Усправни људи

У Трсту, на древном тргу Понте Роса је шарена пијаца, прва тачка путовања у иностранство многих наших суграђана и златног доба реалног социјализма. Међу путницима тог времена, на север Италије пристигао је у железничку станицу и Јевто Јевтовић, солунац, огрнут антеријом и обувен у опанке. Није он дошао у Трст да пазари „фрулице” (фармерке) и „танкерице” (ветровке). Хтео је да види шта има „тамо” куда сви хрле као помамљени. Знатижељан, обишао је старина све тезге Понте Роса и, пролазећи кроз њих на крају пијаце спазио велелепну цркву као од једног комада камена срезану. Није знао да је то храм Светог Спиридона, који подигоше српска властела и трговци на челу са Јованом Милетићем и браћом по вери и еснафу Грцима пре 264 године.

Као сваки домаћин, скинуо је шајкачу, целивао крст престони, оставио пару и наменио шаку воштаница својима за здравље и многима за душу. Отишао до дока, заитио длан мора и принео уснама. Знао је укус, али га није испљунуо. Прогутао горчину и вратио се у воз. Свети Спиридон се осмехнуо, задовољан. Препознао је свог госта. А у повратку, цариници италијански и цариници словеначки, као и сапутници Јевтови до Београда нису имали појма ко је тај чудак без пртљага. У купеу би га неко понекад од шверцера „боцнуо” поскочицом, а он, ћутећи, само вадио из увета шајкаче папир да завије себи дувана.

Јевто Јевтовић

Јевто Јевтовић је Гојногорац (1892–1977), једини редов српске војске који је изнео на плећима брдски топ, не бацивши га у бездан Проклетија. И тако је топ пренет грбачом, освануо у Драчу. Неокрњен. Када је то чуо француски генерал Гијон, тражио је да га види. Салутирао је ветерану оба балканска рата, одбране Београда, артиљерцу Цера и предао му своју Легију части. Горштак у ставу мирно рече толмачу (преводиоцу): „Не треба мени ордење, већ џебане (муниције), да се вратим Гојној Гори”.

Топ, пет зрна и Јевто Јевтовић се укрцавају на лађу за Крф, заједно са саборцима 10. шумадијског пука. Убрзо, топ и рањеници настављају пут Француске а Јевто на грчком острву са оцем Сретеном – трећепозивцем и своја два млађа брата, близанцима Љубинком и Љубивојем чека команду да се сви врате родној груди. А браћа, Јевто и Љубивоје (1896–1986) независно су водили ратне дневнике. (Едиција, „Слово ратниково – дневници војника сељака”, Миодраг Јаћимовић, Чачак 1980”.) Њихови потомци у Гојној Гори чувају оба оригинала. На пожутелим листовима мастиљавом оловком, краснопис... Тако су их у школи учили. А школа гојногорска, одужила се својим ђацима. Једина у Србији има зидове са 22 спомен-плоче. У периоду 1912–1918. Гојна Гора је дала отаџбини 223 мушке главе. Није се вратио 141. Изнад свих плоча је био двоглави орао у бронзи, скинут у доба реалног социјализма. Душан Савић прича да је као председник месне заједнице села наручио исте грбове 1989. и вратио их на зидове школе. Смењен је убрзо. У селима општине Горњи Милановац списак се наставља: у Брајићима од 21 ратника, само тројица освануше пред родном кућом. У Богданици од 48 њих 35. Полом је дао 151 војника, 81 је погинуо. Дружетићи 145, а 48 остало је живо. Ово село у засеоку Каменица има цркву Светог пророка Илије и зидове спојене као црква Каранска уграђених плоча – спомења и порту са четири крајпуташа. У горњим селима рудничко-таковског краја највише је страдао Теочин. Мобилисаних 185, погинулих 135. Прањани су најбројнији, 464 војника. Половина се није вратила 204. Коштунићи од 242 мобилисана, 143 изгинула.

