо ћемо, преко, у Мађарску, да освајамо Аустрију, да ослобађамо нашу браћу; тамо живе наши људи, тамо су наши манастири и кости наши владара - све тако Василије, па се, тек, окрете мени: Добро, Милутине, ти си виђен човек - био си најбољи ђак; учитељ Зарија, бог да му душу прости, тебе је ценио и уважавао мимо нас остали, ајде ти, брајко, сад нама реци куд нас воде.

   Ја ћутим. Газим опрезно, старам се да не изгубим њега и Павла. Чекам да нас са те стране де су наши манастири браћа дочекају врелим оловом. И требало би. Ко нас је звао да и ослобађамо? Да је њима до ослобођења, ослободили би се и они сами.

   Докопасмо се ми некако обале. Загазимо у житку земљу. Једва извлачимо ноге из блата.

   Жао ми стоке - куд је водимо, оволике наше волове и коње. Ако смо решили своје главе да погубимо, зар морамо и стоку да упропастимо. Зашто оволику имовину да шћердамо, у туђој земљи? Нисмо је на коцку заимали.

   Мислим ја тако и гледам ону равницу, кад ли Павле Кезун подвикну: Лези, Милутине, нико те, вели, није на рабош узео!

   Да л' рече ил не рече, засу нас ватра из топова. Пршти земља, свира шрапнел. Василије псује погану швапску мајку. Павле - луду српску мајку. И браћу. И ослобађање. И манастире. И ћивоте краљева и великаша. Зар због мртвачки сандука и краљевски коџања да изгинемо!

   Осуше и митраљези. Туку све више и црње. На равници си, ко на длану. Ојадише. А како да бежиш, уморан од пешачења по меким њивама, у опанцима распаднутим.

   Једном пред вече, отуд од села за које рекоше да су Шашинци, нападе нас и пешадија. А ми, суљај, одступај.

   Коњица! - повикаше однекуд и осуше ватру, да нам не би зашла за леђа.

   Прекини паљбу! - повикаше опет. Није коњица него артиљеријска запрега и није непријатељска, него наша.

   Геџо! Псују нам и српску мајку, туку и јуре. Геџо, куд ћеш сад кад не знаш да пливаш? Ето, они знају да ми не умемо да пливамо, а наши то нису знали. Боже, што нам бар не посла непријатеља који не зна наш језик!

  Шта нам је ово требало, Милутине - гледам онај јад и пропаст нашу.

   После нам официри објашњавају како смо у Срем кренули да помогнемо наше савезнике, да Швабе и Мађаре вежемо за себе. Млого је то корисно за савезнике, говоре. Да ми нисмо ударили на Швабе и Мађаре, они би на Русе ударили још више. Ми смо се, кажу, одужили својој словенској браћи. Ко ће ако Срби неће.

   Е баш добро што смо опет страдали за неку словенску браћу - мислим се, ал ћутим. Стално нас с неким братиме, па на се пртимо што нисмо кадри понети. Зар смо ми нека сила, ми треба једном да погледамо сами себе и да се измеримо па да знамо колики смо. И чуди ме да смо тако велику славу - ако је веровати да она о Србима кружи по свету - олако утопили у бесловесну водурину. Зар круна и влада нису знале каку војску имају? Што су се стиделе пред савезницима, зар нису могле рећи да је њин народ сувоземан и да не уме да плива?!

   Мучи то, синовче. Питаш се ко си и шта си ти тој твојој држави, ко су јој и шта су јој нолики људи сто изгибоше и у бесловесној водурини се подавише.

   Увребам прилику да приђем Младену насамо и све му скинем са срца, а он ме резили: Не може се, вели, о томе судити из сељачког опанка. То су крупна питања историје и политике, твоји су, вели, видици скучени, Милутине. Ти, вели, говориш ко да ти је Срем туђа земља. Срем је, вели, наша земља, у Срему живе најбољи Срби. Колико је само наши из Шумадије у Срем и друге крајеве Војводине пребегло од Турака. Знаш ли ти, Милутине, колики су сремски Срби страдали само овог рата због тога што су Срби? Они су нас помагали и за време Устанка и помажу нас и сад.

   Ја се помео. Немам ја ништа против Сремаца, знам ја за Сремце, али се питам коју су вајду они имали од нашег лудог страдања.

   То су, Милутине, крупна питања за тебе, то могу да разумеју људи школовани - љутка се Младен.

   Добро, мислим се, терај даље...

Нисам дозволио да ми Рака "Троцки" соли памет

 

   Добисмо ми битку на Стрмову. - Мртваци на све стране. Ја и меркам. Решио сам - оћу да се обујем, нема ту шта да се крије. Меркам неке чизме или цокуле, морам неког мртваца да изујем. И не помишљам шта би ми Живана, и шта би ми мајка рекла, нема се сад за то времена. Западе ми за око један са фесом на глави. Учини ми се да је мртвац мога раста и моје снаге и да је ногат ко и ја. Што да га не изујем, нека и мене изују ако погинем. Нисам у рат пошао да се обувам и одевам, ал кад сам те среће, обућу се, нећу више воду и блато да трпим у опанцима.

   Јеврем ми за леђима богорада: Немој, Милутине, са мртваца непријатељског да скидаш обућу, стићи ће те несрећа, вели, скини је са нашег мртваца, има и' - показује ми рукама на стрмовачке положаје.

   Како са нашег, мислим се, ми смо боси ил нам се обућа распала, да се не лажемо.

   Приђем ја другом непријатељу, он подофицир. Крупан човек и кракат. Мојег раста. И њему фес на глави. То ми одговара. Лакше ми је њега да изујем него неког правог Швабу. Швабе би ме било стид, овога није, ово је потурица, некад је био Србин па се потурчио и сад, ево, на Србина кидише.

   Скинем ја једну чизму - добра чизма. Вучем другу, а мртвац тек помери ногу. Престрави се ја, потего за нож.

   Не, брате, ја сам Босанац! - придиже се мртвац, испружи вако руке према мени. Моли. И показује ми да има фес на глави.

   Јеврем се зацери: Остаде ти, Милутине, без чизме, вели, неће чизма на твоју ногу.

   Добро, бре, Босанац - питам га - јеси ли ти досад знао да си Босанац и да си ми брат, или си то дознао тек овде, на Стрмову? Од кога сам се ја досад бранио и од кога ја морам да бежим са своје земље - не дозвољавам да ме прави будалом. Знам ја ко је мени брат. Томе не треба да ме уче ни краљ ни влада. Па је л' тако? Како то да је мени Босанац брат, је л' ја нисам брат Босанцу! Заврљачим ону чизму, сетим се нашег учитеља и станем га псовати за све што нам је о Младобосанцима причао: да ће сву Босну да дигну и са нама да се сврстају.

   Рака "Троцки" брани заробљеника. Не дирај човека, Милутине, вели, није он крив за клања и вешања деце, жена по Мачви, ово није рат народа, ово је, каже, рат царева. Прави се важан Рака опанчар, што је видео неког Троцког у Београду, ако му је веровати, и што је ишао на те првомајске излете.

   Какав рат царева, Рако! - дернем се, не дозвољавам да ми Рака Троцки соли памет. Сви цареви света да су се скупили и преко Дрине и Саве да су у Србију упали заједно не би онолико жена и деце поклали, нити би могли онолике куће попалити и онолику стоку одвести.

 

 

  Није нам Пашић донео вашке

 

   Само што Србију повратисмо, кад удари тифус. Ара ли, ара. А ми се брани белим луком и ракијом. Ту помреше Радован из Драгоља, Веселин из Јеловика, Станиша из Стојника, не знам како се зваше Трта из Јагњила и многи још. Да бог сачува.

   Павле и ја одосмо до болнице да обиђемо Милована из Мисаче. А Милован, видим ја, умире. Не може да нас препозна. Зове нас, као у кућу. Ајте, људи, ево седи ми отац и чека вас, узварио ракију са медом.

   Твоја кућа и твој отац, чекају те, то је тачно, ал ти нећеш доћи, мислим се, тебе ће у кречану, а можда и нас за који дан.

   Оне понуде што смо му понели ми вратисмо, па седнемо и поједемо. И причамо шта је и како је са Милованом и страујемо од тифуса, а Младен нас умирује. Све је то цена слободе отаџбине, вели, морамо да је плаћамо, одговорни смо.

   Кака цена, сунце ти, ми смо своје одужили, страдали смо од олова и бајонета, била нас артиљерија, била киша и ноћ, гутало нас блато; ми смо одговорни за наше планине и реке и поља, а ко је одговоран за тифус ?! - планем ја.

   Е па, није нама Пашић донео вашке, вашке су наше, сељачке, нису Пашићеве - посмева се Василије, изазива, а Младен види, паметан човек, па окрете разговор на другу страну.

 

 

  Која је то рачуница?!

 

   Стално се говорило да ћемо у Солун. Млоги се од нас надали да ћемо возом. И да нас тамо чекају савезници. А ми, на Косово. Па одатле у арнаутске планине и беспућа.

   Шта је ово - питам Младена - онако насамо, у поверењу. А он ми, душа наша, објашњава. Бугари су нам пресекли одступницу низ вардарску долину и набацили нас на Албанију, другог пута немамо. Добро, Младене - питам га - зашто су нас Бугари напали, с леђа? Ми смо са њима заједно Једрене освајали, тамо ми је брат погинуо. А Младен ми објашњава, дабоме, у поверењу: Бугари су нас напали зато што је Пашић погазио споразум са њима и тринаесте им узео Македонију лево од Вардара.

   Добро, Младене, да није било рата тринаесте и Брегалнице, да није Пашић то учинио због Македоније, да л' би нас сад Бугари напали? питам га. А он, вако, слеже раменима: можда и не би, вели.

   Па добро - питам га - колико ће сад да нас кошта лево од Вардара?

   Младен оћута.

   Ја станем, па се мислим: узесмо Македонију лево од Вардара, а сад изгубисмо Србију. И толике људе. А колико ли ће нас јос остати по овим планинама и јаругама, помишљам, која је то рачуница.

 

 

  Шта је и како је иза планине

 

   Гледам како гурамо и бацамо топове у сурдуме.

   Подаље тамо експлозије потресају земљу - наши спаљују муницију.

   Младене - приђем му ја опет - која је ово рачуница? Да л' би за нас, Србе било боље да смо се некако одавде вратили кућама, да не сатремо све што нам је остало. Видиш ли ти на шта ми личимо, ми смо сви начисто занемогали, зар ваки људи могу преко туђе земље, по ваким гудурама, на оваквом времену, гладни.

   Видиш, Милутине, вака је ствар - каже ми Младен - ти, вели, видиш шта је и како је, а шта ће да буде, ти то не видиш. И не вреди да ти објашњавам. Ти, Милутине - показа ми он на једну планину, не знам како се зове - видиш само до оне планине, а не видиш шта је и како је иза планине.

   Мене сецну, да беше ко други место њега, би ми се длан откачио, ал знам Младена, душу нашу, није он тео Милутина да увреди. Само, поштено да кажем, криво ми. Приметио сам ја да нас сељаке наши школовани људи много потцењују. И то ови наши, сељачки синови, они што су јуче опанке изули. Богами, кажем ти - они све ко да ми сељаци грокћемо или ричемо, ко да здраве памети не можемо имати ни кад се о нашој кожи ради. Ето и ти, синовче, стално се нешто мрштиш, криво ти што ја овако говорим. И ти замишљаш да би ја мого само о орању, копању и о стоци да ти казујем. А ја, ето, о томе не говорим. И ти мислиш да ја паметујем, а ја ти баш говорим оно што ме пече и што ми је судбину одредило. Не знам, синовче, је л' тако и у други народа према сељацима? И не знам чиме смо то ми српски сељаци заслужили. Не знам да л' су другде сељаци поднели и учинили за свој народ нешто више него ми. Па зар нам највећи људи нису били сељаци? Ко нам је устанке и буне дизо и водио, ко је државу стваро, чуво и спасаво, ајде, руку на срце.

   А Младен мени опет: Не видиш, Милутине, преко планине. Оће рећи: не видиш ти даље од кошаре, тора и обора, не видиш даље од прага и огњишта. А не помишља да је то мање опасно, него кад се забленеш преко планине и гледаш у небеса, не видиш свога прага и шљемена и не видиш да ти оџак не дими и да су ти се у ватришту змије залегле.

   Е па, у реду - кажем ја Младену - ако ја не видим, нека виде они који треба и мора да виде; прећи ће се и преко планине па ће се видети ко је докле мого да види.

 

 

  Свети оци

 

   Идемо ми тако, боље рећи, тетурамо преко Албаније, из ледаре у ледару, из вучаре у вучару. Кад вако по страни, у једној заравни, деца. Нисам и' бројо, ал беше и' тридесетак.

   И пуковник Ивовић, однекуд, међу оном децом. Џарка ватру и прича им, а деца га слушају и цвокоћу, дабоме, прозебла деца, није оваки пут за децу, није ни за одрасле. Е да је отаџбина земља отаца, мислим се, не би са нама била деца, сами би ми завршили овај пишљиви посао.

   Милутине - вели ми Павле - знаш ли који је дан? Данас су свети оци.

   Који, бре, оци, сунце ти - нећу да кажем. То је некад било, док су се оци деци поклонима дрешили, сад је друго, сад су оци децу везали и у ледаре и вучаре завукли, зарад отаџбине. Наопако. Не знам само куд су се деле мајке и бабе, што дозволише ваку пропас, како оне не одбранише и не заштитише своју децу.

   Милутине - вели ми Павле - не знам ни ја ко покупи и поведе ову децу у ову несрећу, а волео би знати. И волео би знати, вели, де су овој деци били дедови, и како су смели унуке зарад отаџбине да порину у ове страоте. Шта ће им отаџбина без унука! Стра ме, вели, да и мој отац није полудио па и он моју децу за мном амо посло. Зебем, вели, Милутине, са две стране. Ако ми деца у овом леденом паклу скапавају од студени и глади, зашто ја требам да се борим - за коју отаџбину, за ону што ми је децу сатрла! Па ја ћу, бре, да је рушим, нећу да је браним, пост ти твој! Ако би тако било, њој горег непријатеља од мене не треба. И шта је то отаџбина! - сикће он. Тешко му, дабоме, окренуо му се свет наопачке, ко и мени, нисмо ми деца, нисмо ни стока. Нисмо ни официри, ни попови. Не живимо од славе.

   Питај пуковника Ивовића - покажем Павлу у правцу ватре. А тамо пуковник Ивовић седи са децом. Прича им шта ће бити када стигнемо до мора. Лаже децу да на мору има воћа колико ти душа жели, и чаја заслађеног. Неће да каже да је море водурина и бездан.

   Е, на шта је саспео пуковник Ивовић, да лаже децу, попишам му се на еполете. Да л' имаш који залогај? - пита ме Павле и гледа ону децу.

   Имам један кромпир.

   Дај га деци. Оци су данас, ред је, ја да имам штогод дао би им.

   Па нећу ни ја кромпиром своју гузицу да спашавам кад су деца у питању. Понесем онај кромпир, а сузе ми на очи, оћу да се загрцнем.

   Пружим онај кромпир - деца ме гледају, грло ми се стегло, ни једне речи у мени.

   Што плачеш, војниче? - пита ме дете, а ја се зароси и плачи. Ал, опет, кажем себи: Милутине, помисли како је онима које су њина деца стигла у овом паклу - Радоша стигао син, дете се разболело и умрло од грознице, а он мора даље. А зашто? И против кога? Јесу ли њему већи кривци Немци ил ови наши што су измислили ову дечију стратегију?

 

 

  Није народ ко и трава

 

   Не могу посигурно рећи де стигосмо врховну команду и владу, ал беше једна зараван и ту ватре наложене и коњи осамарени, под големим теретом шаторским крилима покривени. Чујемо, ту су кости неки наши владара давни.

