ГРДЕЛИЧКА КЛИСУРА: "ТАЈАЦ И НИШТА ВИШЕ"
Пошто му је син био у војсци у Лесковцу, Смедеревчанин Микајло Вуковић кренуо је 12. априла да га обиђе. Путовао је међународним возом 393, на линији Београд–Скопље.
На мосту у Грделичкој клисури, НАТО пројектил погодио је други вагон тог воза. Микајло, као и други путници, у следећих пола сата борио се за живот.
Иако му је током тог догађаја тешко повређено лево око и иако је остао инвалид, Микајло се сећа да је био сам у купеу, да је био кишовит, прохладан дан и да је "Морава надошла".
После експлозије, те идиличне слике више није било: "Ја сам лебдео у вагону. Нисам могао да затворим око, а мислио сам да ће очи да ми избије онај притисак. У глави сам се поздрављао с породицом, пролазиле су ми слике, али рекао сам себи: ‘Шта је, ту је.’ Чуо се врисак деце и жене, али кратко. Јецаји, вапаји, можда пет, десет секунди. После тога, тајац и ништа више.
Нашао сам се на ногама, пипам се по стомаку, али ништа. Цео сам", прича Вуковић. "Пођем на врата, али не може да се изађе. А био сам сав крвав по лицу, не видим добро на лево око. Видео сам ватру по ходнику и то ме је уплашило. Могу ту да изгорим или да се некако спасим. Мислио сам, само напоље по сваку цену. И то кроз прозор. Наглавачке. Изашао сам на десну страну вагона, а тамо никога нема. Пољана, ораница, блато. А ја не смем пругу да пређем."
Другови од средње школе, машиновође Бобан Костић и Горан Микић били су заједно и у Грделичкој клисури. Микић се присећа да су се, кад је локомотива била на крају моста, чули експлозија и прасак: "Локомотива одскаче од шина, ја кочим махинално. Не знамо шта је, јер се није чула никаква ракета."
Тек што је Бобан Костић изашао из локомотиве, воз је нападнут други пут: "Ракету сам видео целу, комплетну. Била је од мене удаљена можда двадесетак метара. Мене је буквално прелетела и ударила у друмски мост." Током тог удара, Костић је теже рањен, а последице осећа и данас. Међутим, и он и Микић, баш као и Микајло Вуковић, сећају се пре свега тишине: "То је, верујте, као филм. Људи излазе, сви су посечени од гелера, од стакла, уплашени. Али, они су излазили без иједне речи. Батргали су се ошамућени, али никакав позив у помоћ, баш ништа."
Док је тог 12. априла пристизала помоћ повређенима, уследио је и трећи напад – овога пута пројектил је опет погодио железнички мост. "Између друге и треће ракете прошло је можда пет минута. Тај неко ко је гађао могао је да види да је у питању путнички воз, имали су технику да то виде", објашњава Микић.
Команда НАТО-а објаснила је касније да се воз пребрзо нашао на мосту, а генерал Весли Кларк је, показујући правац кретања пројектила, констатовао како је реч о "несрећном случају".
На те тврдње машиновођа Горан Микић одговара да се воз кретао прописаном брзином од 65 километара на сат.
Којом год брзином да је ишао, у возу 393 тог дана погинуло је 12, рањено 16, а нестало троје људи. Петоро путника није идентификовано, а тачан број жртава до данас није утврђен.
Убиство путничког воза
Време 17. април 1999.
Авиони НАТО-а су 12. априла у 11.40 часова код Грделичке клисуре, 18 километара јужно од Лесковца, са неколико ракетних пројектила директно гађали и погодили међународни путнички воз број 393 Београд–Солун.
Путнички воз се кретао из правца Ниша према Врању. Изгледа да је први пројектил погодио конструкцију железничког моста и изгледа оштетио, између осталог, и електрични вод. Воз је стао. Пројектили су потом погодили и запалили два вагона која су се налазила на крају композиције, чији се један део у тренутку напада налазио на железничком мосту. Авиони НАТО-а су гађали и друмски мост, познатији као "Сарајевски". Један југословенски званичник рекао је агенцији Ројтерс да се након што је воз стао у Грделичкој клисури "авион вратио и погодио воз".
