недеља, 23. јун 2013.

Годишњица пробоја коридора живота

Годишњица пробоја коридора живота

Данас се на Дугој Њиви код Модриче обиљежава 21-ва годишњица пробоја коридора живота.

Овом акцијом, Војска Републике Српске, у љето 1992. године, извојевала је побједу над снагама ХВО и тзв. Армије РБиХ и тако прекинула блокаду Крајине и Републике Српске Крајине, која је трајала 42 дана.

Више од милион и по Срба, који су живјели на простору од Добоја до Книна, избављено је из обруча и омогућено је нормално снабдијевање становништва.

У бици, која је била судбоносна за Српску, погинула су 273 војника Војске Републике Српске, 70 припадника МУП-а Српске и 70 бораца Војске Републике Српске Крајине.

Најважнија битка Војске РС

Пробој “Коридора живота” изведен је уз огроман полет који је носио војнике, те жељу да све своје потенцијале, снаге и умијеће искористе како би се спријечио егзодус Срба.

Поручили су то начелник бившег штаба Првог крајишког корпуса генерал Бошко Келечевић и командант бивше Крњинске лаке пјешадијске бригаде Војске РС Мико Шкорић поводом 21. годишњице пробоја коридора.

На Дугој Њиви код Модриче данас се обиљежена годишњица ове операције.

Захваљујући бриљантној побједи Војске РС више од милион и по Срба, који су живјели на великом простору од Добоја до Книна, избављено је уз обруча и омогућено је нормално снабдијевање становништва.

Акција “Коридор” трајала је од 14. до 28. јуна 1992. године чиме су окончана 42 дана дуга копнено-ваздушна блокада, побједом над снагама ХВО-а и Армије РБиХ.

У бици, која је била судбоносна за Српску, погинула су 273 војника ВРС, 70 припадника МУП-а РС и 70 бораца Војске РСК.

Генерал Келечевић рекао је “Гласу Српске” да је операција “Коридор” била најчистија акција српске војске у протеклом рату и одлучујућа битка за стварање РС.

- Специфично је то што су у то време, у мају, непријатељске снаге хтеле по сваку цену да пресеку највећих део РС, од Брода преко Дервенте, Добоја и према Кладову. Да су то урадили, вероватно не би Српска изгледала овако, а можда је не би ни било – рекао је Келечевић.

Шкорић наглашава да је акција “Коридор” примјер како се планирано и организовано припремала активност која је била веома значајна за даљи опстанак Републике Српске.

- То је била најјача операција која је извођена у Одбрамбено-отаџбинском рату и акција која је показала колико је добро била организована Војска РС – рекао је Шкорић.

Присјећајући се тих дана, Шкорић је нагласио да је директан повод за акцију била смрт 12 беба у бањалучком породилишту.

- Да у таквој врсти блокаде нисмо направили ту војничку акцију питање је шта би се дешавало – рекао је и додао да је “Коридор живота” веома важна акција за РС јер да тај дио Српске није ослобођен, упитан би био и други.

Савјетник министра рада и борачко-инвалидске заштите РС Милан Торбица је подсјетио да је одлука о пробоју Коридора донесена 18. јуна 1992. године, да би се одблокирао западни дио РС, те да је цијела акција завршена 6. октобра изласком српске војске на ријеку Саву.

Oбиљежавање пробоја коридора

Модрича - Служењем Свете литургије и парастоса за погинуле српске борце данас је у манастиру Светог великомученика цара Лазара на Дугој Њиви код Модриче почело обиљежавање 21. године од пробоја "Коридора живота".
На Спомен-обиљежје борцима погинулим при пробоју коридора положени су вијенци. Акцијом, која је завршена на Видовдан - 28. јуна 1992. године, окончана је 42-дневна копнено-ваздушна блокада западног дијела Републике Српске.