Сваки рат је неприродна појава. То су знали и они који су без речи и на одјек црквених звона остављали виле и мотике, изљубили чељад и замакоше брдима у знању да се можда никада неће вратити. Знао је то свако, али је „неписмен” сељак имао свест: црква – краљ – отаџбина.

Јевтовићи Гојногорци вратили су се живи Србији. Отац Сретен и три сина. Љубинко (телеграфиста) слободу је дочекао у постељи покошен тифусом, а умро је 1918. године у Војној болници у Земуну. Четврти Јевтовић, Слободан, као најмлађи у кући није учесник рата, са мајком, још дечак, дочекао је оца и своју браћу. Последња страница Јевтовог ратног дневника гласи: „Још један Божић без својих чељади у Гојној Гори. Кад ћемо једном кући. Нико ништа не вели”.

А топ с почетка приче данас се чува у Војном музеју у Марсеју у Француској.

Политика

"Дан Ветерана - Видовдан"

Не пуцај, ми смо наши

Не пуцај, ми смо наши.

Тога дана, злокобне ратне зиме 1993. године, у јеку најжешће непријатељске офанзиве, механизовано-оклопна бригада кренула је из Бенковца, да би преко снегом завејаног Велебита стигла у Грачац и у директном окршају са непријатељском војском, спречила њено напредовање, пустош коју је остављала иза себе, злочине без преседана и заузимање доминантних висова Велебита (1758), Великог Алана (1411м), Малог Алана (1044м), Ћелавца (1207м), Бобије (1059м) и Презида (768м), а самим тим и заузимање највећег дела Републике Српске Крајине. Пут нас је водио уз обалу Каринског мора, прво кроз Карин Доњи, а након тога и кроз Карин Горњи. Колона се кретала релативно брзо, обзиром на број и врсту возила у њој. У нашој непосредној близини одјекивале су снажне детонације, као упозорење на непријатељску тешку артиљерију, која је константно из правца Новиграда и Масленичког моста покушавала да нас успори и уништи. Најкритичнија тачка, а уједно и најопаснији део пута, био је мост преко реке Бијеле, која се заједно са реком Каришницом улива у Каринско море. Излазећи из једне оштре кривине, пред нама се указао брисани простор и на крају њега сабласно пуст мост, место идеално за диверзију и заседу. Пошто сам се налазио у возилу на челу колоне, возачу сам рекао да успори, а након тога и да стане, потом сам кроз прозор избацио руку и дао знак осталим да ураде исто. Изашао сам из возила и полако кренуо ивицом моста према другој страни, покушавајући да на носивој конструнцији испод мене приметим евентуално постављен експлозив, или заседу у кањону. Владала је језива тишина и осим орла кликтавца и његових крикова, који су одзвањали каменим литицама кањона, могао сам да чујем само властите кораке. Управо у тренутку, када сам мислио да је прошло оно најгоре, на неких десетак метара пре него што сам стигао на сам крај моста, из грма са моје леве стране, налик авети, која се појављује, да ни сам нисам знао одакле, искочио је голобради дечак у ручно сашивеној маскирној униформи и са војничком М-48 пушком у руци, упереном у мене. Одсечно и самоуверено ми је рекао да станем, или ће пуцати. Са друге стране моста, брзином светлости зачуло се енергично репетирање оружја и залегање у ватрене положаје. Све је наговештавало оно најгоре, делићи секунде постајали су вечност, а вечност микрон делића.

Дигао сам руку високо изнад главе, дајући им на знање да не пуцају, ни сам не верујући да ће ме послушати и обратио се дечаку...

- Не пуцај, ми смо наши...

- Чији наши?!

- Ми смо српска војска...

- А, ђе ти је тробојка?!

- Немам тробојку, имам ово...

Показао сам кажипрстом на свој ревер, на коме се налазила мала значка Фудбалског клуба Црвена Звезда, иначе моје једино обележје које сам носио на својој униформи. Загледао се онако намргођено и неповерљиво, али и поприлично студиозно покушавајући да својим малим окицама и сам примети оно што сам му показивао, а онда...