Очевици, углавном мештани овог краја изјављивали су да су авиони НАТО-а целе ноћи надлетали ово подручје и да су испалили четири пројектила. Слично је рекао и Дејан Петковић, студент из Београда који се налазио у првом вагону. Изашао је кроз поломљени прозор. Каже да је по изласку чуо још неколико детонација. Пензионер Радомир Јањић, који се налазио у задњем делу другог, погођеног вагона изјавио је репортеру "Политике" да га је експлозија избацила из вагона и да је одлетео чак до првих сеоских кућа. Римски дневник "Република" у извештају свог репортера из Лесковца под насловом "Лешеви унутар спаљених шипки" говори о "запрепашћењу житеља Грделице због тога што се директно убијају цивили". Више житеља Грделице изјављивало је разним медијима да ово није први пут да је овај железнички мост нападнут и да се приликом претходног напада воз налазио на само 100 метара од моста. Све куће у кругу од 150 метара од моста су оштећене, са полупаним прозорима и оштећеним крововима, док су телефонске линије са Скопљем биле у прекиду.
Кад је примаријус др Томислав Цветановић са екипом хитне помоћи стигао на место несреће два вагона су још горела, а остали су били просто разбацани по колосеку. Људи су јаукали, неки су се извлачили кроз разбијене прозоре. Новинари који су око петнаест часова тог дана кренули ка Грделичкој клисури могли су да виде истопљено железо, да констатују да је најмање десет људи убијено, а 16 повређено и да се суоче са страховањем да је број жртава већи пошто је изгледало могуће да је Јужна Морава однела још неколико тела. Директор здравственог центра у Лесковцу Томислав Цветановић рекао је агенцији Бета да је тог дана до 15 часова у том центру примљено 16 повређених, међу којима и четворо деце. Репортер Бете избројао је седам лешева, потпуно угљенисаних, а на насипу поред пруге видео је делове људских тела.
Директор здравственог центра у Лесковцу Томислав Цветановић рекао је агенцији Бета да је до 15 часова у том центру примљено 16 повређених, од којих 15 лакше, док је теже повређена стоматолог из Ниша Зорица Лукић. Према подацима повређеног кондуктера који се налази у лесковачкој болници, у возу је било 50 путника. Међу повређенима било је и четворо деце, а претпостављало се да повређених има и више, јер су неки примљени и у амбулантама Грделице и Предејана. Начелник Јабланичког округа Живојин Стефановић изјавио је да се сада види да је циљ напада НАТО-а – цивилно становништво.
У опису догађаја једна околност је запрепашћујућа, она која сведочи о извршиоцу без скрупула. Између првог и осталих пројектила протекло је прилично времена, свакако толико да пилоту тог авиона, ако је приметио воз на прузи коју гађа у подне, а изгледа да је могао да га примети, не може да се припише криминални нехат, него намера.
Портпарол НАТО-а Џејми Шеј признао је потом да је у нападу НАТО-а на мост у Грделичкој клисури погођен путнички воз, али је изнео тврдњу да "није постојала намера да се погоди воз".
У саопштењу НАТО-а се дословно тврди да је "мост био важан део линија снабдевања војних и безбедносних снага СРЈ на Косову" и наводи да "војни извештаји који пристижу указују да се на или у близини моста у тренутку напада налазио воз". Шеј је изјавио да НАТО, како је рекао, "наравно дубоко жали због цивилних жртава које се појављују као последица ваздушних напада", али је додао да ће НАТО "интензивирати ваздушну кампању против легитимних војних циљева" и да "ове жртве, ма колико трагичне, не могу одвратити НАТО од крајњег циља".
Одговарајући на питање да ли ће поводом овог догађаја бити покренута истрага и да ли може да гарантује да ће одговорни пилоти бити кажњени, Шеј је изјавио: "Ова мисија ће бити размотрена као и све остале мисије, али запамтите да мост представља легитимну војну мету."
Врховни командант НАТО-а генерал Весли Кларк изјавио је дан касније, на брифингу у команди НАТО-а у Бриселу, да је пилот НАТО-а гађао мост у два наврата, да је "задатак пилота био да сруши мост" и да он, кад је "у последњем делу секунде схватио да на мост улази воз", више "није могао да заустави ракету". Генерал Кларк се, међутим, самооптужујуће вадио када је рекао како је пилот ипак желео да "заврши свој задатак", мада је "схватио да је првим хицем погодио воз", па се вратио...
