Мирни херој Пацко
Војник српске војске у Првом светском рату погинуо је сахрањујући непријатељског војника
На фотографији: Споменица Српско-бугарског рата 1913. године
Најмањи војник у нашој чети редов Обрад Достанић био је љубимац командиров, мој и целе чете. Звали смо га Пацко, а волели смо га зато што је, иако веома мали, био издржљив и одличан војник. Са искривљеним штиклама на цокулама и са торбом на леђима испод шињела, издржао је мали Пацко све тешке напоре незаборављених албанских маршева и убројао се међу оне, у исто време, и срећне и несрећне што су видели Јадранско море па му после пуни туге казали збогом. Никада овај мали војник није изостао на маршу нити се коме пожалио. И док су велики и снажни војници застајкивали и одмарали се, па опет пристизавали, дотле је сиромах Пацко постојано корачао напред и клизао се се седећи низ залеђене низбрдице албанских висова(…)
А тек кад је настао бугарски рат, ми смо открили дивне особине овог малог и храброг војника, који је увек био скроман и који никад није радио за награду и похвалу. Највише смо га сво заволели после свршене борбе на Дренку. Тада је непријатељ после три неуспела напада био одступио и оставио на положају своје топове и митраљезе. Око два пољска топа лежало је четрнаест бугарских војника – артиљераца, које су, као послугу топовску, гађали за то нарочито изабрани, најбољи стрелци једне наше храбре чете. Међу палим војницима, леђима наслоњен на точак топа и крвљу и земљом по лицу умрљан, више је седео него лежао један рањен, крупан и риђ бугарски војник, који је тешко дисао и коме спаса није било. Војници су видели и чули кад му је Пацко, разгледајући освојене топове, био пришао, и, као што је то редовно после чинио прилазећи непријатељским рањеницима, упитао га тихо и тужно: “Имаш ли деце?” А кад је тешки рањеник, не могавши говорити, савио палац своје гараве десне шаке, која је грчевито гребала земљу, и показао своја четири прста, Пацко је, растужен и дубоко тронут судбином овог оца четворо деце, јер их је и сам имао, натукао шајкачу на очи и удаљио се. Вратио се чим, осим стражара одређеног код узетих топова, није више никог било и на своја уска плећа натоварио рањеника коме су се ноге вукле по изораној од гранатра земљи и однео га не превијалиште где га је предао болничарима и где је овај јадник одмах потом умро… Ето, од тога дана нарочито Пацко је постао наш љубимац(..)
Пацко беше на бојишту нашао леш бугарског поднаредника из околине Ћустендила, по имену Касанова. Била је густа магла и Пацко, болећив, подухвати се да под заштитом магле сахрани мртво тело Бугарина, свога непријатеља. Бугарске предстраже налажаху се доста близу, на неколико стотина метара од једног малог и голог ћувика где је полеђушке лежао поднаредник Касанов. Пошто га је лепо укопао, мали Пацко издеља тада један крст и уписа својом самоуком руком име поднаредника које је сазнао из његове бележнице. Баш у том тренутку када он, уморан и знојав од журнога рада, побијаше крст више главе погинулога, магла се подигла. Бугарски војници могаху тада са својих места лепо видети Пацка и добро распознати чиме се он занимаше. Али их овај племенити посао није уздржао да пропусте згодну мету. И како је Пацко, уверен да га у овом хришћанским послу нико неће узнемиравати, стајао сасвим отворено, једно зрно из пушке погоди га поред срца. Када се магла поново спустила, ми нађосмо јадног Пацка мртвог са рукама раширеним око оног истог крста кога он беше тако побожно садељао једном непријатељу.
(Драгиша Васић: "Пацко", Зборник “Небеска Србија”,II књига)
Нема коментара:
Постави коментар