Најважнија битка Војске РС

Пробој “Коридора живота” изведен је уз огроман полет који је носио војнике, те жељу да све своје потенцијале, снаге и умијеће искористе како би се спријечио егзодус Срба.
Поручили су то начелник бившег штаба Првог крајишког корпуса генерал Бошко Келечевић и командант бивше Крњинске лаке пјешадијске бригаде Војске РС Мико Шкорић поводом 21. годишњице пробоја коридора.
На Дугој Њиви код Модриче данас се  обиљежена годишњица ове операције.
Захваљујући бриљантној побједи Војске РС више од милион и по Срба, који су живјели на великом простору од Добоја до Книна, избављено је уз обруча и омогућено је нормално снабдијевање становништва.
Акција “Коридор” трајала је од 14. до 28. јуна 1992. године чиме су окончана 42 дана дуга копнено-ваздушна блокада, побједом над снагама ХВО-а и Армије РБиХ.
У бици, која је била судбоносна за Српску, погинула су 273 војника ВРС, 70 припадника МУП-а РС и 70 бораца Војске РСК.
Генерал Келечевић рекао је “Гласу Српске” да је операција “Коридор” била најчистија акција српске војске у протеклом рату и одлучујућа битка за стварање РС.
- Специфично је то што су у то време, у мају, непријатељске снаге хтеле по сваку цену да пресеку највећих део РС, од Брода преко Дервенте, Добоја и према Кладову. Да су то урадили, вероватно не би Српска изгледала овако, а можда је не би ни било - рекао је Келечевић.
Шкорић наглашава да је акција “Коридор” примјер како се планирано и организовано припремала активност која је била веома значајна за даљи опстанак Републике Српске.
- То је била најјача операција која је извођена у Одбрамбено-отаџбинском рату и акција која је показала колико је добро била организована Војска РС - рекао је Шкорић.
Присјећајући се тих дана, Шкорић је нагласио да је директан повод за акцију била смрт 12 беба у бањалучком породилишту.
- Да у таквој врсти блокаде нисмо направили ту војничку акцију питање је шта би се дешавало - рекао је и додао да је “Коридор живота” веома важна акција за РС јер да тај дио Српске није ослобођен, упитан би био и други.
Савјетник министра рада и борачко-инвалидске заштите РС Милан Торбица је подсјетио да је одлука о пробоју Коридора донесена 18. јуна 1992. године, да би се одблокирао западни дио РС, те да је цијела акција завршена 6. октобра изласком српске војске на ријеку Саву.
На Дугој Њиви ће у недјељу бити служена света литургија, служен парастос и положени вијенци, а биће уприличен и пригодан културно-умјетнички програм. Обиљежавању би требало да присуствује предсједник РС Милорад Додик.

ОПЕРАЦИЈА "КОРИДОР 92"

Блистава и судбоносна побједа ВРС у одбрамбено-отаџбинском рату. У војној операцији „Коридор", која је извођена у љето 1992. године на простору Посавине, погинуло је 413 српских бораца (273 војника ВРС, 70 припадника МУП-а РС и 70 бораца Војске РСК). Рањено је 1.918. Супростављена страна бројала је око 25.000 војника из реда ХВО, муслиманских снага, регуларне Хрватске војске, и иностраних добровољаца "паса рата".Преко 1.200 их је погинуло.
Том операцијомм ослобођени су Дервента, Модрича и Оџак, нешто касније и Брод, чиме је окончана 42 дана дуга копнено-ваздушна блокада западних српским територија. 







понедељак, 17. јун 2013.

Кога се (до)тичу проблеми ратних ветерана? НИКОГА!!!

Још једна архива...

Занемарена је једна велика група људи који су били на ратиштима стицајем околности, јер су тамо живели или су, на разне начине, доспели у одређене војне и полицијске јединице. Ова прича је управо о њима, ратним ветеранима који су такође жртве ратова.

Владан Беара, психотерапеут: „Радим са ратним ветеранима већ неколико година. Ветерани су неко ко је овде непожељна тема, неко ко овде није добродошао, неко о коме је боље не причати, неко кога се стидимо, неко према коме осећамо чак и мржњу, можда страх. Ако бисмо грубо рекли, један део наше популације их осуђује, не зато што су водили ратове, него зато што су их ’изгубили’ или буквално изгубили, док их други део народа осуђује зато што су ишли тамо да ’кољу, пљачкају, силују, пале’ итд.“

Ратни ветеран Дејан из Власотинца: „Имам 30 година. Ратни војни инвалид сам. На Косову сам био. Рањен сам доле од касетне бомбе. Отишао сам као резервиста... Шта ви мислите, да ли је било у том моменту исправно да одеш у рат или не? Ја, који сам добио позив - моји су другови отишли - нисам могао да не одем! Пре свега, морао сам да одем и сматрам да је то исправно. Јер, ко је тај са стране који ће да дође да бомбардује и да баца ракете поред моје куће, где су били моје дете и супруга која је у том моменту била трудна, ни крива ни дужна да трпи ту страхоту? А ја сам отишао да заштитим недужне доле. Ја нисам отишао неког да прогањам и да убијам. Знаш шта ће свако да ти каже? Дај, пусти га. Тај је отишао доле да пљачка. То ме највише боли. И о томе нећу да причам.“

