недеља, 03. април 2011.

Први Србин на Кошарама после 12 година

ЕКСКЛУЗИВНО - РЕПОРТЕР ПРЕССА НА ГРАНИЦИ СА АЛБАНИЈОМ

Први Србин на Кошарама после 12 година

„Прекрстио сам се и пољубио једини релативно здрав зид карауле. Палим цигарету и остављам је на прагу некадашњег улаза... Све је остало исто као априла 1999, када су у караулу славодобитно ушетали 'победници' - још је по кругу разбацано нешто њихове војне опреме, очигледно добијене на 'зајам' од страних помагача..."



На месту крваве битке ... Михаило Меденица на рушевинама некадашње карауле Кошаре


Ово је исечак из репортаже новинара Михаила Меденице.

Наш репортер је на 12. годишњицу напада на Кошаре успео да обиђе остатке чувене карауле која је била прва и последња одбрана Србије у врлетима Проклетија. Албанци су се, после страховитих губитака које је ОВК (потпомогнута снагама НАТО и албанске армије) доживела између априла и јуна 1999. године, зарекли да српска нога никада више неће крочити на ову „забрањену територију".



Први Србин на Кошарама после пакленог обрачуна вероватно ће бити и последњи. Јер, осим негостољубивих људи, тамо на сваком кораку вребају и касетне бомбе и минска поља. Нема ко да их очисти, а ни зашто.



Пушкарања на Проклетијама почела су већ са првим бомбама које су пале на територију Косова и Метохије, да би права битка започела на Велики петак, тог априла 1999. Циљ напада ОВК био је копнени улаз преко карауле и пресецање комуникације између јединица ВЈ у Ђаковици и Призрену. Према Кошарама је кренуло више од 2.000 припадника ОВК, док је караулу и њену околину бранило свега 200 војника ВЈ, којима због неприступачног терена нису могле да притекну у помоћ оклопне јединице.



Званични подаци ВЈ говоре да је у борби на Кошарама погинуло 150 припадника ОВК, међу којима и два НАТО војника (један Француз и Италијан), као и неколико добровољаца из Алжира, док је број рањених припадника ОВК око 300.
Без минута паузе, 78 пуних дана, наши војници беспоговорно су држали положаје. Црни биланс: 60 погинулих Срба, 150 рањених и барем неколико стотина са трајним ожиљцима на души.
Била је то последња битка у којој је српска војска показала своју величину, а српски солдат своју храброст.



„Фотографишем ровове наше линије одбране. Трудим се да што дуже гледам у караулу, јер добро знам да се више враћати нећу. Време ће учинити да од ње ускоро не остане ни оволико, а нови снегови ће обрисати траг Срба који су се усудили да после '99. дођу до ње", пише у ексклузивној причи, заједно са фотографијама са Кошара и исповешћу војника који је преживео пакао најчувеније битке током рата на Косову и Метохији.


ИСПОВЕСТ НИКОЛЕ Ш. (32), КОЈИ ЈЕ НА ОДСЛУЖЕЊУ ВОЈНОГ РОКА ПРЕЖИВЕО ПАКАО КОШАРА

Сваки сумрак био је опраштање од живота

Бомбардовање је увелико трајало. Премештали смо се са положаја на положај, покушавајући да останемо неоткривени за НАТО авијацију и снајперисте ОВК. Сваки дан је био нова премија, а сваки сумрак наново сумирање живота и опраштање са друговима, јер ни бог није знао ко ће од нас да озори, а ко ће заувек да остане у том блату - почиње своју исповест Никола Ш, данас тридесетдвогодишњак, а те '99. године војник на одслужењу војног рока у Косовској Митровици


Припадник чувене 125. моторизоване бригаде, која је уз граничаре и специјалне јединице Војске Југославије поднела највећи терет пакла Кошара, како је и у војној литератури и документарним филмовима касније названа борба око карауле уз саму границу са Албанијом.