   Који то владара кости носите - питам једног редова - зар ми немамо штогод важније за ношење? Правим се ја мало онако, а онај редов се насмеја, нешто би реко, а све погледа у официре да не чују. Официри су људи платежни, не смеју да хуле на судбину, а сељаци су друго, сељаци, мислим, редови.

   Право да ти кажем - вели ми онај редов - да се ја питам, ја не би носио ове кости, што да и' крпамо, шта ће они Шваби, а не знам ни ми шта ћемо са њима.

   Паметан човек, синовче, каже: Ако и носимо због неког аманета, није нам потребно, шта ће нама аманета кад смо ми у Србији оставили своје куће, чељад и стоку.

   Шта ти кажеш? - приђем Младену. Ми немамо чиме да наранимо ову децу што и' кроз овај ледени пакао водимо. Сарањујемо своју узданицу и будућност, а носимо коџање. Шта мисле круна и влада о нама, мисле ли оне да смо ми ђакони и богомољци, па су нам коџање краљевске прече од наси кућа, чељади и стоке.

   Милутине - вели ми Младен - народ мора бринути о костима своји предака, од костију предака нема сигурнијег ослонца, барем за нас, Србе.

   А шта би са оном нашом словенском браћом? - џарнем га. Њему не би право, па поче да прича о великој држави будућој, само везе.

   Боже, шта ли је овим нашим школованим људима, мислим се и слушам га. Њему душа у носу. Гладан, болестан, једва ноге вуче. Снег увитлио, ноге му промрзле, руке му се скочањиле, глава му се смањила - ал он, о великој држави снива.

   Знаш ли ти, Милутине - пита ме - шта је то српско војводство?

   Ја се правим да не знам - слежем раменима.

   Е, па, Милутине, вели, и српско војводство ће бити Србија. А знаш ли ти шта то значи кад се нама земљица украси градовима ко што су Нови Сад, Осек, Вуковар и други.

   Добро - ућутим ја, не смем се правити паметнији од целог народа - да страдамо за српско војводство, ваљда и тамо живе Срби.

   Е, Милутине, да се ми нисмо за ово определили и волико жртвовали, никад не би дошло до уједињења Јужни Словена. Ако смо, вели, изгубили земљу, војску ћемо имати. А онда ће савезници, кад дође до дипломатски договора, морати да удовоље нашим захтевима. Онда ће, вели, савезници да нам дају све крајеве у којима живе Јужни Словени, онда су Далмација и Словенија спасене. Кад тако не би било, Талијани би, вели, узели Далмацију и још неке крајеве.

   Ја слегнем раменима, не разумем српска посла и српску рачуницу. Нисам сигуран да због тога и ова деца треба да страдају. Добро - питам га, човек је школе у Бечу учио - беше ли на свету још којег народа да је сатро децу због државе и неки крајева и, ако беше такога народа, шта би с њим, усрећи ли се?

   Ми овај рат не смемо да изгубимо, то теби, Милутине, не може бити јасно, то су нека виша знања.

   Како, бре, не смемо да изгубимо рат а смемо да изгубимо народ! - мислим се. Па је л' тако, синовче? Шта ти значи да добијеш рат а да сатреш народ?

   После сам видо ту рачуницу, ал доцкан. Дође време, требају ти људи, треба ти памет, Срби су ти потребни више него икад, ал де су, нема њи, остали у снежним вејавицама. Појела и' Албанија. Па је л' тако? Не ничу људи ко печурке. Лажу они који кажу да је народ ко и трава - косиш га, а он се подмлађује.

   Е па ти види да л' сам ја у праву, ил нисам...

   Ал добро, идемо даље.

 

 

  Руку на срце

 

   Таман се дан од ноћи опрашта, кад, у једној ували, поред пута, побијени, жена и деца. Срби, избеглице. Била ту и једна девојчица, дете од пет-шест година, рањена и свучена. И у снегу остављена. Ту и умрла.

   Да л' ће ови Арнаути увек мислити да са Србима могу како им прасне ћеф - пита ме Павле - да л' ће, вели, увек рачунати да смо ми слаботиња како нас сад виде.

   У неко доба сустигоше нас наше избеглице, голи људи. Свучени, само у гаћама и кошуљама. Причају - напали их Арнаути, отели им кљусе, а њих поскидали. Цвокоћу људи и показују вако у пристранак, на неке куће, три - четири километра удаљене. Треба, кажу, да се вратимо, да побијемо Арнауте у тим кућама, они су побили наше дечаке, размрскали им главе ушицама секира, нису ни меткове тели да троше, побили дечаке и поскидали.

   Не могу да будем паметан: зашто убијају и оне који већ умиру? Ваљда су прокљувили да имамо по коју сребрну цркавицу и по који жућак - показали им Срби кад су куповали сено за волове и коње.

   Немој да се љутиш, синовче! Ја ти своју судбину казујем. Оћу једном, ево, да је саставим целу. Раније ми се није дало. Раније, кућа, њива, стока, ратовање, па никако себе да видиш целога. Сад је друго, сад могу. У затвору сам, има се времена.

   Арнаути убијају нашу децу - Рака Троцки дроби о братству са њима. Умире се од глади и студени, а наши школовани људи мељу о словенству. Не смемо ватру да заложимо, обућа нам се распала, а поручник Гарашанин објашњава нашу судбину. Да смо се ми вратили нашим кућама, а влада и круна да су потписале капитулацију, каже, Талијани би узели део територије наши Јужни Словена и Далмацију; овако, каже, ми ћемо сачувати нешто војске, круну и владу, па ћемо имати државу како доликује Јужним Словенима. Држава ће нам бити велика чак до Соче.

   А де ти је та Соча и шта је Соча? - питам га.

   Соча је, каже, наша река у Аустрији, тамо живе наша браћа.

   Слабо ја знам о рекама, а за ову први пут чујем. А не смем рећи: е, мој поручниче, и несрећниче, зар си се школовао да би омаловажавао свој народ; зар смо ми и то заслужили, да нас можеш позвати да умиремо и за реке по Аустрији.

   Ајде, вала, да умремо и за ту Сочу - намигнем Василију - што да не умиремо и за Сочу, овде, у Албанији. Ко ће ако ми Срби нећемо - спаде ми камен са срца. А поручник Гарашанин се љути: Шта се шегачиш, Милутине! Ја га само гледам. Не смем рећи - много је за један народ, поготову овако мали као што смо ми, ако га буду нагонили да умире за сваку реку. Ваљда свака река има свој народ који треба да умире за њу.

   Руку на срце, војска је војска, ал шта ће са народом да буде, то те ждере, синовче.

   Све више је уплакани и престрашени жена и деце, тетурају изгубљени или у поворкама без краја.

   Набаса на нас патрола Дунавске дивизије, траже неку децу, групу ђака из Београда, изгубила се у снежним вејавицама и гудурама.

   Поред они стаза смрзнути лешеви ђака и војника. И смрзле трупине коња.

 

 

  Спашавај волове

 

   Не могу тачно рећи у ком оно месту беше, тек доделише нашем воду волове. Скупило се, богами, седамдесет волова које од артиљерије, које од коморе.

   А нама мило - сељацима рогата стока много значи, знаш и сам.

   Иду наши волови, богами, све ко да знају да треба стићи наше колоне, а ја погледам колико је сунцу до заласка. Кад, звизну олово. Са они чука ођекнуше пушке.

   Засуше нас и бомбама и камењем.

   Стење стока, ричу волови. Падају низ литице у провалије. Ми у заклоне, а Арнаути зову на предају.

   Е па, ништа нам не вреди, овима се не смемо ни предати, мислим се, не смемо им ни говеда предати. Да је бог тео да се предамо, он би нам одредио непријатеља коме се смемо предати, не би нам одредио Арнауте. Пуцам и ја, пожурујем волове и мислим се: не би ни према Немцима било лепо да се предамо овима. Шта би о нама Немци мислили и зар би нас ценили да се овима предамо. Па је л' тако? Имали смо ми и јачи и уљуднији непријатеља од Арнаута, па се нисмо предавали. Како сад овима заробљеници да будемо, на те гране да спаднемо; ја нека јуначина нисам, ал опет, стид би ме било да се овима предам. Вала богу, мислим се, шта ли они о нама мисле кад нас зову да се њима предамо. И што ли ће њима робље? И робљу треба кров над главом и постеља. И робљу мораш дати леба и уз леба.

   Смешно, дабоме. Ал - гурај даље! Спасавај волове. Пуцају они, пуцамо и ми. Стока се поплашила од оног камења, рањавају је и убијају камењем и бомбама. Падају волови у сурдуму, низ литице. Ал, опет, искобељасмо се.

   Јаој, да ли ће ово унуци и праунуци наши и праунуци праунука наши' смети да забораве, да л' ће ово бити описано! - одхукује Танаско Страгарац, а све гледа ка оном месту и оном паклу де нам волове израњаваше и побише.

   Заборавиће се, јашта ће, мислим се - ко ће да описује ове несрећнике што поре коњске лешеве и једу да не би умрли од глади него од болести; ко ће да опише ове збегове што се вуку за војском која је мучнија и слабија од њи! Ко ће да пише о оној чети ђака што је залутала у снежним вејавицама у албанским планинама и уместо на море стигла на небеса? Ко то може да опише? Да је бог тео да то остане записано, он би онаку судбину доделио којем писменијем народу. Народу читљивијем. И народу мање заборавном него што смо ми.

   И све тако, измичемо ми, а стока послушна, иду наши мршави волови ко да знају у каквој су опасности и ко напада.

   Да л' вреди журити, Милутине? - застајкује Танаско Страгарац - можемо се, вели, срести са другим Арнаутима.

   Срести се нећемо, ал ће нас напасти са стране или с леђа - мислим се и све пожурујем: Ајте, браћо, да умакнемо овима. Знате ли, велим, колико су нас искоштали ови волови и они што нам пропадоше, знате да нам Арнаути нису сено продавали за паре артијане, него за звечеће. Колико је, велим, само амајлија дато за сено, колико прстења и колико златни сатова официри поскидаше и дадоше за сено.

   Изгубисмо ми триес волова, шта ћеш, жао људима, жао и мени.

   После сустигосмо комору, тако се зове, а кака је то комора која нема да ти пружи каиш сланине, ил шаку брашна, ал добро.

   Поручнику Гарашанину жао волова. Прича он шта је и како је било, а један мајор, интендант, шта ли је, теши поручника и нас: Прошли смо боље него они што су проводили ергелу из Љубичева, они су, каже, погубили расне коње, а ми обичне волове. Волове ћемо лако заимати, а расне коње потеже, њи је Србија скупљала и гајила још од књаза Мијаила. Стаде онај мајор нама причати колико је књаз Мијаило труда уложио да Србија дође до расни коња, па сад и то пропаде.

   Овде ти се стегло, ал шта ћеш. Гурај даље!

 

   

Медаљони

 

   Иза једне окуке и повеће стене избише Арнаути, њи шесторица. Угледаше нас па се мало и пометоше - научило то да препада жене и децу па се од нас као мало и уплашише. Тек, пуче једна пушка. Један је њин подигао био на Василија, ал во спасе нашег Васа, те ми удри. Они се поткочили, виде да су се срели са мртвацима, а мртваци се ничега не боје. И док дланом о длан, троица њи падоше, један оста у месту, уплашио се и збунио, а двојица побегоше, вако, низ пут. Василије затеже пушку, погоди, богами, једнога, рани га.

   Павле оће на нож. Оће, вели, срце да му извади, ако га има. Киван Павле због волова.

   Не дам ја, нећемо никог да кољемо: узмем Арнауту пушку, извадим затварац и заврљачим у сурдуму. Ðернем у њиног мртваца и видим, вири му марама из џепа. Ја претурам по џеповима, па почнем вадити - минђуше, ланчице, прстење, сат железнички, неколико златни зуба и два медаљона, у њима војничке слике, носиле и' невесте ил сестре. Потурим то под нос оном Арнаутину, а он цепти ко прут. Павле и њему завуче руке у џепове - и код њега ко и код они мртваца, пуни џепови опљачкани ствари. Павле устукну корак, па потеже из пушке, онај дрепи о ледину. А Рака Троцки се узмувао, криво му на Павла. Брани Арнауте. Они су, каже, људи недужни, они су народ сиромашан, млого израбљиван. Срби су се грдно огрешили о овај народ. О томе је књигу написао један наш првак. У тој књизи, вели Рака, грдно се осуђује српска војска што је гушила арнаутску побуну. Пише да су војници грдно поступали, да су топовима тукли побуњене Арнауте и њина села.

   Распричао се Рака Троцки, опет нам памет продаје, а мене зигну овде. Ја се у књиге не разумем и о томе нећу да говорим, али знам оно што сам очима својим гледо и на својој кожи осетио.

   Је ли, бре, Рако - питам га - је л' ти то причаш да смо се ми огрешили кад оно Арнаути на нас заједно са аустријским официрима ударише и нашу Шумадијску дивизију поклаше.

   Рака се мало лецну, а Павле га, вако, шчепа за груди. И опсова му матер, том што је писао књигу о Србији и Арнаутима. Чуо сам ја за ту кукњаву на туђем гробљу - дркће Павле, псује писца те књиге, псује његове присталице. Та странка је, вели Павле, гласала против нашег ратног буџета и онда када су Немци надирали према Краљеву.

   Чек, бре! - умешам се ја. Уватим Павла за руку. Не дам да дође до несреће, рачунам, није лепо да се ми међу собом за гуше и ножеве ватамо док нам Арнаути убијају изнемогле војнике и децу.

 

 

  Узми се у памет

 

   Све смишљамо како ћемо до неког коша да допаднемо да штогод кукуруза узваримо за се и за ону двојицу, за Младена и поручника, да неко јајце укувамо, њима је то потребно, они су људи школовани, мекани, а ми смо сељаци, знаш и сам, за нас је ласније.

   Не би било пријатно да причам како смо ја и Павле у туђ кош и кокошар упадали, тек напунили ми торбе, враћамо се и кријемо тај кукуруз и она јајца, јер знамо да Младен и поручник, кад би дознали, не би то окусили, чисто смешно; домаћин си човек, стидиш се што крадеш, а бојиш се оних ради чијег спасења крадеш.

   Вратимо се ми, па она јајца у једну порцију и на ватру.

   Милутине - јави се Павле - де је нама Младен?

   Како де је? - погледам, стварно, нема Младена.

   Младене, Младене! - нема га.

   Вичемо, не озива се. Глас нам се враћа из гудура.

   Да се вратимо, није он далеко, засто је. Наки не беже - Павле се поврати, а нас неколико  за њим.

   Ено га! - Василије први угледа Младена. У снегу. У стидном  ставу, над скрамом крвавог измета.

   Младене, сунац ти! - притрчим. Не дај се, благо Милутину! - подижем га, ал видим у чему је ствар, зар сам једног мртваца подиго.

   Е, па сад, синовче, узми се у памет и размисли мало о Младену.

   Дабоме, Младенову је судбину доживело много ђака и школовани људи. Ја јесам сељак, ал нисам цепаница, знам колико би нам наки људи узвредели.

   Ономад ми овде у затвору приђе Павле. Добро, Милутине - вели ми - како се неко не заузме за нас, ми смо, бре, у затвору на правди бога!

   А ти ко да не знаш да смо ми погубили људе - сети се ја Младена и они школаца - сад испаштамо, нас сад слабо ко познаје, нема наши људи, ко ће да се заузме за нас...

   Ал добро, да се вратимо Албанији!

 

 

  Он је леп ко уписан, а наши опанци подерани

 

   И поручник Гарашанин се разболе. Све се јуначио, јуначио, ал види и он шта је са нама, па му попустили живци, а ни стомак његов није био како треба.

   Овај неће стићи до Соче - вели Василије.