Да је свет какав би требало да буде неко би могао из Брисела да се пресели мало у Хаг...
Истог дана када је погођен путнички воз, у Београду се уз пуно сметњи на слици, али уз прилично разумљив звук могла ухватити нека НАТО пропагандна емисија у којој се, између осталог, каже: "Драги Срби, схватили сте ваљда из досадашњег бомбардовања да НАТО гађа војне циљеве – хируршки прецизно..." заправо, тако прецизно да после сваке акције треба да ради читава хируршка клиника.
Беше ли најава интервенције правдана "непропорционалном употребом силе" југословенских оружаних снага? С чиме је сад ова ратна кампања пропорционална? Портпарол ВЈ је у једном саопштењу упоредио количину експлозива са разорном моћи атомске бомбе бачене на Хирошиму, а руски министар иностраних послова је недељу дана касније изнео руску процену да је до тог тренутка на Југославију пало експлозива за чак две Хирошиме. Генерал Кларк саопштава да је до 13. априла над Југославијом укупно извршено 5924 лета.
По домаћим рачуницама у овим нападима погинуло је преко 300 цивила док је више од 3000 тешко рањено (на пример, у Куршумлији је у првом налету било 13 погинулих и 25 повређених; у Врању су два лица погинула, а 23 повређена, у Алексинцу је било 12 погинулих и преко 40 повређених; у Приштини је било десет погинулих и осам повређених). Начелник ВМА у Београду генерал Ацо Јовичић изјавио је у уторак да је у нападу НАТО-а претходне ноћи на оближњу београдску касарну, повређено између 16 и 20 болесника на ВМА, међу њима и неки који су лечили повреде из претходних бомбардовања.
Срушено је најмање шест, а оштећено осам мостова: Варадински мост на Дунаву срушен је 1. априла 1999; Мост слободе у истом граду, на Дунаву три дана касније 4. априла; оштећени су друмски и железнички мостови код Бачке Паланке 4. априла; мост код Богојева 5. априла; мост код Бешке на Дунаву, Железнички Жежељов мост у Новом Саду, оба 5. априла; мост на Ибру код Биљановца, истог дана... Новинари "Независног", војвођанског грађанског листа, уз помоћ Екуменске хуманитарне организације издали су серију од шест колор разгледница Новог Сада са фотографијама које је направио фотограф Мартин Цандир. Ове језиве разгледнице на којима пише само "Поздрав из Новог Сада", на којима је утиснуто време рушења и рањавања мостова, сада крећу широм света као својеврсна порука отпора.
На лицу места: Грделица
Време 12 минута до 12, 12. априла 1999.
Композиција је имала четири вагона. Директно је погођен трећи који је тренутно разнесен, док је ватра захватила и потпуно уништила други вагон. Несумњиво је да су у возу били искључиво цивили и да се радило о редовном путничком саобраћају на прузи међународног ранга. Воз, судећи по ономе што је остало од њега, ни на који начин није могао бити протумачен као војни циљ или транспорт.
"Видео сам две ракете", рекао је мештанин Грделице Томислав Илић. "Пролетеле су ту изнад нас и у једном тренутку једна као да се потпуно зауставила, да би се онда сјурила према мосту. Онда се чуо тресак и све је почело да се руши око нас. Када смо се мало прибрали, потрчали смо према мосту и видели вагоне који горе. Била је страшна ватра и нисмо могли да им приђемо да бисмо помогли људима који су били унутра. Сви су изгорели."
Било је двадесет минута до подне у понедељак 12. априла када је брзи воз број 393 из Ниша за Врање и даље за Скопље и Атину прошао кроз Грделицу, мало место на југу Србије, неких десетак километара од Лесковца. Само неколико минута касније, снажна детонација затресла је куће, ломећи стакла и изваљујући врата и прозоре из лежишта. Мештани Грделице бацили су се у заклоне, где су остали неколико минута у страху од нових напада. Нико није сумњао у мету напада – на самом излазу из места готово се укрштају железнички и аутомобилски мост преко Јужне Мораве, чијим би рушењем аутомобилски саобраћај према Македонији и Грчкој био знатно отежан, а железнички потпуно одсечен. Ипак, оно што су видели најхрабрији мештани који су се упутили ка мосту одакле је куљао дим превазишло је и најцрње слутње. На прузи неколико метара након моста горели су вагони путничког воза, а делови тела путника и комади вагона лежали су на десетине метара унаоколо. Воз је директно погођен са два пројектила, док је трећи погодио аутомобилски мост, неких стотинак метара даље.
