уторак, 16. април 2013.

За нас нигде нема места

Син Рајка Милошевића који је преминуо у осјечком затвору, о трагичној породичној судбини: Протеран из Хрватске, испоручен из Србије. Порушили му три куће. Мајку спалили.

Кућица коју је саградио Рајко Милошевић,
осуђен у Загребу као ратни профитер
ПУТ је кроз Лаћарак водио до последње куће највећег села у Србији. Ромска деца се играју испред прага мале црвене, недовршене и опљачкане куће. Роми су однели каблове, цигле, дрва, ограду... све за шта су могли да добију који динар.

Ово је била кућа мог оца Рајка Милошевића, ратног профитера - показује Драгиша Милошевић (29) и са горчином каже: - Подигао је са својих десет прстију кад смо овде избегли. Беда и мука нису дали да је заврши. Неправда да у њој живи.

Рајко је ухапшен у Шиду 2011. године. Полицајац га је легитимисао у луна-парку у којем је радио. Није ни знао да је за њим издата потерница. Био је годину и по у затвору у Сремској Митровици, а онда је прошле године испоручен Хрватској.

Из села Лаћарак у ком је Рајко покушао да сагради дом возимо се према Сремској Митровици. У овом градићу са двоје мале деце и супругом Андријаном у изнајмљеном мемљивом собичку живи Драгиша. За боље нема. Са дневницом од 12 евра, као грађевински радник, једва прехрањује породицу.

- Као да смо се са Богом камењем гађали -каже Драгиша. - Мајка ми је погинула у саобраћајној несрећи када сам имао пет месеци. Не сећам је се. Отхранили су ме бака и отац - прича овај млади човек. - На почетку рата мој отац је мобилисан у војску Српске Крајине. Отишао је у рат, а ја сам са тетком из Шњеговића побегао у Аранђеловац. Село је остало небрањено. Без мушкараца.

Само у једном дану, према извештају Документационог центра Веритас, 10. 12. 1991. хрватска војска и полиција у селима Шњеговићу, Вучјаку и Чечевском убила је 67 особа српске националности. Међу убијенима је била и Рајкова мајка. Она је заједно са кућом - спаљена! Гроб јој никада није пронађен. Била је једна од 20 убијених жена тог дана. Убијени су и Рајкови стриц и стрина и још неколико његових ближих рођака. Иако су међународни и домаћи судови обавештени о овом случају, за злочин нико није одговарао.

- По изгону из Шњеговића, српска војска је, нама и другим избеглима Србима, обезбедила привремени смештај у Бапској у Источној Славонији, одакле су претходно избегли Хрвати - наставља Драгиша.

У њој су двојица Милошевића живели до 1997. године, када су се вратили власници у чијој су кући живели.

- Шта смо могли. Није то било наше. Запутили смо се у Србију.

У Лаћарку су од пријатеља добили мали плац. Кренули су да дижу кућу. Камен, по камен... Године које су уследиле биле су борба за голи опстанак...

- Отац се никада није жалио, али сам га небројено пута чуо како јеца. Он је мислио да ја спавам. Али, чуо сам, чини ми се, и сваку сузу.

Ипак, није се предавао Рајко. Радио је на пољима, као грађевинац, физички радник... Све што је доносило динар да се њих двојица прехране. Кренуло је некако. Драгиша је завршио средњу школу, оженио се, добио двоје деце и изгледало је да су успели да се врате у живот.

- Нисмо имали много али смо били спокојни. Закратко - каже Драгиша. - Оцу је дијаганостикован рак једњака. Убрзо је остао без гласа, али и даље је радио.

А онда стиже вест: Рајко ухапшен у Шиду, по потерници из Хрватске и пресуди загребачког суда. На терет му је стављено да је извесног Јосипа Фору претукао, напао Јулијану Ковачић и ставио јој нож под грло, а њеном сину претио да ће га убити. Украо је, према пресуди, један трактор. Осуђен је на 4,6 година због ратног злочина и профитерства.

Смештен је у затвор у Сремској Митровици, где је чекао на екстрадицију, а молба да изручење сачека на слободи, због болести, Суд у Новом Саду је одбио.

После две године био је у осјечком затвору. Суд у Хрватској пристао је да понови процес. Нажалост, Рајко није дочекао крај суђења. После седам месеци је умро.

- Никада се нисмо чули. Отац није могао да говори, па ни телефонска комуникација није била могућа. Стално ми је писао. Питао како смо. Никад ништа, осим пене за бријање није тражио. У Хрватској нисам могао да га посетим. Нисам имао пара да одем тамо.

Драгиша крши прсте и као за себе понавља:

- Мој отац није био ратни профитер. Ми смо пре рата имали и куће и пара, а после рата остали смо без свега... Није био ни ратни злочинац. Био је добар човек, то ће вам рећи свако ко га је икада упознао. Да је био крив, рекао би ми. Можда га је убио рак, али он је умро од туге, неправде и срама зато што су га прозвали ратним профитером и убицом.

Драгиша прича са резигнацијом, тоном човека који се помирио са тим да је живот поделио карте којима он не може да победи.

- Што би рекао мој отац: За нас никада нигде није било места.


ПИСМО РАЈКА МИЛОШЕВИЋА

ЈА нисам желео рат, нисам желео туђу куђу. Имао сам своје три, своју земљу и посао. У мом су крају запаљена сва српска села. Убијена ми је мајка за коју ни данас не знам где јој је гроб, убијен ми је стриц Станко, убили су ми и тетка Љубишу, маминог стрица и стрину су запалили живе, писао је Рајко Милошевић Апелационом суду у Новом Саду, док је чекао екстрадицију. - Ја нисам осветник. Нека их Господ милостиви пита за јаде и патње које су чинили мени као многим другим Србима у Хрватској. Све време сам са собом водио дете које није имало мајку. Увек сам живео поштено, а тако живи и моје дете данас, јер једино за поштен и знојем зарађен динар знамо и он и ја. За мене никада нигде није било места.


Новости

Нема коментара:

Постави коментар