   Не лај, Василије, ако смо онемоћали, нисмо душу изгубили и нећемо! - не дам му да се посмева.

   Не дај се, синовче! - приђем поручнику, помилујем га по глави, а глава му гори, видим ја који је вакат. А како да му помогнеш? Овде нема болнице, сад је он у нашим рукама и на нашем образу.

   Узми цигару, Милутине - шапће ми поручник Гарашанин. Смеши се и  руком пипа џеп.

   Лазар Сенички скиде кожук, навуче га поручнику на леђа. Ја придигнем поручника и ставим га у крило Лазару, а он га држи ко дете и надноси му ноге над ватру.

   Спавај, поручниче - кажем му. Он се промешкољи, завуче руку у недра, извади медаљон, богородицу, пољуби је, па је скиде и пружи ми заједно с ланцем. Моли ме да однесем ту богородицу његовој мајци у Аранђеловац.

   Ја узмем богородицу, окренем се, одвојим се од ватре и помолим се. Помози сад, богородице, ако ћеш икад!

   Поручник Гарашанин се насмеши. Чуо ме. Фала ти, Милутине, вели, ал не вреди.

   Помоћи ће, благо мени, помоћи ће, ко ће, ако она неће. И коме ће, ако теби неће. Заслужио си помоћ и капом и шаком. Дао је, бре, синовче, прстен и амајлију да купимо воловима сено. Никад није затајио, руку на срце. Јес ме мучио, ал ни себе није штедео.

   Слушај, дете, немој да се шалиш, не дај се! - скинем покровац с вола, увијем поручника, па за командом. Надлеташе нас и ероплани. Ми чекамо бомбе, а оно - артија, одозго вијори. Почеше људи да скупљају летке. И да читају. Позивају нас да се вратимо и да останемо код своји кућа, баш како су учинили наша браћа Црногорци. Људи оно бацају. И псују Црногорце. Толико су се надали у Црногорце - а они одоше кућама.

   Поручник Гарашанин тражи да му се донесе летак, а кад га погледа само изусти: Црногорци! Беше му, ваљда, жао, ману главом.

   Камо наше среће да смо учинили што и Црногорци, друго би нам било бројно стање, мислим се.

   Паде ноћ, а мраз жешћи. Прсти се кврже и коче. Ми још једно ћебе бацамо на поручника. Па ајде, па ајде, па ајде, до xвитања. А у свитање је најљуће.

   Поручниче, је ли ти зима? - питам, а он ништа, ћути.

   Василије на другом крају носила затеже. Чекај - каже  и стаде - да видимо да ли је жив. Придиже Василије ћебад са поручникове главе, пипа га, маше главом.

   Поручниче, божју ти мајку! - приђем, пипнем га. Скинем капу и прекрстим се. Божја воља, дечаче! Крсте се и остали. И плачу људи. Умро без речи. Официрчина. Војничина. Србенда. Јес ми криво што немадосмо људи који би се могли заложити да се не вучемо кроз ову студен - ама ми се срце стеже од жалости и од поноса због оваквог официра.

   Скидосмо га са носила и положисмо у снег.

   Нигде земље, како да га саранимо. Само бела, снежна, ладна планина и сурдума. И лице поручниково ладно, а румен, боже ме прости, ко за инат смрти и ладноћи. А очи, отворене и уста отворена ко да ће сад да подвикне команду, као некад, тамо у Србији.

   Макнимо се, људи - вели Василије и показује вако руком на његово лице. Оно тик уз наше опанке подеране. Ето, лице му беше уз наше опанке. Он леп ко уписан, а наши опанци подерани. Срце да ти прсне, ниси од челика.

   За овога рата, сећо сам се ја често поручника нашег. Колико би нам вредио. Не би ми ни у априлском рату нако занемогли, а не би нам ни касније које каке трчилаже памет солиле и крви пиле: друкчије би нама кока певала. А сећо сам се и други, поготову деце, онолике деце која би сад била у најбољој снази, зрели људи - а ти, синовче, мисли што мислиш. Можеш ти, синовче, да се љутиш колико год оћеш, и ја сам се љутио. И остали. Колико пута смо ја и моји рођаци и пријатељи, вако, на славама и преславама, о гозбама и даћама разговарали и сећали се оне деце. Баш на Видовдан, пред овај рат, отишли ми до костурнице на свечаност и велики помен.

   Попови певају и читају оно њино, редно, а ми по страни, издвојили старе ратнике, Видовдан је. Па и краљев изасланик, ђенерал дошо, у униформи. А Павле, онако, уздане гласно, па вели: Е, да будале не сатреше нолику нашу децу, и наше људе, и Срби би могли бити приличан народ.

   Ðенерал се нађе погођен, поче да меље и велича нашу победу.

   А Павле ни пет ни шест: Ðенерале, вели, нисмо ми деца, знамо ми шта говоримо - дај боже да и ви у Београду не сазнате то једног дана. Ако вам буду устребали људи да браните ову калакурницу од државе, знајте да и' неће бити, нема више они Срба из прошли ратова, појела их наша велика победа.

   И тако, синовче, да ти не дуљим, знаш и сам; да није тако, зар би ја сад био овде, у затвору, на правди бога.

   Ал шта је ту је, од судбине не побеже.

 

 

  Бацају нас рибама, неопеване

 

  Стигосмо ми Срби и до мора и видесмо своју срећу.

   Цеди се студен из костију. Плочници се пуне нашим мртвацима, а савезничке лађе не стижу. После сам чито - триста деведесет хиљада мртви Срба остало је на обали мора од Скадра и Драча до Валоне. Нису Немци, Швабе и Мађари, ни Бугари морали да нас убијају - могли су нас, комотно, пријатељима и савезницима препустити, ласније бисмо од пријатељске помоћи страдали него од свег оружја непријатељског.

   Ето тако, на мору си и лебдиш над понором. Испуштен, неприваћен: туђу милос чекаш, а ње нема. Вуче се гомила болесника и мртваца, нико њи не урачунава и не цени. И што би, мислиш се, нису нас ценили ни они које смо ми својом сељачком муком плаћали, што су се јуче из наши сељачки гуњева искотили - што би нас ценила енглеска и француска господа.

   Стево Тулежанац се уплашио, види зло очима, ал бодри - санћим, нисмо ми затурени и заборављени, наши савезници су хришћани, а и ми смо неки хришћани. Нада се неком избављењу, ал кога сад да избављају кад смо помрли, неопевани.

   Василије, ко што га је дао бог. Не да, вели, европска госпоштина своје лепе лађе да и оне реде гегуле; погледајте се, вели, па ће вам бити јасно: нису савезници правили своје лађе да на њима скапавају вашљиви Срби, брига је њи што су Срби због луде главе болесни и усрани. Видите, вели, на шта личимо: ми смо руља костура и живи мртваца. Ето нам, вели, вазда смо се трудили да личимо на своје старе, сад смо ко и они, мртви.

   Па кад погледаш тако ти и дође. Шалу на страну, тако је и било. Онередисмо ми лађе, баш кад се силазило на Крф. Ја сам био међу последњима, страота погледати шта су костури избљували.

   Мало ко је на ногама, синовче. Лежиш у болници. У туђим си гаћама, на туђем лебу.

   А мртваце, на гомиле. Болничари само износе. И за мене дошли. Де, бре, што мене! - уплаши се ја, а они болничари се насмејаше: доктор им, кажу, рекао да сам мртав. Који доктор, бре, ваљда ја знам боље од њега, би ми криво, видим на које сам гране спао.

   Стево Тулежанац се препо. Знаш ли ти, Милутине, да за нас нема ковчега, бацају нас, вели, рибама, неопеване.

   Нема, шта можемо, нема ни за официре - тешим га.

   Е да је каки дасака да се за било каки сандук склепа, па да га саране у земљу, каже. Тешко му се и помислити да ће га рибе појести. Ми сељаци, каже, никад досад нисмо видели море. Сад нам се указала прилика, а ми морамо да умремо. И рибе да ранимо својим телесима. Ниси у животу окусио морску рибу, а судбина ти одредила да те морске рибе поједу.

   Е па, таке смо  ми среће. Ал не вреди нам кукати, него да гледамо како да се преживи.

   Мало по мало, наножисмо се ми који смо преживели.

   Почесмо и да обилазимо једни друге. И да излазимо из шатора, ко гуштери на прво сунце.

   Гледаш околину, гледаш море. Мислиш, дабоме, на Србију. И како ћеш да се вратиш.

   Сећам се, ко сад да гледам - изнеше на носилима неког Бранка, мислим да се презивао Јовановић или Јанковић, не могу баш посигурно рећи, знам да је био из Крагујевца. Изнели га војници, он тражио, оће да гледа свет, млад човек, школован.

   Придиже се он, и седе на она носила. И он гледа море.

   Видиш ли, добро, како се ово море смирило и умирило, најело се српског меса, вели ми, па отежало и чисто придремало, ко убојница.

   Ја немам његово око и не познајем море, први пут га видим, ал ми тешко дође. Погледам га кивно, а он придодаје: Вако ће да буде и после рата ако се когод од нас у Србију врати, све ће, вели, да се смири и заборави, ко да ништа није било, ко да смо, вели, штаповима ударали по води.

   Боље би за тебе било да те ми однесемо у кревет, теби ово сунце шкоди, кажем му. Видим да је блед и на печате модар, болеснику је и сунце непријатељ, млоге је и оно докусурило. Он неће, оће да чека да види залазак сунца - декламује нешто о сунцу и пучини.

   Изјутра њега однеше, дабоме, рибама. Ја после опет гледам оно море и мислим на Бранка, сећам се шта ми је ко јуче реко, па и сам примећујем да је море отежало и да је придремало и да на њему нема ни једне рупице ни тачке тамо где су Бранка бацили, ништа се не познаје.

 

   

Певају и плачу

 

   Видиш ти, синовче, мене. Кад ме погледаш у овом затворском оделу и ваког каки сам сад, ћорав и опечен - ти не би могао поверовати да сам ја и у Африци био. А јесам. Премешташе ме, ко и друге, са острва на острво. У туђим прњама, на туђим лађама, по туђим морима, па у Африку. Тамо сам упознао мајора, доктора Ристића.

   Мого би ти ја ово казивати и краће, ал није ред због доктора Ристића. Све нас је саветовао. Изађе тако с нама у шетњу, па каже: Чувајте се, браћо Срби, - тако нас је звао, богами, а човек мајор, лекар - ово је, вели, Африка, овде има змија у свако доба године, не би ваљало да и од афрички змија страдамо. Па саветује да се не ишчуђавамо и да не завирујемо да се млого не загледамо у оно што је пред нама. Може се, вели, видети и да се млого не завирује - стра га, ваљда, да се ми не обрукамо у Африци, ал де може Србин да не завирује, све му чудно, ни стока им није ко наша, а растиње - поготову.

   И све нас доктор Ристић учи како треба да се дружимо кад на улице изађемо. Немојте бити смешни и збуњени, исправите се и гледајте отворено, ви сте војска, били сте војска, што се сад постиђујете, нисте ви ником ни криви ни дужни, нисте ви овде ником набили огњиште, ви сте заслужили овај таин што вам савезници дају; ви сте, вели, имали своје куће и своју стоку, били сте домаћини у Србији. Ја вас гледам, вели, па ми жао и криво. Кад ко умре, ви се чисто разведрите ко да сте се неком раздужили. То је опасно, вели, то може да буде преносно, са колена на колено, као кака болест - дабоме, доктор учен човек, све зна.

   Све је чинио за нас тај доктор Ристић. Трудио се да нас запосли. Да радимо на земљи и око стоке. Зна шта Србина најлакше може окрепити. Дабоме, желео човек да не личимо на гомилу мученика и бескућника који се стиде и света и себе сами, у туђини.

   Сањаш ли штогод, Милутине? - пита ме једном мајор, доктор Ристић. Од сневања, вели, здравље много зависи.

   Не сањам - слага га, не смедо рећи: сањам гробље без крстача.

   Имаш ли деце, Милутине? - пита ме једном, не могу рећи кад беше.

   Немам, госн мајоре.

   Па што си толико тужан? - пита ме, добар човек.

   Ваљда зато што смо чак довде стигли, госн мајоре, што је Србија пропала, а ми по свету базамо. Јес, лепо су нас Французи приватили, свака им час, - подигнем ја вако шајкачу - ама, шта ће с нама бити до послетка.

   Он се увати за браду, забрину се, видим ја нисам будала, не може то бити само због Милутина, то је због наше српске судбине. Стоји тако, гледа ме гледа, па вели: Немој да се одвајаш и осамљујеш, Милутине, није теби теже него другима; шарај и ти чутурице ко и други, прави неке свирале, видиш како људи свашта раде, направи неко кресиво за цигаре, да припаљујеш. Што мање сећања, Милутине! Сећања нас могу докрајчити, могу нас обрати ко слана паприку.

   Фала, госн мајоре - што друго да му кажем, ал мислим се: да је среће не би ми шарали чутурице и не би били овде, чак у Африци, на туђим оделима, у туђој постељи и на туђем лебу. Свој би ми лебац јели, своји се брда и планина држали.

   Те чутурице шарене и те свирале које ми овде правимо и шарамо, то је можда једино што ће српски војник стећи и понети ако се из овог пакла кадгод врати својој кући - тако ми рече доктор Ристић, очију ми.

   Значи тако, мислим се, у шареним чутурицама нам је спас, у свиралама које правимо у туђем свету - манем главом. А колико ће ови свирала засвирати у Шумадији и колико ће се чутура напунити нашом ракијом, колико ли ће чутурица стићи за буклије?

   Доктор Ристић ме помилова по глави, па оде друге да теши - лепота од човека: син му јединац страдо преко Албаније, убили га Арнаути, а он осто да лечи туђу децу.

   Пред повратак из Африке, доктор Ристић нас поведе на наше гробље, да се опростимо од наши мртваца.

   Ово смо сад ми на гробовима наши другова и више никад, - вели доктор Ристић - после ће о државним празницима дипломате да им долазе, ал тешко гробовима над којима дипломате сузе лију.

   На лађи кад беше, он са нама.

   Неко запева: "Јечам жела Гружанка девојка". Запева и доктор Ристић. Суде небески, како ли му је срце, јединца сина оставио у арнаутским гудурама, ал пева, пусти Србин. И плаче. И доктор Ристић пева због други људи, паметнији је он од нас, зна он да смо ми народ сатрвен, да нам није требало по сињим морима да скитамо, на туђим лађама и на туђем лебу, ал ето, пева, шта ће.

   Добро, докторе - питам га ја једном, искористим прилику, насамо - ко је тај Трумбић? Много је у то време причано о Трумбићу.

   Шта ће ти то да знаш? - погледа ме он, чисто сумњичаво.

   Можда је човек помислио да ме је неко потурио да га шпијунирам - трго се ја, би ми криво. Опрости ми, госн мајоре - замолим га, пођем да одем, али он ме заустави.

   Милутине - вели ми - ако ми будемо страдали до краја, неће за то бити крив Трумбић, није нас он довео овамо.

 

 

  Беспућа под облацима

 

   А кад би оно пред Кајмакчалан, пуковник Ивовић ме позва у своју земуницу - ми смо исписници, можда сам ти реко: кад је он пошо у Крагујевац, на школовање, ја сам га пратио и торбу му носио до јасеничке ћуприје.

   Видиш, Милутине - показује ми пуковник вако - ово ти је, вели, Кајмакчалан, висок је иљаду и осам стотина метара. Никад нико од народа европски није ратовао на овим висинама, ником путеви за спас отаџбине и државе нису прелазили преко оволики висина. Наши путеви, вели, воде кроз ова црна беспућа под облацима.

   Да л' је могуће да ћемо и ми Срби и преко њи прећи, мислим се. Зар ми овако ослабили и омалили, па сад преко толике планине. Камењем да нас туку у теме, побиће нас. Не верујем, синовче, а нисам ни онда веровао да на тим висинама има било какве среће за икога осим за орлове. Док је било среће, не смедо рећи, нисам ни знао да постоји Кајмакчалан.