Ратни ветеран Марјан из Врања: „Имам 27 година. Учесник сам рата ’99. на Косову. Рањен сам. Пре рата сам радио као ауто-електричар. Две године касније отишао сам у редовну војску. Отишао сам у Ниш, из Ниша у Призрен. Призрен, Призрен, Косово, Косово, значи то је то. Отишао сам мирно. Отишао сам у весељу, имао сам испраћај и све што уз то иде. Тек кад се све то после десило, тек тад сам себи поставио питање – што се ови људи веселе, јасно ми је. Али, што сам се ја веселио... кад се све то на крају десило? Били су моменти када је била пуцњава, упади, пушкарања с једне и друге стране, с њихове, с наше. Међутим, враћали смо се много пута живи и здрави, што се каже, без огреботина. Међутим, било је и тренутака када вратимо неког од наших бораца или на леђима или на носилима, или рањеног или мртвог. Кад се све то заврши, дођеш из те заседе, из те патроле у логор. У моменту се заборавља, јер је ту ипак већи број војника. Седиш, запалиш цигарету, мало се огрејеш, поразговараш са друговима. Тад и немаш времена да размишљаш – шта ћу сутра, како ћу сутра, шта ћу након недељу дана, месец дана, годину? У тим моментима кад се припуца, само гледаш да спасиш главу, да се извучеш тог момента жив и здрав. А шта ће касније да буде, нико није имао времена да у тим моментима размишља о томе.“

Владан Беара: „Са својом сопственом смртности ретко кад се суочите - када неко вама драг умре, када преживите саобраћајну несрећу или кад напипате чвор на дојци. Али, то је врло ретко. Ратни ветеран се са смрћу сусретао сваког дана више пута. Каже један наш ветеран: ’Било је дана кад неко каже – Еј, бог те, данас нико од наших није погинуо!’ То су људи који су сваког дана гледали у смрт. Данас имате избор – да ли ћу да идем да урадим тај интервју или ћу да останем код куће да спавам? Али, ратни ветеран има избор – да ли да седнем на овај камен или да седнем на онај камен? У зависности од тога на који седнем, преживећу или ћу погинути.“

Ратни ветеран Марјан: „Рањен сам 3. маја ’99. Била је нападнута наша стража. Изашао сам да спасем своје другове, међутим, погођен сам у обе ноге. А 4. маја ујутро транспортован сам у нишку Војну болницу. Прошао сам аутопутем и видео своју зграду. Видиш кућу коју ниси видео месецима. Пролазиш поред ње, а не можеш да свратиш. Ја сам тек пре једно годину дана стао на своје ноге, пошто сам имао јако тешку повреду. Ногу сам донео у кеси, која је била сат-сат и по одвојена од мог тела. После су ми је у Нишу састављали. На сву срећу, нога је остала. Каква таква, али је моја. Тад ми није био проблем. Било шта било, остала је глава на раменима. Међутим, када видиш своје другове који се скупе за викенд да играју фудбал, да играју кошарку, то је ипак неко дружење, а ти си везан за те штаке. Зашто сам ја морао да будем тај који... Али, нас је ретко ко могао да схвати. Самим тим, не уклапаш се у ону средину из које си отишао и поново се у њу вратио.“

Ратни ветеран Дејан: „Јавност уопште не зна шта ми све преживљавамо и колико дуго носимо у себи бол и тугу, а поготово наше породице које су суочене с тим. Ја бих најсрећнији био кад бих могао да живим као сваки нормалан човек. О томе може само да се машта у тренутној ситуацији, кад си одбачен од друштва и нико те не види. А кад је требало да одеш, отишао си...“

Владан Беара: „Сви трауматизовани ратни ветерани су и депресивни и склони агресији. С друге стране, сви се они питају за смисао живота. Сви они кажу: ’Па, за шта сам ја све ово доживео? Па, какав је ово живот?’ Ратна траума мења најдубље животне филозофије, мења нешто најдубље у личности човека, и то је проблем. Са тим сећањем, са тим искуством тешко је живети даље. Е, а кад још имате једну средину и једно друштво које избегава да се тиме бави, кад окреће главу од тих људи, кад нико неће да прља руке са њима, онда стварно ја не знам шта да кажем.“

Ратни ветеран Дејан: „Ја ниједном нисам легао као нормалан човек у десет сати. Никад не спавам. Нико те не схвата. То је најтеже у животу. Да ли сам ја нормалан или су ови ненормални? Милион питања себи постављаш. А околина кад те осуди, кад ти људи не верују... Ти хоћеш да кажеш да имаш проблеме, они те не схватају. Поготово када одеш у Дом здравља да се обратиш за помоћ, доктор мртав ’ладан: ’Шта, бре, хоћеш ти? Где си ти био у војсци? Ти си био доле у телећој или јагњећој бригади!’ Ја вам причам о ономе што сам доживео. Као – Дај, бре, човече! Шта је било, бре? То је било, зајеби то. Ево ти лекчић, бенсединчић, дијазепам. То је класика. Научио сам целокупну апотеку. Ево ти петице, десетке, па попиј пар комада. Па нисам ја биљка да спавам! Они су ме претворили у биљку! А нико неће да те саслуша. Коме се изјадати?“