Био је то најлепши осмех, осмех који ћу памтити до краја свога живота, био је то осмех пун безграничне љубави и среће, осмех детета коме је Црвена Звезда представљала исто оно што и дан, данас представља мени, осмех који је и више од овоземаљског живота. Пришао сам му и загрлио га онако снажно, мушки, готово и заборавивши да је свега пар тренутака пре тога био спреман да ме убије, а вероватно под кишом смртоносних куршума и сам оконча свој тек започети живот. Пољубио сам га у главу, склањајући поглед негде у страну, јер сам осећао да су ми очи биле пуне суза. Упитао ме тихо, готово шапатом:

- Јесу ли и ово све Звјездаши?

Окренуо сам се иза својих леђе, пошто сан за тренутак заборавио на остатак колоне, још једном високо подигао руку, а када је колона кренула, одговорио му исто тако тихим гласом:

- Да, све до једнога. Ми смо Делије...

- Матере ти?

- Часне ми Звездашке речи...

- Ваууууу...! Нико ми неће вјеровати!

У том тренутку из истог оног грма, из кога је и сам изашао, изашле су и две девојчице, два мала Анђела, и саме несвесне свега онога што се догодило пар тренутака пре тога. Рекао ми је онако мало постиђено, да су му то секе и да му оне чувају леђа, али да немају пушке. Рекао ми је и то, да је тата са карабином на брду изнад, пошто од тамо пуца поглед све до Италије. Питао сам га како се зове.

- Ја се зовем Мимо, а како се ти зовеш?

- Ја сам Мирослав...

- А, како ти је презиме Мимо?

- Ми смо ође сви Млинари, а како се ти презиваш?

Ех, тада су сузе кренуле саме и није било те силе која би их зауставила. Емоције среће, невероватан обрт ситуације, једном речју живот, па и више од живота. Загрлио сам их још једном онако све заједно и рекао им да су и сви моји преци из Карина Горњег и да смо сигурно блиска фамилија, пошто се и ја презивам као они. У том тренутку су стигли и остали, Жика је већ увелико писао, Миле по обичају шкљоцао са својим фото-апаратом.

Пре него што сам и сам ушао у возило, покушао сам да са ревера скинем Звездину значку и да му је оставим за успомену, али нисам успео, била ми је то највећа и највреднија драгоценост, заборавио сам у тренутку, да јој је игла била тако заврнута, да би је само поломио. Зато сам му обећао, да ћу га једнога дана ако преживим сигурно пронаћи и да ћу му поклони још већу и лепшу.

Морали смо да кренемо даље, на пут са кога се највећи број Делија никада више није вратио на карински мост, на пут са кога су заувек отишли у вечност и тамо остали...

"Дан Ветерана - Видовдан"

У Врбасу покренута иницијатива о именовању улице хероја Драгана Грубића

Грађани Врбаса покренули иницијативу о именовању једне улице именом настрадалог хероја Драгана Грубића.

ВРБАС – Грађани Врбаса покренули су иницијативу о именовању једне улице именом трагично настрадалог хероја
Драгана Грубића, који је небројено пута стао у одбрану својих повређених и погинулих сабораца током 1998/99. године да би на крају настрадао у покушају да спасе још један живот. Тренутно се прикупљају потписи грађана Врбаса, стога позивамо све грађане да подрже ову иницијативу. Ово је прича о Драгану Грубићу.

Са 18 година је отишао у рат, у двадесетчетвртој је као војни ветеран стао у одбрану својих повређених и погинулих сабораца. У двадест шестој години је изгубио живот тако што је покушао да спасе туђи.