- Једне ноћи, негде почетком априла, официри су нам рекли да раном зором будемо спремни за полазак, саставивши некакав интервентни вод од нас 20 војника различитих родова. Згледали смо се ћутке знајући да не идемо на неко лепше место, али нам није било ни на крај памети да ћемо завршити у живом паклу, који се речима заиста не може описати. Кренули смо још пре сванућа цивилним возилима пут Метохије и планина. Размишљао сам о брату, који је већ прошао сва бојишта и све страхоте, мајци која нас чека а не зна ништа о нашој судбини... Ћутали смо, возили се и молили бога да НАТО не провали нашу колону и у секунди прекине сваку помисао да свему можда постоји срећан крај - застаје, да се присети, или да пак још дубље у себе потисне већ бледа сећања на најстрашније дане живота, када се већ помирио са чињеницом да су шансе за повратак кући далеко мање од оних да сконча на Проклетијама.

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

ХРАБРИ РУСИ

„Једног јутра лудо храбри руски добровољци уз покличе су утрчали у шуму и поскакали у ровове. Само су нас изљубили, показали да бежимо наниже и заузели наше бусије. Више их никада нисам видео, али се надалеко чуло с којом су храброшћу бранили и одбранили наше положаје"

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

- Стигли смо у подножје планине, и даље несвесни куд идемо. Нико нам ништа није говорио, а сад схватам да је тако и било боље. Сместили смо се по неким земуницама и у њима провели наредну ноћ, покушавајући да не заспимо на дебелом минусу, јер је у тим тренуцима он гори и од метка. Будни смо дочекали зору и команду за полазак. Полако смо напредовали шумом, залежући на сваки фијук минобацачких пројектила ОВК и језиви звук отварања контејнера са касетним бомбама над главама. Дошли смо до заравни, брисаног простора који смо морали да претрчимо са све опремом на себи, водећи рачуна да до шуме стигнемо брже него снајперски метак до нас. Ту сам први пут погледао смрти у очи, гледајући како другови падају покошени метком и јаучу, покушавајући да се откотрљају у страну док их не погоди нови... Претрчавали смо један по један, немо се поздрављајући са оним иза нас, покушавајући успут да одвучемо рањене до шуме, или барем што даље одатле, па да неко следећи успе да их одвуче још који метар...

Даље нам није требала никаква команда, ко би успео да претрчи то парче на којем су нас скидали снајпери и дохвати се густе борове шуме, залегао би у први ров на који наиђе. Било нас је по двојица у сваком, а ровови тек нешто загребане земље и балван испред сваког као грудобран. Није нам било ни устајања из њих, нити померања у њима. Малу нужду смо вршили у флашама, а о великој није било ни говора - говори Никола, палећи цигарету за цигаретом.
- Оне су ми недостајале, јер смо евентуално смели да запалимо само дању, ноћу ни случајно да жар не би одао наше положаје. Тада смо већ постали свесни где смо, у шуми подно карауле где су наши више него јуначки држали положај против десетоструко надмоћнијег непријатеља. И то оног најгорег, којег од густе шуме и положаја терена и не видиш, већ само чујеш борбене покличе, претње и звуке метка који те је још једном промашио... Пуцали смо тек кад видимо сенку испред себе, и кад је постајало јасно да ће за корак-два ускочити у ров или прићи довољно близу да убаци бомбу у њега. Били су то неки језиви, неартикулисани звуци људи коју су или на тешким дрогама, или потпуно растерећени да ли ће погинути или не. Тако, данима лежимо на боку у том рову, покушавајући да не заспимо и одговоримо на паљбу, док нас са свих страна засипају минобацачи и НАТО касетне бомбе.


++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

ПУЦЊАВА И СМЕХ

„На крају смо толико пукли да смо пуцајући причали о обичним стварима. Пуцамо и смејемо се како би нам добро дошла кафа и цигарета, више и не бројећи који нас је пројектил по реду промашио"