   Шта можемо, пуковниче, нисмо ми градили Кајмакчалан, нећемо га ни мерити - правим се луд, синовче, знам како се са официрима разговара - ваљда бог зна шта ради кад је Србима одредио да ратују на највећим висинама, ваљда је решио да покаже шта људи могу, па је изабрао Србе. Пружим му дуванкесу да савије цигару, па велим: Можда је бог тео Србе и на овај начин да испроба, што не би и на висинама кад је испробаво и на мору.

   Синовче, збунио се пуковник Ивовић, није му јасно да л' ја то неки отров просипам, или се можда посмевам нашој судбини.

   Кажем ти, гледа ме пуковник, а гледам и ја њега. Што да га не гледам. Он је од мене ближи онима који су одређивали судбину народа - па да се гледамо. Моја је савест чиста, а он нека види за своју.

   Ајде, бре, Милутине, сва ће ова наша страдања, муке и патње наше у читанке да уђу; деца ће, вели, унуци и праунуци наши да уче о нама и да се над нашим победама снаже.

   Над нашим гробљима - исправљам га.

   Па, добро, над нашим гробљима - пљеска ме он по рамену.

   Што ме пљескаш, мислим се, нисам ја будала да би живот свој дао због читанке, а поготову не би народ сатро да би га увео у читанке, ал добро -де.

   Заузесмо ми Кајмакчалан, синовче, Прекрисмо га лешевима. Само коња шта је остало да се распада на оним падинама.

   Кад би пред овај други рат, сиђем ја у чаршију, сретнем Марка Дражевића. И бог зна како. Нисмо се дуго видели, а он ми и рођак дође, моја мајка и његова баба сестре од рођени стричева.

   Шта ћемо, куд ћемо, ајде у Моравџијину кафану. И све редно: ракија, кафа, разговор. Питам ја како су његови код куће са здрављем, чуо сам био да ми сестра, његова мајка, нешто поболела. Распитујем се ја и за летину, јесу ли средили, како је година понела, кад он мени, ни пет ни шес: Ујаче, јеси ли ти био на Кајмакчалану?

   Мени мило, синовче. Добро је, мислим се, да се неко сећа тог Кајмакчалана, да то све није зарасло ко мечки дупе, ил, ко што онај покојни Бранко кад је гледо море са острва смрти рече да ће све да се изравна и да неће остати ни белега наши страдања.

   Јесам, велим, како да нисам, био сам на Кајмакчалану. И затегнем ја да причам из једног витиља. И кад је артиљеријска ватра била, и како смо кренули, каки су положаји наши били, немогући, па нас Бугари и Немци туку у томе, и како су за нама остајали наши мртви. И како смо љубили земљу кад смо прешли преко Кајмакчалана.

   Е то је била погрешка, - прекиде ме Марко - то је била велика погрешка. А смије се.

   Добро, мислим се, погрешка, сигурно да је била погрешка, знам ја да ми из погрешки не излазимо откако смо своју земљу напустили; сети се ја они наши костура и лешева преко Албаније и сињег мора и који ли све острва, па и Африке.

   У реду, благо ујаку, грешка, ал која, у чему смо то погрешили? - оћу ја да разаберем и видим шта он мисли.

   Па то што сте толико гинули и што се погибијом једнако поносите, то је погрешка. Кајмакчалан није српска земља. Не важи се оно што је било за време Душана Силног.

   Суде свевишњи, зашто је он школе учио и по Београду базо - мислим се, ал се савлађујем.

   Добро, благо ујаку, а што ми онда љубисмо земљу? Зашто ми онда отимасмо ту земљу од Турака дванаесте? Мислим се, синовче: имадосмо ли ми нека друга посла, него да по Македонији гинемо? Јесу ли, благо ујаку, велим, јесу ли ти чија је земља знали раније да је њина? Ако јесу, што је не освајаше и не ослобађаше, како се тек сад сетише чија је?

   Ето, не вреди вам се вајкати, тако је то са нама Србима, ми прво изгинемо па се после размишља да ли је то тако требало да буде. Други су друкчији, они прво размишљају, па онда ако икако могу, не гину - смеје ми се у брк.

   Добро, благо ујаку, има ли још Срба који мисле као ти? - питам га, а под грудима поче да ме стеже. Залетеше се у ме оне слике и прилике; сети се пуковника Ивовића, и оног разговора у његовој земуници, сети се погибије Милића из Калањеваца и Манојла из Гуришеваца - ал, добро, трпим, оћу да видим шта је и како је.

   Има, зар не чујеш и не читаш да вас Кајмакчаланце називају "кајмакчаланским аветима".

   Ја гледам, а овде ме притегло, усковитло се Кајмакчалан око мене, ал се уздржавам, не дам рукама на вољу, рођак ми је.

   Добро, благо ујаку - све ја тако њему лепо, а длан оће да ми се откачи - добро, а ко то тамо по Београду тако нас "кајмакчаланским аветима" назива, који су то Срби тамо? Рачунам, школац је, студент је, дружи се са људима, чита књиге и новине апсили су га, због тога је и школу забаталио. Да је среће, он би одавно судија био, ал ето, бави се неком политиком. Деде, благо ујаку, реци ти мени ко су ти људи што су сад накнадно тако паметни?

   Он рече, не могадо све упамтити, знам да помену неког Ристића и још неке списатеље. Сви они сад пишу и говоре да смо ми отели Македонију кад смо прешли преко Кајмакчалана. А ја, синовче, видим нас како љубимо земљу кад смо прешли на ову страну Кајмакчалана па ми криво. Што је нама било потребно да љубимо земљу Кајмакчалана па да се Македонци љуте на нас и да сад, како чујем, говоре да смо ми њих окупирали осамнаесте. Што ми нисмо њи пустили да се они сами ослобађају и стварају своју државу Македонију, ако би им дали Бугари? Што да Македонија за нас буде три пута гробница, па да нас сад и наши школовани људи кајмакчаланским аветима називају и да нас подругљиво зову Солунцима, ко да је то лако бити Солунац. Зашто се заборавља да је и од оне шаке јада што је са Халкидика пошла као десеткована српска војска до краја изгинуло више од половине... Зашто да испаднемо смешни на крају?

 

 

  Лепа села и вароши

 

   Да кажемо, паде Бугарска. Одоше  Бугари својим кућама. Нама команда не даде да одемо у Бугарску. И боље, кака је срећа бити некоме окупатор, барем ми знамо шта је окупатор, прибогу, зар је срећа за човека да пржи бабе и убија туђу децу. Фала нашој команди те тако испослова то са Бугарима, па се ми њима не светисмо за Сурдулицу, Топлицу, Јабланицу и друга њина зверства, што да будемо ко они.

   Дадосмо се ми за Немцима. А они, људи, дабоме, беже својим кућама, не можеш и' стићи. Василије се, сећам се, шегачи: Благо Немцима, вели, они људи иду својим кућама, а ми ко да своји кућа немамо, протутњасмо поред своји села ко поред турског гробља.

   И другима тешко, били би ради да сврате, да виде шта је и како је са родбином, али официри ни да чују: није сад вакат да се Србин са родбином цмаче, него да се иде преко Саве и Дунава, да заузимамо земље у којима живе Јужни Словени. Сад се остварују ратни циљеви Србије.

   Да бог сачува. Не дају ти одмора. Држе нас ко ђаке. Уче нас о Јужним Словенима. Терају нас да певамо о братству и једнородности. Не смеш рећи: нека те песмице певају Јужни Словени, доста је од нас, ми смо своје одужили.

   Па богами, синовче, тешко ми је учити. Шта у моју главу може да стане кад је препуна црни успомена. Али ко те пита. Само напред. Поспадасмо с ногу по оним крајевима што су дотад били аустријски.

   Нећу да грешим душу - лепа села и вароши. И народ лепо обучен, нигде опанка, нико поцепан. Домазлуци уређени, ником цреп није фалио, ни на свињцу.

   А наши, онако траљави и табанисани, завирују кроз капије, погледају у дворишта, гледају штале, оборе. Жељни људи домазлука, трапуљају и гледају. Чуде се како је све очувано и уредно. А капетану Тополцу, видим, није право, постиђује се. Није се овде ратовало, ни сад ни раније, није се ни устаничило - објашњава нам, видим, стра га да се не обрукамо, жао му, ваљда, наши људи. Нису, вели, овде људи ни буне дизали, није њима било као нама, они су се са својим душманима договарали и нагађали.

   Које смо ми судбине - маше главом Стево Тулежанац - божију ти мајку и нашој судбини и нашој Србији, колико нас је коштала; како се, вели, међу нама не нађе когод за каке преговоре и нагодбе са непријатељима.

   Е па, не вреди нам се вајкати, свак има своју памет и своју душу које му судбину одређују - кези се Василије.

   Величко Величковић, наредник из друге чете, пришио чин, посто наредник, одело преправио, затегао се, ушчустрио се, чини ми се да се био и намирисао, таки је човек био, ваљда му то и од имена и презимена долазило, све је био жељан неке величине и изгледа, волео да се дипли и гланца, па се вако заустави пред једном капијом, а ту стоје две девојке. Разговарају нешто, види се лепо да једна испраћа ону другу, а Величко Величковић млад човек, оће нешто да упита, нешто поче за цркву да припитује, а оне девојке се само погледаше па наставише свој разговор, али видим ја, журе оне да се поздраве, не гледају нас ко смрдљиви сир.

   Он зна француски, реко ја за  Величка, оћу да га учиним мало виђенијим. Он, веселник, стварно био научио нешто француски, тамо по француским болницама по Африци и по Солуну, много је волео да се дружи са Французима.

   Оне девојке се погледаше и растадоше, одоше без речи, видим, не верују да Величко зна француски; видим, бре, да им ни најуреднији и најличитији међу нама ништа не значе.

   И причам ја после то капетану Тополцу. Волео би да могу и оном учитељу из нашег села и поручнику Гарашанину, и Младену Марковом, а највише би волео да могу краљу и Пашићу.

   Капетану Тополцу, дабоме, није право. Љутка се на оне девојке. Оне, вели, не знају шта је војска, никад своје војске овде нису ни имали, оне мисле да смо ајдуци. Упишуље, вели, мисле да су испред нас, да су цивилизована Европа. А та цивилизована војска у којој су њини служили весала је по Србији и по Срему српску децу и жене. Дабоме, та војска је весала, није српска, српска се војска ником није светила, ни једино дете није од њени руку страдало. Могли сте им то, вели, рећи.

   Ама што је то мени потребно да се ја са девојкама прегоним и да доказујем ко је ко. Да је среће, мислим се, ја би поодавно био у својој кући и са својом правом родбином.

   Мештани нас, синовче, посматрају ко да нисмо победници. Чуде се људи да смо ми овако малобројни, уз то и табанисани, победили војску коју су они с дивљењем гледали на парадама.

   Јован Венчанац, пао на калдрму, бацака се, а мештани гледају. Не дај се, Јово - шапућем му, не знам како да му помогнем - ови људи нас не познају, помислиће да смо ми ове бољке од куће понели, да су нам урођене, не знају они да смо ми те болести у рату стекли, откуд они могу знати да живи људски створ с нашег пута није мого читав да се врати, нису ни коњи наши могли да опстану.

   Жене окрећу главу, не могу да нас гледају: победници ударају теменом о калдрму, пена им на уста избија.

   Сети се ја опет учитеља из нашег села, и Младена Марковог се сети, и поручника Гарашанина, и мог исписника пуковника Ивовића. Он ми је, веселник, говорио да се у неку велику књигу уписујемо, а ми, ето...

   И они међу нама који су се дуго кинђурили да би личили на победнике - спласнуше, чуше да нас овде, у крајевима које смо ослободили, називају србијанским геџама, гегулама, геацима, па и циганима.

   Па кад већ помену те "геџе", онда и ово да ти кажем. Била је зима. И снег нападао. А ми по селу, а село није ко наше, њино село велико, веће од наши варошица. А по сокаку гуске. Имају гусака и патака, боже сачувај.

   Геџе, геџе! - вичу деца, руже нас, викну па смугну иза капије. Па опет: Геџе! А ми ко попишани.

   Ама које геџе! - скиде пушку Стево Венчанац, па затеже и опали по оним гускама.

   И други скидоше пушке, па на гуске. Пршти перје, гачу гуске. Шта би, сунац ти!

   Престанине, људи! - вичем, нису гуске нама ништа криве.

   По двориштима, иза капија, наста дозивање и кукњава, за гускама.

   Бежи, Станко! - повучем га. Ово на добро испасти неће, чујеш да се за гускама кука више него што се у Мачви кукало за децом и женама. Ударисмо сокаком и залутасмо. Једва се бивака домогосмо.

   Сутрадан, дошли цивили да се жале због гусака. Нас постројише.

   Капетан Тополац изађе љутит, види се, намиче шајкачу на очи. Цивили за њим. Све обучени људи - црни шешири, црни капути, рукавице им на рукама, лако је њима на мразу.

   А мене баш копка. Да л' ће капетан Тополац сад да пусти ове да се шетају поред строја и прстима показују у нас ко у лопове. Само би требало још и жандаре швапске да доведу да апсе нас који смо њину царевину срушили, само би то још небеса могла да нам приреде.

   Војници, ви знате да вам ја не могу и несмем рећи да сте се осрамотили и зато, каже, ја узимам вашу бруку на се, јер сам се доста окитио вашом славом.

   Војска заурла. Бацају капе увис. Мени мило. Тео би да викнем: фала ти капетане, што нас једном узе у заштиту и с нама подели бруку и срамоту.

   Добар беше капетан Тополац, ал и он страда. У лудници. Штета што га немадосмо за овог последњег рата и окупације.

   Ал, добро, идемо даље.

   Излазимо само у групама, ко овце у стаду, покуњени и ко да смо неком нешто криви, па и пред собом се смејуљимо ко да смо у крађи поватани.

   Ајде, Милутине, са мном - позва ме капетан Тополац - идемо да попијемо коју.

   Мени мило, нећу да кријем, скоро ћемо се ваљда и растати, па да попијемо. Ја за њим, у кафану, а он, официр, бре, ал занишанио астал у ћошку, најдаље, ко да није официр и онако личит, ко да се од неког крије или због нечег постиђује.

   Док смо гинули, млого смо веровали - рече капетан и завеза, ни једне више да прослови, а пије, једна чаша другу стиже. Како ли ће овај устати, мислим се, да л' ће се пред овим светом обрукати. Видим шта га мори, па се мислим: доцкан, господо официри, доцкан.

   Што се ти љутиш, синовче, говорим ти како је било.

   Терају нас да маршујемо. У строју. Треба, говори се, да покажемо која смо ми војска, то тражи од нас неки одбор Јужни Словена, нисам му никад име запамтио. Много је овде, кажу, они који нису волели ћесарску војску и влас, па треба да се види да смо и ми регуларна војска.

   Па зар није од нас довољно што смо срушили ту ћесарску војску и влас, мислим се, него треба сад да се чустримо и да лупамо израњављеним ногама и распаднутом обућом по аустријској калдрми - ал шта можеш, ствара се велика држава.

   Маршујемо, а нема оног реског звука у кораку нашем - није наш корак ко што је био; ама, ни заставе наше нису за параду - изрешетане су и окрвављене, исувише.

   Ни песма нам није да се можемо њоме поносити - нису то више оне песме које смо певали кад је  Србија полазила да се брани.

   Отпевасмо своје - добацује Стево Тулежанац, види он да се ником не пева и да нема шта да се пева.

