среда, 06. април 2011.

ВИТЕЗОВИ БЕОГРАДСКОГ НЕБА

Шести ловачки пук у одбрани Београда априла 1941. године

Предвиђајући рат југословенска Врховна команда и Влада су Београд прогласиле "отвореним градом". Но, то није спречило немачко "Луфтвафе" да нападне наш престони град и да га разори. Југословенску престоницу је од напада из ваздуха бранио елитни Шести ловачки пук и јединице противваздушне одбране Ваздушне зоне Београд. У тој неравноправној борби ваздушног Голијата и Давида, упркос срчаности и јунаштву наших небеских витезова, победила је фашистичка сила. Храбри пилоти Шестог ловачког пука су ушли у историју, јер су као орлови бранили свој главни град од најезде црних јата хитлерових "флуг-цојг"-формација. Они су истински витезови београдског неба, сећање на њих живи, а традиција се преноси покољењима, па и на генерацију садашњих пилота-ловаца.




Пред рат

Шести ловачки ваздухопловни пук је био елитна ваздухопловна јединица у саставу Прве ваздухопловне ловачке бригаде - најјаче јединице противваздушне одбране. Пук је имао добро обучено људство и најмодерније авионе. Мирнодопска локација пука је била на аеродрому "Земун", где се налазила и Шеста ваздухопловна база. Ратна летелишта су се, с обзиром на задатак пука, налазила у непосредној близини Београда. Зона пука је обухватала североисточни део државне територије, где су се налазили значајни објекти - велики градови, индустријски центри, комуникацијски чворови и мостови на Сави, Тиси и Дунаву.
По мирнодопској формацији Шести ловачки пук је имао две групе - 31. и 32. ваздухопловну ловачку групу. Свака група је имала три ескадриле и аеродромску чету. У ескадрилама је било 100 људи, а у четама по 375 људи, тако да је пук имао 1.350 људи. Пук је био наоружан ловцима "Месершмит Ме-109Е". Аеродромске чете су биле ваздухопловне базе у малом - општи вод; интендантски вод; аутомобилски вод; аеропланска радионица, противавионски вод, санитетска и метеоролошка секција. Оне су биле моторизоване, а имале су и веома добре покретне радио-станице "Бига".
Команда пука се, обично, а у складу са тактичком ситуацијом, прикључивала једној од ваздухопловних група. Командант 31. ваздухопловне групе је био је мајор, пилот--ловац Илија Миловановић. У њеном саставу су биле: 101. ловачка ескадрила - командир, капетан И класе Коста Лекић; 102. ловачка ескадрила - командир, капетан И класе Милош Жунић; 141. ловачка ескадрила - командир, капетан И класе Франц Бергинец и 15. аеродромска чета - командир, капетан И класе Јован Миљковић. Командант 32. групе је био мајор Данило Ђорђевић. У њеном саставу су биле: 103. ловачка ескадрила - командир, капетан И класе Илија Влајић; 104. ловачка ескадрила - командир, капетан И класе Боривоје Марковић; 142. ловачка ескадрила-командир, капетан И класе Милутин Гроздановић и 16. аеродромска чета- командир, капетан И класе Јосип Хелебрант.
Пук је од почетка Другог светског рата 1939. године константно био под мерама повишене борбене готовости. Припремајући се за рат изводио је обуке, вежбе, прелете и пребазирања на ратна летелишта. Део снага је увек био у борбеном дежурству. После напада фашистичке Италије на Грчку 28. октобра 1940. године и након бомбардовања Битоља 5. новембра, 102. ловачка ескадрила је 7. новембра хитно упућена на аеродром "Мостар", где је била у борбеном дежурству. Ескадрила је извршила патролирања дуж јадранске обале у циљу заштите ваздушног простора и важних објеката. Забележено је неколико "блиских сусрета" с италијанским авионима, али борби није било. Но, стечена су нека нова искуства. Ова ескадрила се вратила у Београд 5. априла 1941. године у 15 часова.