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Чујемо како нам пројектил прошишти изнад глава, и не знамо да ли да се радујемо што је нас промашио, или жалимо што неког није... Најстрашнији су ипак били ти тренуци кад чујем да се над крошњама отворио канистер са касетним, и чекамо да видимо где ће да попадају. Све око нас се жути од тих малих проклетих убица, и знам да сваког тренутка могу да експлодирају... Трудимо се да останемо будни, већ је ко зна која ноћ по реду како непрекидно пуцају по нама и засипају нас с неба... Успевали смо с почетка да се мењамо на сваких сат времена, да бисмо на крају заспивали на минут по минут, тргнувши се кад год запуца. Мркли мрак, не видиш прст пред оком, али насумично пуцаш у таму, надајући се да ће замрети ти кораци који су све ближи и ти фанатични крици. Јауци рањених се преламају са топотом граната, „стрељане" гране падају свуд по нама, као да су се и оне заинатиле да активирају те касетне бомбе што на метар од рова већ данима ћуте... Више се и не сећам колико сам у том првом наврату био на Кошарама кад нам је стигла смена и улетела у наше ровове, показујући да се трком повучемо ниже, ка потоку. Једва сам успео да устанем и ходам. Недељу дана на боку, недељу дана стрепње да је сваки секунд последњи. - Николина јединица успела је да се извуче из шуме и поново претрчи ону проклету зараван. Дохватили су се села у којем су се прегруписали, уверени да су завршили своје војевање на Кошарама.

- Одморили смо неколико дана, морали смо, иначе бисмо скроз психички пукли, кад је поново стигла команда да се враћамо на Кошаре. Мада смо знали шта нас чека, тад нам је, чини ми се, било некако лакше, баш због тога што смо знали шта нас чека, и због оних хероја који су остали горе и којима је сваки човек вредео као бригада.
Опет иста рутина, претрчавање, гледам како двојица трком носе специјалца просуте утробе, шума, ров...


++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

ШИШТАЊЕ

„Данима лежимо на боку у том рову. Чујемо како нам пројектил прошишти изнад глава, и не знамо да ли да се радујемо што је нас промашио или жалимо што неког није"

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++


Напади су били још жешћи него првог пута, уколико је то уопште могуће. Ни дању више није било предаха, пуцали смо тек кад их видимо кроз густе дрвореде, штедећи муницију. Надирали су из Албаније као да им нема краја, а нас је било толико колико нас је било, покушавајући да држимо огромну линију, знајући да много тога зависи од одбране Кошара. Ту сам спознао лимите организма - на једно око буквално спаваш, а другим пазиш да ти терориста не ускочи у ров и баци бомбу. Када би ОВК заћутао, НАТО би бесомучно тукао и обратно, па онда „хорски" и једни други.
Пуцамо све ређе, све је мање муниције, а све већа опасност да пламен из цеви намами снајпер или минобацачки пројектил. Терен је такав да наши оклопњаци не могу да приђу, док њима све иде на руку. Имају нас као на длану, али опет не успевају да нам пробију линије. Сећам се херојства наших падобранаца, војне полиције и чини ми се припадника 72. Специјалне бригаде, који нису зазирали ни од чега већ су јуришали навише ка тачкама на којима је била утврђена ОВК. Знам да су их се терористи плашили к'о ђавола, а ми смо их из свег гласа поздрављали кад прођу крај нас, молећи се да их се исто толико врати, али... - сећа се Никола, приповедајући како после свега човек напрасно огугла на присуство смрти око себе и...
- На крају смо толико „пукли" да смо пуцајући причали о обичним, свакодневним стварима. Малтене као да се спремамо за излазак у град... Пуцамо и смејемо се како би нам добро дошла кафа и цигарета, више и не бројећи који нас је пројектил по реду промашио... Прошло је не знам ни сам колико дана, тело обамрло од лежања на боку, и једино што смо могли јесте да с времена на време заменимо положаје, како бисмо заменили стране на којима лежимо. Били смо убеђени да нас овог пута нико неће заменити, кад су једног јутра лудо храбри руски добровољци уз покличе утрчали у шуму и поскакали у ровове. Само су нас изљубили, показали да бежимо наниже и заузели наше бусије... Никоме се нисам више обрадовао у животу, и ни због кога се нисам тако растужио јер сам знао шта их чека! Више их никада нисам видео, али се надалеко чуло с којом су храброшћу бранили и одбранили наше положаје... Можемо ли сад да ставимо тачку на причу, и више никад не поменемо Кошаре, молим те - завршава Никола, не желећи да говори о погинулим и рањеним друговима, већ ћутке на фотографијама гледа ту шуму у којој је живот те '99. године - био прецењена ствар и „луксуз" доступан малобројнима.