Беара: „С времена на време у Србији се деси неко масовно убиство, рецимо, као Чедић у Лесковцу, који је поубијао седморо људи, а био је ратни ветеран на Косову. Па онда, кад је Ровчанин у Нишу убио троје-четворо, опет ратни ветеран итд. Ми смо имали ветерана који и дан-данас ради у полицији. Он каже: ’Сто пута ми се у току дана деси да ми човек, кад му приђем да га легитимишем, каже: ’Бежи, пандурчино!’ Мени рука крене за пиштољ и размишљам, како да га не убијем! Треба ми велика снага да га не убијем тог тренутка.’ Људи уопште не схватају колико овде међу нама има оних који носе велику патњу у себи, велики бол. Ако нећемо помагати тим људима да на неки начин разреше своју трауму, да се уклопе у мирнодопско друштво, која нам је друга опција? Шта да радимо? Да их препустимо самима себи? Ратни ветерани нису убице, нису животиње, нису монструми. Трауматизовани ратни ветерани су нормални људи, који имају тешкоће да се уклопе у мирнодопски живот. Они су, пре свега, нестрпљиви. Они више не могу да поднесу чекање да се ствари поправе и да крену на боље. То је суштина. Они имају ниску толеранцију на фрустрацију. Све оно што ми тешко подносимо док чекамо, они подносе далеко теже од нас.“

Ратни ветеран Марјан: „Отишао сам код једно четворо-петоро људи, који су ми обећали да ће да ме запосле кад се будем излечио. Једноставно, кажу: ’Ух, што не дође пре месец дана!?’ Онда ти сва она убеђења да ће бити боље падају у воду.“

Ратни ветеран Дејан: „Немам воду, не плаћам струју, ионако немамо, лоша је. То ми држава није обезбедила. О чему више ја да бринем?! Због чега да се бринем?!“

Ратни ветеран Марјан: „Прођеш све то и на крају те нико не пита где си био, шта си радио. Једноставно, као да се ништа није десило.“

Владан Беара: „Проблем у војсци је то што ускоро следи реструктурирање Војске, следе нека отпуштања. Покретати тај ум посттрауматског стресног поремећаја, ратне трауме, у војсци није баш популарно, зато што многи процењују да ће, уколико добију етикету да су трауматизовани, изгубити посао, што је донекле вероватно и тачно. Што се полиције тиче, неке старешине имале су више разумевања за питања ратне трауме, док су неке реаговале по принципу – О, шта њима фали? Види како су јаки, могу волу реп ишчупати. Мислим, то су будалаштине. Ради се о људима који су били на разним местима, који су доживели разне ствари, видели ствари о којима ми не можемо ни да сањамо.“


Број самоубистава?

Владан Беара: „Код нас се не зна или ја за то не знам. Можда неко зна, али ја не знам, иако се бавим тим проблемом. Прво, зато што код нас не можете добити податак колико је људи било мобилисано, бар ми не можемо да имамо тај податак. Друго, не знамо колико је људи трауматизовано, зато што постоји проблем код дијагностиковања. Многи нису добили дијагнозу - посттрауматски стресни поремећај, а требало би да је добију. Они имају дијагнозу - анксиозно депресивни синдром. Имају дијагнозу – алкохолизам. Имају дијагнозу – гранични поремећаји и слично. У 90 одсто случајева то се своди на дијагностиковање, давање медикамената. А, заправо, сам психотерапијски рад изузетно је редак код нас.“

недеља, 16. јун 2013.

СЕЋАЊА НА СЛАВНУ НЕВЕСИЊСКУ БРИГАДУ

Данас се навршава 21 година од оснивања славне Невесињске бригаде. Тим поводом биће служен помен погинулим борцима, а делегације општине Невесиње и Општинске борачке организације положиће цвијеће на Централно спомен обиљежје бораца Херцеговине на Гвозду.

На часном и херојском путу одбране вјековних огњишта погинуло је 486 припадника бригаде, а преко 1.200 је рањено. Ова војна формација прва је у РС одликована Орденом Немањића.

Предсједник Скупштине Борачке организације Невесиње Жарко Радовановић наглашава да је Невесињска бригада држала фронт од близу 100 километара и да није уступила ни педља своје територије.

– Са поносом можемо истаћи да бригада није направила ниједан ратни злочин о чему говори податак да ниједан припадник Невесињске бригаде није оптужен пред неким међународним судом. Невесињци су учествовали у многим биткама широм РС и увијек су се враћали свијетла образа – истиче Радовановић.

Радио Невесиње

петак, 7. јун 2013.

Муке ратног ветерана: Лакше му било на Кошарама

Невоље ратног ветерана из старопланинског села Дојкинци. Притиснут тешком болешћу Гогић (34) све теже успева да опстане у овом суровом крају.