Ратни састав пука

Ратни задатак Прве ваздухопловне бригаде је био: онемогућити дејство непријатељске авијације изнад територије Војводине, северне Србије, источне Босне и источне Славоније; а тежишно - заштитити Београд и важне индустријске центре: Крагујевац, Чачак, Краљево и Крушевац у зони јужно до линије: Вршка Чука - Озрен - Јастребац - Копаоник- - Сјеница - Пљевља - Фоча; западно: Доњи Михољац - Босански Шамац - Тузла - Рогатица - Фоча. Ратни задатак Шестог ловачког пука је био: штитити важне комуникацијске чворове и већа насељена места; мостове на рекама Сави и Дунаву. Тежиште је одбрана Београда, као најважнијег политичког, војног, саобраћајног и економског центра. Зона пука према шеми број 1.



Непосредно пред почетак рата мирнодопски састав пука је измењен. У Други ловачки пук је 1. априла 1941. године прекомандована 31. ваздухопловна група са 101. и 141. ловачком ескадрилом и 15. аеродромском четом. Остала је само 102. ловачка ескадрила, која је тада била у Мостару. По повратку на аеродром "Земун" 102. ловачка ескадрила је укључена у састав 51. ваздухопловне групе која је ушла у састав пука. Оваквом прерасподелом снага је ослабљен Шести пук и одбрана Београда, јер 51. група није била попуњена ни људством ни авионима, а имала је само 6 авиона "ИК-3" и два неупотребива разарача "Потез-63". Имајући у виду ту промену, летачки састав Шестог пука је приказан у табели.
У наоружању 32 ваздухопловне ловачке групе је било 27 авиона-ловаца "Ме-109Е". Базирање - ратно летелиште Велики Радинци и Крушедол. У наоружању 51. ваздухопловне ловачке групе је било: 10 авиона "Ме-109Е", 6 домаћих ловаца "ИК-3" и 2 неупотребива авиона "Потез-63". Базирање - аеродром "Земун". Ноћ уочи напада
Напетост у земљи и ратна опасност су расле из дана у дан. Таква атмосфера се неминовно одражавала и на стање у Шестом ловачком пуку. Но, већ прекаљени због сталних дежурстава, честих вежби и напорног живота на ратним летелиштима, његови припадници су то лакше подносили. Повратак 102. ескадриле из Мостара је пропраћен радошћу, али и стрепњом - опасност је достигла врхунац, рат је био на помолу. Људство ове ескадриле је добио неколико сати одсуства да обиђе породице, да обави неопходне личне послове, те да се увече врати у јединицу. На аеродрому "Крушедол" се налазила 32. ваздухопловна група са командом пука, а на аеродрому "Земун" 51. ваздухопловна група са командом Прве ловачке бригаде.
Увече 5. априла 1941. године око 21 час команда пука је добила наређење за највећи степен приправности, јер су постојали поуздани подаци, да ће Немци напасти Југославију 6. априла ујутро. Командант пука, потпуковник Костић је с тим упознао састав и издао потребна наређења. Приправност је наређена у 3 часа 6. априла. Људи су са зебњом кренули на ноћни одмор.
Сан је те априлске ноћи тешко и споро долазио на очи пилота, механичара и војника Шестог пука. Знали су - сутра је "Дан Д". Но, ни непријатељ није спавао. Управо када је први сан пао на очи уморних људи, неко је почео да лупа на прозоре њихових соба. Сенке ноћи су скривале тајанственог човека, диверзанта који је хтео да пробуди што више пилота, да им поремети тих планираних шест часова спавања и одмора, неопходних пилоту-ловцу пред полетање.
Судбоносна је била та ноћ између суботе и недеље 5/6. април 1941. године на аеродому "Земун". Око 3 часа неко је дао лажну узбуну, која је трајала око пола сата. Људи су се узнемирили. Пилоти су наставили да дремају "мачијим сном" у пуној ратној спреми, покрај својих авиона. Били су спремни, да на први трзај и знак ускоче у кабине и полете на задатак.