Композиција брзог воза 393 имала је четири вагона. Директно је погођен трећи који је тренутно разнесен, док је ватра захватила и потпуно уништила други вагон. Локомотива и први вагон наставили су да се крећу још неких стотинак метара, зауставивши се тачно испод аутомобилског моста, док је четврти вагон, откинут од композиције, остао на мосту, исклизнувши са шина. Сам мост и пруга нису оштећени у овом нападу.
Према речима непосредних очевидаца, из првог и четвртог вагона, који нису оштећени, људи су изашли у потпуном шоку, а већина је задобила озбиљне посекотине на лицима од крхотина прозорских стакала. Њих шеснаест превезено је најпре у локални дом здравља, а потом у лесковачку болницу са тежим повредама, док је једно лице у критичном стању. Из другог и трећег вагона извучено је девет лешева, док је једно тело пронађено у реци. Постоји сумња да би се у реци у наредним данима могло наћи још тела путника. Истрагу додатно отежава чињеница да не постоји листа путника који су се налазили у возу, односно да није познат ни њихов тачан број. Оно што је несумњиво тачно је да су у возу били искључиво цивили и да се радило о редовном путничком саобраћају на прузи међународног ранга. Воз, судећи по ономе што је остало од њега, ни на који начин није могао бити протумачен као војни циљ или транспорт.
Поред мештана Грделице, први су у помоћ прискочили и полицајци из локалне станице и особље грделичког дома здравља. Међутим, за озбиљнију акцију спасавања требало је сачекати пола сата када су из Лесковца стигли ватрогасци и већи број полицајаца. Ватра је угашена након сат времена, али се ужареним вагонима није могло прићи још извесно време.
Шест сати након овог трагичног догађаја, када су дошли новинари, вагони су још увек догоревали, а мирис палежи осећао се стотинама метара унаоколо. Невелики број мештана причао је о нападу узбуђено и гневно. Очекивали су напад на мост, кажу, јер су авиони надлетали ово место већ неколико дана. Оно што нису очекивали био је напад усред дана, у време када се на мостовима одвија саобраћај, нарочито на аутомобилском мосту, иначе названом "Сарајевски мост", у спомен на сарајевску бригаду која је учествовала у његовој изградњи. Тај мост је у нападу теже оштећен директним поготком једног пројектила и стручњаци тренутно испитују да ли ће моћи да се користи за саобраћај. За то време саобраћај је знатно отежан и одвија се околним заобилазним неасфалтираним путевима.
Пошто му је син био у војсци у Лесковцу, Смедеревчанин Микајло Вуковић кренуо је 12. априла да га обиђе. Путовао је међународним возом 393, на линији Београд–Скопље.
Иако му је током тог догађаја тешко повређено лево око и иако је остао инвалид, Микајло се сећа да је био сам у купеу, да је био кишовит, прохладан дан и да је "Морава надошла".
После експлозије, те идиличне слике више није било: "Ја сам лебдео у вагону. Нисам могао да затворим око, а мислио сам да ће очи да ми избије онај притисак. У глави сам се поздрављао с породицом, пролазиле су ми слике, али рекао сам себи: ‘Шта је, ту је.’ Чуо се врисак деце и жене, али кратко. Јецаји, вапаји, можда пет, десет секунди. После тога, тајац и ништа више.
Нашао сам се на ногама, пипам се по стомаку, али ништа. Цео сам", прича Вуковић. "Пођем на врата, али не може да се изађе. А био сам сав крвав по лицу, не видим добро на лево око. Видео сам ватру по ходнику и то ме је уплашило. Могу ту да изгорим или да се некако спасим. Мислио сам, само напоље по сваку цену. И то кроз прозор. Наглавачке. Изашао сам на десну страну вагона, а тамо никога нема. Пољана, ораница, блато. А ја не смем пругу да пређем."