   Нема ни они девојака о којима се причало док смо амо долазили, шегачи се Космајац. Не видесмо ни децу да пред нас цвеће бацају ко што се очекивало, нико крчаг воде да изнесе да нас жедне напоји. Никако му, вели, не иде у главу зашто табанисемо, коме чапрездиван правимо. Ови што нас посматрају ваке, могу помислити да смо ми победили случајно, ил неком грдном погрешком.

   Не спрдам се, синовче, не ја, богами, судбина се спрда.

 

 

  Од судбине се не бежи

 

   Једног дана гледам ја, воз оде према Београду. У фургонима војска. Наша, дабоме. Одлазе људи у Србију. Одужили богу божије, цару царево, па одоше својим кућама. Ускоро ћемо и ми, рачунам. Говори се да већ пристижу и регрути. Ми певамо "Војска стара иде да одмара", ал није тако уистину синовче. Позваше нас  у строј. Опет нека гужва - говори се да идемо да пресретнемо Талијане. То је истина, каже капетан Тополац, Талијани оће нека места, ал ми не идемо тамо, тамо ће други, а ми идемо да заведемо ред. Избила нека гужва - каже, сељаци, ђаци напали неког богаташа, ми идемо да миримо, а да пуцамо смемо само у ваздух, само да заплашујемо. Никако у месо.  За то ће да се робија.

   Милутине, пост ти твој, шта је ово сад, која ти је ово слава и музика, јебем ти пишљиву судбину, зар да завршиш рат као пандур, а може бити и ко робијаш; е па нећеш, капетане, врднем санћим да пишам, па испразним танџару; нећу ја пушком са Кајмакчалана и Доброг Поља дечурлију да плашим, нисам заслужио да од мене праве страшило. Нећу, бре, да ми се омакне па да опоганим душу и заглавим на робију.

   Капетан Тополац нас пожурује, а сам не измиче иако је на коњу, види и он шта је и како је. Није ни њему мило да се после толики наши бојева са народом прегонимо, није се за то ратовало.

   Да л' зна за ово наш краљ, чича Пера, размишљам, што он не узме у заштиту своју војску.

   И други се вајкају. Није право људима. Е па да смо знали за ово кад смо се слегли на Косову - гунђа Стево Тулежанац - видо би Путник са ким би кренуо преко Албаније.

   Да л' нас Пашић насамари? Ил можда онај Трумбиц? - пита Танаско Страгарац.

   Е да сад пред нама јаше војвода Степа, била би потпуна парада - зајебава се Василије.

   А тамо код једног дворца - гужва. Псују нас они, ђаци ли су, сељаци, или радници. И руже, бре. И потежу. А ми знамо шта нам је речено. Чуваш се да не заглавиш робију сад на крају; зар после шест година рата да на робији завршиш.

   Богами прасне и по нека пушка. Просвира зрно.

   Да л' овде има и они који су на нас пуцали на Церу и Колубари, мислим се.

   Стао ја, синовче, поред једне зграде, склонио се од џумбуса, кад мене бридну око - засукташе светлаци. Нема шта - око. Звизнуо куршум у зид поред мене, прснуо малтер, одбио се камичак, шта ли, па у око.

   Ух, божију ти мајку и пишљиву судбину, Милутине, кажем себи, зар сад да страдаш, зар да испаднеш смешан - зар сад око да изгубиш, и од кога!

   Мијаило Акинац обиграва око мене, теши ме: Боље око него рука, шта је сељак без руке, може само овце да чува, овако ћеш опет моћи да ореш.

   Стиже и болничар, вичан је човек ранама па загледа и каже: Није рана велика, није ни опасна, камен га, каже, поткачио, ал око му је страдало. Ставља он мени завој, притеже и омотава, једва ја и на ово друго око видим, сужио ми се свет. А Василије се цери: Је ли, бре, Милутине, кака ти је то рана, сад у слободи, како ћемо да те светимо? Једино да нов рат заподенемо.

   Василије, ти би барем сад мого да ћутиш, није свака прилика теби за спрдачину. Така је, кажем, моја судбина, да изгубим око од оних којима се не могу светити. А од судбине се не може побећи.

   Милутине, шта би? - по гласу познадо капетана Тополца, ал га не видим.

   Не знам шта би, капетане, то сам ја тебе тео да питам.

   После, тражили моји онога који је пуцао па ударио у зид, одбио малтер и мени око избио, ал де то може да се нађе.

   Па и да су нашли, која вајда? Свако ко пуца може да ти избије око, ал да га оправи не може.

   У болници био један резервни поручник, Радовић, у цивилству био студент. Леп човек, црномањас, лепе очи, коса таласава, али много израњављен; слабости га салетеле па бледи и вене, ал чита новине, редовно. Једном ме позва па вели: Видиш ли ти, јуначе са Цера, Колубаре и Мачковог Камена, са Кајмакчалана и Криве Реке - ређа све највече битке наше - видиш ли ти ово? И стане ми читати. Цимају му се оне новине у рукама, глас му подрктава. Видиш ли ти ово, јуначе! Напунили новине причањима и фалама новој држави, краљу и влади. Мало-мало, па пишу да смо се борили за краља.

   Добро, госн Радовићу - питам га - чита ли новине краљ? Зна ли он шта се пише? Зашто краљ не забрани то писање, што не казни новине које омаловажавају његов народ?

   Не вреди се нама борити - само се тресе поручник Радовић - ми истерасмо Турке, а наше нам аге и бегови заседну за врат. Победисмо и Швабе, и Немце и Бугаре, а наше нам улизице слободу опогане. Ништа нама не вреди, кад ми сами душмане рађамо - не треба нам непријатељ са стране, лакеји ће, вели, све упропастити и опоганити. Поручник Радовић убледио, грашке зноја му избивају по челу.

   Добро де, господине Радовићу, немој се сикирати, биће школовани људи који воле свој народ па неће презати од ти улизица и друге погани. Може и овај наш народ да одшколује људе каки су му потребни и каке, напаћен, заслужује. Кад смо толике људе храбре и честите имали на љутим бојиштима, што би ми у миру оскудевали у честитим људима.

   Јеси ли ти луд или си наиван! - љутну се он, а ја нећу да му кажем да нисам ни једно ни друго, нека га нек мисли шта мисли; ал видим ја да је он човек са којим може да се разговара па га питам за оно што ме тишти, годинама, још од када су нас, шаку српског јада, у Срем заводили да помажемо големој Русији и другој словенској браћи.

   Добро, кажем, господине Радовићу, оће ли сад они који су нас кроз овај рат водили да седну дегод па да се срачунају и виде ко је де грешио. Има ли овај гурави народ каки скупштина и посланика, каки комисија које ће то да испитају, барем због они наши гробова од Саве и Дрине па преко Албаније и сињег мора до Африке и натраг преко крвавог Кајмакчалана и Криве Реке. Је ли то чија год дужнос у овом народу, или само народ има своју дужнос, коју је одужио и преполовио се.

   Ти си, Милутине, луд! - не може да издржи поручник Радовић, сав цепти, а ја ћутим и мислим: говори ти шта оћеш и колико оћеш; да сам луд зар би те ја за ово пито; да си ти човек са више живаца, ти би по питању моме разумео да ја нисам ни луд ни наиван.

   Оће ли когод - питам га - пред свима нама да одговара за ону децу што се сатреше по албанским врлетима?

   Милутине, несрећниче - вели Радовић - нема те скупштине, нема те комисије, нема и неће бити, упамти, не одговара се за српску сељачију.

   А оће ли неко добровољно да положи рачуне, да се исповеди?

   Нико се не исповеда и не признаје грехе док је на власти, упамти, Милутине, само се иде даље. Ево, видиш шта раде лижисахани по овим  глупим новинама, како баљезгају о "нашим величанственим победама", а не помишљају да један народ који је изгубио половину свог укупног мушког живља, да не рачунамо жене, не може добити рат, тај народ је изгубио млого више  него што је један рат. Шта може да оправда нолику погибељ преко Албаније? Зар ова вака држава, ово врзино коло?

   Причо је он мени и о Апису. И како су га убили. Како је Александар свршио посо, па сад може како оће.

   Добро, госн Радовићу - питам га - да ми не испаднемо смешни?

   Баш тако - зарадова се он - баш тако, Милутине: испадосмо смешни.

   А официри, зар наши српски официри који су са нама кроз три рата...

   Официри су, Милутине, најсмешнији. Једног су Александра бацили кроз прозор, а другог су увели на мала врата па сад пред њим шене и лижу сахане и чине се мањи од макова зрна. Надимају се, прсе и шепуре, само, вели, по баловима изигравају "дичне Србе". Љубе руке белосветским упишуљама, а милион и двеста иљада Срба појеле маце, рибе и црви, зашто?

   Синовче, немој ме резилити, не држим ја теби слово из историје, само ти своје мисли казујем, оно што ми је на души.

 

  

Ето куће, ето Шумадије

 

   Синовче, сиђем ја са штације. Још је мрак. Ал шта мари. Знају ноге пут.

   Избијем на Жути Оглавак, зора се забеле. А мени срце само игра - ето куће, ето Шумадије.

   Ударим преко Петровића чаира, гледам, још нигде оџак у селу није задимио. Ниоткуда да се огласи псето, да рикне говече, овца да заблеји.

   Кога ли све нема - кога ли су у селу убили Аустријанци, Мађари и Немци? Срећа је само, што овде код нас у Шумадији нису били и Бугари.

   Моја кућа и зграде се смањиле. И друге куће и зграде по селу. И сокак се смањио. Надрле врзине и коров. Чисто ми смешно, ми проширисмо и увећасмо државу, а све наше, од чега асне и задовољство имадосмо - смањило се.

   Моје пред кућом, мајка и жена, подраниле. Добро је, живе су и беле су им мараме.

   Ја не издржа - зовнем.

   Милутине, јеси ли ти? - потрча ми Живана богазом.

   Јесам, Живана - кажем, а она стаде преда ме, па ко да ми не верује.

   Рекла би по гласу, каже, ал ето не личиш ми на се.

   Остадо без ока, Живана - врдам ја главом устрану.

   Ако, каже, нико те неће манисати, немој да се сикираш, само кад си се вратио жив.

   Моја мајка Гвозденија се поткочила, не верује да сам ја - на мени одело француско, телећак аустријски.

   Ћоро мој, ћоро! - стаде мајка да кука, да ме цмаче и да ме грли. И, ето, она ме прозва "Ћоро", па тако оста за све, осим у црквеним, војним и пореским књигама.

   Добро је, - поче и мајка да се прибира - добро је вели, што је око, што није рука. И она зна шта је човеку сељаку потребније. Шта је сељак без руке. Може само да чобанује, а ми у Шумадији нисмо чобани, нама треба да се оре и жито да се везује.

   Моја Живана се насмеја - мило јој, задовољна малом несрећом. Задовољан и ја, богами; други су људи друкчији, љуте се на мали добитак, хуле на бога кад им и на великом добитку мало закине, а ми, ето, задовољни и губитком, пресрећни што несрећа није већа. Боже, мислим се, да л' су Пашић и Путник познавали наше мајке и жене, да л' су рачунали да смо ми таки кад су нас нако употребљавали.

   Милутине, - позва ме мајка, вако устрану - добро је, вели, што сам те дочекала да ти ово могу рећи: нас две смо овде живеле ко две калуђерице, ово није била кућа него празан манастир, раниле смо се својим рукама, а отимали су нам више него што су могли много јачи да зараде, преле смо и ткале, и то су нам отимали, али образ смо сачувале, и свој и твој, а то није било лако, поготову Живани. Заклањала сам је да не иде општини, да не иде жандармерији, да не иде сама са стоком и у њиву.

   Чекај, бре - питам је - што да не иде сама са стоком и у њиву, нису ваљда и тамо биле Швабе?

   Нису Швабе, него наши, а зар су они бољи од Шваба; више су, вели, наше лопурде и јајаре отеле и силовале него Швабе и Мађари. Свакој багри дало се да се чини силом. Дознаћеш ти све то, Милутине, а ово ти сад говорим, да не би цвелио Живану. Немој ко други. Није мени ово севте да гледам војску како се из рата враћа, никад не долазе они људи који су отишли, друкчији долазе, преображени, сурови према својој чељади. Немој случајно и ти ко Драгољуб. Драгољуб бије Перку, чуо да је силована. Еј, бре, Милутине, силовали је зликовци, а њен човек је бије. Како ће она овај рат да заборави! И шта ће Перки ваша победа. И шта би нама твоја победа и твој повратак значили ако мира не би имале. Чувај кућу, спасавај душу, досад си спасавао државу и главу, сад спасавај кућу и душу; ако те, вели, кућа и жена не извидају, неће те исцелити никаке медицине - то ти је, вели, од мене.

   Синовче, морам да ти причам мало пространије, а и што би ти кратко кад је говор уживање једно, једино које ми у затвору можемо имати, вако, недељом пред подне.

   Одем у Урошевића меану - оћу да се распитам и чујем од људи шта је и како је. А меана, шта да ти кажем, пуна. Цијуче ћемане. Дркте даире. Моји ратни другови певају. Неки и плачу. Није ни певаљки лако с њима. Није све ни у парама. И певаљка има душу.

   Напоље! - продере се неко иза мојих леђа. Познадо ја глас Пера Урошевића. Избацује Манојла Дикинца, гура га из кафане. Пикну га са врата на сокак, а ја се сетио Војислава, брата Манојловог. Тедо рећи: не, Перо, Војислав је од престолонаследника добио перорез, то знам ми који смо му свећу упалили и који смо га закопали. Ал реко: Немој, Перо, Манојло је рањаван, човек је болестан, и стока је скапавала на путевима наше судбине. Кажем ти, жао ми Манојла, онемоћо у рату, а Перо се подгојио и ојачо, нису га јеле ни студен, ни несаница.

   Што га бренујеш, Милутине, - скочи Лазар Чарапић, довати Пера за гушу, а рука му на дршци ножа - он се, вели за Пера, богатио док смо ми гинули, он је Швабама наше жене потурао, са швапским жандарима наше куће пљачкао, њему није длака с главе фалила.

   Чекај, бре, Лазаре! - не дам ја, стра ме потегнуће онај нож, а све у Пера погледам, да се не ускописти па да плати главом ко јагње ђурђевданско. Ал Перо зна кад како треба да се влада па се усукутрио, не мрда и ћути ко заливен, види да је омашио.

   Шта чекате - подвикну Лазар Чарапић на остале - што га не јашете?

   Људи скочише, заурлаше, па очас Пера пред кафану изагнаше, везаше му руке на леђа. Завиличише га па - јаши. Прво Манојло, па онда сви остали. Један за другим. Кроз село, сокаком према нашим кућама и доле према општини. Гунгула и оргијање. Ја би да се некако Перо ослободи, ал не смем ништа да предузмем, направићу горе. Идем и мислим: неће ово Перо заборавити, доћи ће његово време. Млоге он менице и признанице држи у својој фијоци, а многи ће доћи да се од њега јоште задужују.

   Склони се ја, па кући. У себи кажем: подаље од меане, Милутине, нема никакве потребе да ти некога јашеш и да исправљаш криву Дрину, ти имаш своја посла, своју кућу и стоку. Домаћину и честиту човеку за јахање је потребан коњ, није комшија. Па је л' тако! Што да јашем једног меанџију, такорећи једног простака. Ако не буде веће асне од мог ратовања, нека је и меанџији богом просто.

 

 

  Јунице

 

   Ударим у земљу и око зграда. Баставан сам био. Препокривам, сређујем венчанице, калдрмишем обор, правим нове јасле. Де које дрво замерачим, одсецам: за тулац, наплатак, ојиште, сврачине, дочекаћу, јарменицу, држалицу, шипило, клечку - за све што је човеку домаћину потребно.

   Чекај, синовче, што да журим? И куд? У затвору сам, а данас је недеља... Ако ти се жури, ти иди, ја тебе разумем, ти си чиновник. Право да ти кажем, ја се помало и чудим што ти оћеш са мном овако да седиш и да ме слушаш.

