петак, 21. октобар 2016.

Усправни људи

У Трсту, на древном тргу Понте Роса је шарена пијаца, прва тачка путовања у иностранство многих наших суграђана и златног доба реалног социјализма. Међу путницима тог времена, на север Италије пристигао је у железничку станицу и Јевто Јевтовић, солунац, огрнут антеријом и обувен у опанке. Није он дошао у Трст да пазари „фрулице” (фармерке) и „танкерице” (ветровке). Хтео је да види шта има „тамо” куда сви хрле као помамљени. Знатижељан, обишао је старина све тезге Понте Роса и, пролазећи кроз њих на крају пијаце спазио велелепну цркву као од једног комада камена срезану. Није знао да је то храм Светог Спиридона, који подигоше српска властела и трговци на челу са Јованом Милетићем и браћом по вери и еснафу Грцима пре 264 године.
Као сваки домаћин, скинуо је шајкачу, целивао крст престони, оставио пару и наменио шаку воштаница својима за здравље и многима за душу. Отишао до дока, заитио длан мора и принео уснама. Знао је укус, али га није испљунуо. Прогутао горчину и вратио се у воз. Свети Спиридон се осмехнуо, задовољан. Препознао је свог госта. А у повратку, цариници италијански и цариници словеначки, као и сапутници Јевтови до Београда нису имали појма ко је тај чудак без пртљага. У купеу би га неко понекад од шверцера „боцнуо” поскочицом, а он, ћутећи, само вадио из увета шајкаче папир да завије себи дувана.
Јевто Јевтовић
Јевто Јевтовић је Гојногорац (1892–1977), једини редов српске војске који је изнео на плећима брдски топ, не бацивши га у бездан Проклетија. И тако је топ пренет грбачом, освануо у Драчу. Неокрњен. Када је то чуо француски генерал Гијон, тражио је да га види. Салутирао је ветерану оба балканска рата, одбране Београда, артиљерцу Цера и предао му своју Легију части. Горштак у ставу мирно рече толмачу (преводиоцу): „Не треба мени ордење, већ џебане (муниције), да се вратим Гојној Гори”.
Топ, пет зрна и Јевто Јевтовић се укрцавају на лађу за Крф, заједно са саборцима 10. шумадијског пука. Убрзо, топ и рањеници настављају пут Француске а Јевто на грчком острву са оцем Сретеном – трећепозивцем и своја два млађа брата, близанцима Љубинком и Љубивојем чека команду да се сви врате родној груди. А браћа, Јевто и Љубивоје (1896–1986) независно су водили ратне дневнике. (Едиција, „Слово ратниково – дневници војника сељака”, Миодраг Јаћимовић, Чачак 1980”.) Њихови потомци у Гојној Гори чувају оба оригинала. На пожутелим листовима мастиљавом оловком, краснопис... Тако су их у школи учили. А школа гојногорска, одужила се својим ђацима. Једина у Србији има зидове са 22 спомен-плоче. У периоду 1912–1918. Гојна Гора је дала отаџбини 223 мушке главе. Није се вратио 141. Изнад свих плоча је био двоглави орао у бронзи, скинут у доба реалног социјализма. Душан Савић прича да је као председник месне заједнице села наручио исте грбове 1989. и вратио их на зидове школе. Смењен је убрзо. У селима општине Горњи Милановац списак се наставља: у Брајићима од 21 ратника, само тројица освануше пред родном кућом. У Богданици од 48 њих 35. Полом је дао 151 војника, 81 је погинуо. Дружетићи 145, а 48 остало је живо. Ово село у засеоку Каменица има цркву Светог пророка Илије и зидове спојене као црква Каранска уграђених плоча – спомења и порту са четири крајпуташа. У горњим селима рудничко-таковског краја највише је страдао Теочин. Мобилисаних 185, погинулих 135. Прањани су најбројнији, 464 војника. Половина се није вратила 204. Коштунићи од 242 мобилисана, 143 изгинула.
Сваки рат је неприродна појава. То су знали и они који су без речи и на одјек црквених звона остављали виле и мотике, изљубили чељад и замакоше брдима у знању да се можда никада неће вратити. Знао је то свако, али је „неписмен” сељак имао свест: црква – краљ – отаџбина.
Јевтовићи Гојногорци вратили су се живи Србији. Отац Сретен и три сина. Љубинко (телеграфиста) слободу је дочекао у постељи покошен тифусом, а умро је 1918. године у Војној болници у Земуну. Четврти Јевтовић, Слободан, као најмлађи у кући није учесник рата, са мајком, још дечак, дочекао је оца и своју браћу. Последња страница Јевтовог ратног дневника гласи: „Још један Божић без својих чељади у Гојној Гори. Кад ћемо једном кући. Нико ништа не вели”.
А топ с почетка приче данас се чува у Војном музеју у Марсеју у Француској.