Зоран Гогић
ПИРОТ - Притиснут тешком болешћу, која све више узима маха, Зоран Гогић (34), из старопланинског села Дојкинци, све теже успева да опстане у овом суровом крају. Јер, уместо да зарађује за храну, струју, одећу... обрвала га је наследна болест - спироцеребрална атаксија - која му незаустављиво одузима делове мишића и тело чини тешко покретним...

У дотрајалој кући, коју је наследио од оца, без струје и воде, сам проводи дане и ноћи јер га је, управо због поменутих здравствених проблема, пре неколико година супруга оставила и одвела двоје деце. Нажалост, Зоранову муку користе и поједини мештани, ради да ућаре на туђој невољи...

- Прошле зиме морао сам да дам замрзивач комшији који ми је спремио три кубика дрва, а струју су ми исекли због дугова. Имам нешто мало дотрајалих електричних апарата, али ми не вреде, баш као ни црно-бели телевизор, стар тридесетак година. Посебно је тешко зими, кад се смркава у четри после подне, а раздањује ујутру у седам, па су ми ноћи дуге као године. Ех, да сам бар погинуо... - очајан је Гогић којем је, као редовном војнику на Кошарама, после напада НАТО, кадровски рок био продужен за пет месеци, иако је једва преживео ондашњи пакао на граници са Албанијом.

Оскудица у малој кући највидљивија је када се помене храна. О сеоским славама и преславама Зокију неко нешто и понуди, али он нема фрижидер, па не може много да узме. Оно мало пасуља и кромпира што добије, каже, збрчка како зна и уме, па има шта да једе неколико дана...

- Има, срећом, и добрих људи, а највише ми помажу таксиста Дејан Видаковић из Београда, па доктор Аца из амбуланте у Височкој Ржани, а повремено ме обилази и поп Бојан Васић. Ту је и чика Лаза из Београда - не заборавља борац са Кошара и старопланински тешко оболели усамљеник, Зоран Гогић, надајући се да ће локална самоуправа у Пироту испунити обећање, те ће му обезбедити струју и један мали телевизор у боји.

ПОМОЋ

СВИ који желе и могу да помогну Зорану Гогићу, новац могу да уплате посредством Рајфајзен банке, на рачун број 265-0000000984016-57, и име Гогић Зоран, или на адресу село Дојкинци, 18306 Височка Рзана . Број телефона познат је редакцији.
Добродошла му је и помоћ у храни, обући, одећи, лековима...

Новости


субота, 1. јун 2013.

Од Гаврила Принципа праве Бин Ладена

Пред обележавање стогодишњице Првог светског рата озбиљни покушаји пребацивања кривице на Србе. Данашњи вредносни систем пребацује се на 1914. Релативизује се кривица утврђена Версајским уговором.

РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ / Тошо Борковић
УЗРОК Првог светског рата била је борба европских сила за политичку и економску доминацију над Европом и колонијама широм света. Ово пише у уџбенику историје за осми разред из кога уче српски ђаци. Другачије виђење узрока и одговорних, упозоравају поједини наши стручњаци, све је присутније у страној историографији у којој се кривица за избијање Великог рата нагиње и ка Србима, а Гаврило Принцип ставља у исту раван са Бин Ладеном.

- Србија неће дозволити ревизију историје којом би се за почетак Првог светског рата оптужио српски народ - изјавио је недавно премијер Ивица Дачић. - Није Први светски рат избио због сарајевског атентата у коме су учествовали и Срби и Муслимани, него због хегемонистичке политике тадашње Аустроугарске.

Нова, „политички коректна“ писања историје с почетка 20. века нису почела јуче, али су са припремама обележавања стогодишњице Првог светског рата, постала уочљивија. Ко се поиграва чињеницама?

- Различити људи са различитим намерама - каже за „Новости“ Момчило Павловић, директор Института за савремену историју. - Немачка је на конференцији у Версају експлицитно означена за изазивача Првог светског рата, а та чињеница се релативизује и прича пребацује на Србију и атентаторе у Сарајеву. Свако сазнање које има историјски извор није проблем, ма како непријатно било, али када се данашњи вредносни ситем пребацује на 1914. па се говори о терористима и тероризму, онда ствари добијају другачију конотацију.

Ревизионистички тренд, према историчару Чедомиру Антићу, постоји дуго:

- Ми не можемо и не смемо да га прихватимо, али нема користи ни да будемо увређени и свађамо се са три или четири моћне државе које преко нас изравнавају своје рачуне и извозе сопствене кризе и фрустрације. Не треба нам овде тумачење у складу са некаквим нашим националним интересима. Данас је истина наш национални интерес.

Антић наводи да је у многим уџбеницима и историјској литератури европских народа Гаврило Принцип представљен као терориста, као Осама бин Ладен. Није ту реч о оцени атентата, него о потпуном контекстуалном промашају и политизацији историјске науке. Лоше је, наводи, што у овоме учествују и политичари који представљају модерне европске државе, али и научници чије су дело и углед неспорни.