   Па ето, рачунам, ти си овде чиновник, мого би имати неприлика, знаш како је, седиш и разговараш са затвореником...

   Е, па, добро, добро, ако је тако - идемо даље!

   Прође година - две, а ја набавим крмачу, па година - две, а ја запатио четири овце и купио телад. Радим, стичем, бољирам, а Живану од доктора до доктора, од манастира до манастира, па кувамо траве, па враџбине... и фала је богу. Затруднила моја Живана, а ја јој не дам ни на каки посо. Ако треба воде из бунара, ја је вадим; ако треба да се копа и прегрће кукуруз, ја га сређујем, ни у виноград јој не дам, све - сам. И, фала богу, она донесе нашег Радоја. Ја се богу молим и зафаљујем му на дару. Иако сам матор, ја срећан колико сам тежак, па ударим у земљу све жешће.

   Немој ти мислити да ја нисам заслужио да ме комшије, рођаци и пријатељи обиђу. По овоме што мене нико не обилази овде у затвору ти можеш мислити да ја то нисам заслужио. Да сам био особењак ил неки саможивац и да се нису људи ослањали на ме ил ја на њи. Боже сачувај и саклони! Не ради се о томе. Друго је нешто у питању.

   Е па кад оћеш да знаш - ја сам Живани писо да ме нико не обилази. Рачуно сам: људи имају децу и унуке своје, не би било добро да они мене обилазе па да испаштају и њина чељад. Знам ја како се у нашем крају гледа на оне који обилазе људе које је садашња влас поапсила. Е баш тако!

   Не знам да л' Радоју мом беше пет или шест месеци, кад, бануше порески извршитељи. Окрени, обрни, не ваља. Нисам, кажу, извршио пореску обавезу. Оће да воде две јунице из моје штале, а ја и' тек једвито прибавио. Знаш како је, синовче - кад сам се после нашег великог рата вратио, у мојој штали не затеко ни једног рога, све одвеле Швабе и Мађари. И све то ја лепо и на тенане казујем оним извршиоцима, а они ни да чују: рат је рат, кажу, а порез је порез.

   Тамо на брешћу у потоку загракта гавран, а мене нешто цимну. Ал велим, нека гракће и нека пресказује што му је воља, ја јунице да браним морам, шта је сељак човек без рогате стоке, голоигро, стока и сам, лук и проја, да се не лажемо, нема зашта псето да га уједе.

   Полакоте, људи, знам ја и шта је рат и шта је порез, ама нисам ја своју шталу испразнио, нисам ја стоку пропио ни прокоцкао, није у њу шап ударио, него рат и окупација. Чекните док се Милутин заима, па ће бити и држави и Милутину - кажем, а извршиоци ни да чују.

   Закон ти, Милутине, изгони јунице, кажу, држава тражи своје.

   Жена моја, Живана, згрчила дете у наручје и обилази около, моли ме да се смирим. Морање је морање. Милутине, каже, пусти им јунице, имамо дете, имаћу млека да га дојим док се друге јунице не отеле, немој правити несрећу, не могу они да нам отму колико ми можемо да издржимо.

   Е па, не мора мени само жена да има млека, ваљда и краве треба да га имају, сунце ти, не могу се ја вазда само о држави бринути, а нећу, вала, ни држави дозволити да испробава колико ја могу да издржим - прекипи ми и пођем за секиру.

   А моја мајка, Гвозденија, ко да је знала, стражари код сикире, не да ми прићи.

   Сикиром се кућа не брани, него стрпљењем. Сад си, каже, отац, синко: сети се Радоја, немој да те стигне Кондићева судбина. Боље ти је у сиротињу него у ајдуке. За ајдука ниси, само једно око имаш, ајдуку су потребна оба - и то му је мало. Боље ти је да изгубиш јунице него памет. Ено ти је, каже, кукуруз ко Морава. Биће среће од божије биљке ако је од државе нема, напунићеш кошеве и онда ови могу да ти пљуну под прозор.

   Шта ћу, не могу преко мајчине речи. Слегнем се. Одрешим јунице, отпратим и' низ сокак. Вратим се кући. Узмем дивит и перо.

   Нисам неписмен. Пресавијем табак, па краљу на Опленац. Оћу, синовче, да видим шта ће да буде, како ће сад краљ са мном да разговара. Напишем ја како сам своје чарапе у Скадру са своји ногу скинуо за покојног краља, чича Перу, бог да му душу прости и просте му ране и муке наше. И напишем како сам после наше победе на Кајмакчалану као одабран војник љубио заставу у име нашег пука. Подсетим краља на наредбу што је читана пред свим стројевима и у којој се он у име отаџбине и круне зафаљује нама Шумадинцима за освајање Ветерника...

   Мого би, мислим се, да пишем и пишем о својим заслугама за државу: колико сам само пута тешио људе, молио и' да се не вајкају, колико сам пута само Василија претеко и пресеко у речи, иако сам мислио ко и он; колико сам пута оћуто зарад државе, па да ми се рачуна што сам оћуткиво и што сам држави прашто не би смео доживети да ми се јунице из штале изводе.

   Кажем ти, баш краљу, на Опленац... Што да му не пишем.

   На Опленац, не пишем на Београд, рачунам, у Београду му је престоница, на Опленцу му је кућа... ето, земљаци смо, скоро комшије, тако смо се ми некад комшијали с његовим оцем.

   Лепо ја срочим све. Нисам ја човек који државу не разуме, није она мени маћија, него је моја, ми смо је градили. У реду, његов прадед нас је водио, али ни ми нисмо, како би ти реко, ни моји прадедови нису заостајали. Па је л' тако? Шта би Карађорђе мого да учини сам да остали нису били људи домаћини и кућевници и да се нису о Србији старали ко о својој кући, све је то онда било једно, све је ишло ко ћораво, а ни ми каснији нисмо заостајали. То он мора да зна, ко ће ако он неће. Није био краљ ко понеки, он је био са нама на положајима, по каљавим рововима. Па је л' тако? Он је, бре, водио нас дванаесте, осветлали смо образ и њему и себи, да није било нас зар би он мого нако светла образа изаћи пред будуће нараштаје... Па баш, ако оћеш, зар би мого изаћи и пред наше старе, давно мртве, па и пред свога прадеду, лично нашег Вожда, мир праху његовом.

   Све ја лепо срочим. Напишем шта је било са мојим јуницама. Не кажем да жалим, али да се причека да ми се јунице отеле. Па је л' тако? Да се заима, па да се после бикови и волови продају и кољу за државне потребе, јок јунице. А дотле, богме, влада и круна нека причекају. Је л' тако, нису оне влада и круна неки други народа, него наше, сељачке.

   Пишем ја и гледам да ону артију не упрљам и не изгужвам - знаш каке су наше руке сељачке, никад из њи да истераш прашину.

   А Живана се прибојава. Ко си ти, Милутине, да краљу пишеш и шта би било кад би сви о својим бригама краљу писали, ваљда краљ има кака друга посла и бриге, а не да сељачке бриге брине и збрињава. Остави се писања, Милутине, ми имамо нашег сина, није за нас писање, за нас је копање и орање. И други сељачки посо. Писањем ћеш неку несрећу на кућу навући. Знао си Мајсторовића, Милутине - он писо, па сад његови пишу за њим и распитују се, а њега нигде ни од корова.

   Знаш како је, у овој нашој земљи људи се прибојавају писања, или мрзе људе који пишу. Тако је, чуо сам, одувек било, па се и моја мајка уплашила писања. Немој, вели, Милутине, нико се писањем није усрећио, него гледај своја посла. Имаш оно дете, имаш жену, имаш кућу, биће и стоке. Ово што нас је задесило, то је казна зато што радиш и на црвено слово. Није за ово теби краљ крив, него си крив сам - крчио си на Тријерарха.

   Ништа се ти, мајко, не брини - кажем јој, не могу једној старој и простој жени објашњавати да краљ није пандур, да је то човек племенит, Карађорђев праунук, да су моји стари са Карађорђјем заједно заклетву пред протом Атанасијем полагали, да сам ја са краљем преко Албаније прешао и преко Ветерника се вратио.

   Мајка ме, вако, гледа, чисто сумња. Је ли, Милутине, вели, да се ти ниси нешто у рату огрешио, да ниси узео са неког мртваца штогод - сат, ланац, чарапе? Гледа ме и гледа.

   Јесам, признадо ја. Јесам на Стрмовачким положајима. Изуо сам чизму једном нашем из аустријске војске, изуо сам, ал' је нисам обуо, бацио сам је.

   Е па, Милутине, што се онда чудиш што су ти узели јунице, Милутине, казна човека стиже. Тако је од памтивека.

   Е видећемо да л' је то баш тако, да се и за то испашта. Ако је тако, онда ови наши из аустријске војске не би никад јунад имали. Ту сам, на Стрмову, можда и погрешио, али више нисам, а млого сам добра учинио. Ето, нисам дао Василију да коље заробљене Бугаре.

   Василије дође - не знам да л' прођоше два или три дана како ми јунице одведоше. Искезио се Василије - време пролази, све се мења, само се он не мења. Ми, вели, створисмо велику државу, добисмо излаз на море, а твоје јунице одоше за порез.

   Нису јунице отишле зато што смо добили излаз на море - мислим се, нећу да му кажем да сам ја о свему писао краљу на Опленац, нећу да разгласавам, чекам ја да дође моји пет минута. Али чекам предуго. Пролазе месеци, а ја чекам.

 

 

  Не сме се апсити домаћин

 

   Да смо ми они који смо били, мени би краљ отписао, не би ја на његов одговор чекао преко месец дана; али ми више нисмо оно што смо били, сад смо ми Велика држава, нисмо више Србија, мала, па сељачка; и ајдучка кад затреба - седим под тремом, вечерам и размишљам, залогај ми у грлу запиње, ко да једем оскоруше.

   Моја Живана дође и седе поред мене на клупу. Ти си, Милутине, нешто љутит, види се по теби. А не треба, вели. Видиш, наш Радоје расте, имамо жита, биће га до новог; ја сам сукна изаткала, крмача нам је спрасна. И време нас служи. Фала је богу, видиш, можемо да седимо под нашим тремом и да гледамо ову лепоту и милину, вољ ти да се окренеш према Орашцу, вољ ти према Опленцу, - све она мене теши, ко да су влада и круна Орашац и Опленац правиле нама за гледање; ко на прилику: ето вама Србима и сељацима Орашца и Опленца, места историјска, ето вам ливада и забрана, па да вас се отарасимо.

   Не лај! - кажем јој. И да ме остави на миру. Да гледа своја посла, мене да не теши. Дојадило ми, па је л' тако, није све у трему и око трема, у штали и око штале. Тако ја размишљам - кад, чу се капија, кер налану, бану пандур, донесе позив да се јавим у начелство, начелнику лично. И немој да оманеш, - вели пандур - па да те везаног спроводим. Тако ми рече, јединог ми ока!

   Боже, мислим се, свака ли уштва пандурска мисли да може везати човека домаћина; они, богати, заборавили да су наши стари владаре убијали и протеривали, а пандуре везивали, у свињце затварали, сплачинама ранили и појили, па најпослије церићем у потиљак.

   Е немој се ти чудити на позиву, ни пандуру, сине - приђе моја мајка и вако седе на клупу поред мене. Ономад, кажем, чувам ја овце на Кошутици. Ведар дан, лепота једна, отава зазеленела, а гавранови избили иза брега, прелећу небесима и гракћу.

   Добро, мислим се, не зависи ваљда наша судбина од тица. Идем ја да видим де сам био и шта сам радио у овом свету, шта сам ја држави, и шта је она мени.

   Због чега се, брате, моја штала испразнила, ко је мене довео до просјачког штапа; јесам ли ја нешто шћердао у меани лумпујући, јесам ли на картама испразнио шталу, јесам ли се ја истрошио по луксузним бањама!? Круна, влада и политичари су заметнули кавгу и заподенули рат. Ако си, бре, и краљ мораш разумети. Ја сам ту круну сачувао. Сачекај побогу, док јунице стасају, да се отеле па да Милутин подигне и телад и да и' прода ко бикове, па да буде и за Милутина и за државу, не може држава да узме све, а Милутин да остане го ко пиштољ, није мени држава маћија, ама нисам ни ја њој пасторче.

   Уђем у начелство, како доликује - на мени све ново, ко да ћу на причес. И капа. И кошуља. Гуњ од сукна. Опанци нови, шест реди каиша. Прави Шумадинац.

   Начелник седи за својим столом и не подиже главу, санћим, нешто ради. Не погледа ме, а пита: што си ушо тако каљав?

   Видим ја шта је и како је. И не гледа у мене, а каже да сам каљав: оће да ме збуни, крпу од мене да начини. Ал ништа, ћутим ја.

   А он ће опет: У државно начелство се не улази у каљавим опанцима.

   Нисам ја каљав за инат начелству, него су нам такви путеви и сокаци, така смо ми земља и таки народ - мирно ја њему, не би да се заоштрава. Нећу ваљда да му објашњавам како је мене Живана посипала да се ја подмијем, да сам нокте подрезао и на рукама и на ногама и да сам све чисто на се навукао јер сам у државно надлештво пошао и поводом посла с краљем. Чисто ми беше жао моје мајке што се нако радова па каже: Сад си, Милутине, благо мајци, присто и са покојним краљем чика Пером, да је жив, да седнеш а да се не постидиш.

   Умеш ли ти, Милутине, да скинеш капу кад улазиш у државно надлештво? - устаде начелник, намрштио се, гледа ме, оће зеца да ми утера у срце. Видиш ли ти ово? - показује ми на краљеву слику што виси о зиду, а у руци му оно моје писмо што сам га краљу атресовао на Опленац.

   Виђао сам се ја са њим у три рата. А што се моје капе тиче, није баш за скидање подесна - покажем му ја шајкачу. Ова капа је војничка, кажем, под њом сам ја све ратове ратовао ко и моји стари. Нама је, госн начелниче, вака капа на глави да је не би морали скидати и кад треба и кад не треба. Зна краљ да ова капа није за скидање - све ја њему тако, шиљак у брк.

   Шта ти, бре, мислиш, ко си ти! - викну он на мене.

   Госн начелниче, немој се на мене истресати и лепо ми реци де си ти био за време рата? - питам га, синовче, јер сам дознао да је био швапски официр.

   Ко си ти да ти мене за то питаш, ко је тебе за то овластио? - збуни се он, не би му право.

   Па ево, госн начелниче, у чему је ствар. Краљ и ја смо ратни другови, заједно смо три рата ратовали и ја сам њему ко свом ратном другу писао, па би сад да знам је л' је он то дозволио да између њега и мене пресуђује неко ко је против нас ратовао.

   Какве везе има рат са твојим писмом и твојим порезом, знаш ли ти шта говориш и шта пишеш?! Мислиш ли ти да краљ нема друга посла него да брине о твојим јуницама! - маше он оним мојим писмом.

   Слушај, госн начелниче, мени краљ није потребан да би ме унапредио и чиновнички положај ми дао, ја не мислим да му колам око двора, нити ћу на његов бал да идем; мени је краљ због моји јуница био једном потребан, а ја сам њему више пута потребао, па сам му се зато и обратио, као ратном другу с којим сам заједно стварао Велику државу...

   Начелник ме пресече у речи: Од таки, вели, као што си ти сад држава мора да се брани.

   Чек! Зар од мене да браниш државу, од мене, без кога је не би било!

   А он, клима главом, потврђује да баш од мене треба да је брани.

   Ако је тако, онда је наопако, онда државу није требало ни стварати.

   А он, бесан - оће да ме уапси, каже у бувару да ме набије.

