недеља, 03. април 2011.

Јабука на гробу непоменика - Живојин Лазић Солунац


Живојин Лазић Солунац




Јабука на гробу непоменика

Слика прва

- Живојине Лазићу, коси митраљезом по ширини! Чујеш ли ме? Гађај лево и десно, не само по дубини!Усред паклене буке, изазване грмљавином топова, ова заповест потпоручника Свете Милосављевића не стиже до митраљесца Дринске дивизије Живојина Лазића.


Младом потпоручнику, изложеном убитачној ватри, не преостаје ништа друго него да претрчи до његовог рова и да му на уво каже да извиђачи јављају да Швабе надиру у широком појасу и да митраљез усмери ка нападним линијама лево и десно.Неколико дана касније и до Лазића ће допрети коминике Врховне команде да на територији Краљевине Србије нема више ниједног непријатељског војника, осим мртвих и заробљених.
Тако се бранила отаџбина.


Слика друга

Четири године касније Живојин Лазић стоји пред својом кућом. О томе из његових записа и његове приче: „Ноћ је. Стојим пред својом кућом. Дрхтим... Стрепим: да ли су живи? На мени француска униформа, шлем, карабин, две бомбе. Куцам на врата и чујем мајчин глас: „Ко је?“ Војник, кажем, отвори... Врата се отворише и ја на кућном прагу угледах мајку, три сестре и најмлађег брата. Сестра Зорка ми полете у загрљај. Виче: „Живојине, брате!“ Пољубих мајку у руку и образ. Пољубих и остале. Знам: двадесет трећи је октобар. Из овог дома сам отишао пре више од четири године. А дошао сам на дан, само да их видим, јер рат траје.


Слика трећа

„А нешто раније, уочи оног судбоносног јуриша, ја, Живојин Лазић из Санковића, код Мионице, лежим у рову испод Соколца и гледам небо: авијатичари извиђају непријатељске ровове. Француска тешка артиљерија гађа преко Соколца. Сви знамо тајну: напад ће бити у зору. Уочи напада, командир, капетан прве класе, одржа мали говор: „Јунаци моји, сутра ћемо, у име Бога, кренути из ове јаруге и избити на Соколац. Одатле, са врха, види се отаџбина!“
Вечера је стигла око поноћи, али нико и не помишља на јело. Мислимо на Соколац, на тај страшни, незадрживи јуриш на непријатеље који нас чекају на чукама. До мене је мој ратни друг Ђура Дрезгић, Мачванин. Никад није хтео да копа заклон...
Свиће. Све се претворило у око, у бомбу, митраљез, карабин, бајонет. И само је мисао: Соколац. Одатле, рекли су нам, види се отаџбина. Кренусмо: ватра, гласови, ломљава, јауци. Рањени су Иван Нинковић и Илија Протић. Вичу: „Поздравите родну груду!“ Нико не заостаје, гази напред, сече, ломи. Тек увече избисмо на Соколац. Мића Мићовић, из Јеђевице, стави два прста у уста и звизну, а потом изговори само три речи: ТАМО ЈЕ ОТАЏБИНА!
„Велико ми је срце и много ми је леп тај септембар“.
Тако су српски војници ослобађали своју отаџбину четворогодишњег ропства.


