Први Србин на Кошарама после 12 година

ЕКСКЛУЗИВНО - РЕПОРТЕР ПРЕССА НА ГРАНИЦИ СА АЛБАНИЈОМ

Први Србин на Кошарама после 12 година

„Прекрстио сам се и пољубио једини релативно здрав зид карауле. Палим цигарету и остављам је на прагу некадашњег улаза... Све је остало исто као априла 1999, када су у караулу славодобитно ушетали 'победници' - још је по кругу разбацано нешто њихове војне опреме, очигледно добијене на 'зајам' од страних помагача..."



На месту крваве битке ... Михаило Меденица на рушевинама некадашње карауле Кошаре


Ово је исечак из репортаже новинара Михаила Меденице.

Наш репортер је на 12. годишњицу напада на Кошаре успео да обиђе остатке чувене карауле која је била прва и последња одбрана Србије у врлетима Проклетија. Албанци су се, после страховитих губитака које је ОВК (потпомогнута снагама НАТО и албанске армије) доживела између априла и јуна 1999. године, зарекли да српска нога никада више неће крочити на ову „забрањену територију".



Први Србин на Кошарама после пакленог обрачуна вероватно ће бити и последњи. Јер, осим негостољубивих људи, тамо на сваком кораку вребају и касетне бомбе и минска поља. Нема ко да их очисти, а ни зашто.



Пушкарања на Проклетијама почела су већ са првим бомбама које су пале на територију Косова и Метохије, да би права битка започела на Велики петак, тог априла 1999. Циљ напада ОВК био је копнени улаз преко карауле и пресецање комуникације између јединица ВЈ у Ђаковици и Призрену. Према Кошарама је кренуло више од 2.000 припадника ОВК, док је караулу и њену околину бранило свега 200 војника ВЈ, којима због неприступачног терена нису могле да притекну у помоћ оклопне јединице.



Званични подаци ВЈ говоре да је у борби на Кошарама погинуло 150 припадника ОВК, међу којима и два НАТО војника (један Француз и Италијан), као и неколико добровољаца из Алжира, док је број рањених припадника ОВК око 300.
Без минута паузе, 78 пуних дана, наши војници беспоговорно су држали положаје. Црни биланс: 60 погинулих Срба, 150 рањених и барем неколико стотина са трајним ожиљцима на души.
Била је то последња битка у којој је српска војска показала своју величину, а српски солдат своју храброст.



„Фотографишем ровове наше линије одбране. Трудим се да што дуже гледам у караулу, јер добро знам да се више враћати нећу. Време ће учинити да од ње ускоро не остане ни оволико, а нови снегови ће обрисати траг Срба који су се усудили да после '99. дођу до ње", пише у ексклузивној причи, заједно са фотографијама са Кошара и исповешћу војника који је преживео пакао најчувеније битке током рата на Косову и Метохији.


ИСПОВЕСТ НИКОЛЕ Ш. (32), КОЈИ ЈЕ НА ОДСЛУЖЕЊУ ВОЈНОГ РОКА ПРЕЖИВЕО ПАКАО КОШАРА

Сваки сумрак био је опраштање од живота

Бомбардовање је увелико трајало. Премештали смо се са положаја на положај, покушавајући да останемо неоткривени за НАТО авијацију и снајперисте ОВК. Сваки дан је био нова премија, а сваки сумрак наново сумирање живота и опраштање са друговима, јер ни бог није знао ко ће од нас да озори, а ко ће заувек да остане у том блату - почиње своју исповест Никола Ш, данас тридесетдвогодишњак, а те '99. године војник на одслужењу војног рока у Косовској Митровици


Припадник чувене 125. моторизоване бригаде, која је уз граничаре и специјалне јединице Војске Југославије поднела највећи терет пакла Кошара, како је и у војној литератури и документарним филмовима касније названа борба око карауле уз саму границу са Албанијом.



