Храбра Аустријанка током Другог светског рата је спасила 12.000 деце из усташких логора смрти, углавном српске, са Кордуна, Козаре и Хрватских и Босанских села.
Диана Будисављевић је у потпуности заборављена. Заборављена је била од стране југославије, заборављена је од стране хрватске, Србије, Аустрије, заборавили су је хрвати, Срби, њено име не стоји ни у једном уџбенику историје, ниједна улица не носи њено име, никада није добила никакво признање. Једино на сајту Спомен-подручја “Јасеновац”, име Диане Будисављевић налази се под одредницом “Спасавање деце”. Акција коју је она организовала била је по свом обиму, броју учесника и броју спасене деце (више од 10.000) једна од најсложенијих и без сумње најхуманија акција такве врсте током рата, како на подручју НДХ, тако и у читавој окупираној Европи - стоји на сајту.
Родила се 15. јануара 1891 и завршила школу у Инсбруку у Аустрији као Диана Обексер. Удала се за Јулија Будисављевића који је био професор хирургије. Јулије је 1919. године по доласку у Загреб основао Завод за хирургију при Медицинском факултету. И Диана и Јулије су припадали високим загребачким круговима.
Дианина акција почела је првих месеци 1942, прикупљањем и слањем помоћи за српске жене и мајке у логору Горња Ријека. Прошириће се касније, када је почела велика офанзива, прво на Кордуну и Банији, а онда и на Козари. “Цела та операција, што се тиче хрватске стране, била је усмерена на уништење целокупног српског становништва, на једном простору где су живели само Срби - објашњава Милан Кољанин из Института за савремену историју Србије. Немачке комисије су све радно способне мушкарце и жене упућивали на присилни рад. Остале Србе усташе су желеле да убију. И мушкарце, и жене, и децу. Све то схватала је, средином те страшне 1942, и Диана Будисављевић, која ће - иако Аустријанка - постати вероватно највећа српска доброчинитељка у НДХ. Мајке са Козаре су убијане на најсвирепије начине. Оне “срећније” одвођене су у радне логоре, и морале су да оставе децу. Одмах на почетку рата, по оснивању НДХ-а и логора у Лоборграду Диана почиње да помаже жене и децу. Заједно са др инж. Марком Видаковићем и инж. Ђуром Вукосављевићем организује помоћ у храни, лековима, одећи и обући православној деци и њиховим мајкама. Међу њима се налазило и много сирочади којима су непосредно пре тога оба родитеља била убијена. Многа деца била су једноставно одузета. Захваљујући свом аустријском пореклу, везама и познанству са немачким официром вон Коцијаном, који се залагао за заточене православце, успела је да ослободи огроман број малишана. И не само то, много је било важно и то што су она и њени помагачи све време водили списак правих имена и презимена деце - да се порекло не би заборавило ако деца преживе. Била је свесна да ће многа од ове деце бити заборављена и изгубљена. Трудила се како год је могуће да створи картотеку са подацима - и створила је списак 12 000 деце. У прво време највећи број заточеника Лоборграда су биле Јеврејке са децом, а на другом месту су биле православке. Јеврејска општина Загреба је имала дозволу да помаже заточенике храном, а Српкињама и њиховој деци није имао ко да помогне. У Јасеновачким логорима и сабиралиштима, крајем јуна 1942. године, било је заточено оно 23.000 српске деце, која си истргнута из наручја мајки била изложена уништењу на најсуровији начин. Ова племенита жена окупила је сестре Црвеног крижа хрватске, лекаре и друго здравствено особље, као и већи број угледних појединаца из разних области живота. Међу њима су били и Камило Бреслер, Јана Кох, Татјана Маринић, Мајка Драгица Хабазин, Владимир Броз, Велимир Дежелић, Анте Думбовић, супруга проф. Бецића, академског сликара, трговци Бајо Омичкус и Бојанић,архитект Видаковић...
Жене су шиле су кошуљице, зарубљивале пелене, помагале дању и ноћу у неговању деце. Не треба заборавити да се ради о Загребу током 1941, 1942 и 1943. године. Акцију спасавања малих логораша животом је платило једанаест Дианиних сарадника. Убили су их исти они који су убијали и децу у колевкама. У свом дневнику, написаном на немачком, и издатом у само 700 примерака, који покрива период од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945. године, Диана каже: “За неке од преосталих сам успјела добити неке податке, али мала умирућа створења нису могла ништа казати. Умрла су дјеломично тамо, а дјеломично од нас преузета касније, као и толико малих мученика, као непозната, безимена дјеца. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одјећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет мјесеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу његовано и одгајано, а онда - Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им дјецу, пустите их да пропадну; каква неизмјерна туга, каква бол."
Одмах по ослобођењу картотеку је преузела ОЗНА у Загребу. Одузимањем документације Дијани Будисављевић и њеној сарадници госпођи Џакули онемогућено је да даље раде на идентификацији великог броја деце. “Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју дјецу. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима на раду у Њемачкој, а сада неће наћи своје најдраже”. Њена понуда да својим радом помогне на идентификацији деце, у Министарству није прихваћена. После рата неуморно је радила на стварању социјалне службе у Хрватској. Радила је у потпуности у смислу Конвенције о правима детета коју су Уједињене нације донеле много година касније. Диана Будисављевић преминула 20. августа 1978. у Инсбруку потпуно заборављена.
Нема коментара:
Постави коментар