Слика четврта

Можда се Непоменик, чије су име и дело били заштићени законом, још није био ни охладио у гробу, а на сцену су ступили стари српски ратници. Народно позориште у Београду увелико је припремало извођење документаре драме СОЛУНЦИ ГОВОРЕ у режији срчане Грузинке Цисане Мурусидзе. Премијера је заказана за 30. децембар 1981, а реприза за Бадњи дан следеће године.
Аутор се побринуо да на премијеру дођу они о којима драма говори. Тако су прва места у невеликој сали заузели носиоци Карађорђеве звезде с мачевима, некадашњи ђаци-каплари, резервни официри, пилоти, прослављени митраљесци... Из Цриквенице је дошао Хрват Лујо Ловрић, витез Карађорђеве звезде и руских ордена Светог Ђорђа и Свете Ане, у истој равни с највишим румунским орденом Светог Михаила Витеза и чехословачким орденом Белог лава са мачевима. Представу није могао да види - ослепео је у једној борби као добровољац на српској страни. У његовој пратњи био је добровољац Ђорђе Беатовић, чију су мајку Госпаву аустроугарски војници јавно обесили на малом тргу у Братунцу јер је била повереник Српске народне одбране.
У једном узбудљивом тренутку публика је устала да би поздравила Милана Гвозденовића, горостаса из Жиче, који је на поноситим грудима носио Карађорђеву звезду са мачевима, и пилота са Солунског фронта Саву Микића, чија су плећа била повијена под теретом година и одликовања на грудима - било их је више од тридесет. Аплаузом, праћеним сузама, поздрављени су некадашњи ђаци-каплари, сада седе главе, научници, професори, официри: Тадија Пејовић, Живојин Товаровић, Иван Ивановић и Милорад Јевтић. Из оног бесмртног Батаљона 1.300 ђака-каплара у то време била су у животу само седморица: тројица због болести нису могла да дођу на представу.
Били су у дворани Алекса Петровић, мученик на албанској голготи и јунак са Солунског фронта, почасни грађанин Париза, кога је генерал Де Гол одликовао Орденом француске Легије части, и у то време најстарији писац Младен Ђуричић, бивши капетан брода којим је превозио заробљеног немачког фелдмаршала Мекензена, чији су топови разарали српску престоницу. Међу првима је стигао Живојин Лазић. Био је у сељачком копорану и опанцима, са шајкачом и шареном торбицом о рамену, са обавезном војничком чутурицом и низом одликовања на грудима.
На почетку представе, праћене Мокрањчевом Литургијом, у уводном делу, у коме углавном млади драмски уметници изговарају имена ратника чије ликове тумаче, Лазић је скочио са столице и у једном тренутку рекао: Ја, Живојин Лазић, село Санковић, општина Мионица, митраљезац Дринске дивизије, одазивам се позиву...
А кад је престава завршена, стари ратници су похитали да пољубе заставу под којом су извојевали велике победе.
Милић од Мачве и београдски адвокат Александар Спасић узвикнули су у исти мах: Живела српска војска! Живео краљ!
Непоменик је био мртав - није могао да чује коме припада слава.


Слика пета

На неку годишњицу смрти Непоменика телевизијска камера прати старца како се провлачи кроз шљивике и преко ливада, лако савлађује узбрдице, гази преко планинских висова, пролази кроз насеља. Жилав је и упоран старац, гази напред, али се још увек не види куда је наумио. По одећи и опанцима, по војничкој чутурици и шареној торбици личи на Живојина Лазића.
Збиља, куда се то запутио митраљезац Дринске дивизије?
Кратак је филм и телевизија неће да нас држи у недоумици. Јесте Живојин Лазић и јесте пред гробом Непоменика на коме нема ни крста ни петокраке. Живојин Лазић вади из своје торбице велику, румену јабуку, ставља на меремерну плочу Непоменика и нешто шапуће. Телевизија не бележи његов шапат.
Остала је загонетка: шта се то догодило старом ратнику Живојину Лазићу?