Драган Грубић, оснивач и председник хуманитарне организације „Браниоци отаџбине 98-99“ која је митинзима широм Србије исказивала подршку генералима војске и полиције које је тужилаштво у Хагу оптужило за ратне злочине почињене на Косову 1998. и 1999. године, сахрањен је на градском гробљу у Врбасу. Међу неколико хиљада рођака и пријатеља, овог младића је тада на вечни починак испратио и готово комплетан ратни штаб Приштинског корпуса на челу са генерал-пуковником Владимиром Лазаревићем. Дошли су генерали и пуковници да последњи пут поздраве свог Грома.

„У среду, 24. марта 2004. године, враћали смо се из Крушевца где смо положили венац на споменик палим борцима у НАТО агресији. Код Параћина, око 16.35, испред нас је с пута слетео „Пасат“ и ударио у банкину. Одмах смо се зауставили и Драган је први истрчао како би помогао том возачу. Нажалост, није стигао да спасе још један живот. Док је прелазио аутопут, ударио га је „Ауди А6″“ – испричао је Југослав Зорић, Драганов вршњак.

Као осамнаестогодишњаци, заједно су, 1999. године, као граничари бранили Србију на граници са Албанијом. – „Драган је био припадник елитног 53. граничног батаљона. Обукао је униформу јуна 1998. године, а од августа па све до 16. јуна 1999. године, био је тамо где је било најтеже, на Кошарама. На самој граници са Албанијом – прича Југослав.

Њихов заједнички друг и саборац Драган Вучковић додаје да су њихову јединицу назвали „Громови“. Драганово шифровано име било је „Гром 1“. – „На самом почетку рата међусобно смо положили завет да нећемо пуцати на децу, цивиле, да нећемо красти. Да ћемо се и у рату понашати као прави православци, часно и поштено, у духу Светосавља.“ – каже Драган.

Када се рат завршио и држава заборавила на своје ратнике, баш као у приповетци Лазе Лазаревића „Све ће то народ позлатити“, Драган Грубић је поново окупио своје „Громове“ и основао хуманитарно удружење „Браниоци отаџбине“, организацију која се на почетку бавила искључиво прикупљањем помоћи за рањене и породице погинулих војника.

Наше место.

"Дан Ветерана - Видовдан"

Ухапшена у Швајцарској због убиства српског дечака

Слободан Стојановић, дете мученик - http://dan-veterana.blogspot.rs/2013/01/blog-post_5673.html?m=0

Ухапшена у Швајцарској због убиства српског дечака у Зворнику

САРАЈЕВО - Поступајући по захтјеву Тужилаштва БиХ, власти Швајцарске ухапсили су Елфету Весели за убиство ђечака српске националности 1992. године у околини Зворника. Тужилаштво БиХ информисани су да су полицијски органи Швајцарске, на темељу захтјева из БиХ, лишили слободе Елфету Весели, рођену 04.06.1960. године. "Наведена осумњичена је под истрагом и осумњичена је да је заједно са другим особама, у љето 1992. године, у близини мјеста Каменица код Зворника, на изузетно свиреп начин, хладним оружјем, усмртила 12-годишњег ђечака српске националности, Стојановић Слободана", наводи Тужилаштво. Тужилаштво је провело опсежну истрагу током које је прикупило доказе којима сумњичи наведену и дошло до сазнања да се осумњичена дуже времена налази на подручју Швајцарске, те су покренуте активности за њено лоцирање, хапшење и изручење правосуђу БиХ. Тужилаштво је обавијештено да се осумњичена у Швајцарској, успротивила добровољном изручењу по скраћеној процедури у БиХ, па ће се у наредном периоду приступити активностима за њено изручење и депортацију у БиХ, гђе ће јој се судити. "Изражавамо велику захвалност властима Швајцарске на разумијевању и помоћи у овом предмету и нашој борби против некажњивости ратних злочина", наводи се у саопштењу Тужилаштва БиХ.

Независне новине

"Дан Ветерана - Видовдан"

"ЉУДИ, МИ НОЋАС ИМА ДА ИЗГИНЕМО"

Херојски говор капетана Цвијовића који леди крв у жилама и поносом испуњава Србе.

