Мајка хероја Горана Остојића: И Бог се сагне да убере цвет
Мајка хероја Горана Остојића, сину подиже споменик од стихова. Три књиге песама Јованке Јањић Остојић за убијеног сина, начелника штаба 63. падобранске бригаде
Док је мој Горан био жив, а ко се надао да неће живети, нисам написала ни стих. Сада, сами, капљу из пера.
Тако лечи ране за прерано изгубљеним сином Јованка Јањић Остојић (79), мајка потпуковника Горана Остојића, јунака са Кошара, начелника штаба 63. падобранске бригаде.
Изванредан официр и човек, страдао је у борби са шиптарским терористима, на граници Србије и Албаније 28. јула 1998. Имао је 36 година, блиставу војничку каријеру, врлине које и данас истичу колеге и пријатељи.
- Свакој је мајци њено дете најбоље – каже Јованка. – А мој син… заиста је, по свему, био узор. Својој породици, колегама. Својој отаџбини и војсци. Такву посвећеност и пожртвованост ја за свог живота нисам видела. Зашто, молим вас, такви морају да умру?
Рековац, у самом срцу Левча. Није што је ово малено место, у коме се сви добро познају, већ што је за Јованкину тугу претесно, па удара као какво црквено звоно.
- Јованка… знамо је, како да је не знамо. Горанова мајка… Главна улица, зграда број 69, последњи спрат – љубазни су људи на улазу у Рековац.
Дочекала нас је сама, као икона. У црнини, окружена фотографијама сина. Горан, као пилот. Горан – падобранац. У свечаној униформи. У радној соби. У шетњи са сином. Са мајком, братом, супругом… Док предаје рапорт команданту… И – комеморација на нишком аеродрому.
- Време смрти његове и моје – шапуће Јованка Остојић.
На столу, испред, њене књиге песама. Зида стихове – споменике. Трећу књигу је управо завршила.
- Нисам дуго размишљала о наслову – каже. – И то је дошло одједном. “И Бог се сагне да убере цвет”, тако сам је насловила. Мој син је био цвет. Жубор божура.
Јованка враћа сећање. У мајци – два времена. Оно када је Горан био дете, и ово у коме јој је стално у сну. У стиху. Она помера време. Час је у његовом детињству, час с њим на академији. Час на нишком аеродрому.
- Кад је пошао на те проклете Кошаре, рекао ми је: “Мајче, чувај ми се. Мораш да се чуваш, нећу да те, кад се вратим, водим лекарима”. Ето, док говорим, његове су ми речи, као да је жив. А кад су ми јавили да је мртав, у мени је све умрло. Стали импулси живота. Срце се скаменило. Сузе, ниједне. Заледила се, негде, на извору. Ишла сам нема… И, тако две године. Тако, ни мртва, ни жива. Онда ме је на двогодишњицу Горанове смрти позвао директор школе у Јагодини, која је понела име мога сина, да напишем његову биографију. Онако, из угла мајке. Из мене су потекли стихови. Пропевале ране, Горане. Пре трагедије, никада нисам ништа написала у форми песме. А тада, из мене је крикнуло: Зашто? Осам година је, од почетка распада Југославије, стално био на којекаквим браницима. Од Словеније, Хрватске, Босне… до Кошара. Увек први. Увек грудобран. Штитоноша, витез. И ко таквог да га преболи.
Стих по стих, песма за песмом… настала је прва књига песама Јованке Јањић Остојић. На наслов, попут какве мермерне плоче, лик младог човека под војничком беретком. И само једном речју потписана насловница: Горан. Потом друга – допуњена новим стиховима: “У мртвом царству тишине/ без сна који не долази/ расплићем плетиво твоје судбине/ упокојени сине”.
- Док живим раздираће ме сумња: зашто је баш он морао да буде мета – говори Јованка. – Зашто је упућен у беспуће из кога се није вратио. Трагала сам, слагала коцкице и једна је била доминантна. Кад су биле оне велике демонстрације у Београду, у зиму 1996. и 1997. године, он је из Ниша у Београд упутио писмо и потписао га. Написао је: “Уколико злоупотребите војску и изведете је на улице, 63. падобранска бригада ће се дићи против вас”. Верујем да му то нису заборавили. Јесу ли га због тога послали међу звери. Прса у прса са шест стотина пута бројнијим терористима. Да, са толико њих се борио на Кошарама. Опет се у мени преплиће: “Ма, и да га нису послали, пошао би. Да други не гину.”
- Тешили су ме његови саборци и другови: “Смрт је наступила у трену”. Каква, црна, утеха? За мене утехе нема и никада је неће бити. Имам ове стихове, зидам му споменик. Као опомену да рата не буде. Да црних марама не буде, и црних срца мајчинских.