Михаило Меденица

28 коментара:

  1. Језива прича, али за оне који то нису преживели ипак неразумљива. Размислите колико још оваквих и сличних прича има у Србији, и шта је Србија урадила да помогне херојима који су је бранили ?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Анониман25. март 2016. 02:33

      Stvarno jeziva prica,citao sam a suze su mi tekle,a jos je strasnije sto smo zaboravili sve junake koji su se borili na Kosarama,a nigde nema da neko od zvanicnika pomene a nedaj Boze da sme da se na neki nacin obelezi stradanje junaka koji su svoju mladost ostavljali za Srbiju.

      Избриши
  2. U TOM DOGADJAJU KOLKO MOGU DA SE SETIM BILO JE TRI RUSKA MAJORA A KAPETAN PLAMEN {ratno ime nadimak }je nastradao bilo mu je izbaceno 27 vojnika iz stroja mismo bili na polozaju kod musine kuce ili kolko se secam da se zvalo to mesto na kosarama posle sam video jos jedanput ta tri ruska majora na mrcaju su dosli i onda smo predali italijanima granicu i polozaje mi smo sisli u decane i ipratili zadnji konvoj izbeglica sa kosova 25 06 1999

    ОдговориИзбриши
  3. Mislim da mi je poznat NIKOLA Š. neću da kažem prezime ali mislim da sam ja bio zajedno s njim u toj grupi odmah ispod potoka na mestu zvanom RASA KOŠARES. Pozdrav druže za tebe i sve saborce iz Kosovske Mitrovice i 125 MTBR.

    ОдговориИзбриши
  4. Moju BG he predvodio p.por.(tada) sada major BOXER legenda nad legendama, čovek koji je uvek vikao ZAMNOM a nikada NAPRED i sada smo prijatelji na FB-u. Veliki pozdrav za njega i celu ekipu LADRA PVO 125 MTBR sa RASE (iz potoka).

    ОдговориИзбриши
  5. Поздрав свима. Срамно је да многи у Србији ништа не знају о борбама на овој Караули. Оно што можемо учинити је да не допустимо да икад признамо независност самопроглашене државе. Тако ћемо Косово и Метохију сачувати за неку бољу генерацију која ће знати шта се догађало на Кошарама. Ваша борба не сме бити узалудна.

    Жене са Косова и Метохије (ЖеКиМ)

    ОдговориИзбриши
  6. VECNA SLAVA nastradaloj braci na kosarama i svim ostalim prokletim polozajima, vacna cast i junastvo svoj ostaloj preziveloj braci sa tih polozaja, nisam bio na Kosarama ali znam po prici mojih prijatelja koji su bili da je pakao mali za ono kroz sta su gore prosli, kazem nisam bio gore ali sam bio na mnogo destinacija sirom nase svete zemlje bio sam i ranjen ali srecom lakse pa sam se ponovo vratio dole ali kao dobrovoljac, bruka i sramota je ovo sto nas je zadesilo pa smo ovako tretirani kako jesmo od strane ove jedne i bedne vlasti no nama ostaje da nikada ne dozvolimo da nam uniste secanje na tu nasu nastradalu brcu kao ni na svoje i podvige svih onih oko nas sa kojima smo delili sve u tim trenucima na ivici smrti, nadam se da ce nasa noga opet krociti na te proklete KOSARE i da ce ponovo tu biti granica nase svete zemlje i arnautcke drzave , zivi bili braco moja i dragi bog vas cuvao .

    ОдговориИзбриши
  7. Анониман09. март 2012. 19:08

    Nikada necu zaboraviti kada su nam iz magacina izneli civlke i rekli da proberemo kome sta treba. Naravno nista nisam uzeo a kasnije sam i saznao da su pripadale klasi koja je dosla godinu dana pre mene u CVP u Rasini. zar se tako postuju mrtvi,zar su to staresine?

    ОдговориИзбриши
  8. Nisam bio na Kosarama,ali sam bio `98 u Batusi,i tada je bilo zajebano,pozdrav svim junacima i herojima koji su polozili svoje zivote na oltaru otadzbine...