   Е, то је мало потеже, госн начелниче. Не апси се шумадијски домаћин тако лако, нисам ја чиновник, нисам ни официр, ни лопов, ни политичар, не можеш ти мене да уапсиш. Не смеш ти то од краља, који ти је моје писмо дао. Зна краљ ко чува државу и круну. Можеш ти кога оћеш другог да апсиш, ко ти кад - како за апсење потреба. Можеш чиновника, кад год оћеш. Можеш и официра. И попа ти можеш да уапсиш. Али не смес шумадијског домаћина. То су сви краљеви досад знали, поготову наши српски, сељачки.

   Шта кажеш! - дерну се начелник. Каког сељачког краља спомињеш, срам те било! Његово величанство, краљ Југославије није краљ сељачки, то је, вели, увреда.

   Па сељачки, него како, не може краљ бити господски ако му је народ сељачки. Друго је то што је он вас у свилу и кадифу умотао, али не опстаје се на свили и кадифи, него, зна се... зна то и краљ. Видо је он шта је издржало од дванаесте до осамнаесте, поручи ти то њему, слободно му реци шта је Милутин реко, баш би волео да ме он уапси због тога.

   А начелник се прави невешт. Шетка, унервозио се, гризе брк. Не разуме, каже, зашто он мене не би мого да уапси; није, вели, из нашег краја, него отуд из бивше Аустрије па не зна, санћим, зашто он не сме да ме апси.

   Па ето, проста је рачуница, госн начелниче - не смеш зато што је Милутин домаћин човек. А домаћини су народ! А то су ти они на које се ослањају цареви и краљеви, они који су државу стекли и сачували. Дабоме, домаћини који своју земљу раде и својим радом децу своју ране. Е, то да знаш, њи не смеш да апсиш. Наши краљеви нису то дозвољавали. Досад. А не верујем ни одсад. Знају они шта су и ко су домаћини шумадијски, а знају ко би они, краљеви наши, били да им није домаћина и знају шта би било са државом која домаћине цвели. Све то кажем начелнику. И краљу на Опленац да поручи све што сам рекао. Све.

   Начелник се упрео. Шетка. Трља браду. Погледа ме, па мане главом. Шта би било, вели, кад би краљу сва сељачка писма, ваше жалбе и кукумавчења, стизала у руке. Чуди њега, каже, што смо ми сељаци овамо у Србији навикли да разговарамо са нашим владарима како нам кад устреба. Е, сад не може тако, вели, прошла су та времена. Није више држава што је била, нити је владар више ваш, сељачки.

   У богати, пуче ми пред очима. Лесандра није ни видо моје писмо. То су неки његови чиновници спетљали да не би, санћим, краља замарали - ћутим ја. Да л' је ово вако тео краљ, мислим се, ил су га други наговорили, ил је то сад све  порушено зато што имамо велику државу? Како је да је - не ваља.

 

 

  Жито, бик, убиство краља

 

 Гледам вотњак, гледам њиве, виноград, стоку, а здравље ме служи да не чује зло. И фала је богу, бољира, како која година - ја све чвршћи. И не помишљам да ме чека оно чему се не надам. Ослањам се на људе, ко и они на ме, какав је у нас обичај, увек има кућа и људи на које се може ослонити. Али опет, да се не лажемо, динар је ко точак. Сећам се ко да је јуче било, ал ти не могу рећи баш које године би. О Великој Госпојини натоварим кола жита, потерам у чаршију и продам. Узмем паре - па ме срамота. Да л' је могуће да је жито ове цене? Гледам паре. Сав мој годишњи рад не вреди колико једна плата пандурска, а овако, ја ти као неки домаћин дођем.

   Ал добро, и то је прошло.

   Берем ја пасуљ. А он родио ко глогиња, милина једна. Све ја износим бреме по бреме, кад - Живана ме виче, зове да поитам кући. Несрећа се догодила.

   Одма ја потрчим.

   Трчим пречицом, па кроз вотњак улетим у авлију, амој Радоје под липом плаче.

   Шта је било, Живана?!

   Мајку, каже, пробуразио бик.

   Улетим у кућу, моја мајка видим, готова. Једва се осмену.

   Живана, вичи Лазара Чарапића, нек преже коње за доктора! - још ја онда нисам имао своје коње.

   А моја мајка одмаује главом, види жена да нема потребе да се за доктора иде.

   Стиже и Василије - гледа моју мајку. Погледа у мене. Одмахну главом. Види докле је дошло.

   Живана суну из авлије, виче Лазара Чарапића.

   А ја сикиру - оћу да исечем бика. Моја мајка ратове издржала и кућу сачувала, човека изгубила и синове, а сад да је бик убије. Ја га за продају ранио и рачунао набоље, у њега се уздао, а он ми мајку уби.

   Уђем у шталу, а бик се прибио уз зид и гледа, ко да зна шта је учинио. А Василије ми иза леђа. Увати ми држалицу. Остави то - вели ми за сикиру. Нисмо се светили ни већим кривцима за нашу судбину. Није ти, - вели за бика - он ништа крив, сам си се надо бољитку.

   Узе он сикиру од мене и поведе ме у кућу. Шта би твоја мајка рекла да си се ти бику светио, освести се, Милутине! Теби ће бик бити потребан да га продаш, требаће ти паре мајци спомен да подигнеш.

   Стиже Лазар Чарапић са доктором, ал моја мајка готова.

   Божја воља, Милутине - каже ми Лазар - лепо ћемо ми њу да саранимо, по обичајима нашим, шумадијским.

   Е велике ли утехе што се сарањујемо по нашим обичајима, шумадијским - мислим се, ал шта ћу.

   Василије гледа моју упокојену мајку, гледа у ме, чисто се изменио и снуждио. Ето, вели, Милутине, ти си се увек у рогату стоку уздо; ето која је нама вајда од добри бикова.

   Ама од бикова вајде мора бити, него од чега ће, размишљам ја после, и опет бикове товим. Нема нам друге. Најбоља пара сељаку је од добри бикова. Шест - седам товара подмери мој бик, а вајда на вајду, па све пунија штала.

   Не купујем нека одела. Ни обућу скупоцену. Што ми треба у кући, направим сам ил у селу. Живана ми приговара да јој купим ципеле. Има, вели, двајес година како сам јој обећао. Ама, жено, претрпи се још коју годину док се још мало не подсолимо, онда ћу ти купити, а сад скупљам паре да купим коње.

   Ударише тих година приличне неприлике, па брани стоку од голубачке мушице, вотњаке од гусенице, жито од уродице.

Људи се вајкају, а ја се мислим: само да ово не буде неко предсказање, да иза овога не изађе нешто горе.

   Беше кишно. И магла пала. Не да ти ништа радити напољу, а ја у штали, тимарим коње и звиждим. Кад бану Мијаило.

   Ти, Милутине, звиждиш? - гледа ме Мијаило зачуђено.

   Звиждим што да не звиждим.

   Зато што су нам убили краља - вели Мијаило и само му дркти брада.

   Ја га гледам, не могу да верујем. Није мала ствар, убити краља, није, богами, иако није првина да се код нас убијају краљеви, ал опет. Окрени обрни, не знам шта да мислим. Седнем на јасле, не иде ми у главу ко нам уби краља. Де га уби?

   Јесу ли опет официри? - питам.

   Ама који официри, јеси ли ти крштен! - љути се Мијаило, нервозан. Официри су убили краља Александра Обреновића, а краља Александра Карађорђевића убили су други.

   Добро, ко га уби?

   Не знам - каже - убили га у Француској.

   Како он рече да су га убили у Француској, ја се сети да сам чуо и чито у новинама да је он у Француску отишао.

   Е то је нека велика ујдурма, то нису чиста посла.

   Нису га убили Срби, то је најцрње - вели Мијаило и зове ме да одемо школи, тамо се, вели, окупљају људи.

   Бацим ја ону чешагију и са Мијаилом из они стопа право школи. А тамо - искупио се народ, а учитељ прича о покојном краљу, бог да му душу прости.

   Добро, учо - питам га - шта је нашем краљу требало да иде у Француску?

   Ишо да гради савез са Французима и са Европом ако нас Немци и Талијани нападну. На великом је послу погинуо - вели учитељ.

   И ко га уби? - питам учитеља.

   Убили га неки Хрвати и Бугари - вели учитељ, а мени то не иде у главу; откуд би они то смели да ураде. Морали би Србе мало озбиљније да урачунавају, ми смо њима у прошлим ратовима показали ко смо и шта смо. Збунило ме то. Збуњем сам ја, синовче, још од онда кад мени тако око избише, е сад сам још збуњенији: краља убише. Еј, бре, није то мала ствар. Ко сме краља да ти убије. Криво ми, за мене краљ није нека светиња, ал опет, наш је, Србин је. Право да ти кажем, тешко ми.

   Да л' ће имати иког да га освети, мученика? - питаће Радојка Живомирова. Она развезала мараму, ко за братом.

   Језик прегризла! - подвикнем јој, а Мијаило на мене.

   Што да га не осветимо, па ваљда ни ми Срби нисмо последњи на свету да нам свакојаке белосветске протуве смеју сербес убијати краљеве. Онолико му се заклињали и молили се за њега, са њим ратовали, а сад да оде са овог света ко да никог свога није имо.

   Ти, бре, Мијаило, звониш ко да ми никад сами свога краља нисмо убили. Ко уби Вожда, ко уби књаза Микаила, ко најури краља Милана. Ко уби краља Александра и краљицу Драгу? - Василије намако шајкачу на очи, смијуљи се и гуди ли гуди.

   Е, то је друго, Василије. Ако је коме, нама је скривио, нас је водио преко Албаније, преко сињега мора, преко Кајмакчалана и Доброг Поља, нашим је костима градио острва смрти и плаве гробнице, па ако треба ми смо ту, нису нам потребни белосветски мангупи - грди Мијаило, а онај народ уза њ. Заграјише сви на Василија.

   Дела, народе, сумоши се; ајде да чујемо како је погинуо мученик? - оћу ја онај свет да умирим, питам учитеља, нек нам каже нешто више.

   Јунаци, вели учитељ, јуначки је погинуо. Није тео да обуче панцирану кошуљу. И није тео у оклопна кола да седне. Сео да се вози у отвореном аутомобилу, није сумњао у Французе, они су нам пријатељи и ако кога волимо њи волимо, а и заслужили су, а знао је краљ да они нас воле, мислим - Србе.

   Богами, имате се са ким и дичити, он погибе јуначки, али га убише мучки и Срби ће бити проклети ако ли га не освете. Неће, каже, бити мира његовом пепелу, а ни праху његова оца, па и Карађорђа, његов је потомак, све док га Срби не освете - распричала се Радојка, ко ниједна. Друге жене, дабоме, само уздишу и краичком мараме отиру сузе, а Радојку не можеш да зауставиш.

   Умукни, бре, жено, каку освету помињеш! Па и ми смо њима убили Радиће, докле да се светимо, на чему ћемо да завршимо! Не волим, синовче, никакву освету, не волим крв и злочин, што не подносим не подносим.

   Које Радиће? Зар ти Радиће поредиш са нашим Александром, зар ти не знаш шта су радићевци радили четрнаесте по Загребу. Они су, бре, Милутине, на Србе кидисали горе него фрањевци!  - све тако, зауктао се учитељ. Радиће је требало побити још осамнаесте као ратне злочинце, Радићи су злостављали српски живаљ у Хрватској.

   Да л' Радојка чу или не чу учитеља - тек она опет какука за краљем, ко за братом.

   Повежи ту мараму - велим Радојки - и немој туговати, слушају те деца, узми се у памет, оседела си а не знаш де ти је место, побогу; иди кући, гледај своја посла. Па богами ти кажем, синовче, и без њеног јадања доста је горчине и жалости.

   Плаче онај народ, жене се зарозале. И мени сузе оће на очи. Плачу и ратници, матори људи, плачу ко деца. Кад, ето га Грујо Лазаревић, опанчар, иде сокаком, жури из вароши, гледа преда се и граби, оће што пре кући, мајци и брату, видим ја.

   Ено Груја - вели Мијаило - сад му је срце на месту.

   Није, него у петама, Мијаило! Није он овом био рад.

   Како није кад је пуцо у краљеву слику у Вулићевића кафани, ови су у Марсељу сад погодили за њега.

   Мијаило, језик за зубе! - кажем му, знам шта може очас да букне, али Мијаило не слуша.

   Требало би да задавимо оно... - показује Мијаило на Грују.

   Може, ал преко мене мртва - станем на она врата, не дам да се ми сада ватамо за гушу због мртвог краља; рачунам - тачно, Грујо је пуцао, али у кафани, у слику, правио се важан, ама није пуцао на жива човека; једно је слика, а друго жив краљ; Грујо је пуцао у политику и, кад буде најпосле, његов је отац, Обрен, наш човек, из нашег села. Погинуо несретник у прошлом рату. Али шта вреди, ускомешао се народ, исти овај Мијаило јуче псовао мајку краљу, а сад оће да задави Груја, не смешс ти Србину да убијеш краља.

   Сумошите се, људи! - опет подвикнем ја. Није нама Грујо опанчар крив, други су кривци - не дам ја да се скрше кола на Грују. Људи помислите: усред Београда убише Радиће, ови у Марсељу убише Карађорђевића, а ми да задавимо Грују опанчара - да не буде млого.

   Шта ти, Милутине, стално цмиздриш због тих Радића. Радић је увредио српски народ. Пито, вели, колко кошта српска крв проливена у ратовима,да је он исплати...

   Немојте сад око Радића, умаћи ће нам Грујо - гунђа неко, ал ја стојим на вратима. Не дам на Груја.

   После неколико дана, моја Живана дође и прича ми: срела Груја Лазаревића и он јој се фалио како је чуо да га је чича Милутин узео у заштиту.

   Добро си то учинио, Милутине, севап је помоћи човеку, неће ти се то ружним вратити, неће ти то Грујо заборавити - тако она мени онда, синовче, ко да је знала да долазе ружна времена.

 

 

  Прослава на Текеришу

 

   Једне вечери ја намирујем стоку - простро, положио, наранио свиње и овце, Живана музе краве, све како бог воли. Оволике ми груди, отео сам се од сви неприлика и сад сам на коњу; волови ко лађе, коње купио, нове амове, па размишљам и каруце да направим ако се некако буде могло, што да се ја и моји мало и не провозамо - кад, бану Павле. Зове ме да идемо на Текериш, прославља се дваеспет година од наше велике победе.

   Ја пристанем. Што да не одем - имам кога да ме замени код куће: фала је богу, Радоју је сада петнаеста година, може да нарани и  напоји стоку; оћу и одличја да проветрим мало, ко и остали - нек се види ко смо били кад је требало.

   Живани се не свиде. Гледа ме нако шареног - на мени гуњ и џока са шест реди гајтана, нова шајкача, нови опанци са шест реди каишева, па одличја, само се сјакте. Ману Живана главом. Доста је од тебе, био си тамо кад је требало, шта ћеш сад, седи код своје куће. Сањала је, каже, Младена Марковог иде преко Проструге с књигом у руци, а народ изашао да га дочека.

   Ама, сан је лажа, а бог је истина - не послуша је ја. Пођем са Павлом низ Простругу. Ударимо сокаком. Ођедном, мене нешто текну - што ли је она баш уочи прославе сањала мртвог ратника? Што ли баш Младена Марковог, једва га је познавала, а ни са његовима, са Јеринићима, нисмо баш у некој својти.

   Идем са Павлом, а Младен Марков ми не излази из главе. Наки човек, нака памет, лепота и доброта. Како је он о Србији говорио, нама обичним сељацима и војницима, камен је мого подгрејати на срцу. Ал ето, рат однесе све најбоље и најпотребније.

   И шта да ти кажем, синовче. На Текериш голем народ.

   Подолазио свет са свих страна. А Павле и ја вако, барабар. Гледамо да сретнемо неког познатог.

   Музика на све стране. И шатре. Пеку се брави и прасад. На пањевима печење. Точи се пиће. Милина једна.

