За разлику од земаља у којима је поштовање ветеранске популације и њихових људских права на веома завидном нивоу, у Србији је ситуација тотално другачија.
Вишегодишња „дехуманизација“ наших ветерана довела је до нељудског односа према њима, како од самих власти тако и од друштва уопште. Задњих година може се приметити да власти, али и опозиције, скоро ништа нису урадиле на побољшању друштвеног, здравственог и социјалног статуса ратних ветерана. Небрига државе се даље пренела на медије које показују тоталну незаинтересованост за ветеранске животне теме, осим у кратким и штурим информацијама пуних предрасуда и осуде, када су у питању убиства или самоубиства и слична кривична дела у којима су главни актери ратни ветерани. На основу таквог „негативног“ вишегодишњег односа према ратним ветеранима у друштвеном и јавном животу Србије, створена је слика о њима какву не можемо видети у другим државама света, па чак и у земљама из окружења. Најједноставније речено, ратни ветерани, ратни војни инвалиди и породице палих бораца у Србији и њеном јавном и друштвеном животу НИСУ ПОПУЛАРНИ.
Такав „константан“ однос и статус „непопуларности“ довели су до „лошег“ стања и односа и међу самим ратним ветеранима. Превелики број ветеранских удружења, удружења ратних војних инвалида и породица палих бораца, „окренутост“ ка политичким обећањима (углавном лажним) довели су до несложности и нејединства , као и немогућности, невољности и неспособности да сами ветерани нешто промене и ураде за себе и своја основна људска права. На крају, све се свело на ратне дневнице и спора око истих, тужбе појединих удружења суду у Стразбуру, причама и петицијама у вези предлога закона о борачким правима. Конкретних решења нема нити их има на помолу, нити има нечије спремности, воље и жеље да се крене у решавање „коначног, трајног и повољног“ статуса за целокупну борачку популацију.
“Некоме“ у Србији то није у интересу, „некоме“ у Србији ветерани нису потребни и битни.
Из свега овога може се закључити само једно, а то је, да се Србија стиди својих ратника!!!
Братски: Ненад Станић...
Такав „константан“ однос и статус „непопуларности“ довели су до „лошег“ стања и односа и међу самим ратним ветеранима. Превелики број ветеранских удружења, удружења ратних војних инвалида и породица палих бораца, „окренутост“ ка политичким обећањима (углавном лажним) довели су до несложности и нејединства , као и немогућности, невољности и неспособности да сами ветерани нешто промене и ураде за себе и своја основна људска права. На крају, све се свело на ратне дневнице и спора око истих, тужбе појединих удружења суду у Стразбуру, причама и петицијама у вези предлога закона о борачким правима. Конкретних решења нема нити их има на помолу, нити има нечије спремности, воље и жеље да се крене у решавање „коначног, трајног и повољног“ статуса за целокупну борачку популацију.
“Некоме“ у Србији то није у интересу, „некоме“ у Србији ветерани нису потребни и битни.
Из свега овога може се закључити само једно, а то је, да се Србија стиди својих ратника!!!
Братски: Ненад Станић...
Ima nas.Ne mogu ja kao pojedinac da stitim ustav republike Srbije.Neko treba da me pozove i da se ja odazovem casnom pozivu.Dao sam zakletvu drzavi Srbiji i cekam poziv svakog dana.Nadam se da nisam jedini!
ОдговориИзбриши