    ОдговориИзбриши
  9. dok su drugi ratovali umesto vecine nas,mi poginusmo u demokratskom miru...NJIMA SLAVA I HVALA...,a nama sramota...sramota zbog zaborava i to vise puta,zbog necinjenja,zbog cutnje...Kosovo nije palo zbog Kosara,vec zbog humanitarnog...joj,joj,joj...kome su oni pomogli, zeluca vise i nemaju...a mi potrcali da pomognemo...stavi granicu i okreni stranicu...sto vole da udju u istoriju...e nece da moze...
    a tebi Mihailo Medeni hvala sto postojis da nas podsetis i das svetlosti...HVALA DO KOSMOSA

    ОдговориИзбриши
  10. neznam ni sam sta reci posle fotografija gdina medenice,svaka cast,meni je je licno hvalilo svega 150-200m,kada smo se popeli na maju glavu...

    ОдговориИзбриши
  11. Анониман18. март 2013. 00:18

    bio sam na Kosarama jun 97/98 jedini okrsaj smo imali 23 aprila i tad je bilo zajebano.

    ОдговориИзбриши
  12. Анониман20. март 2013. 15:37

    Pastrik 99 pozdrav svim saborcima!!! Slava braci koja se nisu vratila. Ja sam RVI , bio sam vojnik na odsluzenju vojnog roka. Ko je nosio pusku i osetio "sistanje" gde god da je bio svaka mu cast. Bilo je jos krvavih poprista .

    ОдговориИзбриши
  13. Komanda mi je bila u Batusi 125-a m.brigada 8365/18 Pec.Pozdrav svima koji su preziveli pakao na Kosarama i slava onima kji zivote polozise za Srpstvo i otecestvo.

    ОдговориИзбриши
  14. Анониман31. мај 2013. 00:32

    Grota je da ni jedna ulica u Srbiji ne nosi slavno ime Trece armije i tih junaka sa kosara ja sam iz Djakovice da tih junaka nije bilo ni ja nebi danas postojao Slava vam i hvala ko sto je rekao Vladika petar petrovic Blago onom ko dovijek zivi imao se rasta i radjati

    ОдговориИзбриши
  15. Анониман01. јун 2013. 12:09

    Pozdrav za sve saborce 8365/9, i svim pripadnicima 125 motorizovane brigade. Samo mi znamo kako je bilo i imamo sta da prenesemo svojim sinovima i unucima!! Branio sam svoju zemlju i ponosim se time!!

    ОдговориИзбриши
  16. Први Србин, за кога се званично зна, на Кошарама и још неким караулама био је Зоран Влашковић.

    ОдговориИзбриши
  17. Uleteo sam u zamku ali ziv sam danas zahvaljujuci jedinici bez staresine.
    Vi ste moji heroji!

    Neki kapetan.

    ОдговориИзбриши
  18. шта је са капетаном "СТРАШНИ" ???

    ОдговориИзбриши
  19. Последњи плотун
    Апостолима са Кошара
    Тишином пријети ноћ без мјесеца
    И кишни облаци звијезде туле,
    К`о апостоли са Христом, дјеца
    Из задње слободне карауле
    Чекају освит судњега дана
    Уз благи титрај воштане свијеће,
    Смртних ће сјутра допасти рана,
    Али ни један издати неће.
    И за њих Пилат спрема распеће,
    Давно су свјесни своје пресуде,
    Ипак... лице им блиста од среће,
    Сви ће изгинут, ал` нема Јуде
    На овом мјесту одсудног боја
    Гдје свјетлост крвљу тмину растаче,
    Гдје срца јеком кујацу, која
    Од канонаде одзвања јаче,
    И гдје се Небо вјером отвара,
    У вјечни живот, у Отаџбину,
    Овдје у страшном паклу Кошара
    Вјекују синови Божијем сину.
    Небеског Царства вјерне иконе,
    Свети ратници бесмртни, чији
    Подвизи легије мрске разгоне...
    Посмртни плотун мајци Србији.