Историчар Данило Шаренац каже да се у означавању криваца клатно креће у једном, па у другом правцу и да се већ двадесетак година не говори о само једном кривцу. Британац Ноел Фергусон донекле помиње српски „допринос“ избијању рата, али се пре свега бави британском трком у наоружању. Шаренац каже и да читајући стране ауторе није наишао на конкретну оптужбу на рачун Срба и да сваљивање кривице на ову страну није узело маха. Србији свакако не одговара лагодно повезивање 1914. и 1992. године, а седамдесетих година, наводи, у неким радовима, чак је и Русија дошла на ред као сила којој је „одговарао“ рат.

Гаврило Принцип
- Немачки историчар Фриц Фишер је доказао да је Немачка умешана у избијање рата, а Ноел Малком да нема умешаности Србије у атентат. У Босни тумаче атентат на сасвим другачији начин, док Џеј Винтер каже да је терористички акт била провокација за улазак у рат и ту имамо учитавање данашњих стандарда у прошло време - прича нам Шаренац и додаје: - Ревизионисти су склони спектаклима и наглавачке окрећу ствари, али од тога тек понешто остане у науци.

Дајући пример историчара Албертинија Луиђија који је критиковао Немачку, али није био примећен док није преведен на енглески језик, Шаренац указује на то да и српско виђење неће бити доступно страној јавности док се научни радови не преведу на стране језике. Нови аргументи и ревизије, закључује, не морају бити увек лоше, јер отварају дискусије.

У том правцу размишља и Антић па каже да државни ауторитет треба да стане иза неколико великих пројеката које треба завршити током наредне две године:

- Србија би требало да помогне издавање ваљане научне монографије неког од угледних страних историчара о узроцима избијања Првог светског рата. Та књига треба да буде објављена од стране неког угледног британског или америчког издавача. Затим, потребно је да најважнији документи српске државе о узроцима избијања рата и процесима који су претходили, буду објављени у иностранству, на енглеском језику. Филм о почетку рата или још боље о улози Краљевине Србије у рату, њеном страдању и неком од стотина хуманитараца који су у њу похрлили из демократских држава, треба да сними неки оскаровац, по могућству из САД. За то је потребан велики новац, али наше власти су током претходних деценија ионако много трошиле.

За обележавање прославе 100. годишњице Првог светског рата, према речима Антића, поједине европске државе одвајају велика средства. Велика Британија ће, на пример, издвојити 60 милиона фунти, а Француска обележава годишњицу атентата у Сарајеву пројектом „Сарајево срце Европе“. По њему, нелогично је, а и парадоксално што је Сарајево препознато као место на ком је започео светски рат, јер нити је рат почео у Сарајеву, нити је тамо пала прва жртва, већ је прва жртва рата био грађанин Србије. Аустроугарска је, подсећа, упркос спремности Србије на уступке, позиву да спор реше велике силе или чак Међународни суд у Хагу, одлучила да освоји и уништи српску државу. Светски рат је започела Немачка ступајући из својих империјалних интереса у рат са Русијом и Француском.

Павловић подржава одржавање научне конференције поводом годишњице рата и каже да оно што је научно не би требало да буде спорно, али ако уз то иду и политичко-пропагандне активности, онда то добија другу конотацију.

- Помиње се, тако, обнављање споменика Фердинанду, као и скуп државника у Сарајеву. Ту се ради о некој намери изазивача Првог светског рата да се направи ревизија тумачења историјских чињеница - оцењује Павловић. - Посебно је занимљиво што бивше републике СФРЈ, које су учествовале на супротној страни, сада учествују у организацији конференција, али не са институцијама из Србије него са аустријским и немачким.

ФРАНЦУСКИ ФИЛМ “СРЕЋАН БОЖИЋ“ ПОНУДИО ДРУГИ УГАО

Век после почетка Првог светског рата међу непријатељима је почела стидљива ревизија историје. Француски филм „Срећан Божић“ Кристијана Кариона, из 2005. године, направио је праву малу револуцију у устаљеним схватањима и понудио хуманији приступ трагедији која је живота коштала милионе људи. Филм говори о изненадном, кратком примирју, током Божића, када су војници изашли из својих ровова, честитајући једни другима празник, делећи пакете које су добили од својих кућа, размењујући немачко пиво за француско вино и британске бисквите. Прича је инспирисана догађајем на фронту близу Лила, крајем 1914. године, за који многи историчари тврде да је био истинит. Сматра се да је било још оваквих примирја током 1915. и 1916. године, у којима је, чак, било и фудбалских утакмица.