Политика

"Дан Ветерана - Видовдан"

уторак, 18. октобар 2016.

Не пуцај, ми смо наши

Не пуцај, ми смо наши.

Тога дана, злокобне ратне зиме 1993. године, у јеку најжешће непријатељске офанзиве, механизовано-оклопна бригада кренула је из Бенковца, да би преко снегом завејаног Велебита стигла у Грачац и у директном окршају са непријатељском војском, спречила њено напредовање, пустош коју је остављала иза себе, злочине без преседана и заузимање доминантних висова Велебита (1758), Великог Алана (1411м), Малог Алана (1044м), Ћелавца (1207м), Бобије (1059м) и Презида (768м), а самим тим и заузимање највећег дела Републике Српске Крајине. Пут нас је водио уз обалу Каринског мора, прво кроз Карин Доњи, а након тога и кроз Карин Горњи. Колона се кретала релативно брзо, обзиром на број и врсту возила у њој. У нашој непосредној близини одјекивале су снажне детонације, као упозорење на непријатељску тешку артиљерију, која је константно из правца Новиграда и Масленичког моста покушавала да нас успори и уништи. Најкритичнија тачка, а уједно и најопаснији део пута, био је мост преко реке Бијеле, која се заједно са реком Каришницом улива у Каринско море. Излазећи из једне оштре кривине, пред нама се указао брисани простор и на крају њега сабласно пуст мост, место идеално за диверзију и заседу. Пошто сам се налазио у возилу на челу колоне, возачу сам рекао да успори, а након тога и да стане, потом сам кроз прозор избацио руку и дао знак осталим да ураде исто. Изашао сам из возила и полако кренуо ивицом моста према другој страни, покушавајући да на носивој конструнцији испод мене приметим евентуално постављен експлозив, или заседу у кањону. Владала је језива тишина и осим орла кликтавца и његових крикова, који су одзвањали каменим литицама кањона, могао сам да чујем само властите кораке. Управо у тренутку, када сам мислио да је прошло оно најгоре, на неких десетак метара пре него што сам стигао на сам крај моста, из грма са моје леве стране, налик авети, која се појављује, да ни сам нисам знао одакле, искочио је голобради дечак у ручно сашивеној маскирној униформи и са војничком М-48 пушком у руци, упереном у мене. Одсечно и самоуверено ми је рекао да станем, или ће пуцати. Са друге стране моста, брзином светлости зачуло се енергично репетирање оружја и залегање у ватрене положаје. Све је наговештавало оно најгоре, делићи секунде постајали су вечност, а вечност микрон делића.

Дигао сам руку високо изнад главе, дајући им на знање да не пуцају, ни сам не верујући да ће ме послушати и обратио се дечаку...

- Не пуцај, ми смо наши...

- Чији наши?!

- Ми смо српска војска...

- А, ђе ти је тробојка?!

- Немам тробојку, имам ово...

Показао сам кажипрстом на свој ревер, на коме се налазила мала значка Фудбалског клуба Црвена Звезда, иначе моје једино обележје које сам носио на својој униформи. Загледао се онако намргођено и неповерљиво, али и поприлично студиозно покушавајући да својим малим окицама и сам примети оно што сам му показивао, а онда...

Био је то најлепши осмех, осмех који ћу памтити до краја свога живота, био је то осмех пун безграничне љубави и среће, осмех детета коме је Црвена Звезда представљала исто оно што и дан, данас представља мени, осмех који је и више од овоземаљског живота. Пришао сам му и загрлио га онако снажно, мушки, готово и заборавивши да је свега пар тренутака пре тога био спреман да ме убије, а вероватно под кишом смртоносних куршума и сам оконча свој тек започети живот. Пољубио сам га у главу, склањајући поглед негде у страну, јер сам осећао да су ми очи биле пуне суза. Упитао ме тихо, готово шапатом:

- Јесу ли и ово све Звјездаши?

Окренуо сам се иза својих леђе, пошто сан за тренутак заборавио на остатак колоне, још једном високо подигао руку, а када је колона кренула, одговорио му исто тако тихим гласом:

- Да, све до једнога. Ми смо Делије...

- Матере ти?

- Часне ми Звездашке речи...

- Ваууууу...! Нико ми неће вјеровати!