Другови од средње школе, машиновође Бобан Костић и Горан Микић били су заједно и у Грделичкој клисури. Микић се присећа да су се, кад је локомотива била на крају моста, чули експлозија и прасак: "Локомотива одскаче од шина, ја кочим махинално. Не знамо шта је, јер се није чула никаква ракета."
Док је тог 12. априла пристизала помоћ повређенима, уследио је и трећи напад – овога пута пројектил је опет погодио железнички мост. "Између друге и треће ракете прошло је можда пет минута. Тај неко ко је гађао могао је да види да је у питању путнички воз, имали су технику да то виде", објашњава Микић.
На те тврдње машиновођа Горан Микић одговара да се воз кретао прописаном брзином од 65 километара на сат.
Којом год брзином да је ишао, у возу 393 тог дана погинуло је 12, рањено 16, а нестало троје људи. Петоро путника није идентификовано, а тачан број жртава до данас није утврђен.
Убиство путничког воза
Време 17. април 1999.
Авиони НАТО-а су 12. априла у 11.40 часова код Грделичке клисуре, 18 километара јужно од Лесковца, са неколико ракетних пројектила директно гађали и погодили међународни путнички воз број 393 Београд–Солун.
Путнички воз се кретао из правца Ниша према Врању. Изгледа да је први пројектил погодио конструкцију железничког моста и изгледа оштетио, између осталог, и електрични вод. Воз је стао. Пројектили су потом погодили и запалили два вагона која су се налазила на крају композиције, чији се један део у тренутку напада налазио на железничком мосту. Авиони НАТО-а су гађали и друмски мост, познатији као "Сарајевски". Један југословенски званичник рекао је агенцији Ројтерс да се након што је воз стао у Грделичкој клисури "авион вратио и погодио воз".
 |
| ДВА ПОГЛЕДА: Команданти без одговорности – Бил Клинтон,... |
Кад је примаријус др Томислав Цветановић са екипом хитне помоћи стигао на место несреће два вагона су још горела, а остали су били просто разбацани по колосеку. Људи су јаукали, неки су се извлачили кроз разбијене прозоре. Новинари који су око петнаест часова тог дана кренули ка Грделичкој клисури могли су да виде истопљено железо, да констатују да је најмање десет људи убијено, а 16 повређено и да се суоче са страховањем да је број жртава већи пошто је изгледало могуће да је Јужна Морава однела још неколико тела. Директор здравственог центра у Лесковцу Томислав Цветановић рекао је агенцији Бета да је тог дана до 15 часова у том центру примљено 16 повређених, међу којима и четворо деце. Репортер Бете избројао је седам лешева, потпуно угљенисаних, а на насипу поред пруге видео је делове људских тела.
У опису догађаја једна околност је запрепашћујућа, она која сведочи о извршиоцу без скрупула. Између првог и осталих пројектила протекло је прилично времена, свакако толико да пилоту тог авиона, ако је приметио воз на прузи коју гађа у подне, а изгледа да је могао да га примети, не може да се припише криминални нехат, него намера.
Портпарол НАТО-а Џејми Шеј признао је потом да је у нападу НАТО-а на мост у Грделичкој клисури погођен путнички воз, али је изнео тврдњу да "није постојала намера да се погоди воз".
 |
| ...Тони Блер,... |
Одговарајући на питање да ли ће поводом овог догађаја бити покренута истрага и да ли може да гарантује да ће одговорни пилоти бити кажњени, Шеј је изјавио: "Ова мисија ће бити размотрена као и све остале мисије, али запамтите да мост представља легитимну војну мету."
Врховни командант НАТО-а генерал Весли Кларк изјавио је дан касније, на брифингу у команди НАТО-а у Бриселу, да је пилот НАТО-а гађао мост у два наврата, да је "задатак пилота био да сруши мост" и да он, кад је "у последњем делу секунде схватио да на мост улази воз", више "није могао да заустави ракету". Генерал Кларк се, међутим, самооптужујуће вадио када је рекао како је пилот ипак желео да "заврши свој задатак", мада је "схватио да је првим хицем погодио воз", па се вратио...
 |
| ...Хавијер Солана,... |
Истог дана када је погођен путнички воз, у Београду се уз пуно сметњи на слици, али уз прилично разумљив звук могла ухватити нека НАТО пропагандна емисија у којој се, између осталог, каже: "Драги Срби, схватили сте ваљда из досадашњег бомбардовања да НАТО гађа војне циљеве – хируршки прецизно..." заправо, тако прецизно да после сваке акције треба да ради читава хируршка клиника.