Јутро на Васкрс 6. априла

Чим се разданило 6. априла пилоти су устали. Радио-Београд је емитовао музику. Све је било некако чудно "нормално". У 04.30 часова, чим се разданило, са земунског аеродрома је полетео први пар - патрола: капетан И класе Милан Жуњић - наредник Вукадин Јелић. Након слетања известили су, да нису приметили ништа необично. После њих, у 05.30 часова, полетео је други пар: вођа, капетан Михаило Николић-Кајле - потпоручник Миодраг Бошковић, пратилац. Они су патролирали дуж југословенско-румунске границе у зони: Вршац - Бела Црква. Слетели су у 06.25 часова и известили, да нема никаквих промена.
"У то време," како пише потпуковник Костић у књизи "Пламен над Београдом", "32. ваздухопловна група на аеродрому "Крушедол" је била у авионима очекујући сигнал за полетање. Истовремено, 51. ваздухопловна група је преко Београдског аеродромског центра обавештена, да је нападнут Трећи бомбардерски пук на аеродрому "Петровац" код Скопља, а после тога је стигло наређење команданта Прве ваздухопловне ловачке бригаде за дејство. У 06.45 часова командант Ваздушне одбране Београда је дао знак "Ваздушна узбуна". У ствари, напади немачке авијације су почели у рану зору, а у 6 часова све немачке радио-станице су емитовале Хитлеров говор. Формације "Луфтвафе" су као црни облак грабиле према Београду. Док се за почетак рата сазнало, изгинули су многи знани и незнани хероји дуж границе и на југословенским аеродромима.
На реду је био и Београд. Када је дат знак "Ваздушна опасност", полетеле су све ескадриле Шестог пука, полетели су храбри пилоти у пакао који се отварао тог крвавог априлског јутра над Београдом, полетели су у борбу на живот и смрт са фашистичким "флуг-цојг" - формацијама, полетели су у историју."



"Срећан Ускрс"


У одбрани Београда

Са земунског аеродрома су полетеле ескадриле "ИК-3" на челу са капетанима Савом Пољанцем и Тодором Гогићем. Први је полетео потпоручник Борчић Душан. На челу са командиром, капетаном И класе Милошем Жунићем у паровима је полетела 102. ловачка ескадрила. У том тренутку над Београдом су била 234 немачка бомбардера и 120 ловаца. Божидар Костић пише, да је тада над Београдом било 468 немачких авиона - бомбардера и ловаца. Њима су се храбро супротставила 43 ловца из Шестог ловачког пука и око 40 противавионских топова и 36 противавионских митраљеза калибра 15 мм.
Изјутра 6. априла командант Шестог пука је био са 32. групом на аеродром "Крушедол", а на аеродому "Земун" је био командант Прве ловачке бригаде - пуковник Драгутин Рубчић, који је после доручка укинуо строгу приправност пилотима 32. групе. У ваздуху је била патрола - пар: капетан Великић- наредник Рахек. Патрола је убрзо слетела, били су јако узбуђени, на Рахековом авиону је било 9 погодака. Рапортирали су, да велика група немачких авиона лети са севера према Београду. Убрзо се небо зацрнело од немачких авиона.
Чим су добили знак за узбуну пилоти из крушедолске групе су јурнули ка авионима, ескадриле су полетеле једна за другом: 104. на челу са капетаном И класе Бором Марковићем; 103. на челу са капетаном И класе Илијом Влајићем и 143. на челу са капетаном И класе Милутином Гроздановићем. Прве ваздушне борбе су започете у рејону Инђија - Војка - Попинци - Батајница, то су била "паклена врата Београда". Иако нису имали борбеног искуства, наши пилоти су храбро улазили у ваздушне окршаје.
Капетан Михаило Николић је оборио једну "Штуку" и напао немачки "До-17", али му је отказао мотор. Оборен је и рањен. Дотле је капетан Милош Жунић оборио један немачки "Хајнкел", а затим напао неколико "Ме-109". Немци су били надмоћнији, погођен је, али је успео да искочи, но кружећи око њега као лешинари фашистичке звери су га убиле ватром из митраљеза. У Тамиш близу Панчева у пламену је пао храбри командир елитне 102. ловачке ескадриле. Његов пратилац, потпоручник Ђорђе Стојановић, оборио је три немачка авиона, али је рањен и оборен.
Тог јутра је јуначки умро потпоручник Душан Борчић из 161. ловачке ескадриле. Он је са својим "ИК-3" оборио 2 немачка авиона, а затим је и сам оборен од Немаца. У ваздушној борби са надмоћнијим немачким ловцима капетан Саво Пољанец је оборио једног "Хајнкела", а затим је напао групу немачких "Месершмита", и, иако погођен и рањен, успео је да слети на земунски аеродром. Летели су сви пилоти, осим команданта 51. ловачке групе - мајора Адум Ромеа и команданта Прве ловачке бригаде - пуковника Рубчића. Поручник Васа Коларов из 32. групе с аеродрома "Крушедол" је оборио 2 "Штуке", али су га напали и оборили ваздушни ловци-разарачи "Ме--110". Иако тешко рањен, успео је да искочи и да се спасе.
Београд је 6. априла бомбардован четири пута: у 06.30, око 11 часова, око 14 часова и око 16 часова. У задњем нападу је било око 80 "Хајнкела" и 60 "Штука" праћених јаким саставима ловаца. Тада је са крушедолског аеродрома на челу ескадриле полетео и командант Шестог ловачког пука, потпуковник Божидар Костић, и оборио 2 немачка авиона. Са земунског аеродрома је полетело свега 6 авиона, колико их је и преостало за борбу. Првог дана у борбама у ваздуху пилоти-ловци Шестог пука су оборили 30 немачких авиона, док је оштећено 16 а оборено 11 наших авиона. Противавионска артиљерија одбране Београда је оборила 27 немачких авиона. Погинуло је девет наших пилота, а рањено је осам. У пуку је остало свега 16 ловачких авиона.
Немци су наставили да бомбардују Београд и ноћу између 6. и 7. априла, као и 7. априла. Но тада су им се могле супротставити врло слабе снаге ловачке авијације, првенствено из 32. групе. Оборено је 14 немачких авиона, погинула су два наша пилота, а један је рањен. У пуку је остало свега 13 авиона: 10 - "Ме-109" и 3 - "ИК-3". Пилоти, који су бранили Београд, били су преморени до крајњих граница издрживости, јер су уместо 2-3 авио-полетања имали по 7-8 ваздушних борби дневно, а и авиони су били на измаку ресурса.