Јавност је у првом тренутку с одређеним симпатијама примила овај нови приступ, али су ране ипак дубоке и дуготрајне, па се на све то, на крају, гледа само као на неку врсту козметичких промена. Историја је у суштини задржала свој ток. Ипак, многима је јасно да су хумани односи, у одређеним тренуцима, зависно од личности, могли да постоје.

У сваком случају, у победничком табору последњих година се истиче да би коначно требало ставити тачку на анимозитете везане за ту трагедију. Почело је, тако, да се гласно говори о великом страдању немачких војника и њиховим ратним гробљима по Француској. Некако у исто време одлучено је да се више не говори о Дану победе у Великом рату, већ о - Дану примирја. Слична судбина задесила је и сећања на Други светски рат. (Г. Ч.)

БУКА И ОПРЕЗ

ВЛАДА Србије основала је Одбор за обележавање 100 година од Првог светског рата, на чијем челу је председник Томислав Николић. У Одбору су министри, као и директори релевантних институција, од САНУ до библиотека. - Програм се још конципира у сарадњи са министарствима одбране, културе, рада, социјалних и борачких питања. Потом ће предлог програма ићи на усвајање и буџетирање - каже нам Радослав Павловић, саветник председника Николића. - Све ће се координисати из једног центра. Пратимо и како се други - Француска, Русија, Италија, Аустрија... спремају за годишњицу. САНУ ће као кровна институција организовати скуп на који ће доћи 20 историчара из ЕУ, Америке, Канаде и 30 из Србије. Нећемо се бавити фалсифиКатима и политиком, већ хоћемо да одамо почаст прецима и жртвама. Гајимо културу сећања. Све што будемо радили афирмисаће се и у свим нашим дипломатским представништвима.

ЛАКШЕ ЈЕ ОКРИВИТИ ДРУГОГА

КОЈИ би били мотиви да неки научници пишу „своје“ историје? - Било би веома тешко у наредним деценијама објашњавати новим поколењима највећих европских држава како су због два, суштински бесмислена, рата изгубили примат у свету - наводи Антић. - Наиме, 1914. у Европи је било свих шест светских сила, а данас се међу пет глобалних сила света једва може сврстати и читава ЕУ. И то није последица стицаја околности, већ кратковидости и екстремизма европских елита. У таквом случају лакше је за све окривити неког другог, посебно ако је много слабији. Наводно, ЕУ би била раније створена, али су то спречили задрти екстремисти са периферије континента, народ са дефектом културе, неспособан за модернизацију, који је започео и завршио столеће геноцидом над својим суседима, чији су национализам и тероризам покренули светски рат и тиме посредно допринели појави нацизма.

ЛЕКСИКОН

ИНСТИТУТ за савремену историју са другим институцијама организоваће научну конференцију и објавити зборник радова „Први светски рат и балкански чвор“ заједно са „Светом“ из Москве. Припрема се и велики лексикон Првог светског рата по угледу на француске лексиконе, а помажу се и регионалне организације у Крупњу, Лозници и у другим општинама у западној Србији у којим је започео аустроугарски напад.

Новости

среда, 22. мај 2013.

У рат иду само овце без памети - архива

Да је одлазак у рат његова највећа грешка схватио је када је, тешко рањен и утрнуо од болова, лежао на покретним колицима у ходнику ортопедске клинике. "'Који је, бре, овај', виче једна сестра. 'Добровољац из Врања', одговара друга. 'Пусти будалу, ко га је терао да иде тамо'", испричао је "Вестима" Миодраг Тасић, некада добровољац у рату на просторима бивше Југославије, а данас борац за мир.

Из Корбевца код Врањске Бање отишли сте 1993. као добровољац у рат у Хрватској?
- Остао сам без посла, код куће жена и двоје деце, време ратно. Ставим прст на чело, отићи ћу у рат као добровољац, бранићу српске земље, а кад се вратим добићу сталан посао. Ко рескира тај добија, другачије не може. Добио сам - десну руку патрљак, а лева укочена, само два прста се померају.

Миодраг Тасић, члан Удружења ратних ветерана за мир
Како сте рањени?
- Гађали су зољом кућу у којој сам био. Њу су промашили, улицу и мене нису. Кад сам дошао себи, гледам где ми је пушка. Она у комадима. Погледам, опасач испред мене. Од детонације одлетео са панталона. На њему дроњци, делови меса и костију, крв се цеди, а горњи део руке као згужвана хартија.

Кад сте први пут схватили да је одлазак у рат ваша највећа грешка?
- Лежао сам на ортопедској клиници на покретним колицима у ходнику. Утрнуо од болова, уста не могу да померим. "Који је, бре, овај", виче једна сестра. "Добровољац из Врања", одговара друга. "Пусти будалу, ко га је терао да иде тамо."