    ОдговориИзбриши
  20. Nikada necu zaboraviti kada je moja borbena grupa prebacena na Morinu posle jedne paklene noci na kosarama kada je od nas 16 -oro bilo ranjeno 6 a poginula su 2 vojnika , bili smo jos neko vreme na Kosarama pa onda na Morini. Dosli smo gore na ispomoc i zatekli , vise se i ne secam , mozda desetak granicara . Drzali su polozaje bez ijednog oficira ili podoficira svi su im izginuli ili bili tesko ranjeni a njih desetorica ne verujem da ih je vise bilo i dalje su drzali polozaj do kraja rata. Te ljude niko ne sme da zaboravi. Moja BG je nahebala ali oni ...uh oni su X100. Bili su svi redovna vojska , martovci na produzetku . Vecina ih je dosla pravo u prekomandu i ostali jos 12 meseci. Ivan rezerva 63 PB

    ОдговориИзбриши
  21. Анониман16. март 2014. 19:17

    Slava poginulima, pozdrav prezivelima od padobranca 63. padobranske brigade. Bio sam tamo i .... ako treba opet cu.....

    ОдговориИзбриши
  22. Trebao sam da idem na Košare ali me je zamenio prijatelj sa kojim sam ratovao ranije po Kninu, da mi vrati uslugu.... Ovo sam tek kasnije saznao od nekih ljudi i žao mi je što se nisam sreo sa tim velikim čovekom da mu zahvalim. U Kninu je bio balavac, tek završio vojnu školu a ja rezervni oficir blesavog karaktera. Malo sam ga zezao, malo ga štitio a on sve upijao.... Znam da je živ i zdrav i želi mu svako dobro!!! Daće Bog da vratimo naše pravoslavne zemlje!!!

    ОдговориИзбриши
  23. Planeja 99.Bio sam pripadnik VP na Paštriku.Pozdrav za sve heroje sa granice.

    ОдговориИзбриши
  24. UČESTVOVAO SAM I U DEČANIMA, PA NA MORINU, PA PONOŠEVAC, PA KOŠARE DO POČETKA ČIŠĆENJA JUNIKA, TU SMO SE ZADRŽALI 15-AK DANA, PA JASIĆ, PA OPET KOŠARE....BEZ POSLA SAM 5 GODINA, GDE JE SADA MAJKA SRBIJA DA POMOGNE SVOJIM OBILIĆIMA....ZABORAVLJENI SMO....NAMRZO SAM SVE..I DAN DANAS IMAM PROBLEMA S KOŠMARIMA, KOJI ME NE OSTAVLJAJU NA MIRU OD ONDA....SRAMOTA....SRAMOTA ZA ZEMLJU, NAŠU ZEMLJU, ZA KOJU SMO KAO "KLINCI - MLADIĆI" JURIŠALI U SMRT, RANJEN SAM , AL TO JE PROŠLO, RANJENA DUŠA NIKAD NEĆE ZACELITI !....SRAMOTA....GORAN POPOVIĆ MB-120....125 MTR.BRIGADA - PEĆ

    ОдговориИзбриши
  25. Анониман25. март 2016. 01:14

    Dragi moji junaci, ljudine , rodoljubi ,Srbende ! Na danasnji dan setimo se nase brace i sestara,heroja , koji dadose zivote za Srbiju i sve nas! Za one koji izgubise zdravlje i nikada ne ozdravise... NEKA IM JE VECNA SLAVA I ZAHVALNOST ! Nama,prezivelima, zelim lepsi zivot i vedrija jutra. I NE ZABORAVITE IMENA NASIH SABORACA! PRICAJTE SVIMA KOJI VAS ZELE SASLUSATI ! Da se ne izgube i ne umru drugi put u zaboravu... ZIVELI

    ОдговориИзбриши
  26. tada sam bio dete,svega 11 godina,ali sam slusao price,gledao snimke,trazio clanke,kao sto je ovaj,i tada kao klinac,i sada kao stasao covek,cekam... cekam da me zovu,da se opet krene,da tim siptarima j...mo MAJKU sto ih rodila,seme im se zatrlo... NIKOG ne mrzim ali siptare... ajoj,ne daj boze da upoznam jednog... izvinjavam se svima,ali to je moje misljenje... HVALA VECNIM JUNACIMA KOJI SU BRANILI I ODBRANILI SVETU ZEMLJU!!! drzava je izgubila taj rat,ALI VI STE POBEDILI!!!

    ОдговориИзбриши