   За једним столом капетан Живковић из друге чете, сад у цивилу - мене ко да је сунце огрејало, нисам га видео од девесто и четрнаесте, нисам ни знао да ли је жив.

   Раширим руке, оћу да поздравим јунака са Цера. Добро је да таки људи има међу живима, док је њи, не треба се бринути, да кажем, за судбину народа и државе. Пођем му у сусрет, а он се урожио. Ни да се помери. Ко беше ти? - пита ме.

   Да л' је могуће да ме не познаје - трго се ја, не би ми пријатно. Станем такорећи мирно, па га поздравим војнички и кажем му све што треба, име и презиме, општину и војни округ. Носио сам вас рањеног - рекнем и осврнем се да покажем предео де је био рањен, може се са овог места видети.

   Ниси моро, - пресече ме - ниси ни требо! А гледа ме искоса и одоздо чашу овлаш окреће у рукама. Седи ту - показа ми место на клупи поред себе. Порину тањир печења преда ме, нали ми чашу вина.

   Како печење - отурим тањир, па почнем да му ређам имена рањени и погинули. Он ме не слуша. Пиј и ћути, каже.

   Ја нагнем чашу, мислим вино - а оно ракија, препеченица. Загрцнем се, ал издржим. Несретниче, тебе је нешто отровало, зар се ракија пије из оволики чаша, помислим, па наставим. Поменем му Радована Бановића из Буковика, поручника Манојловића који је пред четом рањен јуришао на Кајмакчалану, поменем му Милоја Јолдића, па Радивоја Јовановића и браћу Вуканиће.

   Стално трабуњаш - каже ми и опет ми нали чашу. Ја истресем чашу надушак па наставим да ређам мртве: Милана и Ивана Поповића, два брата добровољца, Адамове синове, наредника ђачке чете Мићу Петровића, Станоја добошара, Богдана Ристића.

   Млого памтиш - опет ми капетан налива чашу. Ја је испијем стресем се и наставим да ређам наше изгинуле другове.

   Како живиш кад толико памтиш? - пије капетан и загледа се у ме. Шкргуће зубима и штуца.

   Како ли ти живиш кад мораш толико да пијеш? - нећу да га питам, нисам луд да не знам зашто један официр пије, и то на дан прославе на Текеришу.

   Звучници се продераше. Преносе нечији говор. Нико да напусти шатру и да оде да слуша о учесницима Церске битке. Све се држи тањира и чаша.

   Капетан Живковић устаде. Ајдемо, каже, на Текериш. Пође, затетура се, ал се придржа за један астал. И заплака ко дете. Милутине, каже, нема нас. Изгубили смо се у овом пишљивом миру.

   Господине капетане, немојте тако, гледа нас младеж. Изведем га из гужве, па шетај са њим. А он, тек уздану. Престаде да плаче. Отрезни се. Никад нисам видо да се човек нако брзо отрезни.

   Милутине - каже ми капетан Живковић - иди кући. И знај да Срби више никад неће да понове нас Текериш, у то сам се, каже, уверио за ови двајес и пет година.

   Није ваљда дотле дошло - гледам га. Он ме потапше по рамену, каже: Иди кући, нема шта овде да се тражи, ни о чему да се пева, све је отпевано, Милутине, нисам пијан.

   Видим да није пијан. И видим шта га је отрезнило.

   Морам да се забринем, синовче, није да се нешто правим, него сам и ја човек. Не знам откуд вама људима школованим тако мишљење о нама сељацима. Ми, бре, не мислимо ни о својој стоци ко што ви школовани мислите о нама, а јуче сте се преобули, јуче сте бацили опанке и обојке... и заборавили чији сте. Е па, ето, тако ја мислим да су нама прошлог рата изгинули и преко Албаније сатрвени школци који су знали ко су и чији су...

 

 

  Не знају деца шта говоре

 

   Поплићем ја прошће. Радоје ми припомаже - леп дан за тај посо. Кад, јави се црквено звоно и биров поче да се дерња. Ја не разабирам, ал осећам да има нешто ново и да се опет нека литија спрема.

   Милутине, Милутине! - Мијаило зове, да идемо у школу. Одма. Поручио учитељ, да и ми ратници дођемо, да прикачимо одликовања и понесемо барјаке. Срушен је, вели пакт са Немцима.

   Чек бре, јесу ли се Немци пишманили и најурили нас, или су то ови наши направили неку ујдурму?

   Наши образ осветлали - радује се Мијаило.

   Ама, мислим се, рано је за радовање, тек има образ да се светла, ласно је поцепати уговор, јебем ти бога и све до бога, ово на рат мирише.

   Одем ја да се обучем и кренем за Мијаилом. Шта ћу, не могу ни ја осим света.

   Миливојчић са Обарка наиђе, носи барјак, зове ме да идемо заједно. Ја изврдавам, нисам жељан барјака. И њему саветујем да се мане, шта ће му барјак, барјак је српски, сватовски, није државни, југословенски.

   Миливојчић ни да чује, мило му барјак носити - млад човек, није био у рату и не зна шта је барјак.

   Живани се не свиђа. Врти главом Живана: Што ћеш ти, Милутине, међу децу и учитеље, ти си, вели, одужио своје, немој да те тако нашараног и окићеног за неку несрећу искористе и намагарче; боље ти је да идеш ко гуска у маглу, нек прође ова литија без тебе.

   Разборита моја Живана, ал како да је послушам, кажем ти, не могу ни ја осим света. Одем школи.

   Нас солунце ставе на чело поворке, па у чаршију. А тамо главна учка. Српска посла. На улици ђаци и барјаци, вика и песма. Тако је било и девесто четрнесте после убиства оног принца у Сарајеву. И онда су се веселили ко да су рат већ добили. Ни сад нису бољи. И сад су напустили скамлије, дигли барјаке, псују, певају, кличу и подврискују. Срушили пакт са Хитлером. На сав глас вичу: "Боље гроб него роб!" Ко да ће им неко дати да бирају, шта им је боље, ко да неће бити и једно и друго кад се узмора - а није добро ни једно ни друго.

   А ми, солунци, кажем ти, вако, напред, пред оном децом идемо бангаљави. Шарено одевени, шумадијски. Сјакти се ордење и медаље што смо на грдним бојиштима подобијали. Око нас се дерњају, зафаљују се Енглеској што је помогла Србима да сруше пакт и владу, и да поставе нову која ће сигурно да нас поведе у рат на страни Енглеза - а ја се мислим: нису Енглези луди, Енглези своја посла свршавају, брига ће њи бити колико ће Срба нестати, баш ко и онога рата.

   Станите! - повикаше. Заустављају нас нека деца, ђаци. А фотографи, вако, испред нас, намештају се, оће да нас сликају, те ја руку на очи, није ми до сликања, нисам сигуран шта ово значи и куд води, а слика, зна се, остаје вечито, могу је и у новине утурити, па за вечита времена, ко да сам ја неку судбину народу одређивао. Ко да сам ја извикао све ово, знаш и сам шта је фотографија, може и у архиву да залута, па докажи ти после да си био само један Шумадинац и један сељак... Шта има да ти причам: сликати се треба после рата, не вреди пре, а нисам ни рад да ми псију матер и кад се буде страдало да питају куд ли се деде онај чичегања што је окићен и шарен вуко мачка за реп па се још и сликово.

   Сети се ја, синовче, како је било пред рат четрнесте. И онда су се млого радовали унапред, кад оно у Сарајеву убише принца и његову жену. А кад загусти, неста викача и букача, измакоше се.

   Склони, чича руку са очију, - виче ме један момак, ђак ли је, студент ли је - немој да се стидиш, вели, нек се стиди кнез Павле.

   А што да се стиди кнез Павле? - не знам, руку на срце, Карађорђевићи никад нису били против џумбуса.

   Кнез Павле мора да се стиди, - пљуну онај дечко вако поред мене, а очи му узагриле - он је издајник народа!

   Добро, мислим се ја онда: ако сте ви то о кнезу Павлу све утврдили, на његову душу; не би, мислим се, било лепо да ви човека издајицом називате, напразно; али ако сте ви то све проучили и ако за све то имате доказе... платиће свако своје лолинство, па и кнез Павле. Дотле они већ завршише са мном, изгрдише ме и наружише па окретоше леђа, одоше да траже другог ком ће да се ругају и образ да пљују све у име неког образа народног.

   Е па добро, распитаћу се ја и за кнеза Павла, да видим ја шта је он то тео и шта је радио па ћу знати да л' је он издајник, или је, можда, видео више, боље и даље него ова дечурлија.

   Поштено да ти кажем, синовче, нисам будала, видим што видим, наоблачило се грдно; опет јека од сватова, опет се неко "царство небеско" спомиње и неко Косово припрема - стра ме, политика је курва, свака кука себи вуче, за мене је боља она која мање кошта и мање крви пролива, бојим се плитке памети и празног јуначења, стално су ми пред очима гомиле мртви и рањени у прошлим ратовима, па помишљам: можда се то и кнезу Павлу тако јавља. Видећу, ваљда ћу и дознати, мораће то све на видело.

   Ударим ја поред олука и ћепенака, извучем се из варошице, све поред зидова ко да сам неком нешто скривио, ко да сам, боже ми опрости, и ја неки издајник; скинем она одличја, оперушам се и би ми лакше, озбиљнији сам пред собом.

   Идем кући и видим, теретњак пун војске и топова. И однекуд и неколико попова. Шта ће они? И куд ће. А војска пева. Ваљда и попови певају, али се то не чује. Млого се пева и псује. То се без крви големе не завршава. Тако смо ми и онога рата. За то смо увек кадри.

   Идем ја и размишљам тако, кад ли Василије изби преда ме. И он побего, ударио пречицом из чарсије. Ни једног одличја на њему. Пита ме да л' је вако и у други народа у овој нашој држави, да л' се сви вако радују и алаучу што је свршен тај пакт, или је ово вако само у овој нашој Србији и по Београду. Стра га, вели, да ми нисмо сами, да се не надимимо и опет на се тржемо што поднети не можемо. Стра га да други опет не измакну гузицу, а луди Срби остану на биљегу.

   Е па ми смо обиљежени, поодавно, имадосмо се на ког уметнути, мислим се па кажем: Пусти ме, Василије, доста си ми сикирација натуро прошлог рата, немој и за овај.

   Прођем поред школе, а тамо деца, основци, бре, пуштени у сампас, нит уче, нит иду кућама, вичу: Боље гроб него роб!

   Ја се прекрстим. Не дај им, боже, да пробају ово што вичу, не знају деца шта говоре.

 

 

  Коњи у шеници

 

   Синовче, слабо ја спавам, никад нисам био неки спавач, а поготову сад, овде у затвору. Знаш као је старцу у затвору, пред гробом си а држе те под кључем. Често ја ноћу пребирам по глави па ми се догађаји јављају ко на длану.

   Седим ја пред мојом сталом. Мирише ми коњска балега па ко да видим моје коње, ал не знам де - чуо сам да су са деветнаестим пуком отишли у Македонију. Припалим цигару - неће ме коњи обрукати, одгледани су не може бити боље, могу хаубицу из највеће локве сами да истргну, мирни су и потегаоци па ће њи војска заволети, повешће о њима рачуна - сматрам, коњи су у рукама сељака, домаћински синова, не дају се коњи чиновницима. Па је л' тако?

   Шта радиш ту, Милутине? - трже ме моја Живана. Ја јој кажем да о коњима нашим размишљам.

   Шта размишљаш, црни Милутине, ено ти коња, вели, у сеници.

   Чекај, жено, откуд коњи у сеници? - ја ко да сам маљом у теме ударен.

   Ено, - вели Живана - војнички коњи пасу у сеници.

   Шта ће коњи у сеници - трчим преко Ровића поља према Капетановом пољу и заиста: војнички коњи пасу по житима, у априлу. Зар смо зато урлали "боље рат него пакт" и принца Павла осудили на велеиздају и зар је зато владу преузела војска! Немци нам порушили Београд, а војнички коњи пасу по житу; чему тек треба да се надамо! Јурим раге из жита. Шта је то са војском којој смо ми пре двајестак година предали судбину народа и државе, шта је то са државом коју смо створили? Зар зато Милутин изгубио око?! Потежем рагу бусењем, а ни оне се не боје, крљеште се на ме. Не боје се, остале без домаћина и без команде, то ти дође ко и кад се људи ослободе власти и закона.

   Ударим ја преко Мијаиловог поља. Не могу очима веровати - војнички казани поред сокака.

   Амови по врзинама, бачени.

   По вотњацима и око врзина топови.

   У Великој ливади - тенк.

   Сандуци пуни муниције у јарковима.

   Митраљези по трави.

   Шта је ово? Зашто смо плаћали порез? Колико је волова и свиња, и суви шљива, колико жита продато да се купи ово оружје - ми нисмо имали фабрике да сами правимо, ми смо за оружје од уста одвајали. Па зар сад то све да шћердамо, сунце ти! Да бар нисмо 27. марта онолико викали и махали барјацима.

   Ударим поред стублине да се од муке воде напијем, кад - ето Василија. Изађе преда ме па се кези: Јесмо ли ми плаћали порез држави за војску и оружје, да нисмо штогод остали дужни, Милутине? Санћим, не знам да смо ми то све љуцки одужили.

   Спасенија Рачова закукала на Прострузи. Скинула мараму и вако маше. И она јури коње из жита. И грди. Да је среће, коњи би топове вукли, не би по житима вршљали. Раге се на њу крљеште, чуље уши.

   Василије гледа, па се крсти: Шта мислиш, Милутине, шта ли ће немачки коњи да пасу кад наши пасу жито?

   По селу још горе. Размилела се војска. Појединачно и у мањим групама, по двојица, тројица. Траже преобуку. Нуде нова војничка одела за било какав гуњ, а шињел дају приде.

   Уђем у кућу, имам ста видети. На столицама шињели, копорани.

    Жта је ово? питам Живану.

   Што мене питаш, Милутине, откуд ја могу да знам? Ја видим што и ти видиш: пресвлачи се војска.

   А ко ће да нас брани? - питам ја па дођем сам себи смешан шта ја њу питам, за ово би требало приупитати Александра и Пашића, моје команданте, оне несретнике што су остали по Албанији, поручника Гарашанина и Младена Марка Јеринића, они су ваку државу тели. А кад буде крај крају, за ово пресвлачење војске требало би приупитати и ону дечурлију што су витлала барјацима и певала пре времена - зашто су се толико дерњали... Ал добро, идемо даље.

   По давнашњем обичају, искупљамо се код школе да слушамо вести са фронтова. А вести, свакојаке. Наши Шумадинци, прича се, под командом армијског ђенерала Милана Недића напредује кроз Бугарску, стигли у Џумају. После дознамо - јесу стигли, али као заробљеници. Убрзо Бранко Станковић стиже уплашен - стигли Немци у чарсију.

   Како, бре, је ли пао Опленац?! - питам га.

   И Опленац - вели Бранко Станковић.

   Без борбе, па људи, зар Опленац, да падне без одбране? - ја по своме. А Бранко се насмеја: Ко ће да брани Опленац? Коме је у вакој држави до Опленца? Они са Опленца су и криви за неки слом. Ако су тели, вели, да нам неко брани Опленац што су упропастили Србију? Други нису ко ми, вели Бранко, луди Шумадинци који гину по албанским гудурама ил Кајмакчалану и по другим туђим крајевима. Други су друго. Паметнији су. Паметан је Бранко, школован човек, ратовао три рата ко и ја, резервни је капетан, ал престарио. Ником ова држава није била своја, вели, сви су јој копали раку, сад је мртва. Да ако ми Срби сад штогод научимо и опаметимо се.

   Богами се и наша младеж ушукутрила. Не знају шта долази. Распитују се деца како је било за прошле окупације. Сад траже да слушају приче којима су се до јуче потсмевали.