На растанку, уместо поздрава, говори стих: “Да рата није било/ шта би било?/ Друго би се коло вило/ Чедо, чедно. И много, много би нас више било”.
Браво државо!
У лето осам година после Горанове погибије, Јованки Јањић Остојић упућено је решење о “престанку права на допунску породичну инвалиднину”. Ни крварине за сина.
Она је одговорила жалбом: “Браво, државо! Кад си ми сина узела и бацила га на границу, у ватру пакла, знала си да је то његова патриотска дужност. Кад си ми га у сандуку вратила, заборавила си да преузмеш његове обавезе”. Још је написала: “Мајчице незахвална/ Сопствену децу испоручујеш окупатору/ Да им се суди, што су били надљуди.”
Новости
Мајка хероја Горана Остојића, сину подиже споменик од стихова. Три књиге песама Јованке Јањић Остојић за убијеног сина, начелника штаба 63. падобранске бригаде
Тако лечи ране за прерано изгубљеним сином Јованка Јањић Остојић (79), мајка потпуковника Горана Остојића, јунака са Кошара, начелника штаба 63. падобранске бригаде.
Изванредан официр и човек, страдао је у борби са шиптарским терористима, на граници Србије и Албаније 28. јула 1998. Имао је 36 година, блиставу војничку каријеру, врлине које и данас истичу колеге и пријатељи.
- Свакој је мајци њено дете најбоље – каже Јованка. – А мој син… заиста је, по свему, био узор. Својој породици, колегама. Својој отаџбини и војсци. Такву посвећеност и пожртвованост ја за свог живота нисам видела. Зашто, молим вас, такви морају да умру?
Рековац, у самом срцу Левча. Није што је ово малено место, у коме се сви добро познају, већ што је за Јованкину тугу претесно, па удара као какво црквено звоно.
- Јованка… знамо је, како да је не знамо. Горанова мајка… Главна улица, зграда број 69, последњи спрат – љубазни су људи на улазу у Рековац.
Дочекала нас је сама, као икона. У црнини, окружена фотографијама сина. Горан, као пилот. Горан – падобранац. У свечаној униформи. У радној соби. У шетњи са сином. Са мајком, братом, супругом… Док предаје рапорт команданту… И – комеморација на нишком аеродрому.
- Време смрти његове и моје – шапуће Јованка Остојић.
На столу, испред, њене књиге песама. Зида стихове – споменике. Трећу књигу је управо завршила.
- Нисам дуго размишљала о наслову – каже. – И то је дошло одједном. “И Бог се сагне да убере цвет”, тако сам је насловила. Мој син је био цвет. Жубор божура.
Јованка враћа сећање. У мајци – два времена. Оно када је Горан био дете, и ово у коме јој је стално у сну. У стиху. Она помера време. Час је у његовом детињству, час с њим на академији. Час на нишком аеродрому.
Стих по стих, песма за песмом… настала је прва књига песама Јованке Јањић Остојић. На наслов, попут какве мермерне плоче, лик младог човека под војничком беретком. И само једном речју потписана насловница: Горан. Потом друга – допуњена новим стиховима: “У мртвом царству тишине/ без сна који не долази/ расплићем плетиво твоје судбине/ упокојени сине”.
- Док живим раздираће ме сумња: зашто је баш он морао да буде мета – говори Јованка. – Зашто је упућен у беспуће из кога се није вратио. Трагала сам, слагала коцкице и једна је била доминантна. Кад су биле оне велике демонстрације у Београду, у зиму 1996. и 1997. године, он је из Ниша у Београд упутио писмо и потписао га. Написао је: “Уколико злоупотребите војску и изведете је на улице, 63. падобранска бригада ће се дићи против вас”. Верујем да му то нису заборавили. Јесу ли га због тога послали међу звери. Прса у прса са шест стотина пута бројнијим терористима. Да, са толико њих се борио на Кошарама. Опет се у мени преплиће: “Ма, и да га нису послали, пошао би. Да други не гину.”
- Тешили су ме његови саборци и другови: “Смрт је наступила у трену”. Каква, црна, утеха? За мене утехе нема и никада је неће бити. Имам ове стихове, зидам му споменик. Као опомену да рата не буде. Да црних марама не буде, и црних срца мајчинских.
На растанку, уместо поздрава, говори стих: “Да рата није било/ шта би било?/ Друго би се коло вило/ Чедо, чедно. И много, много би нас више било”.
Браво државо!
У лето осам година после Горанове погибије, Јованки Јањић Остојић упућено је решење о “престанку права на допунску породичну инвалиднину”. Ни крварине за сина.
Новости
Нема коментара:
Постави коментар