У том тренутку из истог оног грма, из кога је и сам изашао, изашле су и две девојчице, два мала Анђела, и саме несвесне свега онога што се догодило пар тренутака пре тога. Рекао ми је онако мало постиђено, да су му то секе и да му оне чувају леђа, али да немају пушке. Рекао ми је и то, да је тата са карабином на брду изнад, пошто од тамо пуца поглед све до Италије. Питао сам га како се зове.

- Ја се зовем Мимо, а како се ти зовеш?

- Ја сам Мирослав...

- А, како ти је презиме Мимо?

- Ми смо ође сви Млинари, а како се ти презиваш?

Ех, тада су сузе кренуле саме и није било те силе која би их зауставила. Емоције среће, невероватан обрт ситуације, једном речју живот, па и више од живота. Загрлио сам их још једном онако све заједно и рекао им да су и сви моји преци из Карина Горњег и да смо сигурно блиска фамилија, пошто се и ја презивам као они. У том тренутку су стигли и остали, Жика је већ увелико писао, Миле по обичају шкљоцао са својим фото-апаратом.

Пре него што сам и сам ушао у возило, покушао сам да са ревера скинем Звездину значку и да му је оставим за успомену, али нисам успео, била ми је то највећа и највреднија драгоценост, заборавио сам у тренутку, да јој је игла била тако заврнута, да би је само поломио. Зато сам му обећао, да ћу га једнога дана ако преживим сигурно пронаћи и да ћу му поклони још већу и лепшу.

Морали смо да кренемо даље, на пут са кога се највећи број Делија никада више није вратио на карински мост, на пут са кога су заувек отишли у вечност и тамо остали...

"Дан Ветерана - Видовдан"

среда, 12. октобар 2016.

У Врбасу покренута иницијатива о именовању улице хероја Драгана Грубића

Грађани Врбаса покренули иницијативу о именовању једне улице именом настрадалог хероја Драгана Грубића.


ВРБАС – Грађани Врбаса покренули су иницијативу о именовању једне улице именом трагично настрадалог хероја
Драгана Грубића, који је небројено пута стао у одбрану својих повређених и погинулих сабораца током 1998/99. године да би на крају настрадао у покушају да спасе још један живот. Тренутно се прикупљају потписи грађана Врбаса, стога позивамо све грађане да подрже ову иницијативу. Ово је прича о Драгану Грубићу.


Са 18 година је отишао у рат, у двадесетчетвртој је као војни ветеран стао у одбрану својих повређених и погинулих сабораца. У двадест шестој години је изгубио живот тако што је покушао да спасе туђи.

Драган Грубић, оснивач и председник хуманитарне организације „Браниоци отаџбине 98-99“ која је митинзима широм Србије исказивала подршку генералима војске и полиције које је тужилаштво у Хагу оптужило за ратне злочине почињене на Косову 1998. и 1999. године, сахрањен је на градском гробљу у Врбасу. Међу неколико хиљада рођака и пријатеља, овог младића је тада на вечни починак испратио и готово комплетан ратни штаб Приштинског корпуса на челу са генерал-пуковником Владимиром Лазаревићем. Дошли су генерали и пуковници да последњи пут поздраве свог Грома.

„У среду, 24. марта 2004. године, враћали смо се из Крушевца где смо положили венац на споменик палим борцима у НАТО агресији. Код Параћина, око 16.35, испред нас је с пута слетео „Пасат“ и ударио у банкину. Одмах смо се зауставили и Драган је први истрчао како би помогао том возачу. Нажалост, није стигао да спасе још један живот. Док је прелазио аутопут, ударио га је „Ауди А6″“ – испричао је Југослав Зорић, Драганов вршњак.

Као осамнаестогодишњаци, заједно су, 1999. године, као граничари бранили Србију на граници са Албанијом. – „Драган је био припадник елитног 53. граничног батаљона. Обукао је униформу јуна 1998. године, а од августа па све до 16. јуна 1999. године, био је тамо где је било најтеже, на Кошарама. На самој граници са Албанијом – прича Југослав.

Њихов заједнички друг и саборац Драган Вучковић додаје да су њихову јединицу назвали „Громови“. Драганово шифровано име било је „Гром 1“. – „На самом почетку рата међусобно смо положили завет да нећемо пуцати на децу, цивиле, да нећемо красти. Да ћемо се и у рату понашати као прави православци, часно и поштено, у духу Светосавља.“ – каже Драган.

Када се рат завршио и држава заборавила на своје ратнике, баш као у приповетци Лазе Лазаревића „Све ће то народ позлатити“, Драган Грубић је поново окупио своје „Громове“ и основао хуманитарно удружење „Браниоци отаџбине“, организацију која се на почетку бавила искључиво прикупљањем помоћи за рањене и породице погинулих војника.

Наше место.

"Дан Ветерана - Видовдан"