Беше ли најава интервенције правдана "непропорционалном употребом силе" југословенских оружаних снага? С чиме је сад ова ратна кампања пропорционална? Портпарол ВЈ је у једном саопштењу упоредио количину експлозива са разорном моћи атомске бомбе бачене на Хирошиму, а руски министар иностраних послова је недељу дана касније изнео руску процену да је до тог тренутка на Југославију пало експлозива за чак две Хирошиме. Генерал Кларк саопштава да је до 13. априла над Југославијом укупно извршено 5924 лета.
По домаћим рачуницама у овим нападима погинуло је преко 300 цивила док је више од 3000 тешко рањено (на пример, у Куршумлији је у првом налету било 13 погинулих и 25 повређених; у Врању су два лица погинула, а 23 повређена, у Алексинцу је било 12 погинулих и преко 40 повређених; у Приштини је било десет погинулих и осам повређених). Начелник ВМА у Београду генерал Ацо Јовичић изјавио је у уторак да је у нападу НАТО-а претходне ноћи на оближњу београдску касарну, повређено између 16 и 20 болесника на ВМА, међу њима и неки који су лечили повреде из претходних бомбардовања.
 |
| ДВА ПОГЛЕДА: На лицу места |
На лицу места: Грделица
Време 12 минута до 12, 12. априла 1999.
Композиција је имала четири вагона. Директно је погођен трећи који је тренутно разнесен, док је ватра захватила и потпуно уништила други вагон. Несумњиво је да су у возу били искључиво цивили и да се радило о редовном путничком саобраћају на прузи међународног ранга. Воз, судећи по ономе што је остало од њега, ни на који начин није могао бити протумачен као војни циљ или транспорт.
"Видео сам две ракете", рекао је мештанин Грделице Томислав Илић. "Пролетеле су ту изнад нас и у једном тренутку једна као да се потпуно зауставила, да би се онда сјурила према мосту. Онда се чуо тресак и све је почело да се руши око нас. Када смо се мало прибрали, потрчали смо према мосту и видели вагоне који горе. Била је страшна ватра и нисмо могли да им приђемо да бисмо помогли људима који су били унутра. Сви су изгорели."
 |
| ...Весли Кларк, Х. С, Ричард Холбрук... |
Композиција брзог воза 393 имала је четири вагона. Директно је погођен трећи који је тренутно разнесен, док је ватра захватила и потпуно уништила други вагон. Локомотива и први вагон наставили су да се крећу још неких стотинак метара, зауставивши се тачно испод аутомобилског моста, док је четврти вагон, откинут од композиције, остао на мосту, исклизнувши са шина. Сам мост и пруга нису оштећени у овом нападу.
 |
| ...и невини Џејми Шеј |
Поред мештана Грделице, први су у помоћ прискочили и полицајци из локалне станице и особље грделичког дома здравља. Међутим, за озбиљнију акцију спасавања требало је сачекати пола сата када су из Лесковца стигли ватрогасци и већи број полицајаца. Ватра је угашена након сат времена, али се ужареним вагонима није могло прићи још извесно време.
Шест сати након овог трагичног догађаја, када су дошли новинари, вагони су још увек догоревали, а мирис палежи осећао се стотинама метара унаоколо. Невелики број мештана причао је о нападу узбуђено и гневно. Очекивали су напад на мост, кажу, јер су авиони надлетали ово место већ неколико дана. Оно што нису очекивали био је напад усред дана, у време када се на мостовима одвија саобраћај, нарочито на аутомобилском мосту, иначе названом "Сарајевски мост", у спомен на сарајевску бригаду која је учествовала у његовој изградњи. Тај мост је у нападу теже оштећен директним поготком једног пројектила и стручњаци тренутно испитују да ли ће моћи да се користи за саобраћај. За то време саобраћај је знатно отежан и одвија се околним заобилазним неасфалтираним путевима.
Нема коментара:
Постави коментар