Капетан Цвијовић и његова три вода требало је да буду жртвовани да би се сви остали могли извући, али они су ипак савладали бројнију бугарску војску.

Прелепу причу написао је и поставио на свом Фејсбук профилу новинар Дарко Николић, а ми је овде преносимо у целости.

– Ову сто година стару причу нећете наћи у мом роману о Гвозденом пуку. Не може у њега све да стане. Али, сто година откако се десила, ето је. Да подсети на нешто важно.

Ово је прича о онима који су знали мало више. А који су веру држали толико високо, да их је и довела пред вас. И, та сто годину стара прича иде овако.

Шумадијска дивизија. Као и свака од дивизија српске војске, имала је четири пука првог позива. Односно, четири пута по око 4.000 људи, колико је било у сваком пуку. Сваки пук је имао неки редни број. Ово је прича о “десетом”, пешадијском. Уморан је био. Десеткован. Борио се по Мачви, па морао да се пребаци на југоисток Србије, јер су Бугари кренули на ту исту Србију. А тамо, на југоистоку… Десети пук се нашао у великом проблему. Окружен са три стране, претило му је уништење јер су Бугари почели да затварају и једини правац за извлачење преосталих војника тог пука.

Пуковник Туцовић је, како је забележио Милан Шантић тамо негде после Великог рата, позвао једног од својих подређених, командира треће чете капетана Радомира Цвијовића. Дао му је наређење које се не даје често. Да са војницима оде и жртвује се како би остали преживели.

– Цвијовићу… Један бугарски батаљон прешао је вечерас реку Власину. Он има задатак да нам пресече одступницу. Наређујем ти да од своје чете узмеш три вода. Четврти нека ти остане у резерви. До седам сати ујутру мораш пронаћи тај бугарски батаљон и пребацити га преко Влесине. Јеси ли разумео? – рече први човек пука.

– Разумем, господине пуковниче. Али ви знате да ниједан мој вод нема више од четрдесет пет редова. Има ли где записано да су три овако багљава вода изнурених и пропалих војника напала цео један батаљон? Моја три вода не броје више од сто тридесет људи, а треба да нападну батаљон од хиљаду или, можда, хиљаду и двеста Бугара, који су тек дошли из Трнова, одморни и спремни за борбу. И још треба да их потучем и претерам преко небујале реке?

– Богами, Цвијовићу, тако што до сад није записано. Али ноћас ћемо и то забележити.

– Онда, господине пуковниче, мени изгледа овако: ви жртвујете мене и моја три вода да изгинемо, да би сте се ви могли извући и сачувати пук.

– Тако је. Ти правилно мислиш. Видиш ли оне ватре у даљини? Оно су бугарске ватре. Заокружили су нас са свих страна, а сада је овај батаљон упућен да нам пресече и једини пролаз који је остао. Ако му то пође за руком ми смо заробљеници.

– Добро, господине пуковниче – рече капетан Цвијовић и, недуго затим, оде својим војницима.

– Вечерас ћемо отворено разговарати, војници моји. Добио сам једну тешку заповест. Када се она преведе на наш војнички језик, значи ово: три вода моје чете ноћас ће да се туку и гушају с Бугарима, јер Десети пук мора да се спасе пре зоре. Дакле, људи, ми ноћас има да изгинемо. Сваки од вас нека понесе фишеклије са сто педесет метака, бомбе и ашове. Везе немамо ни с ким ни десно ни лево. Идемо у маглу, па шта нам Бог да. Потребно је само да се чврсто држимо један уз другог.

Настао је  тајац међу људима. Она мучна тишина као када се мртви сахрањују. На лицима “багљавих” редова није се могло ништа прочитати: ни страх, ни ужас, ни револт. Они су немо ћутали и само гледали у свог капетана, чије су очи севале као муње испод густих обрва на којима су светлуцале капљице кише и снаге. А он настави:

– Војници, ако има ко међу вама па се толико уплашио и не сме да кране, онда нека одмах иступи и каже: “Ја не смем!”, поштедећу га и оставити у четвртом воду, а на његово место узећу другог, храбријег војника.