Резултати дејстава Шестог ловачког пука

Храбри пилоти из Шестог ловачког пука су у току одбране Београда 6. и 7. априла 1941. године према подацима у књизи потпуковника Костића "Пламен над Београдом", оборили 42 немачка авиона, а за још 19 се то не може тачно тврдити. У књизи "Наше небо априла 1941." инг. Петар Боснић наводи 47 оборених непријатељских авиона. Тачан број немачких авиона, које су 6. и 7. априла пилоти Шестог ловачког пука оборили над Београдом, не може се утврдити, али на основу доступних извора број се креће између 42 и 48 авиона. У тим неравноправним борбама у ваздуху су погинула једанаесторица наших пилота: десеторица из Шестог пука и капетан Живица Митровић из 31. групе Другог ваздухопловног пука. Рањено је девет пилота: од тога шесторица тешко, а тројица лакше. У априлском рату је погинуло 135 југословенских летача и око 600 нелетача. Ваздухопловство је пружило одлучан и организован отпор, а изведена су и узвратна дејства по немачким аеродромима.


Епилог

Шести ловачки пук је јуначки бранио Београд. Борба наших и немачких ловаца је била неравноправна, јер је непријатељ био изразито надмоћнији. Пук је изгубио већину авиона, претежно у борбама. Погинуло је 11 пилота, а рањено девет. Остатак састава пука се повукао на аеродром Бијељина, где су 12. априла у немачком нападу уништени преостали авиони. После тога пук се организовано повукао према Сарајеву, где се затекао на дан капитулације Краљевине Југославије - 17. априла 1941. године.


Пилоти, браниоци престонице погинули у априлском рату 1941:

1. Милош Жунић, погинуо 6.априла код Панчева
2. Михо Клавора, погинуо 7.априла код манастира Крушедол
3. Владимир Горуп, погинуо 7 априла
4. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита
5. Добрица Новаковић, погинуо 6.априла код Београда
6. Бранислав Тодоровић, погинуо 7 .априла
7. Јован Капешић, погинуо 7.априла код Бешке
8 . Миливоје Бошковић, погинуо 7.априла код Ковиља
9. Душан Борчић, погинуо 6. априла -пао у Сарајевску улицу
10. Милутин Петров, погинуо 7.априла код ушца Тисе у Дунав
11. Живица Митровић, погинуо 6.априла код Шида

Нема коментара:

Постави коментар