- Једне ноћи, негде почетком априла, официри су нам рекли да раном зором будемо спремни за полазак, саставивши некакав интервентни вод од нас 20 војника различитих родова. Згледали смо се ћутке знајући да не идемо на неко лепше место, али нам није било ни на крај памети да ћемо завршити у живом паклу, који се речима заиста не може описати. Кренули смо још пре сванућа цивилним возилима пут Метохије и планина. Размишљао сам о брату, који је већ прошао сва бојишта и све страхоте, мајци која нас чека а не зна ништа о нашој судбини... Ћутали смо, возили се и молили бога да НАТО не провали нашу колону и у секунди прекине сваку помисао да свему можда постоји срећан крај - застаје, да се присети, или да пак још дубље у себе потисне већ бледа сећања на најстрашније дане живота, када се већ помирио са чињеницом да су шансе за повратак кући далеко мање од оних да сконча на Проклетијама.

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

ХРАБРИ РУСИ

„Једног јутра лудо храбри руски добровољци уз покличе су утрчали у шуму и поскакали у ровове. Само су нас изљубили, показали да бежимо наниже и заузели наше бусије. Више их никада нисам видео, али се надалеко чуло с којом су храброшћу бранили и одбранили наше положаје"

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

- Стигли смо у подножје планине, и даље несвесни куд идемо. Нико нам ништа није говорио, а сад схватам да је тако и било боље. Сместили смо се по неким земуницама и у њима провели наредну ноћ, покушавајући да не заспимо на дебелом минусу, јер је у тим тренуцима он гори и од метка. Будни смо дочекали зору и команду за полазак. Полако смо напредовали шумом, залежући на сваки фијук минобацачких пројектила ОВК и језиви звук отварања контејнера са касетним бомбама над главама. Дошли смо до заравни, брисаног простора који смо морали да претрчимо са све опремом на себи, водећи рачуна да до шуме стигнемо брже него снајперски метак до нас. Ту сам први пут погледао смрти у очи, гледајући како другови падају покошени метком и јаучу, покушавајући да се откотрљају у страну док их не погоди нови... Претрчавали смо један по један, немо се поздрављајући са оним иза нас, покушавајући успут да одвучемо рањене до шуме, или барем што даље одатле, па да неко следећи успе да их одвуче још који метар...

Даље нам није требала никаква команда, ко би успео да претрчи то парче на којем су нас скидали снајпери и дохвати се густе борове шуме, залегао би у први ров на који наиђе. Било нас је по двојица у сваком, а ровови тек нешто загребане земље и балван испред сваког као грудобран. Није нам било ни устајања из њих, нити померања у њима. Малу нужду смо вршили у флашама, а о великој није било ни говора - говори Никола, палећи цигарету за цигаретом.
- Оне су ми недостајале, јер смо евентуално смели да запалимо само дању, ноћу ни случајно да жар не би одао наше положаје. Тада смо већ постали свесни где смо, у шуми подно карауле где су наши више него јуначки држали положај против десетоструко надмоћнијег непријатеља. И то оног најгорег, којег од густе шуме и положаја терена и не видиш, већ само чујеш борбене покличе, претње и звуке метка који те је још једном промашио... Пуцали смо тек кад видимо сенку испред себе, и кад је постајало јасно да ће за корак-два ускочити у ров или прићи довољно близу да убаци бомбу у њега. Били су то неки језиви, неартикулисани звуци људи коју су или на тешким дрогама, или потпуно растерећени да ли ће погинути или не. Тако, данима лежимо на боку у том рову, покушавајући да не заспимо и одговоримо на паљбу, док нас са свих страна засипају минобацачи и НАТО касетне бомбе.


++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

ПУЦЊАВА И СМЕХ

„На крају смо толико пукли да смо пуцајући причали о обичним стварима. Пуцамо и смејемо се како би нам добро дошла кафа и цигарета, више и не бројећи који нас је пројектил по реду промашио"