Из мрака се јави глас једног редова:

– Господине капетане, хоћете ли и ви поћи с нама?

-Разуме се. Зар бих ја могао напустити чету?

– Онда ћемо поћи сви! – одговорише прокисли војници, а на њиховим лицима као да заблиста нови жар и снага.

– Значи сви ћете са мном?

– Хоћемо сви!

Припреме нису дуго трајале. Навикли на оваква изненађења, војници су дохватили пушке, напунили фишеклије муницијом и сваки понео три бомбе. Мокра шаторска крила пребацили су преко торбака. То је било све. Зар је њима потребно што друго, и зар су они навикли на боље? Тако се иде већ годину дана. И сад ће кренути у маглу, у планине на које се сручила помрчина хладног октобарског неба, у снег и кишу, у смрт… Као чета бескућника, чета изгнаника.

Ватре су се лагано гасиле и цврчало је мокро грање. Можда су то последње ватре које ће остати за њима.

– Капе скини! – кратко је командовао капетан Цвијовић и први скинуо шапку са главе.

Војници су то исто учинили. Његове крупне црне очи, које су малочас севале као ватрене муње, испуни нека чудна, племенита благост. У мрачно небо он упре свој молећиви поглед и, уместо да одржи последњи говор војницима, обрати се Богу:

– Велики Оче свију људи, молим Ти се спаси и сачувај моје војнике. Помози им у овој мрачној ноћи и у невољи. Њихов пород и њихове њиве чекају да се живи врате. Буди нам милостив као што си увек био, јер ми нисмо ушли у рат да отимамо и пљачкамо туђе, него да бранимо своја села и своје куће које су нам дедови оставили. Покажи нам пут правде и победе, пут славе и части. Благословено име Твоје, Господе, на вијеки вијеков! Амин!

Војници су се прекрстили и у чудној побожности шапутали име Господње. А онда, кратка команда поново је одјекнула кроз ноћ:

– Покри с’! Напред!

Капетан Цвијовић је на једном узвишењу, баш над потоком у ком су Бугари потражили спас од хладноће, те ноћи наредио војницима да свако себи ископа једну рупу, колико да у њој стоји. Рупе су биле на сваких седам, осам метара. Када је намамио непријатеља на свој положај, дочекао га је снажном ватром, а четврину војника хитро послао да зађу около, у напуштени поток, па да с леђа изненаде освајача који је већ пошао узбрдо. Бугарски батаљон је био уништен. Преко 200 заробљеника, преко 150 мртвих. Остали побегли. Капетан Цвијовић је наредио да се мртви сахране. Над гроб бугарског команданта, у чијим стварима пронађоше дневник, а у њему записе како су се војници бунили што иду у рат против Срба, ставише крст од грања.

А онда, за њега, за све изгинуле Бугаре… српски војници испалише – почасни плотун. Тек да нас, сто година касније, подсете да неће остати ништа од нас, осим наших дела и наше части.

(Телеграф.рс / Дарко Николић)

"Дан Ветерана - Видовдан"

Остала без сина, а сада и без стана

Старица Загорка Милошевић (74), мајка ратног војног инвалида који је у рату остао без ноге а преминуо прошле године, добила је решење да се исели из стана.

Остали пожутели папири:

Мајка показује решење о додели стана

Стан су добили на коришћење 1992. године, када јој је син Добросав Топаловић тешко рањен. Када је остала и без сина јединца, градско стамбено предузеће избацује је на улицу.

- Мој син је отишао у рат 1991. године и у Ернестинову, у Срему, тешко је рањен. Имао је 32 године. Пукла је граната, остао је без ноге. Вратио се кући као тешки инвалид. Радила сам у фабрици „Филип Кљајић“ као чистачица, а он је радио као бравар, па смо од фабрике добили стан на коришћење. Укупно 38 квадрата. Имао је седам операција, није могао да се опорави никако. Умро је прошле године 12. октобра - прича своју тужну судбину Загорка.