Били сте у Америци на лечењу захваљујући швајцарској хуманитарној организацији ИОМ?
- Спасли су ми руку. Вратио сам се 1995. и свратим с пријатељем у сеоску кафану. Чујем за суседним столом: "Ма, ко га шиша, био је по Хрватској да краде." Ја се дигнем и одем кући. Жена ме оставила чим сам кренуо у рат. Син бежи од мене, ћеркица такође. Страх их да ми приђу. Почео сам да пијем дан и ноћ. Бежали су сви од мене, а највише ја од самог себе.

Како сте постали борац за мир?
- Почео сам да 2003. идем на групну психотерапију. Позвали су ме на семинар у Игалу. Од ратних ветерана поред мене био је и Аднан из Сарајева. Била је велика група младих људи из целе бивше Југославије која је слушала и записивала наше приче. Гледам младу жену, везала мараму око главе, причам своју голготу, а она плаче. Не престаје. Упознајемо се. Елвира Салчин из Коњица. Мени кренуше сузе. Младићи и девојке из Хрватске, Републике Српске, сви око мене. Мењамо адресе, љубе ме на растанку.

Шта сте тад схватили?
- Седео сам у хотелској соби, а сузе су ми квасиле чаршав. Рекао сам себи: Еј, мој Мики, схваташ ли шта је живот, схваташ ли да само постоје добри и зли људи без обзира на веру и националност.

Сад сте активиста удружења Центар за ратне трауме и члан Удружења ратних ветерана за мир...
- Кажу наши стари: "Памет се добија на рођењу, али лако се губи ако препустиш другима да те воде као овцу."

субота, 4. мај 2013.

Ратни ветерани умиру од НАТО уранијума

НАТО уранијум убија ветеране

У лесковачком крају у последња три месеца од канцера умрло више од 100 бораца са Космета. Николић: Не прође ни дан да наша организација не остане бар без једног члана. Болест напада дебело црево, једњак, плућа...

Душан Николић са листом умрлих
САМО у последња три месеца у лесковачкој општини умрло је више од стотину ветерана рата Србије од 1990. до 1999. године.

Ради се углавном о борцима који су учествовали у рату на Косову и Метохији, старости између 37 и 50 година. Чак 95 одсто њих умрло је од канцера - упозорава Душан Николић, председник Организације ветарана.

У овој борачкој организацији поражавајуће податке повезују са осиромашеним уранијумом баченим на Србију током НАТО интервенције 1999. године и са последицама стреса којем су њихови саборци били изложени.

- Не прође ни дан да наша организација не остане бар без једног члана. Углавном се ради о канцеру дебелог црева, једњака и плућа, а следећи узрочник је инфаркт, али у много мањем проценту у односу на малигна обољења - објашњава Николић, док листа документацију умрлих сабораца.

Организација ветерана је до ових података дошла на основу изјава чланова породица који им се, са умрлицом и решењем о наслеђивању, јављају како би остварили право на евенталну исплату ратних дневница.

- То је врло могуће, јер број болесника са малигним туморима расте. Међутим, ми се на локалу не бавимо том врстом статистике, нити водимо евиденцију да ли су оболели били изложени осиромашеном уранијуму, односно да ли су учествовали у ратним дејствима или не - истиче гастроентеролог примаријус др Саша Гргов, начелник Службе интерне медицине лесковачке Опште болнице.

Он наглашава да ће бити поражавајуће уколико се настави тренд првих резултата скрининга карцинома дебелог црева, који се спроводи у целој земљи.

- Код нас је до сада обављено тридесетак прегледа на основу позитивних резултата теста крварења у столици код пацијената који нису имали никакве симптоме и код петоро њих је откривен канцер, док су код још осам пацијената отклоњени полипи - каже др Гргов.

У организацији ветерана се позивају и на истраживање Института за јавно здравље „Батут“ које је показало да је током бомбардовања Србије бачено 15 тона осиромашеног уранијума и да је као последица тога до сада умрло, према проценама, 40.000 људи, док ће до краја ове деценије тај број бити три пута већи. Николић каже да је овим истраживањем утврђено да ће само у овој години од изложености радијацији животе изгубити између 12.000 и 13.000 људи.

КЉУЧНА ЈЕ ПРЕВЕНТИВА

ПРЕМА речима др Саше Гргова, превентива је једини начин да се стопа смртоности од канцера смањи. Тога су свесни и у Организацији ветерана Србије са седиштем у Лесковцу. Она ће свим својим члановима, који немају оверену здравствену књижицу, у наредних годину дана омогућити бесплатне опште превентивне прегледе, лабораторијске анализе и специјалистичке здравствене услуге. Надлежно министарство је за те намене издвојило 1,5 милиона динара. Лесковачка организација ветерана рата ће својим члановима, у сарадњи са новосадским Траума центром, пружати и психосоцијалну подршку, а циљ је да се спрече последице ратних траума.

Новости