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Чујемо како нам пројектил прошишти изнад глава, и не знамо да ли да се радујемо што је нас промашио, или жалимо што неког није... Најстрашнији су ипак били ти тренуци кад чујем да се над крошњама отворио канистер са касетним, и чекамо да видимо где ће да попадају. Све око нас се жути од тих малих проклетих убица, и знам да сваког тренутка могу да експлодирају... Трудимо се да останемо будни, већ је ко зна која ноћ по реду како непрекидно пуцају по нама и засипају нас с неба... Успевали смо с почетка да се мењамо на сваких сат времена, да бисмо на крају заспивали на минут по минут, тргнувши се кад год запуца. Мркли мрак, не видиш прст пред оком, али насумично пуцаш у таму, надајући се да ће замрети ти кораци који су све ближи и ти фанатични крици. Јауци рањених се преламају са топотом граната, „стрељане" гране падају свуд по нама, као да су се и оне заинатиле да активирају те касетне бомбе што на метар од рова већ данима ћуте... Више се и не сећам колико сам у том првом наврату био на Кошарама кад нам је стигла смена и улетела у наше ровове, показујући да се трком повучемо ниже, ка потоку. Једва сам успео да устанем и ходам. Недељу дана на боку, недељу дана стрепње да је сваки секунд последњи. - Николина јединица успела је да се извуче из шуме и поново претрчи ону проклету зараван. Дохватили су се села у којем су се прегруписали, уверени да су завршили своје војевање на Кошарама.

- Одморили смо неколико дана, морали смо, иначе бисмо скроз психички пукли, кад је поново стигла команда да се враћамо на Кошаре. Мада смо знали шта нас чека, тад нам је, чини ми се, било некако лакше, баш због тога што смо знали шта нас чека, и због оних хероја који су остали горе и којима је сваки човек вредео као бригада.
Опет иста рутина, претрчавање, гледам како двојица трком носе специјалца просуте утробе, шума, ров...


++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

ШИШТАЊЕ

„Данима лежимо на боку у том рову. Чујемо како нам пројектил прошишти изнад глава, и не знамо да ли да се радујемо што је нас промашио или жалимо што неког није"

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++


Напади су били још жешћи него првог пута, уколико је то уопште могуће. Ни дању више није било предаха, пуцали смо тек кад их видимо кроз густе дрвореде, штедећи муницију. Надирали су из Албаније као да им нема краја, а нас је било толико колико нас је било, покушавајући да држимо огромну линију, знајући да много тога зависи од одбране Кошара. Ту сам спознао лимите организма - на једно око буквално спаваш, а другим пазиш да ти терориста не ускочи у ров и баци бомбу. Када би ОВК заћутао, НАТО би бесомучно тукао и обратно, па онда „хорски" и једни други.
Пуцамо све ређе, све је мање муниције, а све већа опасност да пламен из цеви намами снајпер или минобацачки пројектил. Терен је такав да наши оклопњаци не могу да приђу, док њима све иде на руку. Имају нас као на длану, али опет не успевају да нам пробију линије. Сећам се херојства наших падобранаца, војне полиције и чини ми се припадника 72. Специјалне бригаде, који нису зазирали ни од чега већ су јуришали навише ка тачкама на којима је била утврђена ОВК. Знам да су их се терористи плашили к'о ђавола, а ми смо их из свег гласа поздрављали кад прођу крај нас, молећи се да их се исто толико врати, али... - сећа се Никола, приповедајући како после свега човек напрасно огугла на присуство смрти око себе и...
- На крају смо толико „пукли" да смо пуцајући причали о обичним, свакодневним стварима. Малтене као да се спремамо за излазак у град... Пуцамо и смејемо се како би нам добро дошла кафа и цигарета, више и не бројећи који нас је пројектил по реду промашио... Прошло је не знам ни сам колико дана, тело обамрло од лежања на боку, и једино што смо могли јесте да с времена на време заменимо положаје, како бисмо заменили стране на којима лежимо. Били смо убеђени да нас овог пута нико неће заменити, кад су једног јутра лудо храбри руски добровољци уз покличе утрчали у шуму и поскакали у ровове. Само су нас изљубили, показали да бежимо наниже и заузели наше бусије... Никоме се нисам више обрадовао у животу, и ни због кога се нисам тако растужио јер сам знао шта их чека! Више их никада нисам видео, али се надалеко чуло с којом су храброшћу бранили и одбранили наше положаје... Можемо ли сад да ставимо тачку на причу, и више никад не поменемо Кошаре, молим те - завршава Никола, не желећи да говори о погинулим и рањеним друговима, већ ћутке на фотографијама гледа ту шуму у којој је живот те '99. године - био прецењена ствар и „луксуз" доступан малобројнима.

Михаило Меденица