Слика шеста

Зејтинлик, Српско војничко гробље у Солуну: Живојин Лазић стоји пред једним надгробним крстом и рони сузе. Прате га радознали погледи ратника, али пратимо Рајко Ђурђевић и ја. Рајко је у то време био репортер листа „Дуга“, публициста, драмски писац и аутор потресних записа о солунским ратницима. Носио је мали репортерски магнетофон. Ту је забележена исповест Живојина Лазића: Не знате ви, ђецо, шта се у мојој кући дешавало и како сам уцењен. Бануше, пред сумрак двојица непознатих људи - испод мантила вире им пиштољи.
Одлучено је, Живојине, да један твој син буде - мртав! Ти изабери: хоћеш ли да убијемо овог заменика шефа железничке станице у Београду или овог који ради у Новом Саду? Мислио сам да ће ме смрт покосити. Кумим и молим: немојте, децо, тако вам Бога, збијати шалу са мном, видите, ваљда, да сам стар и болестан. Они ни да чују: тако је, кажу, одлучено на важном месту. Дрхтим од страха за своју децу... Један се, као смилова, па ће ми рећи: има само један излаз: Види ову јабуку, треба да је однесеш на гроб - рекоше они на чији гроб. Ми ћемо те возити аутомобилом, а повремено снимати као да идеш пешице. Уцена је била страшна. Пристао сам како бих сачувао једног од својих добрих синова.
Возили су ме, а често извлачили из кола и снимали како пешачим. Да су мене уценили не бих пристао - ма, знао сам за његову регименту и злочине које је она починила у Мачви и Подрињу... А за оно шапутање на гробу, које телевизија није снимила, овако је рекао: „Задужио си нас, ни наши праунуци неће моћи да врате твоје дугове, а Србија неће моћи да се опорави на за 100 година.“
Дуго је потрајала ова исповест Живојина Лазића, али је ово довољно за историју бешчашћа.


Слика седма

Множили су се у то доба уцењивачи, лажови, преваранти, утркивали се у удворништву писци, новинари, песници. Полтронерија је цветала, сценаристи су чекали повод да неко ускочи у тај замишљени сценарио. Ипак, надмашио их је један новинар коме се пружила згодна прилика да запањи јавност.
Прилику су му пружили ђаци-каплари. Одлучили су да угасе своје удружење, мало их је остало, сви су изнемогли... Некад их је било хиљаду и триста - само у Колубарској бици изгинуло их је више од четири стотине. Гинули су и на другим бојним пољима, умирали на Крфу и Виду... Дали су отаџбини све, од отаџбине ништа не узеше. Састали су се, последњи пут, у партеру хотела „Славија“: уништили печат удружења, угасили благајну, у којој није било ни динара, изљубили се братски, свесни да се више неће видети. И све би на томе остало да се није појавио новинар и изразио жељу директора новинске куће да у њихову част приреди скромну свечаност...
Пристали су. Чак су се и обрадовали. Неко се, најзад, и њих сетио!
Али, уместо у новинску кућу, на пријем, новинар их је одвео у „кућу цвећа“, на гроб Непоменика. Наслов је био унапред написан: КАПЛАРИ СЕ ПОКЛОНИЛИ МАРШАЛУ. Већ је следећег дана освануо у новинама.
Био је то последњи „пуцањ“ у ђаке-капларе, у јунаке са Цера, Колубаре, са Солунског фронта и Кајмакчалана... Ова превара убрзала је њихову смрт. Лако је данас наћи и ту новину и тај наслов, али чему потрага? Ово је запис о времену у коме смо живели и људима које смо познавали.
Не треба трагати ни за песником који је, обраћајући се Непоменику, овако певао:
Ти си нам био Бог, коме ћемо се сада клањати,
Ти си нам био Сунце, шта ће нас сада грејати,
Ти си нам био ваздух, шта ћемо сада удисати,
Ти си нам био вода, шта ћемо сада пити?

Знам да сада песника греје исто Сунце, удише исти ваздух, пије исту воду, а за „Бога“ је изабрао вођу странке са демократском ознаком.

Можда је најбоље да завршим епитафом на споменику једног чачанског професора: „Јавор стоји, и Голија стоји, а од људи - како који!“


Антоније Ђурић

4 коментара:

  1. Ово би трбало да буде обавезно у нашој лектири.
    Али то ову власт неинтересује.

    ОдговориИзбриши
  2. Како онда тако и данас,наставља се понижавање Србских ратника.

    ОдговориИзбриши
  3. „Јавор стоји, и Голија стоји, а од људи - како који!“
    ovaj epitaf cacanskog profesora sve kaze!

    IMA LI U SRBIJI NEKO DA STOJI PRAVO???????

    ОдговориИзбриши
  4. Ima u Srbiji mnogo onih koji stoje pravo, ali je problem porast broja nepomenika.

    ОдговориИзбриши