Очајна жена која је изгубила једино што је на свету имала и највише волела - сина, сада пише писма министрима. Очекује да ће неко у Србији, која је у рат позвала Добросава, да се смилује и да је не истера на улицу. Нема где. Има само пензију од 13.000 динара.

Добросав Топаловић

- Сећам се дана када је мој Добросав остао без ноге. Био је 24. новембар, три дана пре његовог рођендана. Тешко је то поднео, лечили су га у болници, али десну ногу није имао. У почетку су га обилазили другари са ратишта. Нашао је девојку, оженио се, звала се Снежана. Волели су се, али се она тешко разболела 2000. године. Умрла је од рака дојке - каже Загорка.

Градска управа за имовину је донела решење да се Загорка исели из стана у Улици Николе Пашића број 35/3-25 одмах. Њена жалба тај поступак не одлаже.

Предузеће „Филип Кљајић“, које је доделило стан на коришћење у коме ће живети са сином инвалидом и снајом, више не постоји. Пропало је, као и одлука да се њиховој радници да стан. Преостали су јој пожутели документи, умрлица сина јединца, старе фотографије и решење за исељење.

Падао је и стално повређивао ногу

Радио је на шалтеру у „Електрошумадији“, без ноге је после био и у обезбеђењу исте фирме. Падао је и стално повређивао ту ногу коју нема. И на крају је умро. Ни ја нећу дуго, али не могу да идем из стана јер немам куда. Ако треба да умрем, нека буде овде, а не на улици, каже Загорка.

Кирија није плаћана

Директор Јавног стамбеног предузећа Славољуб Јелић је изјавио за „Блиц” да је Добросав Топаловић као ратни инвалид живео у стану, али је преминуо. Кирија није плаћана од 2005. Њему је због тешког положаја „гледано кроз прсте, али то више није могуће”.

Блиц

"Дан Ветерана - Видовдан"

Ратни инвалид четврт века покушава да легализује објекте: Порушићу све, смучило ми се

Драган Гргуревић, инвалид са Чукарице, решио да поруши објекте које 25 година покушава да легализује. Стигло му да плати порез за пет година уназад, а цена је 1.100 евра по метру квадратном.

ИАКО је министарка грађевинарства Зорана Михајловић пре само неколико дана најавила да ће новим Нацртом закона о озакоњењу објеката грађанима бити омогућено да бесправно сазидане објекте легализују по цени нижој 130 пута од садашње и то са само два документа, има и оних који су решили да такве објекте сруше! Драган Гргуровић са Чукарице одлучио је да стане на крај својим мукама и батали Сизифов посао.

- Све ми се смучило - прича Драган. - Ратни сам инвалид, али никада ништа од државе нисам тражио. Сто пута сам подносио захтеве за легализацију, прибављао папире, плаћао таксе, изводио геометре. Не тражим привилегије, већ да знам на чему сам.

Чашу жучи прелило је решење о плаћању пореза, које му је стигло недавно на кућну адресу, на објекте које покушава већ 25 година да легализује.

- Нећу да плаћам порез, 1.100 евра по квадрату као основицу, и то још пет година уназад, па да ми сруше све. Хоћу да знам на чему сам и када ћу да добијем папире. Не желим да својој деци у аманет оставим проблем који ја не могу да решим четврт века! Себи сам у задњем делу дворишта саградио лифт и то два метра под земљом да бих могао да уђем у кућу, мајци на предњем делу куће простор где може да изађе и поприча са комшиницама пошто се тешко креће, а сину простор у дворишту где би могао да започне неки посао. И све ћу то да порушим!

Унајмио је раднике који су већ почели са рушењем. И то ће га, каже, коштати мање него да плаћа порез на нешто што још није званично његово и за шта се не зна да ли ће икада бити.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"